PRAVO NA PRAVIČNO SUĐENJE
Vodič za primenu
zvaničnim tumačenjem koje obavezuje države ugovornice, organe Saveta Evrope ili druge organe ustanovljene na osnovu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava.
PRAVO NA
PRAVIČNO SUĐENJE
Vodič za primenu
člana 6 Evropske konvencije
o ljudskim pravima
Priručnik o ljudskim pravima, br. 6
Savet Evrope Beograd, 2007
of the European Convention on Human Rights
Nuala Mole and Catharina Harby Human rights handbooks, No. 6 2nd edition, August 2006
Autori
Nula Mol i Katarina Harbi
Izdavač
Savet Evrope, Kancelarija u Beogradu Sinđelićeva 9, 11000 Beograd
Tel. + 11 30 88 411
www.coe.int; www.coe.org.yu
Za izdavača
Vladan Joksimović
Stručna redakcija prevoda
Tatjana Papić
Prevod
Alpha Team One
Lektor i korektor Jasna Alibegović Tiraž 1000 primeraka ISBN 978-86-84437-33-6 Priprema i štampa Dosije, Beograd
Uvod . . . 11
Član 6 . . . 11
Opšti pregled . . . 13
Na koju vrstu postupaka se odnosi član 6?. . . 17
Šta su građanska prava i obaveze? . . . 22
Građanska prava ili obaveze . . . 25
Šta nisu građanska prava i obaveze . . . 28
Šta je krivična optužba? . . . 32
Značenje izraza „krivična“ . . . 32
Značenje izraza „optužba“ . . . 37
Šta podrazumeva pravo na javnu raspravu?. . . 40
Šta znači „javno izricanje“ presude? . . . 44
Šta znači garantija razumnog roka?. . . 47
Kako se računa vreme?. . . 48
Složenost predmeta . . . 49
Ponašanje podnosioca predstavke . . . 51
Ponašanje vlasti . . . 52
Koje je pravo podnosioca ugroženo? . . . 54
Šta je potrebno da bi sud bio (1) nezavisan i (2) nepristrasan? . . . 58
Sastav i izbor . . . 59
Utisak koji sud ostavlja. . . 61
Potčinjenost drugim organima vlasti . . . 62
Nepristrasnost . . . 62
Različite uloge sudije . . . 67
Ponavljanje postupka . . . 69
Specijalizovani sudovi. . . 70
Porote . . . 71
Odricanje . . . 71
Obrazovan na osnovu zakona . . . 72
Šta sve obuhvata „pravična rasprava“? . . . 74
Pristup sudu . . . 74
Prisustvo u postupku . . . 83
Pravo lica da ne inkriminiše samo sebe . . . 85
Jednakost strana i pravo na akuzatorni postupak . . . 87
Pravo na obrazloženu presudu . . . 93
Koja posebna prava važe za maloletnike?. . . 95
Kakva je situacija u pogledu prihvatljivosti dokaza? . . . 99
Koji postupci mogu biti u suprotnosti s pretpostavkom nevinosti? . . . 106
Šta znači pravo na brzo i razumljivo obaveštavanja o optužbama predviđeno članom 6, stav 3 (a)? . . . 109
Šta su odgovarajuće vreme i uslovi prema članu 6, stav 3 (b)? . . . 112
Šta sadrži pravo na zastupanje i pravnu pomoć prema članu 6, stav 3 (c)? . . . 118
Kako se tumači pravo na prisustvo i ispitivanje svedoka prema članu 6, stav 3 (d)? . . . 123 Šta uključuje pravo na prevodioca prema
članu 6, stav 3 (e)?. . . 129 Nadzorna uloga Evropskog suda za ljudska prava . . . 132
EVROPSKE KONVENCIJE O LJUDSKIM PRAVIMA
Pravo na pravično suđenje
1. Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pra-vima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazo-vanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbedno-sti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u po-sebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.
2. Svako ko je optužen za krivično delo smatraće se ne-vinim sve dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona.
3. Svako ko je optužen za krivično delo ima sledeća mini-malna prava:
a) da u najkraćem mogućem roku, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima za optužbu protiv njega;
b) da ima dovoljno vremena i mogućnosti za priprema-nje odbrane;
c) da se brani lično ili putem branioca koga sam iza-bere, ili, ako nema dovoljno sredstava da plati za
pravnu pomoć, da ovu pomoć dobije besplatno kada interesi pravde to zahtevaju;
d) da ispituje svedoke protiv sebe ili da postigne da se oni ispituju i da se obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka u njegovu korist pod istim uslovima koji važe za one koji svedoče protiv njega;
e) da dobije besplatnu pomoć prevodioca ako ne razu-me ili ne govori jezik koji se upotrebljava na Sudu.
Ovaj priručnik ima za cilj da čitaocima omogući da shvate na koji se način mora voditi pravni postupak na nacionalnom ni-vou da bi se ispunile sve obaveze koje proističu iz člana 6. Evrop-ske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
ČLAN 6
Kao što se može videti iz teksta na stranici 9, članom 6 je zajemčeno pravo na pravičnu i javnu raspravu u odlučivanju o građanskim pravima i obavezama pojedinca ili o krivičnoj op-tužbi protiv njega. Evropski sud za ljudska prava, a ranije Komi-sija, su široko tumačili ovu odredbu, polazeći od njenog suštin-skog značaja za funkcionisanje demokratije. U predmetu Delkur
protiv Belgije, Sud je zaključio da
u jednom demokratskom društvu pravo na pravično vođenje sudskog postupka, u značenju koje mu daje Kon-vencija, zauzima toliko važno mesto da restriktivno tuma-čenje člana 6, stav 1 ne odgovara cilju i svrsi te odredbe.1 Prvi stav člana 6 primenjuje se i na građanski i na krivični postupak, ali se drugi i treći stav primenjuju samo na krivič-ni postupak. Međutim, kao što biti objašnjeno dockrivič-nije u ovom priručniku, u izvesnim okolnostima se i na građanski postupak mogu primenjivati garantije slične onima koja su detaljno nave-dena u stavovima 2 i 3 člana 6.
Tekst ovog člana je, međutim, samo polazište, budući da Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi široko tumači član 6.2 Jurisprudencija određuje sadržaj prava iz Konvencije i u ovom priručniku će se analizirati odluke Komisije i Suda koje se odnose na član 6.
Potrebno je izneti jedno upozorenje u vezi s jurispruden-cijom vezanom za član 6. Naime, Sud neće proglasiti prihvat-ljivom nijednu predstavku ako prethodno nisu bili iscrpeni svi domaći pravni lekovi,3 što znači da su gotovo svi predmeti koji se odnose na navodna kršenja člana 6, da bi uopšte došli do Strazbura, prethodno morali da prođu sve nacionalne sud-ske instance, uključujući i onu najvišu. Često se događa da Sud zaključi da nije došlo do kršenja člana 6, zato što smatra da je postupak „uzet u celini“ bio pravičan, budući da je viša sudska instanca mogla da ispravi greške nižeg suda. Stoga, vrlo je lako pasti u zamku i misliti da je određena prodecuralna manjkavost u postupku u skladu sa standardima Konvencije, zato što sud u Strazburu nije zaključio da ona predstavlja povredu Konvencije. Sud, međutim, često donosi takav zaključak zato što je pomenu-tu grešku, barem delimično, ispravio viši sud. Sudije koje sude u nižim sudovima dužni su da obezbede poštovanje člana 6 u postupku koji se pred njima vodi. Oni ne smeju da se oslone na mogućnost da će neki viši sud ispraviti njihove greške.
2 Neke reference u ovom priručniku odnose se na odluke Evropske komi-sije za ljudska prava. Komisija je bila prvi filter za predstavke, koji je uki-nut 1998. godine, kada je stupio na snagu Protokol br. 11 uz Konvenciju. Danas sve odluke donosi Evropski sud za ljudska prava.
Ovaj kratki opšti pregled ima za cilj da sve one koji se bave pravosuđem upozna s garantijama sadržanim u članu 6. Nared-na poglavlja će se detaljnije baviti svakom od njih poNared-naosob.
Sam tekst člana nije ništa drugo do okosnica. Praksa Suda, na koju se obilato pozivamo u celom priručniku, pruža neop-hodne detalje za razumevanje prirode prava o kojima je reč. Iako se u članu 6 govori o pravu na pravično suđenje, garantije se često primenjuju znatno pre no što je pojedinac krivično optu-žen ili se, u građanskopravnim predmetima, mogu primenjivati na upravne faze koje prethode otpočinjanju sudskog postupka. Te garantije ne prestaju kod izricanja presude, već se odnose i na fazu njenog izvršenja. Mnoge garantije iz člana 6, posebno pojam pravičnosti, primenjuju se i na krivični i na građansko-pravni postupak. Izrazi „krivična“ i „optužba“, kao i „građanska prava i obaveze“ imaju autonomno značenje prema Konvenciji, i to značenje se često razlikuje od nacionalnih definicija tih izra-za. Tamo gde se radi o građanskim pravima ili optužnici, kako je to definisano praksom Suda, svako mora imati pristup sudu, to jest, nezavisnom i nepristrasnom sudu, ustanoljenom na osnovu zakona, čije odluke ne mogu biti podređene nijednoj vlasti koja nije sudska. Najveći deo prakse Suda odnosi se na ispitivanje obezbeđenja koja moraju da postoje da bi se garantovao pristup sudu. Od trenutka započinjanja sudskog postupka, taj postupak se po pravilu mora odvijati pred očima javnosti i presuda uvek mora biti javno izrečena. Postupak mora biti zaključen izrica-njem obrazložene presude u razumnom roku, a naknada mora biti isplaćena zbog nepotrebnih odlaganja. Ova obaveza traje sve
dok presuda ne bude izvršena. Takvu odliku postupak neće ima-ti ako nameravani efekat presude može biima-ti promenjen delova-njem nesudske vlasti na štetu jedne od stranaka.4 Ako je presuda doneta protiv nekog javnog organa, ona mora biti automatski izvršena.5 Ako je presuda izrečena protiv privatnog lica, dopu-stivo je da se traži da stranka u čiju je korist presuđeno preduz-me dodatne korake radi izvršenja presude, dok god država snosi konačnu odgovornost za osiguravanje izvršenja presude.6 Ako nijednom drugom zvaničniku pravosudnog sistema nije povere-na ova konkretpovere-na odgovornost, onda će tu odgovornost snositi sudija koji je presudu izrekao.
Tokom sudskog postupka, moraju se poštovati načela kao što su pretpostavka nevinosti i „jednakosti strana“. Deca i ostale posebno osetljive stranke moraju uživati posebnu zaštitu. Poseb-na prava primenjuju se samo Poseb-na one koji su optuženi za krivič-no delo (član 6, stav 3, tačke a–e), ali je Sud zaključio da su i u građanskopravnim predmetima uporedive garantije, da bi se postupak mogao oceniti kao „pravičan“.
Država ima pozitivnu obavezu da preduzme sve neophod-ne korake kako bi se osiguralo da ova prava budu zajamčena kako u teoriji, tako i u praksi. Ovo podrazumeva davanje dovolj-nih finansijskih sredstava pravosudnom sistemu. Ono što sledi u ovom priručniku posebno je važno za sudije koji su osnovni ču-vari prava zajemčenih članom 6. Sudije su dužne da obezbede da postupak koji se odvija u njihovim sudnicama, bez obzira na to da li je reč o istražnom postupku, samom suđenju ili se pak već došlo do faze izvršenja presude, bude u skladu sa svim nazna-čenim standardima. Sudije, međutim, nisu jedini na kojima leži ta odgovornost. Policija i tužioci imaju obavezu prema žrtvama
4 Van de Hurk v. the Netherlands, 19. april 1994.
5 Hornsby v. Greece, 19. mart 1997. i Burdov v. Russia, 7. maj 2002.
krivičnih dela (ili preživelim članovima porodice) da obezbede da se sprovede delotvorna istraga u datom predmetu. U građan-skopravnim predmetima, javni pravobranioci, kao i advokati iz sistema pravne pomoći, koji su zaduženi za zaštitu prava svojih klijenata proisteklih iz člana 6, moraju obavljati svoje profesio-nalne dužnosti u skladu sa standardom koji omogućuje da jem-stva pravičnog suđenja budu „praktična i delotvorna, a ne teo-rijska i iluzorna“. Svi oni koji učestvuju u krivičnom pravosuđu dužni su da poštuju dostojanstvo optuženih i da štite bezbednost žrtava i svedoka. Nemogućnost pristupa advokatu za vreme bo-ravka u policijskom pritvoru ili za vreme bobo-ravka u pritvoru pre suđenja, takođe, može narušiti pravičnost suđenja. Zlostavljanje lica lišenih slobode otvara pitanja u vezi sa članom 3 (zabrana mučenja, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja) ili u vezi sa članom 8 (pravo na „moralni i fizički integritet“ koji je zaštićen u okviru kategorije privatnog života u tom članu). To, takođe, može uticati na pravičnost suđenja. Ako postoje navodi o zlo-stavljanju, neophodno je sprovesti delotvornu zvaničnu istragu. Ta istraga treba da bude takva da vodi identifikovanju i kažnja-vanju odgovornih. Bez ovog praktičnog obezbeđenja, zabrana mučenja, koja je od suštinskog značaja, bila bi nedelotvorna u praksi. Tako bi bilo omogućeno predstavnicima države da zlo-upotrebe prava onih nad kojima imaju kontrolu i da za to ne budu kažnjeni.7 Shodno članu 53 Evropske konvencije o ljud-skim pravima, obaveze koje proističu iz drugih međunarodnih instrumenata, kao što je Konvencija UN protiv mučenja i drugih svirepih, nehumanih ili ponižavajućih kazni i postupaka,8 pred-stavljaju deo obaveza jedne države.
Javnim službenicima se često se poverava sprovođenje postupaka koji na odlučujući način utiču na građanska prava
7 Assenov and others v. Bulgaria, 28. oktobar 1998. godine, st. 102.
i obaveze, tako što odlučuju o staranju nad decom, registraciji prometa nepokretnosti ili izdavanju dozvola. I oni su dužni da se ponašaju u skladu s jemstvima iz člana 6.
Konačno, primena člana 6 nije ograničena samo na unu-trašnji sudski postupak. Sud je takođe zaključio da država ima obaveze iz člana 6 Konvencije i onda kada proteruje ili izručuje pojedinca radi izvođenja pred sud u drugoj državi, ako posto-ji verovatnoća da to suđenje neće imati osnovne elemente pra-vičnog suđenja.9 Isto ovo načelo se primenjuje, samo obrnuto, i onda kada je reč o izvršenju stranih presuda.
9 Soering v. The United Kingdom, 7. jul 1989. godine i Mamatkulov and Askarov v. Turkey, 4. februar 2005.
SE ODNOSI ČLAN 6?
I u krivičnim i u građanskopravnim predmetima, kada se odlučuje bilo o građanskim pravima ili o krivičnim optužbama, pojedinci o kojima je reč moraju imati „pristup sudu“ (videti dole, str. 74, Šta sve obuhvata „pravična rasprava“?). O parnici ili optužbi mora odlučivati propisno osnovan sud (videti dole, str. 58, Šta je potrebno da bi sud bio (1) nezavisan i (2) nepristrasan). Međutim, garantije propisane članom 6 ne primenjuju se samo na sudski postupak, već i na faze koje tom postupku prethode, kao i na one koje mu slede.
U krivičnim predmetima, garantije se odnose na istragu pre suđenja; to je istraga koju sprovodi policija. Sud je u pred-metu Imbrosia protiv Švajcarske10 zaključio da garantija koja se odnosi na razumni rok počinje da se računa od trenutka kada se podigne optužnica,11 kao i da druge garantije iz člana 6 – po-sebno one iznete u stavu 3 – mogu takođe biti relevantne i pre no što predmet bude upućen sudu, ako i u kojoj meri postoji mogućnost da suđenje bude ozbiljno prejudicirano inicijelnim nepoštovanjem garantija.
Sud je takođe zaključio da se u predmetima koji se odnose na član 8 Konvencije – pravo na porodični život – takođe ima primenjivati član 6 u upravnim fazama postupka.12
Član 6 ne jemči pravo žalbe. To pravo je za krivične pred-mete zajemčeno članom 2 Protokola br. 7 uz Konvenciju.
10 Imbroscia v. Switzerland, 24. novembar 1993. godine, st. 36.
11 Videti niže, str. 32, radi detaljnijeg objašnjenja izraza optužba. 12 Videti, npr. Johansen v. Norway, 27. jun 1996.
Međutim, iako član 6 ne jemči pravo žalbe, Sud je zaklju-čio da se, onda kada država svojim unutrašnjim pravom obez-beđuje pravo žalbe, i u tim postupcima primenjuju garantije iz člana 6.13 Način na koji se te garantije primenjuju mora, me-đutim, zavisiti od posebnih odlika takvih postupaka. Mora se voditi računa o celini postupka koji se vodi u okviru unutraš-njeg pravnog poretka, o zakonskom i praktičnom funkcionisa-nju žalbenog organa, kao i o ovlašćenjima i načinu na koji se predočavaju i štite interesi stranaka.14 Samim tim, u članu 6 nije predviđeno pravo na neku posebnu vrstu žalbe niti način na koji će se po žalbama rešavati.
Sud je takođe zaključio da se član 6 primenjuje i na po-stupke pred ustavnim sudom, ako ishod tih postupaka nepo-sredno odlučuje o nekom građanskom pravu ili obavezi.15 U predmetu Emesa Sugar NV protiv Holandije16 pokrenuto je pi-tanje da li Evropski sud za ljudska prava može da razmatra pra-vičnost postupka vođenog pred Evropskim sudom pravde (ESP); ali na njega nije dat odgovor, budući da je predstavka po drugim osnovama proglašena neprihvatljivom. ESP je, međutim, zaklju-čio da se član 6 primenjuje i na postupke koji se vode shodno pravu Evropske unije.17
Član 6, takođe, obuhvata postupak posle suđenja, kakav je izvršenje presude. U predmetu Hornsbi protiv Grčke,18 Sud je zaključio da bi prava iz člana 6 bila iluzorna ako bi
unu-13 Delcourt v. Belgium, 17. januar 1970, st. 25.
14 Monnell and Morris v. United Kingdom, 2. mart 1987, st. 56.
15 Krcmar v. Czech Republic, 3. mart 2000, st. 36.
16 Emesa Sugar NV v. the Netherlands, odluka o prihvatljivosti od 13.
janu-ara 2005.
17 Videti, npr. Orkem v. Commission (predmet 374/87) 1989 ECR 3283; Limburgse Vinyl Maatschappij NV v. Commission (spojeni predmeti
T-305/94-T-335/94) 1999 ECR II-931, kao i Baustahlgewebe v. Commission (predmet C-185/95) 1998 ECR I-8417.
trašnji pravni sistem visoke strane ugovornice omogućio da konačna, obavezujuća sudska odluka ostane neoperativna na štetu jedne stranke. To je potvrđeno u predmetu Burdov protiv
Rusije, koji se odnosio na neizvršenje presude kojom je
nalo-ženo da se podnosiocu predstavke, zbog toga što je bio izlo-žen radioaktivnom zračenju, isplati naknada. Sud je naglasio da finansijske teškoće s kojima se država suočava ne mogu biti opravdanje za neizvršenje onoga što je presudom naloženo.19 U postupcima protiv države, u kojima država izgubi, izvršenje presude mora nastupiti automatski. U postupcima između pri-vatnih lica, pravila koja nalažu da strana, u čiju je korist done-ta presuda, preduzme dalje korake kako bi izvršila presudu ne predstavljaju per se kršenje člana 6, iako država snosi konačnu odgovornost za obezbeđivanje izvršenja presude i poštovanje vladavine prava.20
Država se ne sme mešati u ishod sudskog postupka (de-taljnije videti niže, str. 58, Šta je potrebno da bi sud bio (1)
neza-visan i (2) nepristrasan). Sud je stao na stanovište da intervencija
zakonodavnog tela, preduzeta da se odredi ishod tekućeg sud-skog postupka, može predstavljati kršenje načela jednakosti stra-na.21 U predmetu Van de Hurk protiv Holandije Sud je utvrdio da je ovlašćenje da se donese obavezujuća odluka, koju nesudska vlast ne može promeniti na štetu neke od strana, inherentno sa-mom pojmu „suda“ i izrazu „odlučivanje“.22
19 Burdov v. Russia, 7. maj 2002, st. 35. Zbog neizvršenja konačne sudske
odluke mogu se pokrenuti i pitanja koja proističu iz člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju, budući da dug po presudi predstavlja imovinu u smislu tog člana.
20 Glaser v. the United Kingdom, 19. septembar 2000. godine i Immobiliare Saffi v. Italy, 28. jul 1999.
21 Stran Greek Refineries and Stratis Andreadis v. Greece, 9. decembar 1994,
st. 46–49. Više detalja o načelu jednakosti strana naći ćete niže u tekstu, na str. 88, Jednakosta strana i pravo na akuzatorni postupak.
Zajedničku odliku pravnih postupaka u nekim zemlja-ma predstavlja mogućnost pokretanja „preispitivanja po pravu nadzora“ (supervisory review) ili „prigovora“ (protest) na presu-du koju je sud izrekao i za koju ne postoji više nikakav redovni pravni lek. U predmetu Rjabik protiv Rusije23 razmatrale su se usklađenost tog nadzornog postupka s Konvencijom. Podno-siteljka predstavke je pokrenula postupak protiv jedne banke i države, tvrdeći da je vrednost njene ušteđevine bila znatno smanjena, posle ekonomskih reformi. Ušteđevinu je stekla ra-deći naporno i nameravala je njome da kupi stan. Država nije izvršila revalvaciju depozita građana kako bi nadomestila po-sledice inflacije, što joj je zakon, inače, nalagao. Okružni sud je doneo presudu u korist podnositeljke predstavke i naložio je da joj bude isplaćena naknada. Međutim, predsednik Oblasnog suda uložio je zahtev za preispitivanje presude po pravu nadzo-ra, uz obrazloženje da je ta presuda u neskladu s materijalnim pravom. Presuda je ukinuta, a zahtevi podnositeljke predstavke su odbačeni.
Evropski sud za ljudska prava je ponovio argumente kojim se rukovodio u predmetu Burdov, dodavši da bi pravo stranke na raspravu pred sudom bilo podjednako iluzorno ako bi pravni sistem određene države dopustio da sudsku odluku koja je postala pravosnažna i obavezujuća poništi viša sudska instanca, i to ne na osnovu nekog prava žalbe, već na osnovu predloga nekog državnog službenika. Utvrđeno je kršenje čla-na 6.
Sud je takođe zaključio da se član 6 može primenjivati ekstrateritorijalno, što znači da obaveze države po osnovu čla-na 6 važe i onda kada se pojedičla-nac proteruje ili izručuje da bi mu bilo suđeno u postupku koji ima ozbiljne manjkavosti kada
je reč o jemstvima iz člana 6.24 Slično tome, prilikom izvršenja neke strane presude od države se zahteva da u potpunosti bude uverena da je strana presuda doneta u postupku koji je bio u skladu s osnovnim standardima člana 6.25
24 Soering v. the United Kingdom, 7. jul 1989. godine i Mamatkulov and Askarov v. Turkey, 4. februar 2005.
Garantije sadržane u članu 6 primenjuju se samo u kon-tekstu postupaka za odlučivanje o građanskim pravima i oba-vezama ili o krivičnoj optužbi. Sud ima obimnu jurisprudenciju u pogledu značenja izraza građanska prava i obaveze u smislu Konvencije. Značenje u Konvenciji često se razlikuje od značenja koje izraz građanska prava ima u nacionalnom zakonodavstvu.
Mada je Sud u nekim predmetima rekao da je pojam gra-đanska prava i obaveze autonoman i da se ne može tumačiti is-ključivo pozivanjem na unutrašnje pravo tužene države,26 on je takođe zaključio da, kako bi bio primenjen član 6, u nacional-nom zakonodavstvu mora postojati neko pravo koje Evropski sud može klasifikovati kao građansko.27
Veliko veće je u predmetu Roš protiv Ujedinjenog
Kraljev-stva,28 istina s devet glasova prema osam, zaključilo da se član 6 ne primenjuje tamo gde su nacionalni sudovi utvrdili da u unutrašnjem pravu ne postoji nijedno pravo, čak i ako se spor odnosi na tužbeni zahtev koji bi se inače po Konvenciji mogao okarakterisati kao zahtev za odlučivanje o nekom građanskom pravu. Ovo načelo je primenjeno kako bi se isključila moguć-nost primene člana 6 na tužbene zahteve povodom slučajeva ne-pažnje javnih vlasti, tamo gde su domaći sudovi utvrdili da ne postoji pravo da se takvi tužbeni zahtevi iznesu. Tamo gde takva
26 Videti, npr. Ringeisen v. Austria, 16. jul 1971, st. 94 i König v. the Federal Republic of Germany, 28. jun 1978, st. 88.
27 Z. and Others v. the United Kingdom, 10. maj 2001, i Roche v. the United Kingdom, 19. oktobar 2005.
situacija znači da država ne pruža nikakvo pravno zadovoljenje žrtvama kršenja prava iz Konvencije, Sud je u nekoliko navrata zaključio da je prekršen član 13 (pravo na delotvorni pravni lek). U takvim slučajevima, Sud je smatrao da je trebalo da podnosio-ci predstavke imaju na raspolaganju sredstvo koje bi omogućilo da se utvrdi da su propusti javnih vlasti odgovorni za pretrpljena kršenja prava, kao i da je trebalo da imaju na raspolaganju sred-stva za dobijanje naknade štete.29
Onda kada se utvrdi da određeno pravo postoji u doma-ćem zakonodavstvu, sledeći korak nalaže da se odluči da li to jeste ili nije građansko pravo. Mnoge države su nastojale da opovrgnu primenjivost člana 6, tvrdeći da je postupak o kome je reč upravni i da se njime ne odlučuje o nekom građanskom pravu. Postoji obimna jurisprudencija Suda i Komisije u pogle-du toga šta jeste a šta nije građansko pravo ili obaveza, i tuma-čenje tog izraza je progresivno. Stvari za koje se svojevremeno smatralo da ne spadaju pod opseg člana 6, kao što je socijalno osiguranje, sada po pravilu smatraju građanskim pravima i oba-vezama člana 6.
Neophodno je razmotriti nekoliko stvari kako bi se utvr-dilo da li je pravo o kome je reč zapravo građansko pravo u smi-slu Konvencije.
Prvo, ono što je bitno jeste karakter samog prava, a ne karakter zakonodavstva.30 Predmet Ringajzen protiv Austrije od-nosio se na upravni postupak za registrovanje prenosa zemljišta. Sud je zaključio da
karakter zakonodavstva koji reguliše odlučivanje u ovoj stvari (građanskopravno, trgovinsko, upravno pravo itd.) i kao i
29 Z. and Others v. the United Kingdom, 10. maj 2001, i T. P. and K. M. Z. v. the United Kingdom, 10. maj 2001.
karakter organa nadležnog u ovoj stvari (redovni sud, upravni organ itd.), iz tih razloga nemaju veliki uticaj.31
Shodno tome, nije odlučujuće to kako se u unutrašnjem zakonodavstvu karakteriše neko pravo ili obaveza. Ova smerni-ca je posebno značajna za predmete koji se tiču odnosa između pojedinca i države. Sud je zauzeo stav da u takvoj situaciji nije bitno da li su organi nastupali u svojstvu privatnog lica ili u su-verenom kapacitetu države.32 Ključno pitanje prilikom utvrđiva-nja da li je član 6 primenjiv ili nije primenjiv na datu stvar jeste da li je ishod postupka od odlučujućeg značaja za građanska prava i obaveze.33
Drugo, treba uzeti u obzir svaku jednoobraznu evropsku postavku o prirodi navedenog prava.34
Treće, Sud je zaključio da, iako je predstava o građanskim pravima i obavezama autonomna, ne može da se kaže da je za-konodavstvo navedene države beznačajno. Sud je u predmetu
Kenig protiv Savezne Republike Nemačke zaključio da
to da li će jedno pravo biti tumačeno kao građansko, u smislu tog izraza iz Konvencijie, mora se odlučiti na osnovu su-štinskog sadržaja i posledica tog prava – a ne na osnovu njegove pravne klasifikacije – u unutrašnjem pravnom poretku države o kojoj je reč.35
Kao što je već rečeno, Sud se priklonio pristupu po kome će u svakom predmetu odlučivati prema konkretnim okolnosti-ma i zato je možda jednostavnije razmotriti primere situacija u kojima je Sud zaključio ili pak nije zaključio, da se tu radi o ne-kom građansne-kom pravu ili obavezi.
31 Ringeisen v. Austria, 16. jul 1971, st. 94.
32 König v. the Federal Republic of Germany, 28. jun 1978, st. 90.
33 H. v. France, 24. oktobar 1989, str. 47.
34 Feldbrugge v. the Netherlands, 29. maj 1986, st. 29.
Građanska prava ili obaveze
Sud je, kao prvo i najvažnije, zauzimao stav da su prava i obaveze privatnih lica u njihovim međusobnim odnosima u svim slučajevima građanska prava i obaveze. Prava privatnih lica, fizičkih ili pravnih, u međusobnim odnosima tih lica, na primer, u obligacionom pravu,36 trgovinskom pravu,37 poro-dičnom pravu,38 radnom pravu39 i svojinskom pravu,40 uvek su građanska.
Ako se neki predmet tiče odnosa između pojedinca i države, onda je to područje problematičnije. Sud je priznao izvestan broj takvih prava i obaveza kao građanska. Zaključio je da je imovina jedna od onih oblasti na koju se član 6 može primeniti. U fazama eksproprijacije, konsolidacije i planiranja, u postupcima koji se tiču građevinskih dozvola i drugih imovin-skih dozvola za nekretnine, koji imaju neposredne posledice po imovinska prava,41 kao i u opštijim postupcima čiji ishod utiče na korišćenje ili uživanje imovine,42 primenjuje se garantija pra-vičnog postupka.
36 Za obligacije koje proističu iz ugovornog odnosa vidi Ringeisen v. Austria, 16. jul 1971; za obligacije koje proističu iz deliktnih radnji vidi Axen v.
the Federal Republic of Germany, 8. decembar 1983, i Golder v. the United Kingdom, 21. februar 1975.
37 Edificaciones March Gallego S. A. v. Spain, 19. februar 1998.
38 Airey v. Ireland, 9. oktobar 1979. i Rasmussen v. Denmark, 28. novembar
1984.
39 Buchholz v. the Federal Republic of Germany, 6. maj 1981.
40 Pretto v. Italy, 8. decembar 1983.
41 Videti npr. Sporrong and Lönnroth v. Sweden, 23. septembar 1982, Poiss v. Austria, 23. april 1987, Bodén v. Sweden, 27. oktobar 1987, Håkanson and Sturesson v. Sweden, 21. februar 1990, Mats Jacobsson v. Sweden, 28. jun
1990. i Ruiz-Mateos v. Spain, 12. septembar 1993.
42 Npr. Oerlamans v. the Netherlands, 27. novembar 1991. i De Geoffre de la Pradelle v. France, 16. decembar 1992.
Član 6 takođe obuhvata pravo na bavljenje komercional-nom delatnošću. Predmeti u ovoj oblasti odnosili su se na pravo na oduzimanje dozvole za točenje alkohola nekom restoranu,43 oduzimanje dozvole za medicinsku kliniku44 i izdavanje dozvole za otvaranje i vođenje privatne škole.45 Članom 6 su obuhvaćeni i sporovi u kojima se odlučuje o pravu na bavljenje profesijom kao što je medicina ili pravo.46
Sud je, sem toga, zaključio da u postupcima koji se odnose na mogućnost roditelja i dece da uzajamno uživaju u prisustvu jedni drugih, član 6 važi kako za javno pravo, tako i za privatno porodično pravo. Primeri u ovoj oblasti jesu odluke da se deca povere na staranje,47 zatim odluke u vezi s mogućnošću roditelj-skog pristupa deci,48 odluke o davanju dece na usvajanje49 ili da se povere hraniteljskoj porodici.50
Kao što je gore već naglašeno, u svojoj ranijoj praksi Sud je zaključivao da postupci koji se odnose na beneficije iz do-mena socijalnih davanja nisu obuhvaćena članom 6. Sada je, međutim, Sud jasno stavio do znanja da član 6 obuhvata i po-stupke u kojima se donosi odluka o tome da li neko ima pravo, u skladu s programom socijalne zaštite, na povlastice iz oblasti zdravstvenog osiguranja,51 na invalidninu52 i na državnu
penzi-43 Tre Traktörer Aktiebolag v. Sweden, 7. jul 1989.
44 König v. the Federal Republic of Germany, 28. jun 1978. godine.
45 Jordebro Foundation v. Sweden, 6. mart 1987, Izveštaj Komisije, 51 DR 148.
46 König v. the Federal Republic of Germany, 28. jun 1978, i H. v. Beigium,
30. novembar 1987.
47 Olsson v. Sweden, 24. mart 1988.
48 W. v. the United Kingdom, 8. jul 1987; P, C, and S. v. the United Kingdom,
16. jul 2002.
49 Keegan v. Ireland, 26. maj 1994.
50 Eriksson v. Sweden, 22. jun 1989.
51 Feldbrugge v. the Netherlands, 29. maj 1986.
ju.53 U predmetu Šuler-Zgragen protiv Švajcarske, koji se ticao invalidske penzije, Sud je zaključio da „razvoj prava ... i nače-lo jednakosti u postupanju nalažu da se zauzme stav po kome je danas opšte pravilo da se član 6, stav 1 primenjuje u oblasti socijalnog osiguranja, uključujući čak socijalna davanja“.54 Član 6 se, pored toga, primenjuje i na postupke u kojima se donosi odluka o obavezi plaćanja doprinosa, u skladu s programom so-cijalne zaštite.55
Garantije iz člana 6 primenjuju se na postupke koji se vode protiv javne uprave, a odnose se na ugovore,56 štete na-nete u upravnom postupku,57 ili u krivičnom postupku.58 Pri-menjuje se i na postupke u kojima se zahteva naknada zbog nezakonitog pritvora, shodno članu 5, stav 5 Konvencije, posle oslobađajuće presude u krivičnom postupku.59 Iako poreski sporovi ne podpadaju pod ospeg člana 6, tim članom je obu-hvaćeno pravo na povraćaj novčanih sredstava uplaćenih na ime poreza.60
Sem toga, pravo pojedinca da neko drugo fizičko lice po-štuje njegov ugled smatra se građanskim pravom.61 Sud je takođe zaključio da su i postpuci pred ustavnim sudovima ili javnoprav-ni postupci uopšte, onda kada njihov ishod može biti odlučujući
53 Lombardo v. Italy, 26. novembar 1992.
54 Schuler-Zgraggen v. Switzerland, 24. jun 1993, st. 46.
55 Schouten and Meldrum v. the Netherlands, 9. decembar 1994.
56 Philis v. Greece, 27. avgust 1991.
57 Videti, npr. Editions Périscope v. France, 26. mart 1992, Barraona v. Por-tugal, 8. jul 1987, i X. v. France, 3. mart 1992.
58 Moreira de Azevedo v. Portugal, 23. oktobar 1990.
59 Georgiadis v. Greece, 29. maj 1997.
60 National & Provincial Building Society and Others v. the United Kingdom,
23. oktobar 1997.
za građanska prava i obaveze, obuhvaćeni garantijama pravičnog suđenja sadržanim u članu 6.62
U jednom predmetu iz 2004. godine, Sud je saopštio da želi da konačno otkloni nedoumice u vezi s primenom člana 6 kada oštećeni učestvuje u krivičnom postupku. Sud je stao na stanovište da krivična prijava praćena zahtevom za učešće u po-stupku, u svojstvu građanske stranke, spada pod opseg člana 6. Član 6, međutim, ne sadrži nezavisno pravo na krivično gonjenje ili osudu konkretnog trećeg lica zbog nekog krivičnog dela.63
Šta nisu građanska prava i obaveze
U skladu s pristupom Komisije i Suda koji se zasniva na postavci da u svakom predmetu treba odlučivati shodno nje-govim specifičnim okolnostima, strazburški organi su takođe proglasili izvesne oblasti prava za oblasti koje ne spadaju u opseg člana 6, stav 1. To znači da čak i zahtevi koji se odnose na sporove oko nekog prava koje jeste zajemčeno Konvenci-jom ne moraju automatski aktivirati zaštitu po članu 6. Me-đutim, član 13 (pravo na delotvorni pravni lek) primenjuje se uvek, i za to može biti potreban pravni lek ili mera zaštite u postupku koja liči na one mere zaštite koje se mogu naći u članu 6, stav 1.64
Slede primeri pitanja za koja se ne smatra da obuhvataju odlučivanje o građanskim pravima i slobodama. Međutim, neke od tih odluka su veoma stare i možda bi ih trebalo iznova pro-misliti u svetlosti razvoja jurisprudencije Suda.
62 Ruiz-Mateos v. Spain, 12. septembar 1993.
63 Perez v. France, 12. februar 2004.
64 Z. and Others v. the United Kingdom, 10. maj 2001, i T. P. and K. M. v. the United Kingdom, 10. maj 2001.
Opšta poreska i carinska pitanja i рrocena poreskih dugovanja65
U predmetu Feracini protiv Italije66 Veliko veće se ponovo pozabavilo pitanjem primenjivosti člana 6 na sporove između građana i javnih vlasti koji se odnose na zakonitost neke odluke poreskih organa. Većina (koju je činilo 11 sudija) glasala je za to da se zadrži postojeći pristup, smatrajući da član 6 nije pri-menjiv. Međutim, šest sudija je smatralo da „nema ubedljivih argumenata za očuvanje postojećeg precedentnog prava suda po kome se u postupcima koji se odnose na oblast oporezivanja ne odlučuje o građanskim pravima i slobodama“. (Videti gore, str. 22, Šta su građanska prava i obaveze?), gde postoji drugači-ji pristup novčanim kaznama zbog neplaćanja poreza.) Presu-da Velikog veća u predmetu Jusila protiv Finske (predstavka br. 73053/01, usmena rasprava održana 5. jula 2006) se isčekivala kada je priručnik bio u štampi. Presuda Velikog veća doneta je 23. novembra 2006. godine. Sud je našao (sa 13 prema 4 glasa) da postupak povodom neplaćenog poreza, spada u krivični po-stupak, u smislu člana 6 Konvencije. Takođe, Sud je sa 14 gla-sova za, Jussila v. Finland, naspram 3 protiv, našao da je reč o kršenju čl. 6 Konvencije.
Pitanja imigracije i državljanstva67
U predmetu Mauia protiv Francuske68 Veliko veće je za-ključilo da postupak koji je doveo do naloga za deportaciju nije
65 Emesa Sugar NV v. the Netherlands, odluka o prihvatljivosti od 13.
janu-ara 2005. i, npr. X. v. France, predstavka br 9908/82 (1983), 32 DR 266. Videti, međutim, str. 25, napomena 42.
66 Ferrazzini v. Italy, 12. jul 2001.
67 P. v. the United Kingdom, predstavka br. 13162/87 (1987), 54 DR 211 i S. v. Switzerland, predstavka br. 13325/87 (1988), 59 DR 256.
bio krivični, niti je tokom njega odlučivano o građanskim pra-vima i obavezama, iako je bio neposredna posledica krivične osude. U predmetu Mamatkulov i Askarov protiv Turske69 Sud je, slično tome, zaključio da postupak ekstradicije radi izvođenja lica optuženog za krivično delo pred sudovima druge države nije ni građanski ni krivični u smislu obezbeđivanja garantija iz čla-na 6 pojedičla-nacu čija se ekstradicija traži.
Radni sporovi u vezi s državnim službenicima čiji rad po-drazumeva ovlašćenja data javnim pravom i u vezi s obavezama čiji je cilj očuvanje opštih interesa države, kao što su oružane sna-ge ili policija70
Obaveza služenja vojnog roka71
Predmeti u vezi s izveštavanjem o sudskom postupku
Primer je predmet Atkinson Kruk i Independent protiv
Uje-dinjenog Kraljevstva72 kome su podnosioci predstavke (dvoje no-vinara i jedne novine) tvrdili da je njihovo pravo iz člana 6 na „pristup sudu“ prekršeno zbog toga što nisu imali pravo da ulože žalbu na odluku o tome da se postupak izricanja presude, u pro-cesu s koga su želeli da izveštavaju, bude zatvoreno za javnost. Ko-misija je smatrala da nema ničega što bi nagovestilo da su podno-sioci predstavke na osnovu unutrašnjeg prava uživali „građansko pravo“ da izveštavaju o tom postupku izricanja presude, te je stoga zaključilo da se pritužbe podnosilaca predstavke zapravo nisu od-nosile na građansko pravo ili obavezu u smislu člana 6.
Pravo na kandidovanje na javnu funkciju73
69 Mamatkulov and Askarov v. Turkey, 4. februar 2005.
70 Pellegrin v. France, 18. decembar 1999, i Frydlender v. France, 27. jun
2000.
71 Nicolussi v. Austria, predstavka br. 11734/85 (1987), 52 DR 266.
72 Atkinson Crook and The Independent v. the United Kingdom, predstavka
br. 13366/87 (1990), 67 DR 244.
73 Habsburg-Lothringen v. Austria, predstavka br. 15344/89 (1989), 64 DR
Pravo na državno obrazovanje74 Odbijanje da se izda pasoš75
Pitanja u vezi s pravnom pomoći u građanskim stvarima76
Videti, međutim, takođe dole, str. 74, Šta sve obuhvata
„pravična rasprava“?
Pravo na lečenje o državnom trošku77
Ovu odluku bi možda trebalo preispitati u svetlu odluke u predmetu Šuler-Zgragen protiv Švajcarske.78 Tamo gde drža-va izabere da obezbedi javnu zdravstvenu negu preko pridrža-vatnih društava za socijalno osiguranje primenjuje se član 6.79 U pred-metu Ašingdejn protiv Ujedinjenog Kraljevstva80 građansko pravo o kome je reč bilo je „pravo“ duševnog bolesnika da bude pre-bačen u drugu psihijatrijsku bolnicu kako bi mu bilo pruženo neophodno lečenje pre otpuštanja iz bolnice.
Jednostrana odluka države da nadoknadi štetu žrtvama elementarnih nepogoda81
Ovu odluku možda treba preispitati u svetlu presude u predmetu Burdov protiv Rusije.
Patentne prijave82
74 Simpson v. the United Kingdom, predstavka br 14688/89 (1989), 64 DR
188.
75 Peltonen v. Finland, predstavka br. 19583/92, (1995), 80-A DR 38.
76 X. v. the Federal Republic of Germany, predstavka br. 3925/69 (1974), 32
CD 123.
77 L. v. Sweden, predstavka br. 10801/84 (1988), 61 DR 62.
78 Schuler-Zgraggen v. Switzerland, 24. jun 1993.
79 Van Kuck v. Germany, 12. jun 2003. godine.
80 Ashingdane v. the United Kingdom, 28. maj 1985. godine.
81 Nordh and Others v. Sweden, predstavka br. 14225/88 (1990), 69 DR 223.
82 X. v. Austria, predstavka br. 7830/77 (1978), 14 DR 200. Zaključeno je,
međutim, da sporovi oko vlasništva nad patentima predstavljaju sporo-ve oko građanskih prava. (British American Tobacco v. the Netherlands, predstavka br. 19589/92, 20. novembar 1995. godine).
Garantije sadržane u ovom odeljku priručnika o članu 6 primenjuju se samo u kontekstu „krivičnih“ postupaka i isključi-vo na one protiv kojih je podignuta „krivična optužba“. Sud ima obimnu praksu u vezi sa značenjem izraza „krivična“ i „optužba“ u smislu Konvencije. Značenje iz Konvencije često se razlikuje od značenja koje ti pojmovi imaju u domaćem zakonodavstvu.
Značenje izraza „krivična“
Iako države imaju široko polje slobodne procene prilikom odlučivanja o tome koje vrste ponašanja predstavljaju krivično delo, normalno ostvarivanje prava iz Konvencije, na primer slo-bode govora ili sloslo-bode izražavanja, ne može biti krivično delo. Međutim, neki vidovi ponašanja, kao što je težak seksualni na-pad, moraju podrazumevati krivičnu sankciju ako se žele zaštiti prava žrtava.83
Kao što je Sud saopštio u predmetu Engel i ostali protiv
Holandije,84 visoke strane ugovornice imaju pravo da kategorizu-ju stvari u svom unutrašnjem pravu kao krivična, disciplinska ili upravna, dokle god ta distinkcija sama po sebi nije u suprotnosti s Konvencijom. U tom predmetu, Sud je utvrdio kriterijume za odlučivanje o tome da li je optužba „krivična“ u smislu člana 6 ili nije. Ta načela su potvrđena u potonjoj praksi Suda.
83 X. and Y. v. the Netherlands, 26. mart 1985.
Ovde su relevantne četiri stvari: klasifikacija u unutraš-njem zakonodavstvu, priroda dela, svrha kazne, i priroda i teži-na kazne.
Klasifikacija u unutrašnjem pravu
Ako je optužba klasifikovana kao krivična u unutrašnjem pravu države članice, onda se član 6 automatski primenjuje na postupak kao i sva dole navedena razmatranja. Međutim, ako optužba nije klasifikovana kao krivična, to ne znači automat-ski da se ne primenjuju garantije pravičnog suđenja sadržane u članu 6. Naime, kada bi to bilo tako, onda bi države članice mo-gle da izbegnu primenu garantija pravičnog suđenja tako što bi dekriminalizovale ili reklasifikovale krivične optužbe. Kao što je Sud saopštio u predmetu Engel i ostali protiv Holandije,
kada bi države članice mogle po sopstvenom nahođenju da klasifikuju neko delo kao prekršajno umesto kao krivično, ili da gone počinioca „kombinovanog“ dela prekršajno a ne krivično, onda bi delovanje suštinskih normi članova 6 i 7 bilo podređeno njihovoj suverenoj volji. Ako bi se ovo proširilo, mogle bi nastu-piti posledice koje su u potpunom neskladu sa svrhom i ciljem Konvencije.85
Sud je koristio sličan pristup i u predmetu Lauko protiv
Slovačke86 za situacije u kojima su dela za koja je Sud utvrdio da su po svome biću krivična, u unutrašnjem pravu bila klasifiko-vana kao „upravna“. Kada sude po „upravnim“ delima koja su krivična po svojoj prirodi, sudovi moraju ispunjavati sve zahteve sadržane u članu 6.
85 Engel and Others v. the Netherlands, 8. jun 1976, st. 81.
Priroda krivičnog dela
Ako se norma o kojoj je reč primenjuje isključivo na ogra-ničenu grupu ljudi, kao što su pripadnici jedne profesije, onda bi to moglo da ukaže da je reč o disciplinskoj, a ne o krivičnoj nor-mi. Međutim, ako norma ima opšte posledice, onda je verovatno da će ona u smislu člana 6 biti krivična. U predmetu Veber protiv
Švajcarske, podnosilac predstavke je podneo krivičnu prijavu zbog
klevete i održao je konferenciju za novinare kako bi obavestio jav-nost o tome. Kažnjen je novčano, zbog ometanja tajjav-nosti istrage. Podnosilac predstavke se žalio na kršenje člana 6, zato što je nje-gova žalba na presudu bila odbačena a da pritom nije održana javna rasprava. U ovom slučaju Suda je morao da donese odluku da li se radilo o krivičnom delu i zauzeo je sledeći stav:
Disciplinske mere se po pravilu uvode kako bi se obezbedi-lo da pripadnici određenih grupa poštuju izvesna pravila ponaša-nja. Pored toga, u većini Visokih strana ugovornica, objavljivanje informacija koje se odnose na tekuću istragu predstavlja delo koje je u neskladu s tim pravilima i kažnjivo je na osnovu niza razli-čitih odredaba. Lica koja su više od ostalih dužna da čuvaju po-verljivost istrage, kao što su sudije, advokati i svi oni koji su usko povezani s funkcionisanjem sudova podležu, u takvom slučaju, nezavisno od bilo kakvih krivičnih sankcija, disciplinskim kazna-ma već zbog same prirode svoje profesije. S druge strane, stranke koje u tom postupku učestvuju samo kao osobe koje podležu nad-ležnosti sudova, stoga ne spadaju u disciplinsku sferu pravosud-nog sistema. Međutim, budući da član 185 potencijalno pogađa celo stanovništvo, onda je delo koje on definiše, i kojim propisuje kaznene sankcije, krivično delo po drugom kriterijumu.87
Prema tome, ova odredba nije isključivo disciplinska po svom karakteru zato što nije ograničena samo na neku grupu ljudi koji obavljaju jednu ili više specifičnih funkcija.
Slično tome, u predmetu Demikoli protiv Malte,88 koji se ticao novinara koji je objavio članak u kome se oštro kritikuju dva člana parlamenta, postupak u kome su prekršena njegova prava nije karakterisan kao pitanje unutrašnjeg parlamentarnog reda, jer je relevantna odredba potencijalno pogađala celo sta-novništvo.
Međutim, u predmetu Ravnsborg protiv Švedske,89 Sud je
zaključio da su se novčane kazne, koje su bile izrečene, odnosile na izjave koje je podnosilac dao u svojstvu stranke u postupku. Ta mera postoji kako bi se osiguralo poštovanje sudskih postu-paka, te je bliža disciplinskoj meri nego krivičnoj optužbi. Iz tih razloga, ovde nije bio primenjiv član 6.
Svrha kazne
Ovaj kriterijum ima za cilj da se napravi razlika između krivičnih i čisto administrativnih sankcija.
U predmetu Uctirk protiv Federalne Republike Nemačke,90 Sud je razmatrao predmet koji se odnosio na nesmotrenu vožnju koja je u Nemačkoj dekriminalizovana. Međutim, Sud je sasvim jasno stavio do znanja da je takva vožnja i dalje „krivična“ shod-no članu 6. Ta shod-norma je još uvek imala one karakteristike koje su osnovna odlika krivičnog dela. Ona je, naime, opšteprimenjiva jer se odnosi na sve „učesnike u saobraćaju“, a ne samo na odre-đenu grupu (vidi gore), a primenjena je uz sankciju (novčana kazna) kaznenog i preventivnog karaktera. Sud je takođe pri-metio da velika većina država ugovornica smatra da saobraćajni prekršaji jesu krivična dela.
88 Demicoli v. Malta, 27. avgust 1991. godine.
89 Ravnsborg v. Sweden, 21. februar 1994. godine.
U predmetu Ezeh i Konors protiv Ujedinjenog
Kraljev-stva,91 Veliko veće je utvrdilo da je član 6 primenjiv na disci-plinski postupak koji se sprovodi u zatvoru onda kada su protiv podnosilaca predstavke podignute optužbe koje predstavljaju krivična dela po krivičnom zakonu i kada bi im, pošto krivica bude utvrđena, upravnik zatvora mogao dosuditi dodatne dane zatvora, iz kaznenih razloga.
Kada se u nekom predmetu ne radi o zatvorskoj kazni ili pretnji zatvorom, nego o novčanoj kazni, Sud razmatra da li je reč o materijalnoj naknadi štete ili je to u suštini kazna kojom se odvraća od ponavljanja krivičnog dela. Samo u tom drugom slučaju smatra se da takva kazna spada u krivičnu sferu.92
Priroda i težina kazne
Ovaj kriterijum se razlikuje od svrhe kazne (videti gore). Ako svrha kazne nije takva da je član 6 primenjiv, onda će Sud razmatrati prirodu i težinu kazne koji takođe mogu uticati na primenu garantija pravičnog suđenja.
Lišenje slobode je kazna koja po pravilu čini neku normu krivičnom, a ne prekršajnom. U predmetu Engel i ostali protiv
Holandije, Sud je zaključio da
u društvu koje počiva na vladavini prava, lišenje slobode koje se nameće kao kazna spada u „krivičnu“ sferu, sem kada je reč o onim lišenjima slobode koja po svojoj prirodi, trajanju ili načinu izvršenja nisu značajno štetna. Težina onoga u čemu se u datom predmetu radi, tradicije Visokih strana ugovornica i važnost koju Konvenciji pridaje poštovanju fizičke slobode nekog lica, nalažu da bude upravo tako.93
91 Ezeh and Connors v. the United Kingdom, 9. oktobar 2003.
92 Npr. Bendenoun v. France, 24. februar 1994. i Västberga Taxi Aktierbolag and Vulić v. Sweden, 23. jul 2002.
U predmetu Benham protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Sud je zaključio da „tamo gde se radi o lišavanju slobode, interesi pravde u načelu nalažu pravno zastupanje“.94
U predmetu Kampbel i Fel protiv Ujedinjenog Kraljevstva,95 Sud je rekao da treba uzeti u obzir gubitak smanjenja kazne od gotovo tri godine, iako je po engleskom pravu to više privile-gija nego pravo, zato što je to imalo za posledicu da zatvorska kazna traje i posle trenutka kada je zatvorenik mogao očekivati da će biti pušten na slobodu. Kao što se vidi iz citata navedenog prema presudi u predmetu Engel i ostali protiv Holandije, član 6 nije primenjiv na svako lišenje slobode. Sud je smatrao da duži-na zatvorske kazne od dva daduži-na nije dovoljduži-na da bi se ta kazduži-na smatrala krivičnom.
Sama mogućnost lišenja slobode, takođe, može učiniti da član 6 bude primenjiv. U predmetu Engel i ostali protiv
Holan-dije, činjenica da je jedan od podnosilaca predstavke na kraju
dobio kaznu koja se nije sastojala od lišenja slobode nije uticala na ocenu Suda da ishod nije mogao da umanji važnost onoga o čemu se radilo na samom početku.
Značenje izraza „optužba“
Član 6 jemči pravično suđenje u odlučivanju o krivičnoj optužbi protiv nekog lica, i garantije sadržane u tom članu pri-menjuju se od trenutka kada je lice optuženo. Šta onda znači „krivična optužba“?
„Optužba“ je, po Konvenciji, autonomni pojam koji se primenjuje bez obzira na definiciju „optužbe“ u unutrašnjem
94 Benham v. the United Kingdom, 10. jun 1996, st. 61.
pravu. U predmetu Dever protiv Belgije, Sud je saopštio da reči „optužba“ treba pripisati suštinsko, a ne formalno značenje; smatrao je da je dužan da gleda dalje od samog pojavnog oblika i da istraži realnost postupka o kome je reč. Potom je Sud rekao da se „optužba“ može definisati kao
zvanično obaveštenje koje nadležni organ vlasti daje poje-dincu o navodima da je to lice počinilo krivično delo,
ili, onda kada
postoji situacija koja bitno utiče na [osumnjičenog] zbog postojanja same sumnje.96
U pomenutom predmetu, posle izveštaja o tome da je podnosilac predstavke prekršio izvesne propise o cenama, tuži-lac je naložio privremeno zatvaranje njegove prodavnice. Prema belgijskom pravu, krivični postupak protiv podnosioca pred-stavke nikada nije pokrenut zato što je podnosilac prihvatio van-parničnu nagodbu. Ipak, Sud je smatrao da je protiv podnosioca predstavke bila podneta krivična optužba.
Navešćemo još nekoliko primera iz kojih se može videti šta čini jednu „optužbu“:
– Kada je lice prvi put ispitivano u svojstvu osumnjiče-nog.97
– Kada je izdat nalog za hapšenje lica zbog počinjenog krivičnog dela.98
– Kada je lice zvanično obavešteno da se protiv njega vodi krivični postupak.99
96 Deweer v. Belgium, 27. februar 1980, st. 42, 44 i 46.
97 Hozee v. the Netherlands, 22. maj 1998.
98 Wemhoff v. the Federal Republic of Germany, 27. jun 1968.
– Kada istražni organi koji se bave carinskim prekršaji-ma zahtevaju od nekog lica da predoči dokaze i zamr-znu njegov bankovni račun.100
– Kada je lice imenovalo advokata pošto je tužilac po-krenuo postupak na osnovu policijskog izveštaja koji je protiv njega podnet.101
Kao što je već istaknuto, iako se čini da su postavljeni kriterijumi ispunjeni u postupku ekstradicije u predmetu Dever
protiv Belgije, Sud je zaključio da se član 6 ne odnosi na te
po-stupke.102
Član 6 se primenjuje na pravne postupke koji se odnose na predlaganje kazne koju osuđeno lice mora da izdrži.103
Onog trenutka kada je utvrđeno da je lice predmet neke krivične optužbe, primenjuju se sve garantije sadržane u članu 6.
100 Funke v. France, 25. februar 1993. 101 Angelucci v. Italy, 19. februar 1991.
102 Salgado v. Spain, 16. april 2002, Mamatkulov and Askarov v. Turkey, 4. februar 2005.
103 T. v. the United Kingdom, V. v. the United Kingdom, obe predstavke od 16. decembra 1999. i Stafford v. the United Kingdom, 28. maj 2002.
Član 6 jemči svakome, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, javnu raspravu. Sem toga, u članu 6 se navodi da štampa i javnost mogu biti isključeni iz celog ili dela suđenja u intere-su morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokrat-skom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde. Ova odredba nalaže da, u načelu, u pretresu u krivičnim predmetima imaju prisustvovati tužilac i optuženi, a u građanskopravnim predmetima stranke u postup-ku, kao i da ta rasprava bude otvorena za javnost.
Javna rasprava je suštinska karakteristika prava na pra-vično suđenje. Kako je to Sud konstatovao u predmetu Aksen
protiv Savezne Republike Nemačke,
Javni karakter postupka pred sudskim organima na koji se poziva član 6, stav 1 štiti stranke u sporu od deljenja pravde u tajnosti, bez javnog nadzora; to je, takođe, jedan od načina na koji se može održavati poverenje u sudove, kako one više, tako i one niže. Činjenicom da je deljenje pravde vidljivo, javnost dopri-nosi ostvarivanju cilja člana 6, stav 1, to jest, pravičnog suđenja, čija je garantija jedno od temeljnih načela svakog demokratskog društva u smislu Konvencije.104
Javna rasprava je, u celini gledano, potrebna da bi se za-dovoljili zahtevi člana 6, stav 1 pred prvostepenim sudovima ili
sudovima jednog jedinog stepena. Međutim, u tehničkim pita-njima ne mora se uvek zahtevati javna rasprava.105
Ako se javna rasprava ne održi u prvom stepenu, to se može ispraviti tako što će se u višem stepenu održati. Među-tim, ako apelacioni sud ne razmatra suštinu predmeta ili nije merodavan da se bavi svim aspektima datog predmeta, još uvek ćemo govoriti o povredi člana 6. U predmetu Diene protiv
Fran-cuske106 Sud je zaključio da neodržavanje javne rasprave pred prekršajnim organom nije ispravljeno činjenicom da je žalbeni medicinski organ svoju raspravu održao javno, jer se taj organ ne smatra sudskim organom koji ima punu nadležnost – pre svega nije imao ovlašćenje da procenjuje da li je kazna o kojoj je reč srazmerna kršenju dužnosti. Potrebni su izuzetni razlozi da bi se opravdalo zašto nije bilo javne rasprave, ako ona nije održana u prvom stepenu.107
Pravo na javnu raspravu obično obuhvata pravo na usme-nu raspravu, ako ne postoje neke izuzetne okolnosti.108
Ne postoji opšti zahtev da se pred apelacionim sudom od-vija usmeni pretres. Tako je, na primer, u predmetu Aksen protiv
Savezne Republike Nemačke109 Sud zaključio da u krivičnim
pred-metima usmeni pretres nije neophodan onda kada je apelacioni sud odbacio žalbu isključivo na osnovu prava. Međutim, tamo gde apelacioni sud mora da se pozabavi i činjenicama i pravom, i da odluči o krivici ili nevinosti optuženog lica, ili da proceni karakter optuženog prilikom preispitivanja kazne, neophodan je usmeni pretres.110 U građanskopravnim stvarima smatra se
105 Schuler-Zgraggen v. Switzerland, 24. jun 1993, st. 58 – pravo podnosioca predstavke na invalidsku penziju.
106 Diennet v. France, 26. septembar 1995, st. 34. 107 Stallinger and Kuso v. Austria, 23. april 1997, st. 51. 108 Fischer v. Austria, 26. april 1995, st. 44.
109 Axen v. the Federal Republic of Germany, 8. decembar 1983, st. 28. 110 Ekbatani v. Sweden, 26. maj 1988. i Cooke v. Austria, 8. februar 2000.
da usmena rasprava na apelacionom nivou nije neophodna. U predmetu K. protiv Švajcarske111 podnosilac predstavke je vodio dugi postupak protiv preduzeća kome je poverio nadogradnju svoje kuće. Prvostepeni sud je izrekao presudu protiv podno-sioca predstavke, a u korist tog preduzeća, i apelacioni sud je potom potvrdio tu odluku. Podnosilac predstavke je onda uložio žalbu Saveznom sudu, koji je tu žalbu odbacio bez pretresa i ne tražeći pismene napomene.
Komisija je konstatovala da
Štaviše, kada je reč o tužbi podnosioca predstavke da su-dije Saveznog suda nisu javno većale niti javno glasale o njegovoj žalbi u parničnom postupku, Komisija primećuje da takvo pravo nije predviđeno Konvencijom.
Detaljnije u vezi s ovim pitanjem videti niže, str. 83,
Pri-sustvo u postupku.
U nekim slučajevima, moguće je da se podnosilac pred-stavke odrekne svog prava na javnu raspravu. Kao što je Sud na-veo u predmetu Hokanson i Stureson protiv Švedske,
jasno je da ni slovo ni duh ove odredbe ne sprečavaju neko lice da se svojom slobodnom voljom, bilo izričito, bilo prećutno, odrekne svog prava na javnu raspravu... Međutim, to odricanje mora biti neopozivo i ne sme biti u suprotnosti ni s jednim važ-nim javvaž-nim interesom.112
U predmetu Dever protiv Belgije,113 podnosilac predstavke je prihvatio vanparničnu nagodbu u krivičnom predmetu tako što je pristao da plati novčanu kaznu. Da toga nije bilo, morao bi do okončanja krivičnog postupka da zatvori radnju koju je imao. Sud je zaključio da je u odricanju od rasprave – time što je
pod-111 Videti, npr. K. v. Switzerland, 41 DR 242.
112 Håkansson and Sturesson v. Sweden, 21. februar 1990, st. 66. 113 Deweer v. Belgium, 27. februar 1980, st. 51–54.
nosilac predstavke pristao da plati novčanu kaznu – bilo primesa prinude, pa je to predstavljalo kršenje člana 6, stav 1.
U predmetu Hokanson i Sturesson protiv Švedske koji je ovde već pomenut, Sud je smatrao da su se podnosioci pred-stavke prećutno odrekli svog prava na javnu raspravu, budući da nisu tražili njeno održavanje onda kada je švedsko zakonodav-stvo izričito dopuštalo takvu mogućnost.
Sud je rekao da se rasprave u slučajevima povrede zatvor-ske discipline mogu održavati bez prisustva javnosti. U predme-tu Kampbel i Fel protiv Ujedinjenog Kraljevstva114 Sud je saopštio da se mora uzeti u obzir pitanje javnog reda i bezbednosti koja bi se pokrenula da je postupak bio javan. To bi nametnulo ne-srazmeran teret državnim organima.
Sud je zauzeo stav da, iako potpuna zabrana ne može biti opravdana, strukovni prekršajni postupci mogu da se odvijaju bez prisustva javnosti, u zavisnosti od okolnosti. Pritom kod od-lučivanja da li je javna rasprava neophodna treba uzeti u obzir faktore kao što su interesi profesionalne tajne i privatnog života klijenata ili pacijenata.115
U predmetima B. i P. protiv Ujedinjenog Kraljevstva116 Sud je utvrdio da nije bio povređen član 6 kada su rasprave, saglasno Zakonu o deci, morale da budu vođene bez prisustva javnosti; tokom tih rasprava odlučivano je o mestu boravka sinova pod-nosioca predstavke. Ovo je slučaj čak i kada to istovremeno znači da bliskim članovima porodice, koji nisu bili stranke u postupku a o čijim se pravima u odnosu na decu takođe odlučivalo, nije bilo dozvoljeno da prisustvuju raspravi – zakon nije davao sudiji diskreciono pravo da u sudnicu primi ma koga drugog sem zva-ničnih stranaka u sporu.
114 Campbell and Fell v. the United Kingdom, 28. jun 1984, st. 87.
115 Albert and Le Compte v. Belgium, 10. februar 1983, st. 34 i H. v. Belgium, 30. novembar 1987, st. 54.
U članu 6 navodi se da se presuda izriče javno. Ova odredba ne podleže nijednom izuzetku one vrste koja postoji kod pravila da rasprave treba da budu javne (videti gore, str. 40,
Šta podrazumeva pravo na javnu raspravu?). Međutim, namera
ove odredbe je da doprinese pravičnoj raspravi pod nadzorom javnosti.
Sud je saopštio da izraz „izrečena javno“ ne mora nužno da znači da se presuda uvek javno pročita na sudu. U predmetu
Preto i ostali protiv Italije, Sud je rekao da
smatra da se u svakom slučaju oblik javnosti, koji će „pre-suda“ po unutrašnjem pravu tužene države imati, mora proce-njivati u svetlu posebnih odlika postupka o kome je reč, kao i u odnosu na cilj i svrhu člana 6, stav 1.117
U ovom predmetu Sud je smatrao da, s obzirom na ogra-ničenu nadležnost apelacionog suda, deponovanje presude u se-kretarijatu suda kojim je omogućeno da ceo tekst presude bude dostupan svakome je dovoljno da zadovolji zahtev u vezi s „jav-nim izricanjem“.
Nadalje, u predmetu Aksen protiv Savezne Republike
Ne-mačke,118 Sud je smatrao da je javno usmeno izricanje presude Vrhovnog suda nepotrebno s obzirom na to da su presude nižih sudova već bile javno izrečene.
117 Pretto and Others v. Italy, 8. decembar 1983, st. 26.
Isto tako, u predmetu Zuter protiv Švajcarske,119 Sud je smatrao da javno izricanje odluke Apelacionog vojnog suda nije potrebno, zbog toga što je pristup javnosti toj odluci obezbeđen drugim sredstvima, pre svega mogućnošću da se iz sekretarijata suda zatraži kopija presude, kao i zbog činjenice da je ta presu-da docnije bila objavljena u jednoj službenoj zbirci presupresu-da tog suda.
Svi pomenuti slučajevi odnose se na presude s rasprave na višim instancama sudskog sistema, i Sud je smatrao da u tim predmetima nije bilo kršenja Konvencije. Međutim, u predme-tima Verner protiv Austrije120 i Suč protiv Austrije121 u kojima ni prvostepeni, ni apelacioni sudovi nisu javno izrekli presudu, niti su integralni tekstovi presuda bili dostupni javnosti u sekretari-jatima tih sudova, već je pristup bio ograničen samo licima koja imaju „legitimni interes“, Sud je zaključio da je došlo do kršenja člana 6.
Sud je takođe zaključio da je došlo do kršenja u predmetu
Kampbel i Fel protiv Ujedinjenog Kraljevstva,122 gde na disciplin-skom pretresu održanom u zatvoru inspekcijski odbor nije jav-no saopštio svoju odluku i takođe nije preduzeo nikakve korake kako bi je učinio dostupnom javnosti.
U predmetima B. i P. protiv Ujedinjenog Kraljevstva,123 o kojima je ovde već bilo reči, Sud je zaključio da nije bilo povrede člana 6, jer svako ko je imao utvrđen interes je mogao da ima uvid ili da dobije primerak integralnog teksta sudskog naloga i/ ili presude prvostepenog suda u predmetima koji su se odnosili na određivanje mesta boravka dece. Uz to, presude Apelacionog
119 Sutter v. Switzerland, 22. februar 1984, st. 34. 120 Werner v. Austria, 24. novembar 1997. 121 Szucs v. Austria, 24. novembar 1997.
122 Campbell and Fell v. the United Kingdom, 28. jun 1984, st. 92. 123 B. v. the United Kingdom i P. v. the United Kingdom, 24. april 2001.
suda i prvostepenih sudova u predmetima od posebnog interesa rutinski objavljivane, čime je javnost sticala mogućnost da pro-uči način na koji sudovi, u celini gledano, pristupaju ovim pred-metima i koja načela u njima.
Veliki broj predmeta koji dospevaju na Sud tiče se prava na raspravu u razumnom roku, zajemčenog članom 6. Sud je izrekao više presuda u vezi s tim pitanjem, nego u vezi s bilo kojim dru-gim pitanjem. Veliko veće je 1999. godine u predmetima Ferari,
A. P, Di Mauro i Botaci protiv Italije,124 zaključilo da sistemat-ska kašnjenja u italijanskom pravosudnom sistemu predstavljaju upravnu praksu koja je u potpunom neskladu s Konvencijom. Italija je donela novi zakon koji omogućuje žrtvama tih povre-da Konvencije povre-da u okviru unutrašnjeg prava dobiju naknadu za prekomernog trajanja postupka. Međutim, pet godina posle pre-sude iz 1999. godine, u predmetu Apićela protiv Italije,125 Sud je zaključio da je naknada koju su italijanske vlasti dodeljivale po osnovu novog zakona zapravo ponižavajuća. Sud je zauzeo stav da podnosioci predstavke treba da dobiju naknadu u vrednosti od 1.000 do 1.500 evra za svaku godinu trajanja postupka. Ta svota je mogla biti smanjena kako bi se uzeo u obzir životni stan-dard u navedenoj zemlji, ali je mogla biti i povećana (za 2.000 evra) ako se radilo o predmetu u kome je trebalo ispoljiti poseb-nu pažnju. U potonjim presudama Velikog veća u predmetima
Apićela, Skordino i nekoliko drugih, Sud nije ponovo naveo
izno-se koje je prethodno utvrdilo Veliko veće. Umesto toga, Sud je saopštio da nije mogućno prevesti u brojke sve aspekte i situacije koji bi mogli da iskrsnu; međutim, svi neophodni elementi mogu se naći u prethodnim odlukama. Sud je iskoristio tu priliku da zemljama-članicama pošalje vrlo oštru poruku:
124 Ferrari, A. P, Di Mauro and Bottazi v. Italy, 28. jul 1999. 125 Apicella v. Italy, 10. novembar 2004.
...iako je postojanje pravnog leka neophodno, ono samo po sebi nije dovoljno. Domaći sudovi moraju biti kadri da u unutraš-njem pravnom poretku neposredno primenjuju presude [Evrop-skog suda], a država o kojoj je reč mora da olakša upoznavanje s tim presudama.
Evropski sud je takođe naglasio da države imaju opštu obavezu da reše sistematske probleme koji čine suštinu utvrđe-nog kršenja garantije razumutvrđe-nog roka.
Sud je rekao da je svrha garantije razumnog roka „zašti-ta svih strana učesnica u sudskom postupku ... od prekomernih odlaganja postupka“.126 Ta garantija sem toga „naglašava važnost donošenja sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozi-li delotvornost i kredibiugrozi-litet tih odluka“.127 Prema tome, svrha zahteva razumnog roka je da jemči da će – u razumnom roku i putem sudske odluke – biti okončana nesigurnost u kojoj se osoba nalazi u pogledu svog građanskopravnog položaja ili zbog krivične optužbe koja je protiv njega/nje podneta: to je u intere-su lica o kome je reč, kao i u intereintere-su pravne sigurnosti.
Kako se računa vreme?
U građanskopravnim predmetima vreme koje se uzima u obzir počinje da teče od trenutka pokretanja postupka (uprav-nog ili sudskog, u zavisnosti od vrste predmeta), dok u krivič-nim predmetima vreme počinje da teče podizanjem optužbe (onako kako je to gore definisano).128 Rok prestaje da teče kada
126 Stögmüller v. Austria, 10. novembar 1969, st. 5. 127 H. v. France, 24. oktobar 1989, st. 58.
128 Scopelliti v. Italy, 23. novembar 1993, st. 18 i Deweer v. Belgium, 27. febru-ar 1980, st. 42.
je postupak okončan na najvišoj mogućoj sudskoj instanci, to jest, kada je odluka pravosnažna129 i kada je presuda izvršena. Sud ispituje dužinu postupka od datuma kada je visoka strana ugovornica ratifikovala Konvenciju, ali uzima u obzir status i na-predak predmeta na taj dan.130
Sud je u svojoj sudskoj praksi uspostavio da se u ocenjiva-nju da li se dužina vremenskog roka može smatrati razumnom uzimaju u obzir sledeći činioci: složenost predmeta, ponašanje podnosioca predstavke, ponašanje sudskih i upravnih organa države, kao i to koje je pravo podnosioca u samom predmetu ugroženo.131
Sud uzima u obzir posebne okolnosti predmeta i nije odredio apsolutni vremenski okvir za postupak. U nekim pred-metima, Sud daje ukupnu ocenu, ne pozivajući se neposredno na pomenute kriterijume.
Složenost predmeta
Kada se procenjuje složenost jednog predmeta, bitni su svi njegovi aspekti. Složenost se može odnositi na činjenice, kao i na pravna pitanja.132 Sud je, na primer, dao značaj
pri-129 Videti, npr. Scopelliti v. Italy, 23. novembar 1993, st. 18 i B. v. Austria, 28.
mart 1990. st. 48.
130 Proszak v. Poland, 16. decembar 1997, st. 30–31 i Sahini v. Croatia, 19. jun 2003.
131 Videti, npr. Buchholz v. the Federal Republic of Germany, 6. maj 1981, st. 49.
132 Videti Katte Klitsche de la Grange v. Italy, 27. oktobar 1994, st. 62, gde predmet ima važne posledice po domaću sudsku praksu i zakone o zaštiti životne sredine.
