SVESNI DIJALOG
I
PROCES
ESEJI O GEŠTALT TERAPIJI
SADRŽAJ
I. ISTORIJA I IDEJE GESTALT TERAPIJE
1. Najnoviji trendovi u Geštalt terapiji 5
2. Zašto sam postao Geštalt terapeut 31
Zbogom Jimu Simkinu
3. Osvrt na Geštalt terapijsku praksu 35
4. Geštalt terapija:Polemika 67
II. TEORIJA GEŠTALT TERAPIJE
5. Geštalt terapija 83
6. Geštalt terapija:Klinička fenomenologija 119
7. Geštalt terapija:Dijaloški metod 132
8. Geštalt terapija:Nasleđe Geštalt psihologije 156 9. Asimilacija dijagnostičke i psihoanalitičke perspektive u
u Geštalt terapiji
168
III. TEORIJA POLjA
10. Uvod u teoriju polja 185
11. Self u Geštalt terapiji 211
12. Načini mišljenja u Geštalt terapiji 222
IV. GEŠTALT TERAPIJSKA PRAKSA
13. Diferencirana primena Geštalt terapije 248 14. Tretman osoba sa poremećajem karaktera 268
UVOD
Svesnost, dijalog i proces. Sa stajališta Geštalt terapijske teorije, sve je proces-sve se kreće i menja. Za misao dvadesetog veka vredi shvatanje fizičara prema kojem se i sam Univerzum kreće i menja. Jasno, teorija i praksa se takođe menjaju.
Sjedinjavanjem u jednu knjigu tekstova koje sam pisao o Geštalt terapiji, od prvog teksta koji sam napisao 1969 do najnovijih koje sam napisao ove godine (1991) naročito zbog ovog izdanja nadam se da ću osposobiti razumnog čitaoca da sagleda, čak jasnije nego što sam ja u stanju da učinim, kontinuitet, diskontinuitet i promene u mojim razmišljanjima. Kako bih olakšao ovej proces pisao sam komentare kao uvode u svaki od tekstova koji će voditi čitaoce, a koji sadrže podatke o vremenu i kontekstu koji se odnosi na svaki tekst.
Ova knjiga je zbirka eseja, a ne obuhvatan i integrisan pregled teorije Geštalt terapije, koja je svakako potrebna Geštalt terapiji i koji bih ja voleo da napišem. Budući da je reč o zbirci eseja, ona ne sledi bazične principe na sistematičan način. Ne eliminiše radundantnost. Nije dovoljno eksplicitno usmeren na Geštalt terapiju (1951). Ne bavi se mnogo analizom fenomena figure i pozadine ili problemom koncepta selfa. Pozitivno je to što sadrži nekoliko novih eseja o kliničkoj praksi (dijagnoza, tretman karakternih poremećaja, stid, grupe) i teoriji (nov uvod u teoriju polja).
Nadam se da će ova zbirka tekstova pojačati dalji teorijski dijalog. Za mene,dijalog je jedan od najvažnijih aspekata Geštalt terapijske teorije i prakse, uključujući i proces teoretizacije. Mnogi moji tekstovi polaze od shvatanja da je teorija dijalog, iako moji tekstovi često ne uspevaju da zvuče dijaloški.
Ja smatram Geštalt terapijsku teoriju i praksu živim sistemom koji kao takav raste i razvija se ili opstaje statičan, zatvoren i stagnira. Uključivanje sveta na način koji pojačava novi razvoj je vitalan i nužan aspekt Geštalt terapijske teorije. Tek kroz dijaloško angažovanje Geštalt terapeuta i teoretičara u međusobnom kontaktu, u kontaktu sa klijentima, drugim sistemima ili praksama i mislima, menjanjem svetskih uslova itd, rađaju se nova shvatanja.
Teorija je oblik dijaloga koji utvrđuje sistematsku intelektualnu
podršku za naš klinički rad. To je način upotrebe ideja i informacija tako da se podrži eksperimentacija i klinički odnos, koje Geštalt terapija smatra formama dijaloga. Teorija je pisana i sistematski intelektualni napor koji potiče iz ljudskih odnosa. Ja izlažem svoje stavove, a drugi reaguju, slažu se, kritikuju i dijalog se nastavlja i deluje na mene tako da prihvatam ili odbacujem reakcije. Kada mogu da odgovorim, možda menjanjem nekih od svojih stavova, dijalog rezultira boljim razumevanjem kroz dijaloški razvoj. Ovaj proces rasta smatram uzbudljivim i korisnim i to me motiviše da nastavim da se angažujem i da volim teorijske diskusije i da pišem teorijske tekstove. Teorije nisu istinite (ili lažne) i ne utvrđuju istinu. Ipak, one su manje ili više korisne, dosledne, stimulišuće, omogućuju uvide itd. Teorije su okviri koje izrastaju iz našeg kliničkog i didaktičkog rada i takođe stimulišu i dalje vode rad. Jedan od testova valjanosti teorije je heuristički. Šta se menja pod uticajem teorije? Da li se javljaju nova shvatanja? Kada se nešto prevede na jezik Geštalt terapije, da li to rezultira nekom novom informacijom koja nije bila očigledna pre prevođenja? Da li izaziva nova
istraživanja, nove ideje? Iznad svega, da li pomaže kliničkoj praksi? Nadam se da su moji napori korisni u nekoj od ovih dimenzija.
Želim da proširim svoja priznanja i zahvalnost Molly Rawle za njene početne sugestije i ohrabrenja pri konstruisanju ovog projekta, kao i Molly i Joe Wyosongu za njihov rad i pomoć pri dovršavanju izdanja. Njihovo prijateljstvo i podrška bilo je motivišuća sila koja stoji u osnovi ove knjige i meni lično je vrlo značajna.
Posebno želim da zahvalim Lynne Jacobs. Tokom godina, ona je isticala naše razlike, na način da je uvek poštovala razlike. Dok sam uvek u stanju da održim ovakvo poštovanje kada je reč o osobama, plašim se da sam u teorijskom radu sličan onome što se govorilo za Martina Bubera: ljubazan sam prema ljudima, a okrutan prema idejama. Što se tiče ove knjige, Lynne se još jednom pokazala kao dobar prijatelj, izuzetan izdavač i još jednom mi je održala lekciju o tome kako su ljudi potrebni jedni drugima.
Takođe želim da zahvalim mnogim ljudima koji su mi pomogli čitajući različite tekstove, od kojih su neki bili objavljeni. Iskreno želim da se zahvalim: Todd Burley, Jeffrey Hutter, Lynne Jacobs, John Long, Robert Martin, Janette Rainwater, James Simkin, Robert Resnick, Lolita Sapriel.
I naposletku, hvala mojoj supruzi Judith, koja me je uvek podržavala i hrabrila. Ona mi je pružila život i toplinu i zabavu uprkos mojoj glupoj opsesiji za pisanje tekstova. Zbog ovog i mnogih drugih razloga zahvalan sam što je ona takva kakva jeste i što je deo mog života. Hvala Judi.
I
ISTORIJA I IDEJE GEŠTALT TERAPIJE
1. NAJNOVIJI TRENDOVI U GEŠTALT TERAPIJI I USA I ŠTA TREBA
DA NAUČIMO IZ NJIH
komentar
29 juna 1989. pozvan sam da održim govor na Trećoj britanskoj konferenciji o Geštalt terapiji u Nottinghamu u Engleskoj koja se bavila temom savremenih trendova u Geštalt terapiji u USA. Ovaj tekst je adaptacija tog govora i poslužiće kao uvod u ovo izdanje. U ovom tekstu izlažem svoja shvatanja o tome šta smo do sada saznali i počinjem sa pregledom razvoja Geštalt terapije u Sjedinjenim državama, bavim se postignutim napretkom i nekim žalosnim stranama učinjenih „grešaka.“
UVOD Kako znamo šta je efikasno?
Tokom četrdesetogodišnje istorije Geštalt terapije u USA bilo je mnogo uzbudljivih i korisnih saznanja. Takođe bilo je grešaka, nevalidnih koncepcija, kao i promašaja. Na žalost u drugim zemljama je došlo do ponavljanja istih grešaka. Izgleda da postoji sklonost da se ponovo otkriva točak u zemljama u kojima se kasnije započelo sa Geštalt terapijom, pa se sa entuzijazmom ponavljaju greške koje smo činili šezdesetih. To su naročito pomogli i pojačali američki iseljenici koji koriste model Geštalt terapije-koji je u USA prevaziđen. Nadam se da će razmenom iskustava krivulja učenja biti skraćena u drugim zemljama. Pozitivno je što neke zemlje već izbegavaju greške koje smo mi učinili.
Bavio sam se do sada greškama i zabludama. Ali kako znamo šta je pogrešno?
Za mene test teorije je praksa sa klijentima na psihoterapiji. Kada pominjem klijente mislim na ljude koji dolaze na psihoterapiju zbog terapije, a ne zbog treninga. Moja primarna profesionalna preokupacija je rad sa tim ljudima. Druge aktivnosti, kao npr. trening terapeuta, predavanja ili demonsracije su sekundarne. Rad sa drugim terapeutima i radionice su korisne, ali sve što se dešava u tom kontekstu je tek sekundarni test efikasnosti prakse bazirane na našoj teoriji.
O efikasnosti treninga sudim na osnovu toga da li pomaže ili ne pomaže terapijskoj praksi. Naši primarni podaci dolaze iz treninga.
Naravno, jedna vrsta testa o kojoj pričamo i koju vršimo je istraživanje. Na žalost, ne bavimo se baš mnogo istraživanjem u Geštalt terapiji, ni formalno, ni neformalno. Takođe se ne bavimo baš mnogo pravom filozofskom analizom. Mnogo se bavimo analizom tipa „to mi dobro zvuči“, bez pravih podataka, fenomenoloških objašnjenja i intelektualne debate. Čak je i prezentacija kliničkog materijala površna, nedovoljno opsežna, retko detaljna i često da se jedva može uopšte govoriti o kliničkoj deskripciji. Kada se sopstvene misli predstavljaju bez testiranja putem istraživanja ili debate ili bez fenomenološke eksplikacije ili filozofske analize to dovodi do idealizacije autoriteta, harizmatičkog vođstva što je zamena za logičku artikulisanost izlagača.
Umesto toga nedostaje pažljivo fenomenološko istraživanje bazirano na stvarnom iskustvu, koje bi bilo provereno tokom vremena i rafiniran kroz dijalog. Promovisanje ideja bez podrške dobre teorije, istraživanja i teorijske analize nije valjana fenomenologija.
ISTORIJA I DEO: POČECI Reakcija na klasičnu psihoanalizu
Geštalt terapija započela je kao reakcija na rigidnost klasične psihoanalize od strane terapeuta koji su i sami bili obučeni na klasičan psihoanalitički način. U ovom času teško je zamisliti koliko je psihoanaliza u to vreme bila rigidna. Kada sam se obučavao za socijalnog radnika tokom 1962, vodile su se ozbiljne degate na klinikama na kojima sam radio i obučavao se, oko toga da li je dopušteno rukovati se sa klijentom koji pruža ruku na pozdrav u čekaonici i da li to utiče na povoljan razvoj transfera. Ponešto od ove rigidnosti i dalje se može sresti u nekim novijim psihoanalitičkim školama. Na primer, sećam se knjige Hanza Kohuta (sedamdesetih godina) u kojoj je nadugačko raspravljao o slučaju klijenta kojeg je analitičar izgubio posle više stotina sati rada, samo zato što je dopustio da otkrije da je rimokatolik.
Geštalt terapija je takođe reakcija na psihoanalitičku teoriju promene koja je pesimistična po pitanju mogućnosti razvoja i ima ograničan osećaj za moguće opcije. Psihoanalitičko naglašavanje transfera, a ne stvarnog odnosa prati paralelno naglašavanje interpretacije umesto stvarnog iskustva, bilo klijenta bilo terapeuta. Stvarnost trenutnog odnosa zahvaćena je samo kroz transferne interpretacije. A terapijski rad se uglavnom koristi transferom kao ključem za proučavanje prošlosti klijenta kroz njegova sadašnja ponašanja. Kada terapeut stvara zaključak o tome na koji način je sadašnje ponašanje (što je evidentno na osnovu transfera), bilo uzrokovano prošlošću, to se interpretira klijentu.
Prvi geštaltisti su modifikovali celokupnu ulogu terapeuta na radikalan način. Psihoanalitička teorija promene zahtevala je da terapeut ograniči lično otkrivanje ili javno eksponiranje koje bi otkrilo ličnost terapeuta. Čak je i kancelariju potrebno dekorisati na neutralan način, odnosno bez slika članova porodice ili ličnih uspomena koje bi zamaglile prazan ekran i obojile transfer.
Analitičar, smartalo se treba da praktikuje neutralan stav i stav apstinencije. Analitičaru nije bilo dozvoljeno da odstupi od apsolutne neutralnosti, npr. zauzimajući stav (stajući na jednu stranu) kada je klijent u konfliktu, takođe mu nije bila dozvoljena gratifikacija, kao ni ispunjavanje želja klijenta. Sve to smatralo bi se omatanjem transfera i ometanjem analitičkog rada. Verovalo se da je moguće da analitičar zauzme sasvim neutralan stav i da na taj način izbegne da utiče na transfer, kao da sam „neutralan“ stav kada bi zaista bio moguć i ne bi uticao na transfer.
Psihonalitička teorija promene je takođe zahtevala pasivnost od klijenta. Osnovno pravilo kojeg treba da se pridržava klijent je da sve asocijacije podeli sa terapeutom, bez cenzure. (Naravno, potpuno se ignorisala činjenica da samo ovo pravilo nije neutralno, već se bori protiv otpora.) Dobra analitička terapija prema ovom modelu, nije uključivala fenomenološki fokus. Svako aktivno ponašanje klijenta tokom seanse ili promene u njegovom životu, smatrale su se odigravanjem i otporom analitičkom radu.
Jedan od bazičnih aspekata psihoanalize koji je promenjen u Geštalt terapiji je onaj koji se sastoji u tome da se psihoanalitički rad ne bazira na stvarnom iskustvu. Teorija iz koje je potekla psihoanaliza je teorija nagona. U toj teoriji se podrazumeva da su
determinante ličnosti prvenstveno urođene, a ne socijalne ili egzistencijelne. Na primer, kompleks kastracije univerzalno se javlja kod svih ljudi, unutar svih kultura zbog bazičnih nagona sa kojima je osoba rođena.
Revolucionomat Geštalt terapije: Osvrt na različite mogućnosti.
Geštalt terapija nije bila samo reakcija na psihoanalizu, već je započela revoluciju koja je bila čvrsto ukorenjena u bazično verovanje u snagu ljudskih sposobnosti.
SNAGA SVESNOSTI I SADAŠNjOSTI
U novom modelu i klijent i terapeut razvijaju se tako što su aktivno prisutni i angažovani kako tokom terapijskog sata, tako i u svetu u celini.
Geštalt terapija naglašava ono što ljudi znaju i ono što mogu da nauče fokusiranjem sopstvene svesnosti. Geštalt terapeuti su kreirali novu metodologiju koja se nije bazirala na onome što ljudi ne znaju i ne mogu da znaju (nesvesno ne može biti saznato osim kroz interpretaciju i analizu transfera kroz psihoanalizu).
MOĆ EKSPERIMENTISANjA
Gaštalt terapija bazira se na snazi eksperimentisanja, pokušavanju nečeg novog i puštanju da se svesnost pojavi iz novog eksperimentalnog ponašanja. Umesto da se ograniči na metod slobodnih asocijacija i analizu transfera, Geštalt terapija je stvorila prostor za moćniju metodologiju. Pošto su oslobođeni rigidnih, teorijom nametnutih ograničenja, Geštalt terapeuti i klijenti mogu da pokušaju novo ponašanje i testiraju ga kroz sopstvene procese svesnosti.
Alternativa upotrebi eksperimentalnog stava bio je psihoanalitički stav da su nova ponašanja acting out i bihevioristički stav kontrol ponašanja upotrebom principa potkrepljenja. Eksperimentalni stav podržava aktivniji način funkcionisanja terapeuta i klijenta, a da terapeut pritom ne postaje moderator ponašanja i da klijent ne bude optužen za acting out.
MOĆ ONOG ŠTO JE SAD I OVDE
Geštalt terapijska revolucija bila je ključni deo pokreta unutar kojeg je ono što se zbiva sada i ovde bila fokusna tačka za rad na svesnosti, kontaktu i kreiranju novih rešenja. Ideje vezana za teoriju polja iznikle tokom dvadesetog veka nisu još imale znatnijeg uticaja na terapiju, kada su Geštalt terapeuti, delom pod uticajem Geštalt psihologije i Levina, učinile teoriju polja centralnom tačkom Geštalt terapijskog načina mišljenja. „Šta radiš (ili čega si svestan) upravo sada, i kako to činiš?“ zamenilo je „Zašto si to učinio?“ što je bio prototip pitanja.
Neki su opisivali Geštalt terapiju kao „Ja i Ti, Sada i Ovde, Šta i Kako.“ Na terapijskoj sceni u tom trenutku je bilo revolucionarno da se klijent i terapeut angažuju na osnovu onoga što se zaista doživljava, čini ili što se oseća kao potreba u datom trenutku. Naglašava se deskripcija procesa i polje reči pitanjem šta i kako , a ne naglašavaju se mehaničke kauzalnosti što je takođe novost za psihologiju tog doba.
DVA STILA
Dve kontrasne tendencije ili stila su se pojavila u Geštalt terapiji i još uvek traju. Jedan je teatralan, katarizički pristup u kojem se više naglašava tehnika, a manje odnos dveju osoba. Ponekad to nazivam bum-bum-bum terapijom. Drugi stil je naporan rad, koji se bavi odnosom dveju osoba i orjentisan je na kontakt. Svaki stil je bio prisutan u obliku zametka bar od sredine šezdesetih godina. Obe tendencije su bile pionirske. Jedna je postala prethodnica ili bar rani primer za mnoge manipulišuće terapije koje su procvetale tokom osamdesetih. Druga je bila prethodnica naglašavanja dijaloga i paradoksalne teorije promene koja je takođe počela da se razvija tokom prošle decenije.
Upoznao sam se sa jednim stilom Geštalt terapije tokom 1964. kada je Perls držao svoje godišnje teorije obuke u Metropolitenskoj državnoj bolnici u Norwalku u Kaliforniji. Njega je tamo doveo Arnold Beisser, sada član osoblja Geštalt terapijskog instituta u Los Angelesu i šef psihijatrijske obuke u navedenoj bolnici.
Perls je bio teatralan, nečuven, narcističan. On je zaokupljao i dovodio do ludila ljude. On je izazivao reakcije psihijatrijskog osoblja i članova grupe za obuku, kao i od psihotičnih klijenata koje niko drugi nije uspevao da izazove.
Mislio je o Geštalt terapiji kao o ozbiljnoj psihoterapiji koja se bazira na teoriji koju su razvili Perls, Hafferline i Goodman (1951). On je putovao kroz zemlju demonstrirajući Geštalt terapiju. Ali, bez uticaja svoje Geštalt terapijske grupe iz New Yorka, njegova sklonost da se pravi važan, da traži uzbuđenje, njegova sumnjičavost da klijenti žele da od njega naprave budalu, njegova pozorišna prošlost, sve je to izronilo na površinu. Do momenta da je uspeo da shvati da podržava stil terapije koji je bio terapija „prevrata“, bilo je suviše kasno da bi se zadržala popularna slika Geštalt terapije kao dosledne terapije. Na kraju, on je govorio protiv stava prevrata i o konfuziji po pitanju toga šta je zapravo Geštalt terapija.
Kada sam ga video, bio sam privučen mogućnostima koje je nudila filozofija o kojoj je govorio (pogledaj poglavlje „Zašto sam postao Geštalt terapeut.“) Lično, Perls mi se nije dopao i nisam bio zadivljen. Ali su me mogućnosti zaintrigirale.
Dok sam radio sa Jimom Simkinom doživeo sam nešto sasvim drugačije, sasvim drugačiji stil ili tendenciju. Smatrao sam ga lično angažovanim, otvorenim za kontakt, direktnim i jasnim. Zauzimao je stav da ne postoji „treba“ i da „ima dovoljno mesta za“ što je bilo od ključnog značaja za moj razvoj (Simkin,1974). On je bio pravi primer Geštalt terapeuta koji pokazuje da mu je stalo kroz aktivno prisustvo, on je asertivno suočavao klijenta sa postojećom stvarnošću. On je naglašavao egzistencijalne teme preuzimanja odgovornosti za sopstvane izbore i ponašanje, naglašavao je odgovornost za samo regulaciju i eksperimentisanje kako bi se otkrile različite mogućnosti. Iako njegov stil nije bio dijaloški prema savremenim standardima, on sam je bio prilično sumljiv u pogledu koncepta empatije i inkluzije, on definitivno nije bio teatralan, katarzičan ili orijentisan na tehniku.
ISTORIJA II DEO:SUPROSTAVLjENE REVOLUCIJE (1950 i 1965) – DVE REVOLUCIJE U DVA RAZLIČITA VREMENSKA TRENUTKA
Od 1947 do 1951: Pobuna protiv autoritarnosti.
Geštalt terapija pojavila se u vreme posle Drugog svetskog rata i bila je reakcija na autoritarnost. Stvorili su je ljudi sa agresivnim stavom i revolucionarnom ideologijom. Pokušali su da kreiraju celovitu socijalnu i političku teoriju. Grupu je obeležavala lična politička i intelektualna konfrontacija. Niko nije bio izuzet iz toga, npr. Perlsu su se suprostavljali i kritikovali su ga zbog nespremnosti da priča o teoriji ili da uđe u lični dijalog.
Pošto su bili revolucionarna i agresivna grupa, u političkom pogledu, pošto su se bunili protiv rigidne socijalne prakse, ne iznenađuje da su se takođe borili protiv rigidnosti psihoanalize. Bili su u vezi sa psihoanalitičarima kakvi su Harry Stack Sullivan i Erich Fromm koji su počeli više da ističu ego, a manje id i više da govore o socijalnoj teoriji, a manje o nagonima.
Rana Geštalt terapijska grupa otišla je ipak dalje u reformi psihoanalize od psihoanalitičara, reformista, pošto je naglasila stvaran kontakt, umesto transfera, aktivno učestvovanje umesto praznog ekrana, dijalog i fenomenološki fokus umesto slobodnih asocijacija i interpretacije, teoriju polja umesto Njutnove i Aristotelove dihotomije.
Šezdesete
Tokom šezdesetih novi model Geštalt terapije proširio se po svetu. Glavni uticaj izvršio je Fritz Perls, Institut iz Esalena i politička i socijalna scena u Sjedinjenim državama tokom šezdesetih.
Šezdesete su bile doba „kada sve može da prođe“, doba slobodnih škola bez organizacije. To je bio pobunjenički pokret, ali bila je to naivna pobuna. Sadržala je naivnu veru u nedovoljno i neadekvatno negovanu inteligenciju i dobrotu. Bila je antiintelektualna, protiv organizacije i protiv strukture.
Tokom šezdesetih pokret je imao veoma slabu podršku za intelektualnu konfrontaciju. Pokret je bio revolucionaran i pobunjenički, ali nije imao postrevolucionarni model. Nije čak ni bio svestan sopstvenih korena.
Tokom pedesetih teorija Geštalt terapije bila je delom politička teorija o antiautoritarnosti, teorija političkog anarhizma. Tokom 1965. Geštalt terapija je bila deo šireg pokreta koji je bio Anarhičan, ili anarhičan sa malim a. To je bio pokret protiv organizacije, ali bez prave političke teorije u pozadini, koja bi podržavala Anarhizam.
Kako se derivira značenje
U Geštalt terapiji značenje je konfigaracija figure i pozadine, figura koja je sada i ovde od značaja u odnosu na širi kontekst ili pozadinu.
Geštalt terapeuti su pedesetih znali značaj pozadine kada su radili sa klijentima (figura pozadina). Mnogo su bili dobro upoznati sa kliničkim radom kao i sa filozofijom. Oni su praktikovali i bili su na tretmanu na individualnim terapijama koje dugo traju, pa bi ponekad čak koristili i kauč.
Tokom šezdesetih pokret je zanemario pozadinu, čak je i otpisao. Na primer, razvojna istorija klijenta najčešće bi bila ignorisana. I mnogi su govorili tako da je izgledalo da je poznavanje istorije sasvim nepotrebno .
Tokom osamdesetih naučili smo da figuru koja postoji sada i ovde povezujemo sa istorijskom pozadinom, da stvaramo sintezu. Naučili smo da je važno da budemo svesni pozadine. Terapija i teorija su postale efikasnije, ali ne više tako jednostavne kao ranije.
Bum-bum-bum stil
Antiteorijski stav koji se javio tokom šezdesetih omogućio je razvoj bum-bum-bum stila terapije koji su mnogi počeli da smatraju karakteristikom Geštalt terapije. Od sredine do kraja šezdesetih godina u Geštalt terapiji počeo je da se razvija ovaj teatralni i na katarzu usmereni pristup. Pristup je bio arogantan, dramatičan, pojednostavljen i obećavao je brze promene. Prestavljao je kontrast ranom pokretu u Geštalt terapiji i bio je vezan za antiintelektualistički i naivno pobunjenistički stav iz šezdesetih.
Mnogi su počeli da izjednačavaju Geštalt sa bombastičnim vatrometom i zajedljivim suočavanjem karakterističnim za ovaj stil. Kao i Perls i ovaj stil terapije privlačio je pažnju, činio je da se stvari brzo odvijaju. Terapeuti su postizali dramatične efekte tokom demonstracija. Terapeuti sa harizmom koji su se služili ovim stilom spajali su tehniku i susret kako bi dotakli ljude, naivno verujući da ovo može da ima za posledicu dugotrajniji rast. (Kasnije ćemo videti šta sad znamo o tome.)
Bum-bum-bum terapija zamenila je pažljivo terapijsko istraživanje efektnim ''štosovima''. Ovaj pokret, brza promena orijentacije bila je u snažnom kontrastu sa dugotrajnom terapijom ranih Geštalt terapeuta, pa čak i u kontrastu sa stvarnom praksom veštih Geštalt terapeuta tokom šezdesetih.
Pacijenti su u terapiji tipa brze akcije često razvijali ili pojačavali kontra-fobičan otpor. Stidljive pacijente bi podsticali da postanu ekspresivni, čak i kad bi postali drski i neustrašivi. Bez dužnog poštovanja prema celokupnoj ličnosti i otpora kroz koji treba proći svesno i sa prihvatanjem, rezultati su često bili neintegrisani, neautentični i nefleksibilni.
U to doba mnogi (i kritičari i branitelji stila) brkali su Geštalt terapiju sa grupama susretanja. Dok je teorija Geštalt terapije bila fenomenološka i isticala dobar kontakt, mnoge grupe su koristile pritisak, konfrontaciju i grupnu tiraniju pod krinkom Geštalt terapije. Dok je pažljiv Geštalt pristup bio baziran na ideji da ne postoji „treba, mora,“ ove grupe su ulagale snažan napor da navedu pacijenta da se konformira grupi i njenim ciljevima, npr. izražavanju besa, ili kooperativnosti ili fizičkom dodiru itd. Naravno i terapeuti i pacijenti su nastojali da prihvate ove nove norme kao osobađajuće u odnosu na stare, bez obzira na introjekte i introjektovano.
„Ono što jeste“ nasuprot nastojanju da se „pacijent navede da učini sledeći korak“. Glavna struja u Geštalt terapiji stavlja u fokus paradoksalnu teoriju promene. To podrazumeva da osoba bude u kontaktu sa onom što jeste, ko jeste, dopuštajući da se rast spontano razvija. Bum, bum, bum pristup je pristup modifikovanja ponašanja koji naglašava potrebu da se pacijent navede da učini sledeći korak, da se promeni. Postoji razlika između naglašavanja podrške sebi koja omogućuje sledeći korak razvoja i stava modifikovanja ponašanja koja će do toga dovesti. U Geštaltističkom
načinu modifikacije ponašanja slama se otpor, u fenomenološkoj Geštalt terapiji naglašava se rad na svesnosti, tj. kontakt sa onim što jeste. Ovaj drugi pristup podržava rast pacijenta i pojavu sledećeg koraka, umesto da sledeći korak bude cilj koji postavlja terapeut.
Srce Geštalt terapije je paradoksalna teorija promene. U tom pristupu otpor se prepoznaje i stavlja do znanja. Otpor se imenuje i razume. Ne smatra se nečim nepoželjnim, naprosto se shvata. Rad na svesnosti u ovom pristupu integriše polove koje čine otpor i impulsi. Ali otpor se ne preskače i ne lomi. Podrška sebi samom se pojačava tako da pacijent može da prođe kroz bilo šta što čini sledeći korak za njega u životu. Ali terapeut se ne koncentriše na to da navede pacijenta da preduzme sledeći korak onako kako ga on vidi.
Harizmatski liderski stil
U psihoanalizi pasivni terapeut interpretira pasivnom pacijentu. Geštalt terapija počela je sa aktivnim angažovanjem pacijenta i terapeuta. Na žalost teatralne šezdesete i razvoj teatralnog stila koji se razvio i praktikovao, često je karakterisalo lidersko i harizmatsko ponašanje terapeuta, a ne dijaloški kontakt i fenomenološki fokus.
Bum-bum-bum stil je bio prirodno sredstvo za terapeute koji imaju potrebe da budu harizmatični. Ovaj stil ističe dramu, a ne suštinu, „vrhunsko iskustvo“, a ne rast. To zadovoljava narcističke potrebe terapeuta, a ne terapijske potrebe klijenta. Čijim potrebama su služile ove dramatične tehnike? Mislim, da je isuviše česta reč o terapeutovoj sklonosti ka glorifikaciji.
Jim Simkin je suprostavljao stav gurua i terapeuta. Guruu je stalo da ga vole oni sa kojima radi, dok terapeut voli one sa kojima radi. Smatrao je da terapeut stvara jasan, direktan, pošten kontekst baziran na brizi i poštovanju za autonomiju, podršku sebi, sposobnostima za svesnost pacijenta.
Rani Geštalt terapeuti su dobro poznavali lekcije iz psihoanalize o važnosti sadašnjeg terapijskog odnosa i o važnosti fenomena transfera i kontratransfera. Njihova teorija i praksa su asimilovale ove fenomene. Ipak, tokom šezdesetih i ranih sedamdesetih to se ponekad ispuštalo iz preterano pojednostavljene karakterizacije Geštalt terapije. Kao što ćemo videti u nastavku, u poslednje vreme u USA smo naučili ili ponovo naučili važnost odnosa i dijaloga i praćenje trenutnog iskustva pacijenta.
Harizmatski liderski stil nije ubirao plodove mudrosti pacijenta ili saznanja koja proističi iz interakcije ili onoga što se pojavi u dijalogu. Nije se brinuo oko skromnosti ili podataka. Malo pažnje se poklanjalo u ovom stilu podacima posmatranja koji ne bi potvrđivali očekivanja terapeuta. Nije bilo traženja postojećih podataka i podataka iz prošlosti od strane onih koji su praktikovali ovaj stil osim možda u anegdotskoj formi koja bi potvrđivala izuzetnost njihovog rada. Šta „šljaka“ sa kojom vrstom pacijenta? Koje su opasnosti? Promašaji? U stilu narcističke grandioznosti čiji smo svi pomalo baštinici bili smo slepi.
Postoje podaci koji se pojavljuju u terapiji koji pokazuju da tehnika, harizma i katarza ne deluju tako dobro kako su zastupnici harizme verovali. Geštalt terapija je otvorila terapijski svet novim saznanjima. Ali teatralna verzija je izgledala bolje nego što je delovala. Ljudi su bivali povređeni na očigledne i suptilne načine.
SVE MOŽE DA PROĐE
Okruženje tokom šezdesetih, naročito u Geštalt terapiji, dopuštalo je da se razvije ovakav poremećaj. Izbegavanje terapije, a naročito izbegavanje intelektualnog konflikta omogućilo je nedostatak jasnoće mišljenja i slagalo se sa „sve može da prođe stavom“.
Šezdesete su vrvele horor pričama i to je bilo predvidljivo. Bilo je previše pojednostavljivanja i postojala je naivna vera koja je svakog hrabrila da misli da može da počne da praktikuje terapiju. Postojala su gotova izvinjenja i racionalizacije za ovakav stav. Činilo se da je dovoljno da trenutak terapije bude dramatičan, uzbudljiv, „vrhunsko iskustvo“. Upravo kao što harizmatičnim vođama nije bilo potrebno da poznaju istoriju, takođe su mislili da nije potrebno da znaju ishode svojih intervencija. Teorija Geštalt terapije bila je sofisticirana po pitanju odgovornosti za sopstveno ponašanje. Ali dogma u obliku klišea je ovo previše pojednostavila i insistirala na tome da su klijenti odgovorni za svoje živote, uključujući i sopstvenu terapiju. Ali terapija ne bi delovala, ili bi radionica bila suviše intenzivna za pacijenta, racionalizacija je bila da će pacijent jednostavno otići kući i odgovorno potražiti onu vrstu pomoći koja mu je potrebna.
To je bilo na nivou klišea. Mnogi su govorili o odgovornosti terapeuta, uključujući Perlsove, Waltera Kemplera, Jima Simkina i dr.
Jedna od mojih omiljenih horor priča je sledeća: sećam se da je Jim Simkin vodio radionicu u Tucsonu u Arizoni. Jedan terapeut bez prethodne obuke u Geštalt terapiji došao je na seminar. On nikada nije radio tokom seminara, i ako me pamćenje ne vara, propustio je poslednju seansu u nedelju ujutro. Sledećeg dana, u ponedeljak, proglasio je sebe Geštalt terapeutom.
Mnogi primeri su manje očigledni od ovog. Mnogi su vežbali na workshopima, bez sistematske supervizije ili teoretskog razumevanja praktikovali su Geštalt, a da nisu znali šta rade, šta ne znaju. Agresivniji među njima bili su čak drski prema onima koji su se zauzimali za rigorozniji terening, teoriju itd.
Neki od njih su jedva znali kako da rade nešto što se zove Geštalt. Nekako, radeći izvesno vreme, iako bez posebno očigledne kompetentnosti ili shvatanja teorije, sticali su kvalifikaciju (bar su tako mislili) da počnu da obučavaju druge, pa čak i da osnivaju institute.
Literatura o Geštalt terapiji
Tokom ranih pedesetih, jedva da je postojala literatura iz Geštalt terapije, ali je postojalo veliko interesovanje za stvaranje teorije. Postojao je izuzetan članak F. Perlsa iz 1948. pod nazivom „Geštalt terapija, ego, glad i agresija“ i drugi manji članci. Ali intelektualni dijalog se nastavljao i postojalo je poštovanje za teoriju. Oni su bili zainteresovani za kvalitetno mišljenje, a ne za pojednostavljenu teoriju, komercijalizam, ili bilo kakav izum ili introjekte.
Od 1950. do 1972. nije bilo pomaka u terapijskoj literaturi. 1969. sam napisao svoj prvi članak, reviziju Geštalt terapijske teorije i prakse i postojalo je samo nekoliko uvodnih neobjavljenih članaka koji su neformalno kružili kao dodatak literaturi iz 1951. i usmena tradicija ponašanja Geštalt teorije (npr.rad Isadore Fromna).
Tokom šezdesetih stav prema teoriji se promenio. Prestalo je interesovanje za teoriju, dosledno antiintelektualnom stavu karakterističnom za tu dekadu: „Ostavite um i vratite se osetilima“. Takođe je rasla nesposobnost za teorijski rad, tj. mnogo je ljudi u Geštalt terapiji koji nemaju iskustva, temperament ili trening da bi stvorili dobru terapijsku analizu ili nastavili intelektualni dijalog.
To je bilo vema žalosno. I dok nije postojala bogata literatura iz Geštalt terapije, nalazio sam bogatu literaturu vezanu za uticaje koji su delovali na Geštalt terapiju npr. Martin Buber, Geštalt psihologija, egzistencijalizam, fenomenologija, Zen itd.
Konačno zamiranje tog doba u zamenu za teoriju došlo je sa klišeima i posterima. Perls i drugi su doprineli tome. Najgori od svih su bili verovatno posteri sa Geštalt motivima. Dok Perls nije shvatio da doprinosi obezvređivanju Geštalt terapije, šteta je već bila učinjena.
POREKLO III: SEDAMDESETE
OTREŽNJENJE I PONOVNO PROMIŠLJANJE Od „preokreta“ do „usklađivanja“
Tokom sedamdesetih humanistička psihologija je počela da uviđa da katarza nije dovoljna, i javile su se reakcije protiv stava „preokreta“ iz šezdesetih. Mnogi koji su naivno verovali da je Geštalt terapija jednostavna i koji su je redukovali na bum-bum-bum, sada su otkrili duhovnost, nalazeći nova interesovanja vezana za transpersonalne teme. I kao što su iskrivili Geštalt terapiju u suočavanje pacijenata sa osećanjima koja izražavaju, tako su se takođe sada fokusirali prema unutra i počeli da koriste različite oblike meditacije itd. Sad se moglo čuti kako „Geštalt terapeuti“ govore o čakrama, ekstrasenzornoj percepciji, lečenju tretiranjem aure i slično.
Ali ovaj pristup Geštalt trapiji nije bio obuhvatan, to je i dalje bila Geštalt terapija, bez okvira Geštalt terapije. Ni teorija ni praksa nisu bile osmišljene. Uključivali su se različiti metodi bez teorijskog razumevanja Geštalt terapije. Mnogi su napustili Geštalt terapiju, a da je nisu razumeli i uključili se u nove tokove misli i prakse, i dalje pojednostavljujući ono što rade i bez obuhvatnog i razumljivog okvira. Na primer, mnogi su pozajmljivali iz Budizma, ali previše pojednostavljeno i iskrivljujući ga kao i ranije Geštalt terapiju.
Tokom sedamdesetih naglašavanje i bavljenje duhovnošću bilo je zbog sopstvenog spasenja. To nije bilo sintetizovano sa osnovama teorije Geštalt terapije (nadam se da je sada drugačije). U Geštalt terapiji, naravno, self, svesnost, duhovnost su povezani. Ne smatra se da svesnost i duhovnost, izranjaju iz okretanja unutrašnjem, već iz dijaloga i u polju individua/sredina.
Prihvatanje stava sličnog protestantskom o individui i njenom spasenju, novi talas je tretirao individuu kao izolovanu iz polja i naknadnim dodavanjem odnosa. Ideja
otkrivanja mudrosti putem okretanja svesnosti ka sebi i prema unutra dovodi do odvajanja individue i sredine i odvajanja svesnosti (koja je unutrašnja prema ovom shvatanju) i kontakta. Postoji nekoliko načina na koje ovakvo shvatanje iskrivljuje Geštalt teoriju, uključujući i gubitak osnovnog geštaltističkog pojma prema kojem je sve i svako inherentno relaciono biće. Geštalt terapijski pojam o duhovnosti bio bi bliži stavovima Martina Bubera prema kojem ne postoji JA odvojeno od JA-TI ili JA-TO, i prema kome dijalog čoveka i Boga zavisi od dijaloga između osoba, a dijalog između osoba može da postoji samo u odnosu na pozadinu dijaloga čovečanstva i Boga. Ovaj pristup iz sedamdesetih omalovažio je drugi značajan aspekt Geštalt terapije: nije imao ugrađenu u sebe ideju socijalne odgovornosti. On je u suštini bio narcistički i individualistički. Ovo menjanje teorije počelo je sa onom „Ja radim svoje, ti radiš svoje“ koje se javilo šezdesetih godina. To se tokom sedamdesetih nazivalo duhovnim (duhovnošću).
To se moglo sagledati kroz odnos u zajednici. Mogla se sresti centralna ličnost koja je govorila Ja, koja je imala energičnu auru, koja je delovala harizmatski i duhovno, ali koja nije poklanjala pažnju potrebama drugih, potrebama grupe. Takve osobe ne bi radile ništa osim onog što je za njih lično bilo uzbudljivo. Možda bi vam se dopalo da sa takvom osobom mantrate, ali ne i da imate zajedničku kuhinju.
Ponovno promišljanje: posle Fritza
Tokom sedamdesetih su mnogi, od kojih je Laura Perls samo jedna počeli da govore kako treba da bude jasno da Perlsov stil nije jedini stil Geštalt terapije. To svakako nije bio jedini stil koji je Perls koristio tokom života i to svakako nije bio jedini legitimni stil u Geštalt terapiji. A neki su jasno isticali da njegovo teoretizovanje na nivou klišea nije reprezentativno za Geštalt terapiju. Neki, naročito Isadore Fromm, su počeli teoriju prema principima Paula Goodmana (prema Geštalt terapiji).
Nekako, profesionalna zajednica nikada nije sasvim shvatila tu poruku. Zašto? Može se samo nagađati. Osobe kao Laura Perls i Isadore nisu prilikom pisanja davali samo konture. Oni takođe nisu bili teatralni kao Perls. Oni su vremenski kasnije progovorili, posle Perlsovih teatralnih demonstracija i posle njegovih imitatora koji su ostavili neizbrisiv utisak na profesionalnu i laičku javnost. I oni nisu plovili sa snažnom socijalnom plimom kao što su bum-bum-bum terapeuti tokom šezdesetih.
To je jedna od onih ironičnih začkoljica istorije da bolje osmišljene i zasnovane pozicije privuku manje pažnje. S druge strane, njihove tvrdnje, objašnjenja i poboljšanja Geštalt terapije nisu dovele do daljeg razvoja Geštalt terapije tokom osamdesetih.
Literatura iz sedamdesetih
Od 1972. godine sušna sezona u Geštalt terapijskoj literaturi je prošla i produkovalo se više literature. Mnogo toga je bilo na nivou uvoda. To je ponekad bio napredak u odnosu na veoma teško prozno delo Geštalt terapije, ali je ubrzo došlo do ponavljanja u literaturi. I veći deo toga se čak nije ni bavio osnovnom teorijom G. terapije, ili je netačno predstavljao.
Ne samo da se osnovnom terapijom nije valjano bavilo, već se veoma malo pažnje posvećivalo filozofskim osnovama, metodi i tehnici. Bilo je malo prave kliničke
diskusije. Bila je i ostaje potrebna opšta klinička diskusija na sofisticiranom nivou i dobar materijal.
ŠTA JE GEŠTALT TERAPIJA? Zbog čega se postavlja to pitanje
Tokom sedamdesetih više pažnje se poklanjalo pitanju šta je Geštalt terapija? Pitanje se pojavilo zbog povećanja broja stilova u Geštalt terapiji i porastu popularnosti Geštalt terapijskog pokreta. Istovremeno, nastavilo se menjanje shvatanja teorije Geštalt terapije od strane mnogih praktičara.
I zloupotrebe Geštalt terapije postale su upadljive. Kako je Geštalt terapija postajala sve popularnija, a njeno teorijsko predstavljanje i organizacija zajednice nisu rasle, mnogi ljudi slabije profesionalne pozadine i obučenosti u Geštalt terapiji praktikovali su lošu terapiju. I nikle su mnoge terapije koje su bile slične Geštalt terapiji, uključujući i čuvenu „Geštalt terapija i ...“.
Do kraja decenije mnoge inovacije Geštalt terapije bile su asimilovane u opštu praksu psihoterapije. Mnoge terapije su se kretale u pravcu Geštalt terapije. Psihoanaliza je postala u većoj meri iskustvena sa pojavom teorije objektivnih odnosa i psihologije selfa. Kodifikacija ponašanja je prerasla u kognitivnu bihevioralnu terapiju, udaljavajući se od pojma crne kutije poreklom iz biheviorizma.
Stara pojednostavljena slika Geštalt terapije i psihoanalize koje sam ranije opisao postala je neprikladna. Nove terapije kao što je strukturalna porodična terapija, Eriksonova terapija itd. prestavljale su veoma aktivne alternative starim mogućnostima: psihoanaliza ili modifikacija ponašanja.
DEFINISANJE GEŠTALT TERAPIJE KAO SKUPA POSEBNIH TEHNIKA Profesionalna literatura obiluje opisima Geštalt terapije kao niza posebnih tehnika ili praksi. Za neke od nas ovo predstavlja analizu Geštalt terapiji, dok drugi definišu Geštalt terapiju u pojmovima tehnike. To je postala dogma na osnovu koje su se obučavali novi geštalt terapeuti. Obuka iz Geštalt terapije postala je obuka u pogledu tehnike, a terapija je postala primena ovih tehnika. Tako je upotreba posebnih spontanih tehnika postala dogma: prazna stolica, udaranje jastuka, „pretvori to u reči“. Ovakva definicija Geštalt terapije implicitno je sadržana u člancima koji preporučuju da se određene tehnike ne koriste sa određenim grupama pacijenata, kao da to predstavlja posebnu izmenu Geštalt terapije.
Takav pristup Geštalt terapiji predstavlja slabo razumevanje toga što terapija jeste, i ukazuje na gubitak dubine i prilagodljivosti. U takvom pristupu emotivnost zamenjuje razumevanje, a katarza zamenjuje pravu kreativnost. Definisana na takav način Geštalt terapija postaje samo jedan oblik modifikacije ponašanja, ali oblik kojem nedostaje uračunljivost i poštenje modifikacije ponašanja.
Ovo je Geštalt terapija
Slično redukovanje Geštalt terapije javlja se kada se ona definiše kao određen stil. Koji god stil da se koristi kao model to postaje „ovo je Geštalt terapija“. Naravno, Geštalt terapija je opšta filozofija i metodologija i upotrebljava se u mnogo različitih stilskih oblika, sa mnogo različitih pacijenata, na mnogo različitih načina i u različitim okruženjima. Ipak, literatura obiluje člancima u kojima autori mešaju svoje zaključke, shvatanje i kliničko iskustvo sa Geštalt terapijom.
Kako se Geštalt terapija može svasti na jedan od ovih stilova? To se moglo dogoditi zbog pomanjkanja jasnog mišljenja i teoretizovanja. Ako ne poznajete opštu teoriju, a vaš je učitelj ne prezentuje, tada kada vidite Geštalt terapiju koja se u grupi praktikuje kao rad dveju osoba, prirodno je a ćete pretpostaviti da Geštalt terapija predstavlja rad dve osobe u grupi. Kada sam šezdesetih godina u bolnici radio Geštalt terapiju sa hroničnim i akutnim šizofreničarima, nisam koristio praznu stolicu. To je pogodovalo kontekstu i pacijentima, pa sam dosta koristio psihodramu, susrete sa osobljem bolnice, itd. To je bila Geštalt terapija koju sam ja praktikovao u datom okruženju. Bez jasne teorijske podloge mogao sam tvrditi „ovo je Geštalt terapija“, ili sam mogao reći kako je ovo jedan od mnogih načina primene Geštalt terapijskog stava.
Sve što Geštalt terapeuti rade
Mnogi dobri ljudi nalaze sudske dokaze u prilog tome da je Geštalt terapija dosadna, beskorisna ili čak opasna. Oni se fokusiraju na to što ljudi rade, a ne na verovanje, dogmu ili na slepo sleđenje tuđih ideja. Ovakve osobe zauzimaju stav koji je protiv redukovanja Geštalt terapije na tehnike ili dogmu, i nastoje da dođu do fleksibilnog shvatanja toga što Geštalt terapeuti rade. Meni se dopada ovaj stav. Jedan način da se to ostvari bio je da se Geštalt terapija definiše kao „sve što Geštalt terapeuti rade“. Ova definicija mi se ne dopada.
Na žalost, postoje nekompetentne osobe, šarlatani i izgubljene budale koje rade terapiju, a neki od njih sebe nazivaju Geštalt terapeutima. Pošto ne postoji sistem za sticanje sertifikate iz Geštalt terapije, a oni koji definišu Geštalt terapiju kao „sve ono što Geštalt terapeuti rade“ ne bi želeli da takav sistem postoji. Pa bismo stoga morali da kažemo da je Geštalt terapija ono što nekompetentni terapeuti rade, tako redukujući Geštalt terapiju na najmanje kompetentni nazivnik.
Osim toga, takva definicija ne odgovara na pitanje. Dobra Geštalt terapija znači činiti ono što je potrebno prema jasnom modelu. Ne postoji dozvola da se radi prema svojim impulsima i da se to naziva Geštalt terapijom. Geštalt terapija nema dozvolu da bude aljkava. Geštalt terapija podrazumeva slobodu da se terapija radi sa spontanošću, kreativno i životno, ali takođe podrazumeva odgovornost. Odgovornost da znamo šta radimo. Odgovornost da znamo da imenujemo to što radimo i podelimo to sa drugima tako da efekti mogu da budu proučeni. Odgovornost da znamo šta deluje, da tražimo najbolje rešenje. Odgovornost da poboljšamo terapiju.
Sve to znači da je potrebno specifičnije odrediti šta je Geštalt terapija i da nije dovoljno reći „Geštalt terapija je sve što Geštalt terapeuti rade“.
OSAMDESETE: ŠTA SMO NAUČILI? DRUGAČIJE VREME (USA) Opšte promene na socijalnom planu
Osamdesete su u Americi bile praktično različite nego šezdesete i sedamdesete.To je bila dobra japija. Beskrajna potraga za lakim odgovorima nastavila se i tokom ove decenije. Osamdesetih je opšti narcizam uzeo maha, najčešće bez tragova spiritualno karakterističnih za sedamdesete.
Poraslo je oslanjanje na tehnologiju uz prateće opadanje oslanjanja na interakciju dve osobe. Porodice gledaju TV i ne razgovaraju međusobno. Postoji opadanje u radnoj etici i opadanje u vezama.
Promena u psihoterapiji
Psihoterapija je postala znatno sofisticiranija.
U neku ruku došlo je do povećanog poverenja u tehnološka rešenja i do većeg oslanjanja na njih. To je značajan aspekt sadašnjeg konteksta Geštalt terapije. U ovo doba kad se terapija vrši na osnovu procedure, postoji povećana potreba za pristupom koji naglašava vrednosti vezane za odnos dve osobe. Verujem da je više nego ikad potrebna Geštalt terapija u vidu dijaloga i bazirana na fenomenologiji, a mnogo je manja potreba za mudrologijama i čarobnjaštvom Geštalt terapije, tj. procedurom orijentisana terapija. Ono što je potrebno na polju psihoterapije su pristupi bazirani na primarnim Geštalt terapijskim principima dijaloga, fenomenološke svesnosti i teoriji polja (procesa).
Psihoanaliza
U celini, psihoanaliza je postala manje orijentisana na teoriju nagona, a bliža bazičnom iskustvu. Postala je manje rigidna, više interpersonalno orijentisana. Ona predstavlja snažniju alternativu Geštalt terapiji nego što je bila klasična psihoanaliza i bliža je pravim nastojanjima Geštalta nego bum-bum-bum pristupi koji se nazivaju Geštalt terapijom.
Ipak, psihoanaliza nije odgovor. I dalje joj nedostaje mnogo toga što Geštalt može da ponudi. Ne sadrži ni teoriju svesnosti, ni metodologiju koja dobro upotrebljava moć fenomenološke metodologije fokusiranja i eksperimentacije. Ne sadrži teoriju koja zaista integriše interpersonalno i interpsihičko. Ne sadrži koncept uloge terapeuta koji bi zaista razrađivao varijacije koje su sasvim jasno potrebne kada se radi sa različitim tipovima pacijenata. Na primer neki psihoanalitičari su promenili psihoanalitički stav i u radu sa graničnim pacijentima približili su se dijaloškom pristupu. Oni moraju da nađu posebna opravdanja za to što se podrazumeva kao sastavni deo Geštalt terapijske teorije i prakse. I konačno, oni nemaju teoriju terapijskog odnosa koja je sasvim adekvatna promenama koje vrše. Oni se približavaju Geštalt terapiji i potrebno im je nešto ekvivalentno obuhvatnom okviru Geštalt terapije.
Došlo je do porasta u bazi znanja u psihoterapiji u celini.
Istraživanja pokazuju da psihoterapija generalno ima pozitivne efekte. To je manje dramatično nego što bi moglo da bude jer su dobri efekti uravnoteženi štetom ili neefikasnošću nekih terapeuta (Bergin i Suinn 1975; Lambert 1989). Izjednačavanje
dobre terapije i dobrih terapeuta sa terapijskom praksama koje oštećuju i lošim terapijskim rezultatima dovodi do blagog opšteg efekta psihoterapije u pozitivnom smeru, umesto do snažnijeg terapijskog efekta.
Yalom ovo ilustruje u svojoj knjizi o grupama susretanja (Lieberman, i drugi 1973). Jedan Geštalt terapeut je bio veoma efikasan i imao je veoma dobre rezultate bez gubljenja pacijenata. Grupa je bila efikasna u ''naglašavanju doživljavanja kao dominantne vrednosti, vrednosti koja odražava motiv mnogih ideologija grupa susretanja, ali je to pokazalo značajan porast efikasnosti samo u ovoj grupi'' (Lieberman i drugi, str.126). Članovi ove grupe su takođe rekli da je grupna sredina nudila više mogućnosti za otvorenu komunikaciju među članovima.
S druge srane jedan Geštalt terapeut je koristio snažan, agresivno stimulišući, harizmatski liderski stil i ušao je statistički u grupu koju je najveći broj pacijenata napustio. Članovi grupe imali su slabije razvijeno samopoštovanje, bili su manje blagi prema sebi i videli su okolinu kao manje blagu. „Zanimljivo je da je uprkos snažnoj stimulisanosti i orijentisanosti na sada i ovde ove gupe..., članovi su manje vrednovali doživljavanje, a postali su više usmereni na sebe i na rast“ (Lieberman i drugi, str.126).
Jasno je da način na koji terapeut radi dovodi do širokog spektra rezultata, od terapijskih rezultata do izazivanja psihotičnog sloma. A etiketa koju koriste terapeuti, npr. Geštalt terapeut, sama po sebi ne govori o kvalitetu terapije.
Naravno, neki stavovi ili načini rada bolje deluju na određene vrste pacijenta. Opasnosti su različite sa različitim vrstama pacijenata. Postalo je jasno koliko je to složeno i koje je faktore potrebno razmotriti u pogledu terapeuta, pristupa i pacijenta, tj. vrsta pacijenta, vrsta terapije, ličnost i njena biografija treba da se slažu kod pacijenta i terapeuta, itd. Na primer, rad sa svesnošću o negativnim kognitivnim procesima depresivnih pacijenata izgleda da je u celini efikasnije neko puko iskazivanje katarze. To vredi za Geštalt terapiju kao i za sve druge vrste terapije.
Porast kliničkog iskustva u Geštalt terapiji
Geštalt terapeuti imaju više iskustva kao Geštalt terapeuti nego što je to bio slučaj pre nekoliko decenija. Učili smo iz iskustva stečenih kroz terapijski rad i iz ličnih terapija. Praktikujem Geštalt terapiju već 24 godine, od toga sam 19 proveo radeći dugotrajnu terapiju u istom okruženju. Moja shvatanja i praksa bili su podešeni zbog ovog iskustva, npr. time što sam gledao kako se razvijaju obrasci karakteristični za druge terapije i kako na njih utiču različite intervencije, stavovi, slaganje terapeuta i pacijenta itd. Takođe sam učio radeći sa članovima različitih generacija u istoj porodici. Takođe sam učio iz lične terapije. I po tome sam tipičan a ne jedinstven.
Jedna od stvari koje sam naučio je jasnije prepoznavanje oblika to vredi za Geštalt terapiju u celini. Jasnije prepoznajemo različite vrste pacijenata i kako da radimo sa njima i koje su opasnosti. Na primer, kao što sam već pisao na drugom mestu u ovom izdanju, naučili smo mnogo o tome kako da radimo sa graničnim i narcističkim karakterom, tj. koje su terapijske indikacije i opasnosti. U celini značaj empatije i usklađivanja je porastao, čini mi se kao rezultat ovih različitih faktora.
NEKE OČIGLEDNE OPŠTE LEKCIJE Nema lakih odgovora
Klišei su često pogrešni (reći da su „uvek“ pogrešni bio bi drugi netačan kliše).Traženje jednostavnih odgovora ili nespremnost da se tvrdnje promisle pre nego što se prihvate, upotrebe ili izlože javnosti deluje nekompatibilno sa individualnim rastom ili rastom terapijskog sistema.
Potrebno je da nastavimo sa stvaranjem dobre teorije
Kurt Lewin je rekao da ništa nije tako praktično kao dobra teorija. Bez dobre teorije mi smo bez dobrog opšteg pravca.
Dobra teorija je proces teoretisanja, a ne trajna ili nalik na predmet, i ne dogma. To je proces kojim se postiže jasnoća i doslednost. To je otkrivanje slabosti i nekompletnih aspekata. To je proces stalnog menjanja, testiranja, izazivanja i poboljšavanja.
Potreban nam je intelektualni dijalog. Istina se pojavljuje iz borbe sa konfliktnim idejama, uključujući pošten i kompetentan feedback. Neizražene ideje ili one koje drugi ne komentarišu kritički su nepouzdane. Profesionalne ideje koje se ne izlažu na forumima na kojima se kolege bore sa njima i ne uništavaju ih, su nepouzdane. Treba da poštujemo svoje kolege izazivajući njihove teorijske i kliničke tvrdnje.
Potrebna je teorija koja se može verifikovati. Samo na taj način šta je tačno i korisno i šta ima efekta, a šta ne.
Potrebna su profesionalna znanja izvan okvira Geštalt terapije
Shvatili smo da je nepotrebna dijagnoza i opisi slučajeva sa stanovišta drugih perspektiva. Potrebna nam je tehnološka informacija o mogućnostima tretmana. (Ovo ćemo diskutovati u vezi sa kliničkim radom u dodatku ovog izdanja).
I potrebna nam je stimulacija u vidu terapijske analize filozofske diskusije od strane ljudi koji zastupaju drugačije pravce. Na primer tokom proteklih godina izlazila je serija članaka u ČASOPISU ZA HUMANISTIČKU PSIHOLOGIJU koja se bavila teorijskim problemima vezanim za samoaktualizaciju, šta bi moglo biti važno i stimulišuće za razvoj Geštalt terapije (Geller, 1982, 1984, Ginsburg, 1984).
Nema prečice u treningu da bi se rodili dobri terapeuti.
Nema prečice u treningu da bi se rodili dobri terapeuti.Sećam se da sam pre više godina držao prvi obuhvatan teorijski kurs u Geštalt terapijskom institutu u Los Angelesu. Na tom prvom kursu imao sam učenike na različitim nivoima u pogledu stečenog iskustva. Bavio sam se pitanjem primene Geštalt terapije u radu sa šizofreničarima. Jedan od naprednijih učenika, psihoterapeut sa dozvolom za rad koji je delovao kao da radi sasvim dobro u iskustvenoj grupi za trening, nije čak ni znao šta je to šizofreničar. Bilo je suviše mnogo prečica. Kako bi uopšte znao da je pred njim šizofreničar?
Potrebna je bolja literatura
Na težak način smo shvatili da demonstracije i popularnost nisu dovoljne da budu baza za kontinuiran razvoj Geštalt terapije. Verujem da je održavaje Geštalt terapije i njen prosperitet moguć samo uz pomoć dobre literature i dijaloga u okviru Geštalt terapijske zajednice, te uz više dobrog materijala namenjenog publici koja se bavi Geštaltom.
Tamo gde se to nije dogodilo Geštalt terapija je bila u nevolji kada je popularnost splasnula. Kada se talas popularnosti povuče, kada na scenu stupe nove tehnologije i ideje, Geštalt terapija pada i jasno je da nema dobru podršku u teoriji, dijalogu i prezentacijama opštoj profesionalnoj zajednici.
Potrebno je da se bavimo sopstvenom osnovnom teorijom
Osnovna teorija je i dalje najbolje izložena kod Perlsa, Hefferlinea i Goodmana. Ovo treba razumeti i formirati bazu za dalji rad. Ne moramo se složiti sa svime u knjizi Geštalt terapija, ali teorijski dijalog treba da tu analizu uzme u obzir na kompetentan način. Potrebno je da se postojeća teorija više koristi prilikom treninga stvaranja teorije i dijaloga. Zatim treba da bude prevaziđena.
Kada razmotrimo koncepte, treba da razmotrimo odnos koncepta ili dela prema celini, a to uključuje analizu Geštalt terapije.
PARADOKSALNA TEORIJA PROMENE Šta je to paradoksalna teorija promene?
Što više se trudiš da budeš ono što nisi, u većoj meri ostaješ ne promenjen. Rast, uključujući prihvatanje ljubavi i pomoć drugih, zahteva samopoštovanje. Ako čovek pokušava da bude ono što nije ne možemo govoriti o samopoštovanju i samopodršci. Osnovna karakteristika samopoštovanja je identifikacija sa stanjem u kojem jesmo. Poistovećenje sa tim stanjem znači poznavanje svog stanja, tj. svog aktuelnog doživljavanja, ponašanja, situacija. Pošto se svako stanje menja s vremenom, poistovećivanje sa tim stanjem podrazumeva tok stanja, prelaz iz jednog u drugo, tj. poverenje u kretanje i menjanje.
Saopštavanje i pružanje podrške sebi mora da uključuje i poznavanje i prihvatanje sebe. Osoba može sebe podržati samo ako sebe poznaje - svoje potrebe, sposobnosti, sredinu, obaveze itd. Poznavati svoje stanje, a ne prihvatati da je ono izabrano, odbacivati ga zapravo predstavlja neku vrstu samoobmane. Sartr je o tome pisao kao o pogrešnom uverenju uz pomoć kojeg se osoba ispoveda i tokom čina ispovedanja prestaje da se poistovećuje sa onim što je ispovedio. Na primer ja učinim neko kukavičko delo i priznam da sam kukavica. Ali dok priznajem da sam kukavica na suptilan način varam sebe da sam ja koji priznajem iznad kukavičluka. To deluje kao da kukavičko ponašanje nije bilo odabrano, već na neki način nametnuo osobi koja se ispoveda, koja priznaje svoju osobinu.
Kada terapeut „vodi“ ili „leči“ pacijenta, on zapravo vrši pritisak na njega da bude drugačiji. I što je više pacijent usmeren ka cilju, to više će on ili ona ostati u suštini isti, nepromenjeni. Usmeravanje ili guranje pacijenta ka nečemu dovodi do otpora. Tada pacijent ne samo da se nalazi u otporu svom organizmičkom funkcijonisanju, već sada takođe i u otporu ka upletanju od strane terapeuta. Ovaj drugi vid otpora je obično zdrav, premda takođe sprečava prorađivanje početne zaglavljenosti koja je terapiju učinila neophodnom.
Postoji i drugi razlog zbog kojeg terapeutovo „guranje“ pacijenta ne rezultira stvarnim promenama. Jedan od načina da se uđe u kontakt sa uplitanjem nametljivog terapeuta je introjekcija. Pacijent se spolja gledano može buniti ili konformisati, ali u oba slučaja verovatno će progutati celo parče za koje se terapeut zauzima: „Da sam ja kompetentna osoba, želeo bih da uradim ono što terapeut predlaže“.
Ako se osoba konformira sa nastojanjima terapeuta, to neće biti na osnovu autonomije i samopoštovanja. A osobi neće biti dostupno oruđe samopoštovanja i autonomije.
Najvažnije od svega je to da terapeut koji gura, vodi ili usmerava pacijenta daje sledeću poruku: takav kakav jesi nisi dovoljno dobar.To je poruka koja inducira stid i /ili krivicu. Ukratko, terapeut koji gura pacijenta ne doprinosi njegovom samopoštovanju.
Takav terapeut može da radi iz najboljih pobuda. To ne menja situaciju. Verujem da takav pritisak na pacijenta vrše terapeuti da bi zadovoljili svoje potrebe, a ne potrebe pacijenta. Biti svedok brzih promena je uzbudljivo i gratifikujuće, ali da li to unapređuje rast pacijenta? Sumnjam da pojava transfera i idealizacije više znače za terapeuta nego za pacijenta. Mislim da pacijent poslednji otkriva da je ovo tačno. Požurivanje može da dovede do nekih otkrića, ali jedino sredstvo da se to ostvari je terapeut. U najboljem slučaju to omogućuje pacijentu da stekne sposobnost da radi ono što ga je terapeut naveo da radi. Ovo se može generalizovati na vrlo ograničen broj slučajeva. Takođe postoji i obrnuta strana paradoksa: što više osoba nastoji da ostane nepromenjena, to se više menja u odnosu na promenjivu sredinu. Šta raditi sa „zaglavljenim“ pacijentima koji nastoje da ostanu isti i još gori u odnosu sa okolinom, a da se izbegne navaljivanje, guranje ka promeni?
Metod za rad sa „zaglavljenim“ pacijentima je: dijalog, svesnost i eksperimentisanje. To zahteva strpljenje. To zahteva da terapeut zauzima stav da ima „dovoljno mesta“ za pacijenta u svetu, za njega upravo takvog kakav jeste, i to podrazumeva poverenje u organizmički rast.
Moje iskustvo mi govori da ako to ne bude delovalo, neće delovati ni guranje pacijenta ka promeni, osim možda na sasvim kratke staze. Požurivanje pacijenta je možda najopasnije sa pacijentima koji se ne menjaju lako. U neobičnim slučajevima kada to ima efekat, šire se dramatični raporti do kolega. Najčešće, međutim guranje dovodi do impasa u odnosima. Gotovo to uvek podrazumeva da terapeut ne preuzima odgovornost za svoj udeo u terapiji. Ako je terapeut frustriran, odgovornost za to je njegova. Terapeut je odgovoran da nađe ili kreira bolji pristup. Terapeut takođe treba da poznaje ograničenja veštine kojim se bavi. I pre svega terapeut treba da bude sposoban da posmatra i da radi na svom kontratransferu.
Poštovanje prema pacijentu
Moja slika Geštalt terapije podrazumeva horizontalan odnos. Koliko je to moguće, terapeut postupa prema pacijentu kao prema ravnopravnom (i pored razlika u ulogama uobličenim na osnovu terapijskog ugovora).
Podjednako je tačno da terapeut u radu sa pacijentima ovo naziva otporom. Otpor pacijenta je nezdrav samo kada ga nije svestan i kada nije deo kreativnog prilagođavanja organizma. Otpor terapeuta u Geštalt terapiji može biti zdrava reakcija. Naš stav u Geštalt terapiji je da pacijent treba da postane svestan otpora tako da samoregulacija pacijenta bude obeležena boljim kontaktom i svesnošću.
Integrisano i ka rastu usmereno dovršavanje psiholoških situacija zahteva integraciju i poništavanje otpora.
Potrebno je da terapeut poštuje pacijentove odbrane, a ne da ih napada ili neguje. Pomaže ako poznajemo i imenujemo odbrane ili izbegavanje, ako ih razumemo i prihvatimo. Ni pokušaj da se odbrane eliminišu, ni podržavanje odbrane neće dovesti do poboljšanja kod pacijenta. Cilj je navesti pacijenta da razume otpore i da prihvati odgovornost za njih, uz punu svesnost. I to mora biti u skladu sa ritmom pacijenta. Pacijent najbolje zna. Neki Geštalt terapeuti pripisuju pacijentu potpunu odgovornost, punu moć da sebe ozdrave ili da se razbole, ali zatim preuzimaju na sebe odluku da poguraju pacijenta kroz njegove odbrane. Čini mi se da ako su pacijenti toliko sposobni da su odgovorni za sebe (svoje živote, svoju patologiju, svoju terapiju) tada njihove otpore treba poštovati kao nešto što su sami odabrali da bi zadovoljili neku važnu potrebu.
Istorijski, Geštalt terapija je bila povezana sa pobunom protiv autoriteta i promovisanja nekonformizma. Zar i sami ne postajemo autoritarni kada ističemo sebe kao osobu koja odlučuje kada odbrane treba da budu srušene?
Mislim da se odgovor ne krije u tome da se sa pacijentima treba polako raditi, rad svesnosti treba da bude ostvaren, a terapeut koji odluči da bude „negujući“ i da ne radi na svesnosti takođe ne poštuje pacijenta i njegove izbore. Odgovor leži u dijalogu i jasnoj dijagnostici (o čemu ću kasnije govoriti ).
Poštovanje prema pacijentu takođe podrazumeva da razumemo nivo samopoštovanja i pružanja podrške sebi za koju je pacijent sposoban. To podrazumev da znamo šta pacijent želi od terapijskog rada terapijsko sofisticiranje pacijenta, razum, kohenzivan identitet, inteligencija itd.
U grupama je ovo komplikovanije, pošto terapeut ima odgovornost da posmatra, stavlja na znanje, poštuje potrebe svake individue i grupe u celini. Osobi kojoj je potrebno da radi sporije može da izazove požurivanje od ostatka grupe, koja je frustrirana. Grupno požurivanje može čak biti gore nego požurivanje od strane terapeuta. U takvoj situaciji grupa treba da nauči da se suoči sa frustracijom i da pritom poštuje granice, različitosti i autonomiju.
Grupa nije sigurno mesto ako njome dominira grupna hostilna agresivnost ili insistiranje da se potrebe većine nametnu ostatku grupe. S druge strane, grupa nije
sigurna ako se negativne misli i osećanja ne izražavaju. Terapeut je odgovoran za definisanje ravnoteže i potrebe za sigurnošću.
Izbor
Paradoksalna teorija promene suprostavlja se katarzi kao primarnoj intervenciji. Suprostavlja se slamanju odbrane i pokušaju slamanja otpora. Sukobljava se sa upotrebom tehnika ili ličnosti terapeuta kako bi se pacijent direktno usmerio ka petpostavljenom cilju („zdravlju“).
Paradoksalna teorija takođe se sukobljava sa idejom pojednostavljenog obučavanja terapeuta. Valjana terapija prema paradoksalnoj teoriji promene zahteva da terapeut ima dobro teorijsko razumevanje, dobru ličnu centriranost i dobro kliničko razumevanje.
Dalji razvoj Geštalt terapije u USA prevazišao je „harizmu“. Iskustvo nas je naučilo o tome šta je esencijalno u multiplo-fokusiranoj Geštalt terapijskoj teoriji, tj. dijaloškom odnosu i svesnosti baziranoj na poštovanju za pacijentovo lično iskustvo i iskustveni stil. Ovo podrazumeva dobro poznavanje kliničkih obrazaca i nužnosti.
Ono što nije esencijalno i što je zapravo suprotno valjanoj obuci i terapiji, to je zvezdani sistem učenika i trapeuta u kojem dominira harizma. Noviji pristup zahteva naporan rad, a ne harizmu Psihološko zdravlje i maksimizacija ljudskog rasta, kao kod genija je 90% rada, a 10% inspiracije.
ODNOSI : POJAVA I ANGAŽOVANJE
Naučili smo da zemenimo Geštalt terapiju baziranu na harizmi, teatralnom i katarzi naglašavanjem dijaloškog angažovanja pacijenta i terapeuta i pacijenta sa drugim pacijentima u grupi i da verujemo da se rast javlja iz takvog angažovanja.
Socijalna dimenzija:
Odnos i terapijska efikasnost
Došlo je do opšteg povećanja u naglašavanju odnosa u psihologiji. To vredi i za Geštalt terapiju i to je takođe deo opšteg porasta poštovanja za socijalnu dimenziju. Istraživanje faktora terapijskog uspeha dosledno ističe važnost odnosa. U psihoanalizi se pojačava naglašavanje odnosa, na žalost često uz upotrebu terminologije koja i dalje brka kontakt i transfer. U Geštalt terapiji raste naglašavanje terapijskog odnosa i u Geštalt terapijskim grupama pojačano se naglašava odnos.
Drugi aspekt pojačanog uvažavanja socijalne dimenzije u celini i naročito odnosa je pojačano naglašavanjem porodice i organizacija u Geštalt terapiji. Iako rad sa porodicom i organizacijonim grupama nije nov u Geštalt terapiji, sve češće se praktikuje, češće se o njemu piše i priča, pa praksa postaje istančanija nego ikad ranije.
Jadan deo daljeg razvoja Geštalt terapije čini i porast interesovanja za Buberovo „lečenje kroz susret“. Lečenje je obnavljanje celine. A Buber je verovao da se lečenje dešava samo kroz određenu vrstu odnosa između dve osobe.
Potpuno angažovanje dešava se sada i ovde. Tokom šezdesetih neki su na žalost interpretirali sada i ovde na poseban, uzak način. Sada smo skloniji da potpunije delimo sa pacijentom njegovu životnu priču i da sa njim delimo svoju životnu priču ako je to terapijski prikladno. Knjiga Ervinga Polstera „Život svakog čoveka vredan je romana“ je primer ovakvog pristupa (Polster, 1987).
Ali, takođe je bilo suprotnih trendova u psihologiji i psihijatriji, naročito kada je reč o tretmanu u skladu sa datom procedurom. Došlo je do porasta tehnoloških mogućnosti. Terapija u celini kreće se ka poboljšanom tehničkom i na tehniku orijentisanom pristupu koji treži prečicama. Koje tehnike su efikasne u radu sa depresivnim pacijentima? Ili sa graničnim? Kuvari psihoterapije, često zastareli priručnici sve češće se koriste u istraživanjima o psihoterapiji.
Za mene je zanimljivo to što čak i pri ovako rigoroznim pokušajima da se standardizuje procedura, ličnost svakog terapeuta i kvalitet tarapijskog odnosa i dalje prouzrokuje veoma različite ishode u radu različitih terapeuta i u različitim parovima terapeuta i pacijenata (Lambert, 1989).
Tokom svoje istorije Geštalt terapije je bila svrstavana u grupu humanističke psihologije i postavljala je alternativu biheviorizmu i sličnim na kontrolu i tehniku orijentisanim terapijama. Mi smo naglašavali rad sa ljudima, a ne kontrolu ili gašenje i uspostavljanje uslovnih reakcija. Ali uvek je postojao izvestan nesklad između humanizma i naše tehnlogije i težnje ka harizmatskom liderskom stilu. Mnogi su pitali da li je upotreba prazne stolice, udaranje jastuka, upotreba frustacije i drugih sličnih sredstava zaista humanistička. U novije vreme postavilo se pitanje da li su ove tehnike u skladu sa dijaloškim pristupom.
U velikoj meri naučili smo da pevaziđemo tehničku orijentaciju. I to je poruka koju želim da prenesem putem ovog teksta. Naučili smo da je važan dijalog i odnos, da je važna paradoksalna teorija promene i da je važno dopustiti promeni da se pojavi, a ne usmeriti se ka njoj, a naučili smo kako su nevažne pojedine tehnike. Ipak, uprkos tome, na mnogim mestima obuka se vrši prvenstveno u vezi sa tehnikom, a vrši se pritisak i koristi se frustracija kako bi se ljudi naterali na promene. Smatram da je to izvrtanje Geštalt terapije. To nikad nije bila valjana teorija Geštalt terapije i sigurno nije ni sada.
U ovo doba kretanje ka brzim tehnološkim rešenjima, prava Geštalt terapija humanizma, dijaloga-paradoksalne teorije promene - potrebnija je nego ikada. U porodičnoj terapiji postoje znakovi nezadovoljstva manipulativnim pristupima i otvorenost za pristupe koji su orijentisani na odnos a koji naglašavaju svesnost i dijalog.
Za mene je suština Geštalt terapije integracija odnosa dveju osoba sa opštom kliničkom i tehničkom kompetentnošću. A to je pravo poštovanje tipa pacijenta.
