Alan Watts - Knjiga o TABUU koji nas sprečava da saznamo ko smo

Naslov originala:

THE TABOO AGAINST KNOWING WHO YOU AHE Copyright 0 1966 by Alan Watts

Vintage Books Edition, August 1989

STAZASRU

Mojojdediunuama

fSđzaće/i.

3 & rt^ /cjisM

J^ f. . /6a^< (. đ% ecara6ii

r

Jedm

Informacija o sadržaju

dm

Igra cmo-beiog

fd

Kakobitipravavarka

čefai

SvetjeVašetek)

fid

Pa,šta?

To

Knjige

Bibliografija

Ova knjiga istražuje jedan nepriznat ali mo- ćan tabu - našu prećutnu zaveru da ignorišemo ko smo ili šta zapravo jesmo. Ukratko, cilj joj je da ukaže na činjenicu da je dominantni osećaj

našeg

ja ,

kao posebnog ega zatvorenog u vreću

od kože, halucinacija koja nije u skladu ni sa

zapadnom naukom, ni sa

praktičnim filozofi-

jam a/religijam a

Istoka - pogotovo sa

central-

nom

i osnovnom hinduističkom filozofijom ve-

dantom. Ova halucinacija je uzrok pogrešne upotrebe tehnologije u svrhu nasilnog potčinja- vanja čovekove prirodne okoline i, dosledno to- me, njenog konačnog uništenja.

Stoga nam je hitno potrebno da otkrijemo smisao sopstvenog postojanja koji je u skladu sa fizičkim činjenicama i koji nadjačava naš ose- ćaj otuđenosti od univerzuma.

U tu svrhu koristio sam shvatanja vedante, koja sam, međutim, izložio u potpuno moder- nom i zapadnjačkom stilu, tako da ova knjiga ne pretenduje da bude udžbenik ili uvod u ve- dantu u uobičajenom smislu reči. Ona je pre hibrid zapadne nauke i istočnjačke intuicije.

Posebnu zahvalnost dugujem svojoj supruzi Meri Džejn na njenom brižljivom uređivačkom radu i na komentarima o rukopisu. Takođe se zahvaljujem Fondaciji Bolingen na pomoći u os- tvarenju projekta koji podrazumeva i pisanje ove knjige.

Sausalito, Kalifomija

Januar 1966.

Alan Vots

Šta bi to mladići i devojke trebalo da znaju kako bi bili upoznati sa „suštinom stvari”? Dru- gim rečima, postoji li neka unutrašnja informa- cija, neki posebni tabu, neko osnovno znanje o životu i postojanju koje većina roditelja i učite- lja ili ne zna ili nejće da kaže?

U Japanu )e nekada bio običaj da se mJadima pred vencanje podmetne „tajna knjiga”. To je bila knjižica malog formata, sa grafikama, obično u boji, koje su prikazivale sve detalje seksualnog odnosa. Nije to činjeno samo zato što, kako kažu Kinezi, „jedna slika vredi deset hiljada reči”, već i zato da se roditelji poštede neugo* dnosti objašnjavanja tako intimnih stvari licem u lice. Danas, međutim, na Zapadu, takve in- formacije mogu se naci na svakom kiosku.

KNJIGA O TABUU KĐI NAS

Seks više nije ozbiljan tabu. Tinejdžeri kat- kad o tome znaju više nego odrasli.

No, ako seks više nije veliki tabu, šta je

onda tabu? Jer, uvek postoji

neki

tabu, nešto

potisnuto, nepriznato ili posmatrano samo kra- jičkom oka, budući da je direktan pogled previše neugodan. Tabui se nalaze unutar tabua, poput listova glavice luka. Koju bi to onda knjigu očevi mogli da tutnu sinovima i majke kćerima, a da je nikad otvoreno ne priznaju.

U nekim krugovima religija je tabu, čak i među ljudima koji idu u crkvu ili čitaju Bibliju. Tu je religija privatna stvar. Razgovor ili diskusija 0 njoj smatraju se odsustvom stila i razboritosti, a naročito se nepovoljno gleda na glasne izlive pobožnosti. Medutim, kad prodrete unutar'bilo koje standardne religije, pitate se oko čega je bila tolika vika. Knjiga koju imam na umu si- gumo ne bi bila Biblija, „Dobra knjiga” - ta fasdnantna antologija drevne mudrosti, istorije 1 mita koja se već tako dugo tretira kao sveta krava, pa bi možda bilo dobro držati je pod ključem vek-dva kako bi je Ijudi ponovo čuli čistih ušiju. U Bibliji odista ima tajni, od kojih su neke vrlo subverzivne, ali su sve one tako zakompiikovane, uvijene.u arhaične simbole i načine mišljenja, da je postalo veoma teško ob- jasniti hrišćanstvo modemom čoveku, osim, na- ravho, ako se zadovoljavate time da budete do- bri i pokušate da imitirate Isusa, mada niko još

nije objasnio

kako

se to radi. Đa bi se to pos-

tiglo, potrebno je imati posebnu moč koju daje 12

Bog, a koja se zove „milost”, ali sve što mi znamo o milosti jeste da je neki dobiju, a neki ne.

Religije standardnog tipa, bilo jevrejska, hriš- ćanska, muhamedanska, hinduizam ili budizam su — u obliku u kojem se danas propovedaju - poput istrošenih rudnika: iz njih se vrlo teško kopa nova ruda. Uz retke izuzetke koje nije lako pronaći, njihove ideje o čoveku i svetu, njihova mašta, rituali i pojmovi o dobrom životu, nisu baš u skladu s univerzumom onakvim ka- kvog ga mi danas poznajemo ili sa čovekovim svetom koji se tako brzo menja da većina stvari koje se nauče u školi biva zastarela već na dan mature.

Knjiga koju ja imam u vidu ne bi bila o religiji u uobičajenom smislu reči, već bi morala da raspravlja o mnogim stvarima kojima su se religije bavile: univerzum i mesto čoveka u nje-

mu, tajanstveni fokus iskustva koji nazivamo

ja

lično,

problemi života i ljubavi, bola i smrti i

sveobuhvatno pitanje o smislu postojanja u

bilo

kojem

značenju te reči. Jer, sve' je raspros- tranjenije shvatanje da je egzistencija trka miševa u mišolovci: živi organizmi, uključujući i ljude, samo su tube koje na jednom kraju unose stvari u sebe, a ispuštaju ih na drugom, što ih, s jedne, strane, primorava da to neprestano čine, a, sa druge, da se na kraju neminovno potroše. Dakle, kako bi se farsa nastavila, tube smišljaju načine da naprave nove tube koje, takode, unose stvari na jednom, a ispuštaju ih na drugom kraju. Na

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

KNEGA O TABUU KOI NAS

kraju na kojem ih unose, razvile su čak i ganglije nerava zvane mozak, sa očima i ušima, kako bi lakše dolazile do stvari za gutanje. Kad se do- voljno najedu, koriste višak energije, mrdajući se na komplikovane načine, proizvodeći pri tom razne vrste glasova uvlačenjem idspuštanjem va- zduha kroz otvor za trpanje i okupljajući se u grupe da bi se tukle sa drugim grupama. Vre- menom, tube stvaraju obilje aparata, tako da je njihovu prvobitnu formu teško raspoznati, a čine to u zapanjujućem broju različitih oblika. Postoji neko nepisano pravilo da se ne smeju jesti tube sopstvene vrste, ali generalno govoreći, postoji ozbiljna konkurencija oko toga koja će biti glav- na vrsta tube. Sve ovo izgleda zadivljujuće ne- svrsishodno, no, opet, kad počnete da razmišlja- te o tome, postaje više zadivljujuće nego ne- svrsishodno. Zaista, izgleda krajnje čudno.

Osećaj da je ono što je uobičajeno, normal- no, u suštini čudno, nepoznato i krajnje neve- rovanto, predstavlja posebnu vrstu prosvetljenja. Česterton (G. K. Chesterton) jednom je rekao da je jedno biti zapanjen pred Gorgonom ili Grifonom, stvorenjima koja ne postoje, ali je sasvim drugo i mnogo više biti zapanjen pred nosorogom ili žirafom, stvorenjima koja postoje, a izgledaju • kao da ne postoje. Taj osećaj uni- verzalne začudnosti uključuje osnovno i inten- zivno razmišljanje o smislu stvari. Zašto, od svih mogućih svetova, to kolosalno i naizgled nepo- trebno mnoštvo galaksija u misteriozno zakrivlje- nom prostorno-vremenskom kontinuumu, te

mi-lijarde različitih tubastih vrsta koje pomahnitalo igraju igre sitnih prevara, ti bezbrojni načini „čin- jenja”, od elegantne arhitekture snežnog kristala ili diatoma do zapanjujuće veličanstvenosti ptice lirašice ili pauna?

Ludvig Vitgenštajn (Wittgenstein) i ostali mo- demi „logični” filozofi pokušali su da potisnu ovo pitanje, tvrdeći da ono nema smisla i da ga ne treba postavljati. Većina filozofskih pro- blema treba da se reši tako što ćemo ih odbaciti i doći do tačke u kojoj će nam pitanja - kao što je: čemu ovaj univerzum? - zvučati kao in- teiektualna neuroza, kao pogrešna upotreba reči

utoliko što pitanje

zvuči

smisaono, ali je zapravo

besmisleno, kao kad bi se pitalo: gde je ovaj univerzum? a sve što je negde mora biti unutar tog univerzuma. Zadatak filozofije je da izleči ljude od takvih gluposti. Kako ćemo uskoro vi- deti, Vitgenštajn je tu imao izvesnu poentu. Međutim, stajati zapitan nad nečim ne znači biti bolestan. Zapitanost i njeno izražavanje u poeziji i umetnostima jeste jedna od osnovnih stvari po kojima se čovek razlikuje od ostalih životinja i inteligentni i istančani Ijudi od morona.

Postoji li, dakle, neka vrsta jednostavnog od- govora na ovaj zapanjujući poredak stvari, nešto što, zapravo, nikada ne proizađe iz uobičajenih puteva za traženje odgovora - istorijske religije i filozofije? Postoji. On se uvek iznova ponavljao, ali tako da mi danas, u ovoj konkretnoj civili- zaciji, nismo u stanju to da čujemo. Mi ne shva- tamo da je to nešto potpuno subverzivno, ne

KNJGA O TABUU KOJI NAS

toliko u političkom i moralnom smislu, koliko po tome što preobrača naše uobičajeno viđenje stvari, naš zdrav razum, uzduž i popreko. To, naravno, može imati i političke i moralne po- sledice, ali mi trenutno ne možemo jasno da kažemo kakve bi one bile. Dosad je ova unu- tamja revolucija uma bila ograničena na prilično izolovane pojedince; koliko je meni poznato, nikada nije bila rasprostranjena osobina zajed- nica i društava. Često je smatrana previše opa- snom za njih. Otuda tabu.

No, svet je u krajnje opasnoj situaciji, a opa- sne bolesti često podrazumevaju rizik opasnog lečenja - kao Pasterov serum protiv besnila. Nije stvar samo u tome što možemo jednostavno da raznesemo planetu nuklearnim bombama, da se ugušimo zbog preteranog porasta populacije, da uništimo svoje prirodne izvore lošim čuvanjem ili da upropastimo zemlju i njene plodove ne- dovoljnim poznavanjem hemikalija i pesticida. Izvan toga, postoji mogućnost da civilizacija bu- de ogroman tehnološki uspeh, ali metodima koji bi za većinu ljudi bili zbunjujući, zastrašujući i dezorijentirajući, jer - navešću samo jedan razlog - metodi će se stalno menjati. To je kao kad igrate igru u kojoj se pravila stalno menjaju, a da se nikad ne razjasne - igru iz koje možete izaći po cenu samoubistva i u koju se nikada ne možete vratiti a da zateknete prethodne forme igre.

Problem čoveka i tehnike se, međutim, go- tovo uvek pogrešno formuliše. Kaže se da je

16

čovečanstvo evoluiralo jednostrano, usponom tehničke moći, bez uporedivog uspona u mo- ralnom integritetu iii, kako bi neki radije rekli, bez uporedivog napretka u obrazovanju i raci- onalnom razmišljanju. Taj problem je, međutim, suštinskiji. Koren stvari je u načinu na koji osećamo i mislimo o sebi kao o Ijudskim bićima, u našem osećanju da smo živi, u osećanju in- dividualne egzistencije i identiteta. Mi patimo od halucinacije, od pogrešnog i iskrivljenog ose- ćanja sopstvene egzistencije kao egzistencije živih organizama. Većina nas ima osećanje da

je

ja

zaseban centar osećanja i delovanja koji

živi unutar fizičkog tela i njime ograničeno - centar koji se „sučeljava” sa „spoljašnjim” svetom ljudi i stvari, ostvarujući čulima kontakt s otuđenim i stranim univerzumom. Svakodnevne govome figure odražavaju ovu iluziju. „Došao

sam na ovaj svet”, „Moraš da se

suočiš

sa stvar-

nošću”, „Osvajanje prirode”.

To osećanje da smo usamljeni i sasvim priv- remeni posetioci u svemiru je u potpunoj pro- tivrečnosti sa svim onim što se o čoveku (i svim ostalim živim organizmima) zna u nauci. Mi ne

„dolazimo” na ovaj svet; dolazimo

iz

njega, kao

lišće iz drveća. Kao što se okean „talasa”, tako se svemir „ljfidi”. Svaki pojedinac je izraz celo- kupnog carstva prirode, jedinstveno delovanje totalnog univerzuma. Ovu činjenicu većina po- jedinaca retko, ukoliko uopšte i može, uspeva da iskusi. Čak i oni koji znaju da je ta teorija

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

tačna, ne osećaju to, već imaju svest o sebi kao 0 izolovanom egu u vreći od kože.

Prvi rezultat ove iluzije jeste da je naš stav prema „spoljašnjem” svetu u velikoj meri nepri- jateljski. Večito „osvajamo” prirodu, svemir, pla- nine, pustinje, bakterije i insekte, umesto da učimo kako da sarađujemo sa njima u harmo- ničnom poretku. U Americi, veliki simboli tog osvajanja su buldožer i raketa - sprava koja gnječi brda u pljosnate staze za bleštave kutijice 1 veliki falusoidni projektil koji razbija nebo. (Bez obzira na to, postoje izvanredni arhitekti koji znaju kako da uklope kuće u brda a da ne unište pejzaž i astronomi koji znaju da je Zemlja već duboko u svemiru i da su osetljivi elektronski instrumenti koji će, kao naše oči, dovesti i najudaljenije objekte do naših mozgo- va, naša primarna potreba u istraživanju drugih svetova)1. Neprijateljski stav osvajanja prirode zanemaruje osnovnu međuzavisnost svih stvari i događaja - da je svet izvan kože zapravo pro- dužetak našeg sopstvenog tela - i na kraju će uništiti samu životnu sredinu iz koje potičemo i od koje nam ceo život zavisi.

1 ,,Ne verujem da će išta istinski vredno proisteći iz proučavanja gomile šljake od koje je načinjena površina Meseca... Ne bi trebalo da iko zamišlja kako NASA-in ogromni finansijski budžet podrazumeva da se u astrono- miju danas dovoljno ulaže”. Fred Hoyle} Galaxies, Nuclei

and Quasars ( Galaksije, jezgra i kvazari). Harper & Row,

New York, 1965.

KN5GA O TABUU KOJ NAS

Drugi rezultat osećanja da smo zasebni du- hovi u tuđem i uglavnom glupom svemiru jeste činjenica da ne postoji opšteprihvaćena mudrost, nikakav smisao ovog sveta oko kojeg bismo se svi složili. Postoji samo moje mišljenje protiv tvojega i tako najagresivniji i najnasilniji (a sa- mim tim lišen svakog osećaja o smislu) propa- gator donosi odluke. Zbrka suprotstavljenih miš- ljenja ujedinjenih silom propagande najgori je mogući izvor kontrole moćne tehnologije.

U tom slučaju može izgledati da nam je po- treban neki genije koji bi izmislio novu religiju, životnu fllozoflju i pogled na svet koji zvuče verovatno i koji su opšte prihvatljivi za 20. vek, putem kojih svaki pojedinac može da oseti da svet kao celina, i njegov sopstveni život pose- bno, imaju smisao. To, kao što istorija nepres- tano pokazuje, nije dovoljno. Religije izazivaju podvajanja i svađe. One su neka vrsta manipu- lacije, jer su uslovljene razdvajanjem „spasenih” od „prokletih”, pravih vernika od jeretika, onih koji su unutra od onih koji su spolja. Čak i religijski liberali igraju igru ,,Mi smo tolerantniji od vas”. Štaviše, kao sistemi doktrine, simboli- zma i ponašanja, religije se okamene u institudje koje moraju da zahtevaju lojalnost, da se brane i da insistiraju na čuvanju sopstvene „čistote”, a - pošto je svako verovanje grozničava nada, a time i maska za sumnju i nepoverenje - religije moraju da traže preobraćenike. Što se više ljudi složi sa nama, biće manje prigovora i nesigur- nosti našeg položaja. Na kraju se čovek obaveže

KNJIGA O TABUU KOJ NAS

da bude hrišćanin ili budista, što god došlo u vidu novog znanja. Nove i nesvarljive ideje treba prilagoditi verskoj tradiciji, ma kako one protiv- rečile prvobitnim doktrinama, kako bi vernik mogao da zauzme stav i da izjavi: J a sam, pre svega, sledbenik Hrista/Muhameda/Bude ili bilo koga drugog.” Neopozivo predavanje bilo kojoj religiji nije samo intelektualno samoubistvo; ono je pozitivna nevera jer zatvara duhu pristup no- vim pogledima na svet. Vera je pre svega otvo- renost - čin poverenja u nepoznato.

Jedan zagriženi Jehovin svedok jednom je pokušao da me ubedi da, ukoliko bi postojao bog ljubavi, sigumo bi snabdeo svet pouzdanim i nepogrešivim udžbenikom kao priručnikom za ponašanje. Odgovorio sam da ni jedan uviđavni bog ne bi uništio ljudski um time što bi ga učinio tako rigidnim i neprilagodljivim, zavisnim od jedne knjige, Biblije, za sve odgovore. Jer, svrha reči, a time i knjige, jeste da usmere izvan sebe, na svet života i iskustva koji se ne sastoji od pukih reči ili čak ideja. Kao što novac nije stvarno, potrošno bogatstvo, tako ni knjige nisu život. Ponašati se prema svetim knjigama kao prema idolima je kao jesti papimi novac.

Zbog toga bi Knjiga kroz koju bi moja deca prošla i sama bila prolazna. Otvorila bi im pris- tup novom području - ne samo ideja, već i iskustva i osećanja. Bila bi privremeni lek, a ne dijeta. Tačka polaska, a ne stalna tačka povratka. Pročitala bi je i završila s njom jer, ako bi bila dobro i jasno napisana, ne bi morala da joj se

20

vraćaju zbog skrivenih značenja ili razjašnjenja nejasnih doktrina.

Ne treba nam nova religija ili nova Biblija. Treba nam nov doživljaj - novo osećanje onoga

šta znači biti

ja .

Prosta činjenica (koja je, na-

ravno, tajan i dubok pogled) o životu jeste da

je naš normalno osećanje sopstvenog

ja

podva-

la, ili, u najboljem slučaju, privremena uloga koju igramo ili su nas navukli da je igramo - s našim ličnim prećutnim pristankom, kao što svaka hipnotisana osoba, uglavnom, želi da bu- de hipnotisana. Tabu koji se, među svima os- talim poznatim tabuima, najviše forsira jeste tabu protiv spoznaje ko ili šta vi zapravo jeste iza maske svog naizgled zasebnog, nezavisnog i izo- lovanog ega. Ne mislim na Frojdovo varvarsko

id

ili

nesvesno

kao na pravu stvamost iza fasade

ličnosti. Frojd je, kao što ćemo videti, bio pod uticajem mode devetnaestog veka zvane „reduk- cionizam”, čudne potrebe da se ljudska kultura i inteligencija unize tako što će ih proglasiti srećnim nusproduktom slepih iracionalnih sila. U tom smislu uloženi su veliki napori da bi se dokazalo kako plodovi mogu da rastu na tmju.

Kao što je čest slučaj, ono što smo potisnuli i prevideli jeste nešto zapanjujuće očigledno.

Problem je u tome što je to

toliko

očigledno i

jednostavno da se teško može iskazati rečima.

Nemci to zovu

Hintergedanke,

misao koja ćuteći

počiva na dnu našeg uma, koju ne možemo lako da priznamo, čak ni samima sebi. Osećanje

sopstvenog

ja

kao usamljenog i izolovanog

sre-SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

dišta bića je tako moćno i logično, i tako fun- damentalan za oblike 'našeg govora i misli, ža naše zakone i društvene institucije da osećaj svo-

ga

ja

možemo doživeti samo kao osećanje neče-

ga površnog u shemi univerzuma. Ja sam naiz- gled kratkotrajna svetlost koja blesne samo jed- nom u svim eonima vremena - redak, kompli- kovan i previše delikatan organizam na ivici bi- ološke evolucije, gde talas života eksplodira u pojedinačne, sjajne i šarene kapljice koje zasijaju na trenutak samo kako bi zauvek iščezle. U takvim okolnostima čini se nemoguće, čak ap-

surdno, razumeti da moje

ja

ne boravi samo u

kapljici, već i u celom talasu energije koja se prostire od galaksija do nukleusa u mom telu.

Na tom nivou egzistencije

ja

sam neizmemo

star; moji oblici su beskonačni i njihova pojav- ljivanja i nestajanja su jednostavno pulsiranje ili vibracije jedinstvenog i večnog toka energije.

Problem je u tome što je to nemoguće ra- zumeti razmišljanjem na nivou opštih pojmova. Kao kad bi oči pokušale da posmatraju same sebe ili kad bi neko pokušao da boju ogledala opiše pomoću boja koje se u njemu ogledaju. Kao što je vid nešto više od svih stvari koje se vide, osnova ili „postolje” naše egzistencije i na- še svesti ne rriože da se razume uz pomoć po- znatih stvari. Primorani smo, stoga, da o tome govorimo putem mita, odnosno pomoću poseb- nih metafora, analogija i slika koje govore kako

nešto

izgleda,

za razliku od onoga što to

jeste.

S jedne strane, mit ima značenje priče,

izmišljo-tine ili sujeverja. No, s druge strane, mit je ko- risna i plodonosna slika pomoću koje pronala- zimo smisao života pomalo na način na koji uspevamo da objasnimo sile električne energije, upoređujući ih sa ponašanjem vode i vazduha. Ipak, mit u ovom drugom smislu ne treba shva- titi bukvalno, kao što ni elektricitet ne treba mešati sa ponašanjem vazduha i vode. Dakle, prilikom korišćenja mita treba paziti da se ne pomeša slika sa činjenicom, što bi bilo kao kad bismo se popeli na saobraćajni znak, umesto da sledimo put.

Mit je, dakle, forma u kojoj pokušavam da ' odgovorim kad mi deca postavljaju ona osnovna metaflzička pitanja koja im tako lako padaju na pamet: „Odakle je došao svet?” - „Zašto je bog stvorio svet?” - „Gde sam ja bio pre nego što sam se rodio?” - „Kuda ljudi odlaze kad umru?” I uvek bi mi se iznova učinilo da su zadovoljna jednostavnom i drevnom pričom koja otprilike glasi ovako:

„Nikada nije postojalo vreme u kojem je svet započeo, jer vreme ide u krug, a na kružnoj liniji ne postoji mesto početka. Pogledaj na moj sat koji pokazuje vreme; ono ide u krug, tako se i svet stalno ponavlja. Ali, kao što kazaljka koja pokazuje sate ide gore do dvanaest i dole do šest, tako postoje dan i noć, java i sa*-, život i umiranje, leto i zima. Ništa od toga ne može da postoji bez onog drugog jer ne bi mogao da znaš šta je cmo, osim ako si ga video pored belog, ili šta je belo, osim ako je pored cmog”.

KNHGA O TABUU HOJ NAS

„Isto tako, svet ponekad jeste, a ponekad nije jer, ako bi svet postojao stalno, bez odmora i zauvek, strašno bi se umorio od samoga sebe. On dolazi i odlazi. Sad ga vidiš; sad ga ne vidiš. Dakle, budući da se ne umori od sebe, on se uvek vrati nakon nestajanja. To je kao tvoj dah: ulazi i izlazi, ulazi, izlazi i ako pokušaš da ga zadržiš u sebi, osećaš se grozno. To je, takođe, kao igra žmurke jer uvek je zabavno pronalaziti nove načine skrivanja i tražiti nekoga ko se ne skriva uvek na istom mestu”.

„Bog takođe voli da igra žmurke, ali pošto nema ničega izvan boga, on može da se igra samo sa samim sobom. Ali, on tu teškoću sav- ladava tako što se pravi da to nije on. Tako se krije od sebe. Pravi se da je ti ili ja i svi ljudi na svetu, sve životinje, sve biljke, sve stene i sve zvezde. Tako on ima neobične i čudesne avanture, od kojih su neke užasne i zastrašujuće. No, one su samo kao loši snovi, jer kad se probudi, oni će nestati”.

„Znači, kad se bog igra žmurke i pretvara se da je ti ili ja, on to čini tako dobro da mu dugo treba da se seti gde i kako se sakrio. Ali, u tome i jeste cela zabava - to je upravo ono što je želeo. On ne želi da se pronade prebrzo jer bi to pokvarilo igru. Zato je meni i tebi tako teško da otkrijemo da smo mi prerušeni bog, koji se pravi da nije onaj koji jeste. Ali, kad igra dovoljno dugo traje, svi ćemo se mi pro- buditi, prestaćemo da se pretvaramo i setićemo

se da smo svi jedno jedino

ja

- bog koji je sve

što postoji i koji živi, na vjeki ’vjekov’.” „Naravno, moraš imati u vidu da bog nema Ijudski oblik. Ljudi imaju kožu, a uvek pođtoji nešto izvan naše kože. Da ne postoji, ne bismo znali za razliku između onoga što je unutar i onoga što je izvan našeg tela. Ali, bog nema kožu i nema oblik, jer u odnosu na njega nema onog spolja. (Ako je dete dovoljno inteligentno, ja to ilustrujem Mebijusovom trakom - prstenom od papime trake okrenute tako da ima samo jednu stranu i jedan kraj.) Ono unutar boga i ono van njega isto je. I, mada sam govorio o *bogu kao o „njemu”, a ne kao o „njoj”, bog nije ni muškarac ni žena. Nisam rekao „ono”, jer „ono” obično koristimo za nešto što nije živo.

„Bog je

ja

sveta, ali boga ne možeš da vidiš

iz istog razloga iz kojeg, bez ogledala, ne možeš da vidiš sopstvene oči, sigumo ne možeš da ugrizeš sopstvene zube ili da zaviriš unutar sop-

stvene glave. Tvoje

ja

je tako mudro skriveno

zato što se to bog krije”.

„Možda ćeš pitati zašto se bog ponekad krije u obličju užasnih ljudi ili se pravi da je jedan od onih koji boluju od teških bolesti i trpe bol. Zapamti, kao prvo, da on to ne čini nekom drugom, već samom sebi. Zapamti, takođe, da u gotovo svima pričama u kojima uživaš, mora biti rđavih kao i dobrih ljudi, jer u priči je uzbu- dljivo upravo to kad otkriješ da su dobri pobe- dili loše. To je kao kada se kartamo. Na početku igre promešamo karte i napravimo zbrku koja

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

KNJIGA O TABUU KOJ NAS

liči na rđave stvari na svetu, ali poenta igre je u tome da se zbrka pretvori u red, a onaj ko to najbolje uradi pobednik je. Zatim još jednom promešamo karte i ponovo igramo, a tako to biva i sa svetom.

Ova priča, očito u formi mita, nije data kao

naučni

opis stanja stvari. Zasnovana na analogiji sa igrom i dramom, koristeći tu već otrcanu reč

bog

za

igrača,

priča pretenduje samo na to da

liči

na stanje stvari. Ja je koristim kao što as-

tronomi koriste prizor naduvavanja cmog balona s belim tačkicama za galaksije kako bi objasnili svemir koji se širi. Većini dece i mnogim odra- slim ljudima ovaj mit je lako razumljiv, jednos- tavan i fascinantan. Nasuprot tome, mnoga dru- ga mitska objašnjenja sveta su neodređena, uvi- jena i nerazumljiva. Mnogi ljudi, međutim, misle da je verovanje u nerazumljive tvrdnje i simbole njihovih religija test istinske vere. „Verujem”, re- kao je Tertulijan za hrišćanstvo, ,,jer je ap- surdno”.

Ljudi koji razmišljaju svojom glavom ne pri- hvataju takve ideje autoriteta. Ne osećaju da im je zapoveđeno da veruju u čuda ili u čudna učenja kao što je Avram osetio da mu Bog za- poveda da žrtvuje svoga sina Isaka. Ili, kako to kaže T. Džordž Haris (T. George Harris):

„Društvene hijerarhije u prošlosti, gde je neki gospodar odozgo uvek kažnjavao svaku grešku, uslovile su da ljudi osećaju postojanje lanca stro- gog autoriteta koji doseže čak „tamo gore”. U današnjoj egalitarnoj slobodi mi takvu vezanost

ne osećamo. Od vremena dr Spoka, čak i većina očeva u ljudskoj porodici ne liči na Jehovu. Tako prosečna podsvest više ne uči da traži oproštaj od gnevnog boga odozgo.”

Ali, nastavlja on:

„Naša generacija poznaje ledeni pakao, sa- micu ovog života, bez boga da ga prokune ili spase. Dok čovek ne prepozna klopku i ne počne da lovi... ’krajnju suštinu bića’, on nema razloga da postoji. Prazan, konačan, zna samo da će uskoro umreti. Pošto ovaj život nema smi- sla, a on ne vidi nikakav budući život, on za- pravo nije ličnost, već žrtva samouništenja”2.

„Krajnja suština bića” je dekontaminirana de- finicija Paula Tiliha za boga i takođe može da

zameni

svetsko ja ,

kako sam ga formulisao u

svojoj priči za decu. Međutim, tajna koju moja priča prenosi detetu jeste da je krajnja suština

bića

ti.

Naravno, ne svakodnevno

ti

koje ta sušti-

na zauzima ili se „pretvara” da jeste, nego ono

najdublje

ja

koje izmiče posmatraču, jer je ono

uvek posmatrač. Ovo je, dakle, tabu svih tabua: ti si TO!

Međutim, u našoj kulturi to je merilo ludila, najcmje od svih bogohuljenja i najfantastičnija zabluda. Izgleda da je to krajnji vid megaloma- nije - naduvavanje ega do potpunog apsurda. Jer, mada negujemo ego jednom rukom, drugom 2_{Diskusija o pogledima teologa Paula Tiliha (TiUicha)} u The Battle o f the Bihle ( Bitka za Bihliju), Look, tom XIX, br. 15, 27. jul 1965, str. 19.

KNJIGA O TABUU KOH NAS

ga rušimo. Iz generacije u generaciju isterujemo naduvenost kod svoje dece; učimo ih da za- pamte ,,gde im je mesto”, da se lepo ponašaju i budu dovoljno skromna, kako to dolikuje je- dnom malom egu među mnogima. Tako je i moja majka nekad govorila: „Nisi jedini ka- menčić na plaži!” Normalna osoba koja veruje da je bog trebalo bi da bude razapeta na krst ili spaljena na lomači; danas, doduše, zauzima- mo milostiviji stav - da niko normalan ne može da veruje u takvu glupost. Samo neki jadni idiot može da pomisli da je svemogući vladar sveta i očekuje da svi ostali padnu ničice da mu služe.

To je samo zbog toga što boga zamišljamo kao kralja univerzuma, apsolutnog tehnokratu koji lično i svesno kontroliše svaki detalj svoga kosmosa - a bog nije takav u mojoj priči. Za-

pravo, to uopšte nije

moja

priča jer svaki student

istorije religije zna da je njeno poreklo u drevnoj Indiji i da je ona mitski način tumačenja filo-

zofije vedante. Vedanta je učenje

Upanišada,

zbirke dijaloga, priča i pesama, od kojih neke potiču još iz 800. godine pre n.e. Sofisticirani vernici hinduizma ne zamišljaju boga kao pose-

bnu i odvojenu nadličnost koja

vlada

svetom

odozgo, kao monarha. Njihov bog je „ispod”

svega pre nego „iznad” svega i on (ili ono)

igra

svet iznutra. Može se reći da, ako je religija opijum za narod, pripadnici hinduističke vere imaju drogu u sebi. Štaviše, nijedan Hindus ne može da shvati da je prerušeni bog ako ne vidi da to istovremeno važi i za ostale ljude i stvari.

28

U filozofiji vedante ne postoji ništa osim boga.

Izgleda

da ima drugih stvari pored boga, ali samo zato što ih on stvara u snovima i čini od njih prerušenog sebe kako bi se igrao žmurke sa sobom. Univerzum naizgled odvojenih stvari je, dakle, stvaran samo za trenutak, nije večito

stvaran, jer dolazi i odlazi kako se

ja

krije i

traži sebe.

No, vedanta je mnogo više od ideje ili ve- rovanja da je to tako. Ona je najpre i iznad

svega

doživljaj,

neposredno znanje da je to tako

i zbog toga predstavlja potpunu subverziju našeg uobičajenog pogleda na stvari. Ona obrće svet s lica na naličje i s naličja na lice. Slično tome, jedna izreka pripisana Isusu glasi:

„Kad napraviš od dva jedno,

kad učiniš unutrašnjost spoljašnošču

a spoljašnjost unutrašnjošću i iznad

kao ispod...

• onda ćeš ući [u Carstvo]...

Ja sam Svetlost koja je iznad

svih njih, Ja sam Sve,

Sve je proizašlo iz mene i Sve

me dostiže. Rascepi drvo, Ja

sam u njemu; podigni kamen i tamo

ćeš Me naći.”5

^ The Gospel According to Thomas (Jevanđelje po Tomt), engl. prevod A. Guillaumont and others, Harper & Row, New York, 1959, str. 17-18, 43- Nedavno pronađen koptski rukopis, mogućno prevod grČke verzije koja datira iz 140. n.e. Ja i Mene su očigledne reference na prerušeno ja.

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

KNJIGA O TABUU KOJ NAS

Danas nam učenje vedante dolazi, nakon ve- kovnih uticaja svih oblika, stavova i simbola hin- duističke kulture u njenom cvatu i laganom po- sustajanju kroz skoro 2800 godina, ljuto ranjeno islamskim fanatizmom i iskvareno britanskim pu- ritanizmom. Kako je često isticano, vendanta ne- ma odjeka na Zapadu i uglavnom privlači strogo duhovno orijentisane ljude za koje je inkamacija u fizičkom telu previše odvratna da bi bila po- dnošljiva4. Ali mogućno je izraziti njene osnovne karakteristike današnjim jezikom, a kad se to učini bez egzotičnih ukrasa, sanskritske termi- nologije i preterane duhovne poze, poruka je ne samo jasna ljudima koje „istočnjačke religije” posebno ne zanimaju; ona takođe predstavlja onaj udarac koji nam je neophodan da bismo sebe izbacili iz svog izolovanog osećanja sop-

stvenog

ja .

No, ovo se ne sme brkati s našim uobičaje- nim pojmovima iz prakse „nesebičnosti” koja predstavlja napor da se identiflkujemo sa osta- lima i njihovim potrebama, dok još opstajemo pod jakom iluzijom da smo samo ego umotan u kožu. Takva „nesebičnost” ima tendenciju da bude vrlo prefinjen egoizam koji se može upo- rediti sa zatvorenom grupom koja igra igru ,,Mi smo tolerantniji od vas”. Vedanta u početku nije bila moralistička; nije podsticala ljude da imiti- raju svece a da pri tom nemaju njihove prave

4 Kažem „uglavnom”, jer sam svestan da postoje vrlo specijalni izuzeci i ovde i u Indiji.

motivacije, niti da imitiraju motivacije ako ne- maju znanje koje ih inicira.

Zbog toga, Knjiga koju bih ostavio svojoj deci ne bi sadržavala propovedi, nikakvo „treba” ili „mora”. Istinska ljubav dolazi od znanja, ne od osećaja dužnosti ili krivice. Kako biste se osećali da ste majka invalid, sa kćerkom koja ne može da se uda, jer oseća da bi trebalo da se brine o vama i zato vas mrzi? Ja bih želeo da kažem ne kako bi trebalo da bude, već kako jeste i kako i zašto mi ignorišemo stvari u onom obliku u kojem jesu. Nemoguće je naučiti ego nečem drugom osim da bude egoističan, mada ego ima vrlo prefinjene načine da se pretvara da se popravio. Osnovno je, dakle, da se razbije

iluzija, eksperimentalno i iskustveno, našeg

ja

kao zasebnog ega. Posledice možda neće biti

ponašanje u skladu s

konvencionalnim

mora-

lom. Moglo bi da se dogodi i ono što su ljudi ustaljenih shvatanja rekli za Isusa: „Vidite ga! Izelica i ispičutura, prijatelj skupljača poreza i grešenika!”

Štaviše, kad se prozre iluzija ega, nemoguće je zamišljati sebe kao boljeg ili superiomog u

odnosu na druge. Svuda postoji samo jedno

ja

koje igra svoje bezbrojne igre žmurke. Ptice nisu

bolje

c?d jaja iz kojih su se izlegle. Zaista, moglo bi se reći da je ptica put jednog jajeta da postane druga jaja. Jaje je ego, a ptica je oslobođeno

ja.

Postoji hinduski mit o

ja

kao božanskom

labudu koji je sneo jaje iz kojeg se izlegao svet.

Ja, dakle, ne tvrdim da

treba

razbiti svoju ljusku.

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

Nekad, nekako, ti ćeš (pravo

ti,

u smislu

ja )

to

ionako učiniti, ali nije nemoguće da će igra koju

igra

ja

biti da ostane neprobuđeno u većini svo-

jih ljudskih maski i da tako, u velikoj eksploziji, dramu života na zemlji dovede do kraja. Jedan drugi hinduski mit kaže kako vreme teče, život na svetu postaje sve gori, dok na kraju destruk-

tivni aspekt

ja,

bog Šiva, ne odigra užasnu igru

koja proguta sve u plamenu. Onda, kaže mit, dođe 4 320 000 godina potpunog mira za vreme

kojeg

ja

predstavlja samo sebe i ne igra se žmur-

ke. A onda igra ponovo počinje, u 'prvi mah kao univerzum savršenog sjaja koji počinje da se kvari tek posle 1 728 000 godina i svaki krug igre je takav da se sile mraka ispoljavaju u samo jednoj trećini vremena, uživajući na kraju u kratkom, ali sasvim iluzornom trijumfu.

Život samo ove planete mi danas računamo mnogo većim razdobljima, ali od svih antičkih civilizacija Hindusi su imali najmaštovitije viđenje kosmičkog vremena. Ipak, zapamtite, ova priča o ciklusima pojavljivanja i nestajanja sveta je mit, ne nauka, parabola pre nego pro- ročanstvo. To je način da se ilustruje ideja da

je univerzum

kao

igra žmurke.

Ako ja, dakle, ne tvrdim da

treba

da se pro-

budite iz svoje ego-iluzije i pomognete u spa- savanju sveta od katastrofe, čemu onda Knjiga? Zašto se onda ne biste zavalili i pustili da stvari idu svojim tokom? Jednostavno zato što ono što ja pišem jeste deo toka kojim stvari idu”. Kao ljudskom biću, meni je u prirodi da uživam u

32

filozofiji i da je delim sa drugima. Ja to činim na isti način na koji su neke ptice orlovi a neke golubovi, neko cveće ljiljani a neko ruže. Shva- tam, takođe - što manje propovedam, imam više izgleda da me čuju.

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

dm

^gmcmo-Kad smo saznavali brojeve i abecedu, malo nas je znalo za igru cmo-belog. Ona je takođe vrlo jednostavna, ali pripada zataškanoj strani stvari. Zamislite, prvo, da su vaših pet čula samo različiti oblici jednog osnovnog čula - nešto kao dodir. Vid je krajnje osetljivi dodir. Oči dodiruju ili osećaju svetlosne talase i tako nam omogu- cuju da dodimemo stvari koje su van domašaja naših ruku. Slično tome, uši dodiruju zvučne talase u vazduhu, a nos sitne čestice prašine i gasa. No, kompleksne strukture i lanci neurona koji čine ova čula sastoje se od neuronskih je- dinica koje mogu da variraju samo izmedu dva stanja: uključeno ili isključeno. Centralnom ner- vnom sistemu pojedinačni neuroni šalju signale

da

ili

ne -

to je sve. Ali, kako znamo iz kom-

KNJIGA O TABUU KOJ NAS

su jedine cifre 0 i 1, ovi jednostavni elementi mogu da obrazuju najkompleksnije i najčudes- nije kombinacije.

U tom pogledu naš nervni sitem i 0/1-kom- pjuteri umnogome liče na sve ostalo jer u osnovi flzičkog sveta je vibracija. Bez obzira na to da li tu vibraciju zamišljamo u vidu talasa ili čestica, ili, možda, „talasočestica”, nikad ne nailazimo na greben talasa bez žleba ili na česticu bez intervala ili prostora između sebe i drugih. Dru- gim rečima, ne postoji polutalas ili čestica sama za sebe, bez okolnog prostora. Ne postoji uk- ljučeno bez isključenog, gore bez dole.

Mada su zvuci visoke vibracije naizgled ne- prekidni kako bi predstavljali čisti zvuk, oni to nisu. Svaki zvuk je zapravo zvuk/tišina, samo uho to ne registruje svesno pri suviše brzoj al- ternaciji. To se primeti samo na, recimo, naj- nižim čujnim registrima orgulja. Svetlost, takođe, nije čista svetlost, već svetlost/tama. Svetlost pul- sira u talasima, po principu njihovog kretanja gore/dole i, pod određenim uslovima vibracije, brzine svetlosti se mogu sinhronizovati sa dru- gum telima u pokretu, tako da izgleda da ova miruju. Zbog toga se osvetljenje na principu sve- tlosnog luka ne koristi u pilanama, jer emituje svetlost čije se pulsiranje lako sinhronizuje sa brzinom električne testere, tako da izgleda da joj zupci miruju.

Dok oči i uši, zapravo, reaguju i registruju udarac i pauzu svih vibracija, um, odnosno naša svesna pažnja, primećuje samo udarac. Onaj

36

tamni, nečujni ili „isključeni” interval se ignoriše. Gotovo je opšti princip da svest ignoriše inter- vale, a opet ne može da primeti bilo kakav puls energije bez njih. Ako stavite ruku na koleno privlačne devojke i zadržite je na njemu, možda će prestati da je primećuje. Međutim, ako joj stalno lupkate po kolenu, biće vrlo svesna da ste prisutni i zainteresovani. No, ona više pri- mećuje i, nadate se, više voli dodir nego pauzu. Stvari u čije postojanje verujemo uvek postoje samo po principu uključeno/isključeno. Samo uključeno i samo isključeno ne postoji.

Mnogi zamišljaju da pri slušanju muzike čuju jednostavno sled tonova, pojedinačnih, ili gru- pnih, koji se zovu akordi. Kad bi to bilo istinito, kao što jeste u izuzetnim slučajevima kod ljudi potpuno lišenih sluha, ne bi čuli nikakvu mu- ziku, nikakvu melodiju - samo sled šumova. Čuti melodiju znači čuti intervale među tonovi- ma, mada možda niste toga svesni, i mada ovi konkretni intervali nisu periodi tišine već „ste- peni” razičite visine između tačaka na muzičkoj $kali. Ti stepeni ili intervali su auditivni prostor, za razliku od daljinskog prostora između tela ili vremenskog prostora između događaja.

Medutim, opšta navika svesne pažnje je da na razne načine ignoriše intervale. Na primer, većina ljudi misli da je prostor/svemir „jednos- tavno ništa” sem kad je napunjen vazduhom. Zbog toga ih zbunjuje kad umetnici ili arhitekte govore o vrstama i osobinama prostora, a još više kad astronomi i fizičari govore o krivom

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

KNJIGA O TABUU KOJ NAS

prostoru, o svemiru koji se širi, konačnom sve- miru ili o uticaju svemira na svetlost ili na zve- zde. Zbog navike da ignorišemo prostorne in- tervale, ne uvidamo da je zvuk vibracija zvu- ka/tišine, a ceo univerzum (tj. postojanje) je vi- bracija čvrstog stanja/prostora. Tela i prostor, naime, idu zajedno i neodvojivi su kao lice i

naličje. Prostor je

odnos

između tela i bez njega

ne može da bude ni energije ni kretanja. Kad bi postojalo neko telo, samo jedna je- dina lopta, bez okolnog prostora, bilo bi nemo- guće da se ona zamisli ili oseti kao lopta ili bilo koji drugi oblik. Kad ne bi bilo ničega van

nje, ona ne bi ni

imala

svoju spoljašnju okoiinu.

Tako nešto može biti bog, ali sigurno ne telo! Isto tako, kad bi postojao samo prostor bez ičega u sebi, to uopšte ne bi bio prostor. Jer,

prostor ne postoji, osim kao prostor

između

stvari, unutar stvari ili izvan stvari. Zbog toga je prostor odnos među telima.

Možemo li da zamislio jedno usamljeno telo, jedinu loptu u univerzumu, usred praznog pros- tora? Možda. Ali ta bi lopta bila bez energije,

bez kretanja. U odnosu na

šta

bi se moglo reći

da se ona kreće? Kaže se da se stvari kreću samo u poređenju sa drugim stvarima koje re- lativno miruju, jer kretanje je kretanje/mirovanje. Dakle, uzmimo dve lopte i posmatrajmo ih kako se približavaju jedna drugoj ili, pak, udaljavaju. Naravno, sada postoji kretanje, ali koja se od njih kreće? Lopta jedan, lopta dva ili obe? Ovo je nemoguće odrediti. Svi odgovori su

podjed-nako tačni i netačni. Uvedimo sada treću loptu. Lopte jedan i dva ostaju na istoj razdaljini, a lopta tri im se približava ili se udaljava od njih. Ili možda stvari drugačije stoje? Lopte jedan i dva se, možda, kreću zajedno prema trećoj ili se udaljavaju od nje, ili se lopte jedan i dva, možda, približavaju trećoj dok se treća približava njima, tako da se sve kreću. Kako da to od- redimo? Pošto su lopte jedan i dva zajedno, je- dan odgovor je da one čine grupu i samim tim većinu. Njihov glas će, dakle, odlučiti ko se kreće a ko ne. Međutim, ako im se treća pri- druži, može da ih nadmudri, jer ako sve tri ostanu podjednako udaljene, grupa kao celina ne može da se kreće. Nijedna od njih čak neće moći da kaže drugima dvema, ili dve da kažu jednoj: „Zašto me (nas) stalno pratiš (pratite)?” Grupa kao celina neće imati polaznu tačku u odnosu na koju može da zna da li se kreće ili ne.

Obratite pažnju na to da, dok se dve lopte mogu kretati samo u pravoj liniji, tri lopte mogu da se kreću po jednoj ravni, ali ne u tri dimen- ’zije. Onog momenta kad dodamo četvrtu loptu dobijamo treću dimenziju, dubinu, i sada izgleda da naša četvrta lopta može da stoji zasebno u odnosu na ostale tri, da objektivno posmatra njihovo ponašanje i igra sudiju. Međitum, kad dodamo četvrtu, koja je od njih četvrta? Bilo koja od njih može da bude u trećoj dimenziji u odnosu na druge tri. To se može nazvati „prvi čas iz relativiteta”, jer princip ostaje isti, bez

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

obzira na to koliko lopti ćlodamo i zbog toga se odnosi na sva nebeska tela u ovom univer- zumu i sve posmatrače njihovog kretanja ma gde se oni nalazili. Bilo koja galaksija, bilo koja zvezda, bilo koja planeta ili bilo koji posmatrač se može uzeti kao centralna tačka polaska, tako da je sve u centru u odnosu na sve ostalo!

U celoj ovoj diskusiji, medutim, previđena je jedna mogučnost. Pretpostavimo da se lopte uopšte ne kreću, već da se prostor između njih kreće. Najzad, govorimo o razdaljini (tj. prosto- ru) koji raste i smanjuje se kao da je on stvar

koja može nešto da

učini.

To je problem uni-

verzuma koji se širi. Da li se druge galaksije udaljavaju od naše, ili naša od njihovih, ili se sve udaljavaju jedna od druge? Astronomi po- kušavaju da reše taj problem tvrdnjom da se i sam svemir širi. Međutim, opet, ko treba da odluči? Sta se kreće, galaksije ili prostor? Činje- nica da se ne može doneti odluka sama je po

sebi ključ za odgovor: ne samo da se

i

galaksije

i

prostor šire (kao da su dva različita agensa),

već se širi nešto, što mi moramo nezgrapno nazvati galaksije/prostor.

Problem se javlja zato što pogrešno postav- ljamo pitanje. Pretpostavili smo da su čvrsta teia jedna stvar, a prostor sasvim različita stvar, ili ništa. Onda nam se učinilo da prostor nije baš ništa, jer tela ne bi postojala bez njega. No, početna greška je bila u tome što smo zamišljali tela i prostor kao dve različite stvari, umesto dva aspekta iste stvari. Suština je u tome da su

4 0

oni različiti, ali nerazdvojivi, kao prednji i zadnji deo mačke. Razdvojite ih i mačka će umreti. Oduzmite talasu greben, neće biti ni žleba.

Slično rešenje se može primeniti na stari pro- blem uzroka i posledice. Mi verujemo da svaka stvar i svaki događaj moraju imati uzrok, tj. neku

drugu

stvar ili događaj, a da je ta stvar, opet, uzrok nekih drugih posledica. Kako onda uzrok dovodi do posledice? Da stvar bude gora, ako je sve što mislim ili radim grupa posledica, svaka od njih mora imati uzrok, i tako u beskonačnost. Ako stvari tako stoje, ja ne mogu da utičem na to što činim. Ja sam samo marioneta koju vuku konci čiji je početak van mog domašaja.

Ovo je opet problem koji nastaje zbog pos- tavljanja pogrešnog pitanja. Zamislimo nekog ko nikad nije video mačku. On viri kroz pukotinu na ogradi, a sa druge strane prolazi mačka. On prvo vidi glavu, zatim slabije raspoznatljiv trup s gustim krznom, a onda rep. Neverovatno! Mačka se okrene i pođe nazad, i on opet vidi glavu, a malo kasnije rep. Taj sled poprima ^zgled nečeg redovnog i pouzdanog. Opet, mačka se okrene i on prisustvuje istom pravil- nom sledu: prvo glava, a zatim rep. Na to on

rezonuje da je događaj

glava

nepromenljivi i

nužni uzrok događaja

rep,

koji je posledica gla-

ve. Ova apsurdna i zbunjujuća zbrka proizlazi iz toga što nije primetio da glava i rep idu zajedno; oni su zajedno jedna mačka.

Mačka nije rođena kao glava koja je nešto kasnije prouzrokovala rep; rođena je u jednom

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

komadu, mačka s glavom i repom. Problem na- šeg posmatrača je u tome što ju je posmatrao kroz usku pukotinu i nije mogao da vidi celu mačku odjednom.

Uska pukotina u ogradi veoma liči na naš način posmatranja života svesnom pažnjom, jer kad se koncentrišemo na nešto, ignorišemo sve ostalo. Pažnja je sužena percepcija. Ona je način da se svet posmatra malo-pomalo, uz pomoć memorije kojom se sitni delovi povezuju - kao kad pregledamo mračnu sobu baterijskom lam- pom vrlo uskog prečnika. Takva percepcija ima prednost da je oštra i jasna, ali ona mora da se usredsredi na jedan po jedan deo sveta i jednu po jednu osobinu. A tamo gde nema oso- bina, gde su samo prostor i jednolične površine, njoj je dosadno i traži još osobina. Pažnja je, dakle, nešto kao skener u radaru ili televiziji i Norbert Viner (Wiener) i njegove kolege su našli neke dokaze da postoji sličan proces u mozgu.

Ali proces snimanja koji posmatra svet deo po deo vrlo brzo ubedi svog korisnika da svet

jeste

velika zbirka delova koje on zove posebnim stvarima ili događajima. Često kažemo da se mo- že misliti samo o jednoj stvari u određenom vremenu. Istina je da, posmatrajući svet, malo- pomalo postajemo ubeđeni da se on sastoji od posebnih delova i tako zadajemo sebi problem načina kako su ti delovi povezani, kako uzro- kuju jedni druge i utiču jedni na druge. Problem se ne bi nikada pojavio da smo bili svesni kako je to samo naš pogled iseckao svet u posebne

komadiće, stvari, događaje, uzroke i posledice. Mi ne vidimo da je svet iz jednog dela, kao mačka s glavom i repom.

O pažnji takođe govorimo kao o

zapažanju.

Zapaziti znači odabrati, smatrati neke delove percepcije ili neke osobine sveta vrednijim paž- nje, značajnijim od drugih. Njima se posvećuje- mo, a druge ignorišemo - iz toga razloga je

svesna pažnja istovremeno i

nepažnja

(tj. ne-

znanje) uprkos činjenici da nam daje živu i jasnu sliku onoga što smo odabrali da zapazimo. Fi- zički, mi vidimo, čujemo, mirišemo, kušamo i dodirujemo bezbrojna svojstva koja nikada ne primećujemo. Možete voziti trideset milja, pri- čajući sve vreme s prijateljem. Ono što ste pri- metili i zapamtili je razgovor, ali nekako ste reagovali na put, na druge automobile, semafore i bog zna na šta još, a niste ih ni primetili ili usredsredili svoj mentalni reflektor na njih. Isto tako možete s nekim razgovarati na žurki, a da se ne setite u prvi mah kakvo su odelo on ili ona imali na sebi, jer vam to nije bilo vredno pažnje, niti značajno. Međutim, vaše oči i nervi su sigurno reagovali na tu odeću. Videli ste, ali niste zapravo gledali.

Čini se da se zapažanje događa putem dvos- trukog procesa u kojem je prvi faktor izbor ono- ga što je zanimljivo ili važno. Drugi faktor, koji deluje simultano sa prvim, jeste da nam je po- trebno da zabeležimo gotovo sve što se može zapaziti. Beleženje je sistem simbola - reči, bro- jevi, znakovi, proste slike (kao kvadrati i

KNJGA O TABUU KOJI NAS

glovi), muzičke note, slova, ideogrami (kao u kineskom) i skale za odvajanje i razlikovanje varijacija boja ili tonova. Takvi simboli nam omogučuju da klasifikujemo svoje deliće per- cepcije. Oni su etikete na fiokama u koje ih memorija svrstava, ali najteže je zapaziti neki detalj bez etikete. Eskimi imaju pet reči za ra- zličite vrste snega, jer žive sa njim i važan im je. Međutim, actečki jezik ima samo jednu reč za pojmove - sneg, kiša i grad.

Šta upravlja našim izborom onoga što za- pažamo? Prvo (koje ćemo morati kasnije da okvalifikujemo) jeste bilo šta što nam se čini korisnim ili štetnim za naš opstanak, naš druš- tveni status i sigurnost našeg ega. Drugo, koje deluje simultano sa prvim, jeste obrazac i logika svih simbola za beleženje koje smo naučili od drugih, od našeg društva i kulture. Zaista je teško zapaziti bilo šta za šta jezici koji su nam na raspolaganju (verbalni, matematički ili mu- zički, svejedno) nemaju opis. Zbog toga pozaj- mljujemo reči iz stranih jezika. Ne postoji en- gleska reč za vrstu osećanja koje Japanci zovu

yugen

i možemo je razumeti samo ako svoje razmišljanje usmerimo na situacije u kojima Ja- panci koriste tu reč1.

1 „Posmatrati sunce kako zalazi iza brega pokrivenog cvećem, lutati kroz ogromnu šumu, ne misleći na povratak, stajati na obali i pogledom pratiti brod koji nestaje iza udaljenih ostrva, posmatrati let divljih gusaka koje nestaju među oblacima”. Sve to je yugen, ali šta je zajedničko među njima?

44

Dakle, mora da postoji bezbroj osobina i dimenzija sveta na koje naša čula raguju bez naše svesne pažnje, a pogotovo vibracija (kao što su kosmički zraci) koje imaju talasne dužine za koje naša čula uopšte nisu podešena. Per- cepcija svih vibracija odjednom bila bi kao pan- demonijum, kao kad bi neko istovremeno pri- tisnuo sve dirke na klaviru. Ali, zanemarili smo dva faktora kojih vrlo lako možeme postati sve- sni, a naše zanemarivanje tih faktora je uporište iluzije ega i neznanja da je svako od nas pre-

rušeno

ja .

Prvi je što ne shvatamo da su takozvane suprotnosti, kao svetlost i tama, zvuk i i tišina, čvrsto telo i prostor, uključeno i isključeno, lice i naličje, pojavljivanje i nestajanje, uzrok i po- sledica, polovi i aspekti iste stvari. Ali mi ne- mamo reč za tu stvar, osim nejasnih pojmova kao što su - egzistencija, biće, bog, ili krajnja suština bića. Oni, uglavnom, ostaju nebulozne ideje, a ne živa osećanja ili doživljaji.

Drugi faktor, blisko povezan sa prvim, jeste šfo smo toliko udubljeni u svesnu pažnju, tako ubeđeni da je taj suženi vid percepcije ne samo stvami način gledanja na svet, već i osnovno

osećanje našeg

ja

kao svesnog bića, da smo

potpuno hipnotisani njegovom fragmentizova- nom vizijom univerzuma. Mi zaista osećamo da je ovaj svet skup posebnih stvari koje su se nekako udružile ili, možda, raspale i da je svako od nas samo jedna od njih. Vidimo ih same - rađaju se same, umiru same - možda kao

ko-SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

made i fragmente univerzalne celine ili upotre- bljive delove velike mašine. Retko vidimo sve takozvane stvari ili događaje kako ,,idu zajedno”, kao glava i rep mačke ili kao tonove i intonacije - uzlazne i silazne, glasnije i tiše - jednog glasa koji peva.

Drugim rečima, ne igramo igru cmo-belog - univerzalnu igm gore/dole, uključeno/isklju- čeno i pojedinačno/sve. Umesto toga, igramo igru cmo protiv belog ili, češće, belo protiv cr- nog. Jer, naročito kad su vibracije spore, kao kod dana i noći ili života i smrti, primorani smo da budemo svesni cmog ili negativnog aspekta sveta. Onda, ne shvatajući neodvojivost pozitiv- nog i negativnog pola ritma, plašimo se da će crno pobediti u igri. Ali, igra da „belo mora pobediti” više nije igra. To je borba - borba progonjena osećanjem hronične frustracije, jer činimo nešto podjednako ludo kao, na primer, da sačuvamo planine, a da se rešimo dolina.

Osnovni oblik ove borbe je život protiv smr- ti, takozvana borba za opstanak, koja bi trebalo da bude pravi, ozbiljni zadatak svih živih stvo- renja. Ta iluzija se održava, jer (a) borba je privremeno uspešna (živi smo sve dok više ni- smo) i (b) život zahteva trud i dovitljivost, mada to važi i za igre, ne samo za borbe. Koliko nam je poznato, životinje ne žive u stalnoj napetosti zbog bolesti ili smrti kao mi, jer žive u sa- dašnjosti. Bez obzira na to, one će se boriti kad ih napadnu ili kad su gladne. Moramo se, međutim, čuvati da uzimamo životinje kao

mo-del „savršeno prirodnog” ponašanja. Ako ,,pri- rodno” znači i „dobro” ili „mudro”, ljudska bića mogu biti bolja od životinja, mada to nisu uvek.

Ali ljudska bića, naročito u zapadnoj civili- zaciji, prave veliko strašilo od smrti. To ima neke veze sa popularnim hrišćanskim verovan- jem da će smrt biti praćena strašnim sudom, kžCd će grešnici biti osuđeni na privremeni užas čistilišta ili veliku agoniju pakla. Danas je češći strah da će nas smrt odneti u večno ništavilo - kao da bi to moglo biti nešto slično kazni da budemo večno živi zakopani. Nema više prija- telja, nema više sunčeve svetlosti i ptičje pesme, ljubavi i smeha, mora i zvezda - samo tama bez kraja.

„Nemoj ići lako u tu prijatnu noć...

Bes, bes zbog umiranja svetlosti”2

Mašta ne može da shvati prosto ništavilo i stoga mora da ispuni prazninu fantazijama, kao u eksperimentima u kojima učesnici vise u bes- t^žinskom stanju u sobama bez zvuka i svetlosti. Kad se smrt smatra konačnom pobedom cmog

nad belim, u smrtno ozbiljnoj borbi „belo

mora

da pobedi”, fantazije koje popunjavaju prazninu su uglavnom avetinjske. Čak i naše populame fantazije o raju su sumome, jer obično zamišlja- mo Boga kao ozbiljnog i strogog dedu, na pres- tolu u ogromnoj crkvi - a, naravno, u crkvi se

2

Dylan Thomas

KNJIGA O TABUU KOJ NAS

može pristojno „radovati” ali ne i stvarno ludo zabavljati.

O kakva li radost i slava mora biti

Ono beskrajno slavljenje imena Božjeg,

Koje blaženi vide.

A ko hoće da skonča u crkvi, u belom ogr- taču, zauvek pevajući aliluja? Naravno, ove slike su strogo simbolične, ali svi mi znamo šta deca osećaju prema nekadašnjoj protestantskoj nedelj- noj službi i Božjoj knjizi povezanoj u crno sa onim nerazumljivim slovima. Inteligentni hrišća- ni prerastu ovo loše maštanje, ali u detinjstvu ono se uvuče u podsvest i nastavlja da konta- minira naša osećanja o smrti.

Individualna osećanja o smrti su uslovljena društvenim stavovima i pitanje je da li postoji ijedna prirodna i urođena emocija vezana za umiranje. Na primer, nekad se mislilo da porođaj

treba

da bude bolan, kao kazna za istočni greh ili za to što ste se tako ludo zabavljali, praveći bebu. Jer, Bog je rekao Evi i njenim kćerkama: ,,U bolu ćeš rađati decu.” Dok se verovalo da je ženina dužnost da pati pri porođaju, mnoge žene su vršile svoju dužnost i mnoge je još vrše. Zato smo bili vrlo iznenađeni kad smo naišli na žene iz „primitivnih” društava koje mogu sa- mo da čučnu i porode se dok rade u poljima, pregrizu pupčanu vrpcu, zaviju bebu i nastave svojim putem. Nije da su njihove žene izdržljivije od naših, samo su imale drugačiji stav. Naši ginekolozi su nedavno otkrili da se kod mnogih

48

žena psihički može usloviti prirodan i bezbolan porođaj. Bolovi pri trudovima su prekršteni u „napinjanje”, a buduća majka ima pripremne vežbe opuštanja pri napinjanju i saradnju u toku porođaja. Porođaj, kažu im, nije bolest. U bol- nicu se ide samo da se nešto slučajno ne bi desilo, mada mnogi „avangardni” ginekolozi do- puštaju svojim pacijentkinjama da se porode kod kuće.

Prerana smrt može doći kao rezultat bolesti, ali - kao i rođenje - smrt po sebi uopšte nije bolest. Ona je prirodni i nužni kraj ljudskog života - prirodna kao što lišće opada u jesen. (Trajno lišće se, kako znamo, pravi od plastike i možda će doći vreme kad će hirurzi moći da zamene sve naše organe plastičnim supstitutima, pa ćete postići besmrtnost tako što ćete postati sopstveni plastični model). Lekari bi, dakle, mo- rali da preispitaju mogućnost tretiranja smrti i njenih bolova onako kako tretiraju trudove i njihov ,,bol”.

„ Smrt je, uostalom, veliki događaj. Sve dok nam ne zapreti, držimo se sebe i svojih života u hroničnoj strepnji, ma kako to potiskivali. Ali, kad dođe vreme da više nema smisla držati se, prilika je idealna za potpuno popuštanje stege. Kad se to dogodi, jedinka se oslobađa svog ego-zatvora. U normalnom toku događanja to je zlatna prilika da se probudite u saznanju da

je vaše konkretno

ja

zapravo

ja

koje igra uni-

verzum - što je povod za veliko radovanje. No, prema sadašnjem preovlađujućem običaju,

KNJGA O TABUU KOJI NAS

ri, sestre i rodbina se okupe sa smešećim mas- kama, uveravajući bolesnika da će se uskoro oporaviti i da će se sledeće nedelje ili sledećeg meseca vratiti kući ili otići na more na odmor. Što je još gore, lekari nisu obučeni kako da postupaju sa smrću, niti je u tome njihova uloga. Katolički sveštenik je u boljem položaju: on obično zna kako da postupi u takvoj situaciji, bez vrdanja i mumlanja. Lekar, međutim, treba da odloži smrt po svaku cenu - uključujući tu i životnu ušteđevinu bolesnika i njegove po- rodice.

Ananda Kumarasvami (Coomaraswami) jed- nom je rekao da bi radije umro deset godina ranije nego deset minuta kasnije - kasnije da bi, slab ili pod dejstvom lekova, ugrabio priliku da pusti samog sebe da „počine voljno”. „Molim se”, govorio je, „da smrt ne dođe da me zgrabi neponištenog” - tj. pre nego što samog sebe pustim. Zbog toga je G. I. Gurđajev (Gurdjieff), taj čudesni mudrac-lupež, napisao u svojoj knjizi

Sve i svaka stvar:

Jedini način da se spasu bića planete Zendje

bio bi da im se ugradi nov organ... koji bi imao

takve osobine da bi svako od tih nesrećenika to-

kom procesa egzistencije neprestano osećao i bio

svestan neizbežnosti sopstvene smrti, kao i smrti

svakog na korne se njegove oči ili pažnja zaus-

tave. ”

Samo takav osećaj i takva spoznaja mogu da unište egoizam koji je potpuno kristalisan u njima. Sa stanovišta našeg sadašnjeg pogleda na

smrt, ovo zvuči kao recept za košmar. Ali stalna svest o smrti pokazuje da je svet jednako u lebdenju i prozračan kao i magličasti koluti pla- vičastog dima u vazduhu - tu zaista nema šta da se uhvati, niti ima koga da to uhvati. To može delovati porazno samo ako verujemo da postoji način da se to popravi, da se odloži samo još jednom, ili nada da imamo neku vrstu ego-duše, ili da to jesmo, koja će nadživeti ras-

padanje tela. (Ne kažem da

nema

ličnog kon-

tinuiteta posle smrti - samo da nas vera u njega drži u okovima).

Sve ovo ne znači da

ne treba

da se plašimo

smrti, kao što nisam tvrdio ni da treba da bu- demo nesebični. Stvar je jedino u tome da zna-

mo, bez ikakve senke sumnje, da će

ja

i sve

ostale

stvari,

prisutne sada, nestati, sve dok vas

to saznanje ne natera da ih oslobodite - da

znate to

sada

s istom sigumošću kao da ste

upravo pali s ivice Velikog kanjona. Zaista, kad ste se rodili, gumuli su vas sa vrha litice i ne pomaže vam da se hvatate za kamenje koje pada

s’ vama. Ako se plašite smrti,

budite

uplašeni.

Stvar je u tome da živite s njom, da pustite da prevladaju - strah, duhovi, bolovi, prolaznost, raspadanje i sve to. A onda dolazi neverovatno iznenađenje: ne umirete, jer se nikada niste ni rodili. Samo ste zaboravili ko ste.

Sve se to podnosi lakše uz pomoć prijatelja.

Kad smo deca, naše drugo

ja ,

naše porodice,

prijatelji i učitelji čine sve moguće da nas učvrste u iluziji o odvojenosti - da nam pomognu da

KNJIGA O TABUU KOJ NA3

budemo prave obmane, što se upravo podrazu- meva pod „biti prava osoba”. Na latinskom, oso- ba,

persona,

prvobitno je bila maska sa ustima u funkciji megafona, koju su koristili glumci u otvorenim pozorištima u Grčkoj i Rimu, maska

„kroz”

(per)

koju „zvuk” (

sonus

) dolazi. U smrti

mi skidamo

personu,

kao što glumci skidaju svo-

je maske i kostime u garderobi iza scene. Kao što njihovi prijatelji dođu iza pozornice da im čestitaju na predstavi, tako bi trebalo da se i naši prijatelji okupe oko mrtvačke postelje da nam pomognu da izađemo iz uloge smrtnika, da aplaudiraju predstavi i, još više, da proslave šampanjcem ili pričešćem (prema ukusu) veliko buđenje smrti.

Postoje mnogi drugi načini da se igra crno-

belog pretvori u igru da „belo

mora

pobediti”

i, kao i borba za opstanak, oni zavise od igno- risanja ili brisanja sa ekrana pažnje međuzavis- nosti dveju strana. Na čudan način ovo je, na- ravno, deo same igre cmo-belog, jer zaborav- ljanje ili ignorisanje njihove međuzavisnosti jeste skrivanje u igri žmurke. Skrivanje i traženje je, opet, igra cmo-belog!

Uz pomoć ilustracija možemo da uđemo u svet naučne fantastike koji vrlo brzo postaje svet činjenične nauke. Primenjena nauka se može smatrati igrom „red protiv slučaja” (ili ,,red protiv proizvoljnosti”), naročito u domenu kibemetike - nauke o automatskoj kontroli. Pomoću naučnih predviđanja i njihovom tehničkom pri- menom pokušavamo da steknemo maksimalnu

52

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

kontrolu nad svojom okolinom i nad sobom. U medicini, komunikacijama, industrijskoj proizvo- dnji, transportu, finansijama, trgovini, stambenim pitanjima, obrazovanju, psihijatriji, kriminologiji i pravu pokušavamo da izgradimo nepogrešive sisteme, da se otarasimo mogućnosti greške. Što je moćnija tehnologija, to je jača potreba za ta- kvom kontrolom, kao što su mere predostrož- nosti za bezbednost mlaznjaka i, najzanimljivije od svega, konsultacije eksperata nukleamih sila da se obezbedi da niko greškom ne pritisne dugpe. Upotreba moćnih instrumenata i njiho- vog ogromnog potencijala da se promeni čovek i njegova okolina zahteva sve više zakonodav- stva, davanja dozvola i polisa i sve kompleksnije procedure za nadgledanje i vođenje evidencije. Veliki univerziteti, na primer, imaju potpredse- dnike zadužene za odnose sa vladom i mnogo- brojno osoblje zaduženo da održi korak sa go- milama papira. Ponekad dokumenti, zabeleške 0 onome što je učinjeno, izgledaju važniji nego ono što je na njima zabeleženo. Dokumenti stu- ctenata na upisnom šalteru čuvaju se u sefovima 1 kriptama, ali knjige u biblioteci ne - osim ako su jako retke ili opasne. Isto tako, zgrada ad- ministracije postaje najveća i najimpresivnija u celom kampusu, a predavači uviđaju da sve veći deo vremena predviđenog za predavanja i is- traživanja moraju da posvete sastancima raznih odbora i popunjavanju formulara kako bi se obezbedilo prosto funkcionisanje mehanizma upravljanja institucijom.