poslovnaEtika.pdf

Full text

(1)UVOD U POSLOVNU ETIKU Jovan Babić.

(2) Copyright © 2000 Jovan Babić. This research report was downloaded from the Research Support Scheme Electronic Library at http://e-lib.rss.cz. The work on the report was made possible by a grant from, and was published by, the Research Support Scheme of the Open Society Support Foundation, which is a part of the Open Society Institute-Budapest. The digitisation of the report was supported by the publisher.. Research Support Scheme Bartolomějská 11 110 00 Praha 1 Czech Republic www.rss.cz. The digitisation and conversion of the report to PDF was completed by Virtus.. Virtus Seydlerova 2451/11 158 00 Praha 13 Czech Republic www.virtus.cz. _________________________ The information published in this work is the sole responsibility of the author and should not be construed as representing the views of the Research Support Scheme/Open Society Support Foundation. The RSS/OSSF takes no responsibility for the accuracy and correctness of this work. Any comments related to the contents of this work should be directed to the author. All rights reserved. No part of this work may be reproduced, in any form or by any means without permission in writing from the author..

(3) Contents Uvod - Primenjena etika, Poslovna etika........................................................................................................... 3 I - Primenjena etika ...................................................................................................................................... 3 II - Poslovna etika ...................................................................................................................................... 10 Poglavlje I - Predmet Poslovne etike - Osnovni problemi: Etičke teorije i case-study approach........................ 17 Poglavlje II - Rad: Rad i posao. Profesija i uloga ............................................................................................ 23 Poglavlje III - Odgovornost u Poslovnoj situaciji. Prava i dužnosti.................................................................. 29 Poglavlje IV - Marketing, Konkurencija, Reklama.......................................................................................... 38 Poglavlje V - Radna etika: Konflikt interesa; Lojalnost, Disciplina, Whistle-Blowing; Poslovna tajna ............. 48 Poglavlje VI - Regulacija: Rizici, Kontrola, Zaštita......................................................................................... 56 Poglavlje VII - Medjunarodni biznis, Multinacionalne kompanije ................................................................... 63 Poglavlje VIII - Pravda, Distribucija rada i moralna ograničenja ..................................................................... 71 Poglavlje IX - Svojina .................................................................................................................................... 81 Umesto zaključka........................................................................................................................................... 88 Dodatak - Izbor teksova za hrestomatiju iz Poslovne etike .............................................................................. 90 Izabrana bibliografija ..................................................................................................................................... 95.

(4)

(5) 1. Uvod - Primenjena etika, Poslovna etika. Predgovor Poslovna etika je odskora postala čest obavezan predmet u univerzitetskoj nastavi, naročito u Sjedinjenim Državama, i to ne samo na školama na kojima se izučava biznis i ekonomija, već takodje i na mnogim filozofskim odeljenjima. Talas izučavanja poslovne etike je usledio nakon što se prethodno to isto desilo sa bioetikom, delom primenjene etike koji se bavi graničnim pitanjima života i smrti. To se može smatrati simptomom okretanja ka životu, ali je pre svega izraz sve veće osetljivosti za pitanja koja u životu tako puno znače i koja su izvor velikog dela njegovog raznovrsnog sadržaja, pozitivnog, koji se izražava kroz uspeh i uspostavljeni smisao i inventar postignutog, i negativnog, koji se izražava kroz stalnu izloženost rizicima neuspeha, poniženja, i raznih vrsta negativnog odnosa od strane drugih: zavisti, pakosti, manipulacije za tudje svrhe, borbe za prestiž, nametanja i raznih vrsta uznemiravanja i iskorišćavanja koji mogu proizvesti poniženje ili osećaj poniženosti. Ta osetljivost je, po mom mišljenju, uopšte glavni izvor što se etika okrenula ka konkretnim pitanjima života, nakon što je pre toga pola veka istrajavala na apstraktnoj analizi značenja moralnih termina i iskaza, tragajući kroz jezičku analizu za definicijom "dobra". Raznovrsnost konkretnih problema koje život donosi, i koji po pravilu nisu laki ni za rešavanje (pa makar to rešavanje bilo čisto teorijsko) a niti da se podnose, pruža bogato polje za isprobavanje kako moralnih intuicija tako i samih moralnih teorija. Ekonomska sfera života, uvek medju najvažnijim, tu počinje da prednjači. I zaista, problemi koji se artikulišu u ovoj sferi predstavljaju one probleme našeg života koji su u vezi sa vrednošću koja se u tradicionalnoj etičkoj teoriji označavala terminom "sreća": kao ono dobro koje životu daje vrednost i smisao. Odnos izmedju etike i ekonomije oduvek je bio napet i pokušaji da se etika svede na princip opšte samerljivosti - u utilitarizmu - koji bi tu napetost potpuno i definitivno uklonio, ipak deluje kao jedna utopistička vizija. Moralni zahtev je suviše kompleksan i suviše kategoričan, a istovremeno nesvodiv do kraja na parametre onog uspeha koji je vrhovni kriterijum ekonomije, da bi se ikada moglo postići potpuno "pomirenje". Ustvari, osnovni izvor i uzrok ove tenzije jeste ono svojstvo čoveka koje stoji u osnovi morala, a na neki način takodje i u osnovi ekonomije - a to je sloboda. Uvek će biti moguće da se ekonomski uspeh stavi ispred zahteva moralne ispravnosti, iz prostog razloga što su ljudi kao slobodna bića u stanju da taj zahtev prenebregnu, i da, samo ako hoće, postignu još veći uspeh tako što će svoje delanje osloboditi od ograničenja tog zahteva. I onda se za svakoga ko je u takvoj prilici - a svako od nas može doći, kao što svakako i dolazi, u takvu situaciju postavlja pitanje: Kako opravdati, sebi samome pre svega, svoje odupiranje, ili pak svoje podleganje, tom iskušenju? Oblici u kojima se može pojaviti ovo pitanje su veoma raznovrsni, kao što je uopšte raznovrsna naša moralna fenomenologija u svojoj bogatoj razudjenosti koju nam ispostavlja veličina sveta i bogatstvo prilika koje on pruža da postupimo slobodno. Kad god smo u prilici da postupimo slobodno mi smo takodje prima facie u prilici da prekršimo moralni zahtev i da biramo, i kad god taj izbor sadržo ekonomske parametre imamo situaciju u kojoj poslovna etika može imati neku ulogu. Istraživanje te uloge, načina njenog artikulisanja i funkcionisanja, pravila koja eventualno mogu da se konstituišu u tom kontekstu, sve to predstavlja predmet poslovne etike. U svetu u kome svakodnevno slušamo izveštaje o sumnjivim poslovnim potezima, u kome se dešavaju promene koje, iako se dešavaju na jednom kraju sveta imaju svoje učinke ponekad u nekom sasvim drugom kraju, ili u celom svetu (kao što je slučaj kod povećanja cena nafte ili promene kamatnih stopa u velikim finansijskim centrima), u kome zagadjenje okoline dobija enormne, i enormno zabrinjavajuće, srazmere, sasvim je prirodno da sve to, i još mnogo drugoga, bude i predmet etičke analize. Mora se naći mesta za etiku u toj lavini problema koji zapljuskuju svet, a artikulisanje jasnog odnosa izmedju etike i ekonomije spada u glavni deo te potrebe. Nesreće, pronevere, manipulacije, ilegalna trgovina, uzavreli konzumerizam, tenzija izmedju sve većih i energičnijih zahteva za državnom kontrolom i velikog i ponekad efikasnog otpora svakoj kontroli, koncentrisanje velike moći u radničke sindikate koji su u stanju da diktiraju nadnice, i još veće moći u multinacionalne korporacije koje su u stanju da menjaju svet, sveprožimajuća moć.

(6) 2. Uvod - Primenjena etika, Poslovna etika. reklame, sve su to činjenice koje predstavljaju razloge za ozbiljno uvodjenje izučavanja poslovne etike na najvišem nivou obrazovanja, univerzitetskom. Naravno, niko ne voli da mu se pridikuje, i predstavljalo bi potpuni promašaj ako bi se posao poslovne etike sveo na pokušaj da se pronadje neki konkretan skup pravila ili neki kodeks koji bi imao pretenziju da pokrije, poput nekog proširenog Dekaloga, ljudsku ekonomsku praksu spiskom zapovesti i zabrana. Ali posao poslovne etike i nije takav. To nije normativna etika sa posebnim osvrtom na ekonomsku problematiku, niti etika prosto ilustrovana isključivim izborom primera iz domena ekonomskog života, već jedna od posebnih oblasti primenjene etike sa pretenzijom da svoj predmet izloži na jedan sistematičan, argumentovan i filozofski način. Poslovna etika neće dati gotova rešenja, neće zatvoriti probleme, ona treba da pruži samo način na koji se tim problemima može razložno prići, i to prići stvarno i dovoljno blizu da se njihova problelmska priroda vidi dovoljno precizno i dovoljno detaljno, kako bi se u rešavanju problemske situacije moglo početi sa dobre osnove. Iako biznis ima svoju unutrašnju logiku, on je istovremeno deo, i to važan deo, našeg života, i predstavlja jednu društvenu aktivnost pored drugih, koje takodje imaju svoju unutrašnju logiku i svoje zahteve. Nema razloga da biznis ne bude bolji, i to ne samo u osnovnom smislu u kome se meri njegov kvalitet - na planu efikasnosti - već i u moralnom smislu, onom smislu koji konačno našem životu daje onaj okvir u okviru koga sve vrednosti dobijaju svoj konačni imprimatur. Mi se naravno i dalje možemo pitati da li bi svet bez pravde i morala mogao imati neku stvarnu i konačnu vrednost da bi u njemu vredelo živeti, ali je ipak bolje da to pitanje ostane samo teorijsko: ovako mi znamo da u našem svetu, nesavršenom kakav je, ima ne samo nepravde i zla, nego i onoga drugoga, i da to nije samo puka logička mogućnost, nego da nam je ta mogućnost otvorena kao životna šansa koja nije imaginarna. Možemo se, takodje, kao Sokrat, pitati da li je nepravdu i zlo bolje trpeti ili činiti, i ne moramo uvek biti u stanju da sledimo Sokrata u odgovoru da će oni koji cene sebe, pa bilo da su to pojedinci, ili društva, ili cele epohe, zlo radije trpeti nego ga činiti, ali ako bi se prestali i pitati o tome to ne bi bilo ništa drugo nego odustajanje od samog vrednovanja. Dakle, knjiga koja je pred nama ima za predmet odnos izmedju biznisa i morala, i to ne samo u onom smislu kako taj odnos stvarno funkcioniše nego i onom kako bi on mogao i kako bi trebalo da (stvarno) funkcioniše. Njen cilj nije imaginaran, niti se ona bavi čistim misaonim ekperimentima: kako bi se moglo zamisliti da bude drugačije i bolje, ali njen posao jeste da se zamislimo kako bi se naš svet mogao popraviti, i, još više, kako ga, u sferi ovog važnog odnosa izmedju ekonomije i morala, možemo istinito opisati. Ova knjiga, medjutim, nikako nije kompletna niti dovoljno sistematična da bi mogla pretendovati na obuhvatnost koja bi bila poželjna. Ona je pre prvi korak u pokušaju da se napravi jedna filozofija morala za poslovni i uopšte ekonomski život, i u tom smislu ona je samo jedan početak razmišljanja koje treba, i koje će se - nadajmo se - nastaviti. Iako se možemo pitati čemu takav poduhvat u sredini u kojoj je ekonomska situacija karakterisana krizom i siromaštvom, mora se reći da su moralni problemi, kao i iskušenja koja oni povlače, u principu isti u svim istim ili sličnim situacijama, i da su iskušenja, kao činjenica života, nešto čije postojanje i čija relevancija ne zavisi od postojanja viška vremena da se neko time bavi - ona su tvrde činjenice. Štaviše, možda su ovi prostori, kao i u nekim drugim oblastima života uostalom, bremeniti jednom tragičnom privilegijom da neki problemi postanu još transparentniji a njihova praktična artikulacija nimalo manje podobna za teorijsku refleksiju..

(7) 3. Uvod - Primenjena etika, Poslovna etika. Uvod - Primenjena etika, Poslovna etika I - Primenjena etika Primenjena etika je u poslednje vreme postala najobimniji i skoro glavni deo etike, ili filozofije morala, na većini velikih univerziteta u svetu. Ta činjenica bi pre ne mnogo godina bila veoma iznenadjujuća, jer je sve do šezdesetih na odeljenjima za filozofiju, barem na anglosaksonskom jezičkom području na kome se etika, i filozofija uopšte, uglavnom i razvijala u toku dvadesetog veka, ideja o primeni filozofije bila vrlo nepopularna. Moment iznenadjenja bi se zasnivao na tome što je u to relativno skorašnje vreme na akademskom planu u filozofiji morala preovladjivala meta-etika, jedan projekat koji se zasnivao na istraživanju značenja i (načina) opravdavanja moralnih termina i iskaza, što je etiku unekoliko svodilo na semantiku i logiku moralnog jezika. Buran razvoj primenjene etike, sa velikim dijapazonom konkretnih ali važnih pitanja koja se u njoj detaljno, iako i dalje filozofski temeljno, raspravljaju, može se otuda doživeti i kao odredjena reakcija na veoma apstraktan i od neposrednih životnih problema dalek pristup koji je prethodno vladao u metaetici. Ali to svakako nije jedini razlog za nastanak i procvat primenjene etike; važniji razlog je zacelo taj što se mi sve više suočavamo sa novim moralnim izazovima koji nastaju iz novih primena nauke, novih razvoja tehnike i tehnologije koji imaju ogroman učinak na naš život i koji proizvode mnoge i velike promene u načinu življenja i uopšte u životu ljudi, i kao pojedinaca i kao društava i na globalnom planu. Naš život je podvrgnut radikalnim promenama, a one se na relevantan način odražavaju u promenama vrednosti, koje se često i iznova konstituišu, pa je sasvim prirodno da etička teorija sve to uzima u razmatranje. Mada je, i to treba reći, metaetika bila neka vrsta metodske i pojmovne pripreme za stvarni pristup pitanjima i problemima kojima se onda prišlo na jedan razudjen i, po pretenziji, sveobuhvatan način. Taj posao je uveliko u toku, ali se ne vidi njegov kraj - stalno se zahvataju sve nove i nove regije života, ali isto tako stalno se nalaze ili nastaju sve novi i novi problemi. Dobar deo pitanja sa kojima se tu suočavamo predstavlja novu razradu starih problema, ali u značajnom delu imamo posla sa novim praksama koje zahtevaju nova (prva) definisanja i nove (kardinalne) odluke. Taj veliki posao, koji je samo delimično filozofski ali je usto, po intenciji često i izričito, i moralni - raščišćavanje pojmova radi stvarnog odlučivanja i delanja - ima opšti nadnaslov: "primenjena etika". To zapravo znači da etika u savremenom svetu sve više dobija na značaju, često u potpunoj nesrazmeri sa stepenom prisustva i efektivnosti morala kao delatnog vrednosnog stava u svetu koji u raznim i dalekosežnim smislovima karakteriše kriza. Sam termin "primenjena etika" medjutim izaziva odredjena pitanja. Ta upitnost proizlazi zapravo iz prvog dela njenog imena, iz termina "primenjen"; jer, predmet etike, moral, već predstavlja odredjenu primenu jednog posebnog vrednosnog kriterijuma na ljudske postupke i prakse, a ona sama, "etika", već u svom značenju uključuje "primenu", podrazumevajući da je ona primenjena na svoj predmet, na moral - "etika" je "teorija morala". Ipak, izraz "primenjena etika" postao je veoma rasprostanjen, iako domen njegove primene nije sasvim jasan. Može se smatrati da postoji samo jedna etika, kao što postoji samo jedan moral, koji predstavlja onaj kritierijum koji se odnosi na ljudske postupke i prakse, pri čemu je jedinstvenost kriterija pretpostavka njegove nepristrasnosti i objektivnosti. Ipak, kao društvena činjenica koja označava skup verovanja o tome šta je ispravno ili neispravno u okviru neke kulture ili tradicije, moral može značajno da se razlikuje od društva do društva. Ali kad se govori o "primenjenoj etici", a naročito kad se pogledaju njene pojedine oblasti "bioetika" ili "poslovna etika", - može se pomisliti da se radi o različitim "etikama" primerenim za različite upotrebe. Medjutim, to je pogrešno. Radi se naprosto ili o osobenosti nekog odredjenog domena primene moralnog kriterijuma ili o suočenju tog kriterijuma sa nekom drugom, vanmoralnom vrednošću koja je sa moralnim kriterijem u nekoj vrsti sukoba. U političkoj sferi ili u ratu uvek se uzimalo da je moralni kriterijum ugrožen nekim drugim vrednosnim kriterijem koji je sa njim u kompeticiji. Ali da bi odredjene oblasti primene činile posebne vrednosne celine nije dovoljno da se taj kriterijum sukobljava sa nekim drugim odredjenim kriterijem, jer različiti kriterijumi i inače dolaze jedan sa drugim u najrazličitije vrste odnosa, pa i sukob. Pre će biti da su se pojedine oblasti primene moralnog kriterijuma izdvojile u zasebne celine naprosto po svojoj posebnosti i lakoj izdvojivosti (i izdvojenosti) svog predmeta. Na primer bioetika je tako postala jedna oblast primene moralnog.

(8) 4. Uvod - Primenjena etika, Poslovna etika. kriterija koja se izdvojila u zasebnu celinu po tome što se bavi onim pitanjima koja se tiču granica života i smrti. Slična je situacija i kod poslovne etike, i ona se izdvojila kroz specifičnost svog predmeta, jednog važnog segmenta života. Može zato izgledati da imamo manje problema sa prihvatanjem izraza "primenjena etika" onda kad imamo posla sa posebnim i izdvojenim domenima primene. Ali ne vidi se nikakav sadržaj u pojmu primenjenosti koji bi nas sprečavao da kao posebne "primenjene etike" označimo i one koje se zasnivaju na suočavanju moralnog kriterija sa nekim drugim vrednosnim kriterijem. Tako i oblast političkog morala, kao i razni vidovi profesionalnog morala (u nauci, sudstvu, vojsci, u opasnim zanimanjima, u krizi, u ratu, itd.) mogu da se teorijski razmatraju u odgovarajućim oblastima "primenjene etike", i da formiraju zasebne celine u okviru etike. Otuda definicija primenjene etike ne može da se osloni samo na sadržaj pojma primenjenosti koji već imamo u moralu (primena moralnog kriterija na postupke i prakse) ili etici (primena filozofske metode na moral), već se ta definicija oslanja više na odredjenje domena nekih specifičnih oblasti primene moralnog kriterija i artikulaciju skupova pravila koja se tim ograničavanjem može postići. Ali to što mi moralni kriterijum primenjujemo i na prakse, a ne samo na pojedinačne postupke nikako ne sme da nas zavede da pomislimo da je to iz nekog drugog razloga a ne zato što prakse predstavljaju skupove postupaka. Pa ma koliko ti skupovi kao takvi, kao skupovi, bili jasno odredjeni i razgraničeni od drugih skupova postupaka. Značenje opštih vrednosnih reči, kao što je "dobar", otuda će varirati od jednog do drugog skupa njihove moguće primene - pa će dobra jabuka biti ona koja je okrugla, sočna i aromatična a dobar automobil neće imati te već neke druge karakteristike, i vrednosni standardi za jabuke i za automobile će se razlikovati. Tako će biti sa i skupovima svrha koje odredjuju oblasti pojedinih "primenjenih etika": te svrhe će nekim svojim svojstvima determinisati te standarde na jedan relevantan način - u pogledu poželjnosti, ostvarivosti, odličnosti, itd. Te oblasti će često biti prosto konteksti mogućih postupaka i praksi. Medjutim, odredjenjem neke oblasti primene moralnog kriterija kao posebne oblasti primenjene etike ne bi smela da nastupi ista neodredjenost u značenju moralne ispravnosti; pa da se na primer kaže da je u poslu, ili ratu, nešto ispravno, a inače nije. Za razliku u oceni moralne ispravnosti dovoljna je razlika u predmetu primene, a to je razlika u postupku, a kategoričnost te ocene pak zahteva neproizvoljnost kao jednu crtu značenjske konstantnosti u svom osnovnom pojmu, moralnoj ispravnosti. Neki postupak otuda neće biti opravdan ako se na primer dešava u kontekstu biznisa, već obrnuto - biznisa će biti ako se dešavaju neki postupci koji ga kao takvog definišu, i neki od tih postupaka biće ispravni a neki neispravni po istom onom moralnom kriterijumu po kome i inače odredjujemo moralnu ispravnost postupaka, to da li su oni "pošteni", "pravedni", "dopustivi" ili "nedopustivi", a ako tih postupaka ne bi bilo onda bi to značilo da nemamo slučaj situacije koja sadrži neki poslovni postupak ili praksu kao moralni problem, koja kao takva mora prethoditi oceni da je u pitanju problem, ili uopšte da je moguće doneti moralnu ocenu o ispravnosti ili neispravnosti tog postupka. Tako skupovi postupaka koji konstituišu odredjene prakse postaju podobni kandidati za formiranje pojedinih oblasti primenjene etike. U traženju specifične razlike po kojoj se primenjena etika odvaja od ostalih delova normativne etike tako dolazimo do jednog načelnog rešenja: s jedne strane odvojili smo je od opšte normativne etike koja se bavi ispitivanjem moralnih vrednosti načelno nezavisno od oblasti u kojima ih nalazi, ali i, sa druge strane, od čisto profesionalne etike kojom se označavaju konkretni moralni kodeksi odredjenih profesija kao skupovi ekspliciranih pravila koje profesije (ili profesionalni cehovi) proglašavaju za pravilnik poželjnog ili dopuštenog ponašanja u onom delu prakse koji je odredjen nekom profesijom, i koji onda postaje obavezujući unutar te profesije na jedan kvazi-legalan način koji povlači razne oblike, često i pravog zakonskog sankcionisanja odredjenih postupaka (tamo gde je zakonom upravo cehovskim organizacijama prepušteno da to čine, na primer cehovskim komorama). Ovim drugim odvajanjem se ukazuje na teorijski, potencijalno argumentativni, karakter primenjene etike, ostavljajući je otvorenom za pro et contra argumentaciju i čineći je zaista delom etike kao filozofske discipline, što se za tzv. profesionalnu etiku (koja sadrži gore opisane kodekse) nikako ne može sa istim pravom reći: ova potonja ima samo pretenziju da bude ili predstavlja profesionalni.

(9) 5. Uvod - Primenjena etika, Poslovna etika. moral, mada i to ostaje na nivou pretenzije, jer se radi zapravo o važećoj ali usto još i kodifikovanoj običajnosti u praksi neke profesije, što svakako veoma olakšava posao ali je pritom sasvim neizvesno da li osigurava ili čak samo pomaže u osiguravanju moralne ispravnosti uobičajenih ili standardnih postupaka. Otuda poslovna etika i poslovni moral moraju da se razdvoje i razlikuju i u ovom smislu: dok je prva jedna teorija koja ispituje domen i logiku mogućih argumenata o tipičnim problemima na jedan po pretenziji potpuno principijelan način, dotle drugi, poslovni moral, zaista može uključivati u sebe oblike koji su sasvim običajni ili predstavljaju date, i u tom smislu ad hoc, tj. slučajne i arbitarne, artikulacije pravila o tome kako je neka profesija odlučila da se ponaša u okviru neke prakse u nekom tipu situacija - sa zaprećenim sankcijama za nepoštovanje tih pravila. Dok etika ne može kažnjavati (osim što može da ukaže na neutemeljenost nekog "argumenta", "principa", itd. i u tom smislu ga "pobiti"), dotle moral, a naročito ovako običajnosno definisan i izaražen, to može. U poslovnoj etici tako imamo slučaj da se pitanja praktičnosti i efikasnosti prepliću ponekad tako suptilno sa pitanjima ispravnosti i pravičnosti da imamo ne samo teškoću da ih razlučimo nego i njihov takav medjusobni uticaj da će investiranje u jednome dati učinak u drugome, ili obratno. To poslovnu etiku može učiniti dodatno teorijski zanimljivom i mestom veoma podobnim za demostriranje graničnih problema racionalnosti ili bitnih problema teorije odlučivanja. Slično, odnos izmedju interesa i moralnih načela i sam je po sebi zanimljiv (na primer u raznim varijantama utilitarizma), ali je ne samo zanimljivo nego se postavljaju i nove vrste pitanja ako se taj odnos ispituje u nekoj od "opštih primena", kakvu nalazimo upravo u poslovnoj etici. I naravno, odnos izmedju apstraktne teorije i konkretnog slučaja uvek predstavlja odredjeni problem, čime ćemo se u ovoj knjizi još posebno baviti jer je mogućnost ostvarivanja teorijskih rezultata kroz analizu zanimljivih ili tipičnih slučajeva jedno posebno (i teorijski) zanimljivo, intrigantno i plodno pitanje. Mi polazimo od pretpostavke da sa jedne strane ne možemo izbeći apstraktnost u teoriji, a sa druge da konkretni slučaj ili nije sasvim odredjen ili naše znanje o onome što treba da uradimo nije sasvim dovoljno. I to ne samo o tome koja su sredstva potrebna za ostvarivanje cilja koji smo sebi postavili nego takodje i o tome šta nam je cilj. (Put u pakao je, kao što znamo, popločan dobrim namerama, ali to ne znači da smo od početka nameravali da idemo, ili stignemo, u pakao). Medjutim isto tako znamo da ne moramo uvek imati precizne i u svesti jasne pojmove o pravdi ili poštenju da bismo postupili pravedno ili pošteno: kao da to nije stvar znanja (ili teorije) nego odluke da postupimo na neki odredjeni način. Čemu onda moralna teorija i moralna načela kad svaki put moramo da odlučujemo šta je relevantno i gde neki slučaj spada? U poslovnoj etici to pitanje dolazi do izražaja valjda više nego u bilo kojoj drugoj oblasti primenjene etike, ne samo zbog ogromne razudjenosti oblasti one prakse koju pokriva "biznis" (a to je cela oblast koju pokriva ekonomija, odnosno ceo naš život), već i zbog toga što pravila ili principi koji se tu ispituju imaju odredjenu specifičnost koja nije karakteristična za druge oblasti primenjene etike koje po pravilu idu sa manjim brojem osnovnih pretpostavki i sa pretenzijom na manji broj konačno utvrdjenih pravila. Možda je to zato što se poslovna etike - za razliku od bioetike na primer (nasuprot samom imenu ove potonje!) - bavi upravo pitanjima iz života samog, a ne sa njegovih granica na kojima se susrećemo sa suprotnošću života, sa smrću. Relevancija, a i uverljivost, pitanja koja se pokreću u primenjenoj etici dolazi iz još jednog izvora: moralna načela ne mogu da se primene tako da se iz njih prosto dedukuju odluke šta da se čini. Ali očekivati od moralnih načela da nam kažu šta da činimo potpuno je preterano. To bi bilo, da upotrebimo jednu raširenu parabolu, kao očekivati od jezičkih pravila da nam kažu šta da kažemo, umesto, kao što je slučaj, da nam kažu kako da to što kažemo kažemo jezički pravilno, pa šta god da je to što kažemo, i bez obzira čak i na to da li je to što kažemo istinito ili lažno. Moralni kriterijum može da nam kaže samo to da li je neki postupak, ili praksa, (moralno) ispravan ili nije. Čak i ako bi se etika, kao u utilitarizmu, redukovala na neku teoriju dobra, na primer opšteg dobra, ni tada, iako bi se iz nje onda mogle izvoditi odredjene preporuke ili propisi, ne bi moglo da se postigne mnogo više. Jer te preporuke, saveti ili propisi bi se odnosili na sferu sredstava, a koji su ciljevi, o tome bi se opet moralo na neki način odlučivati. Možda prećutno, implicitno, kolektivno, polusvesno, kao u modi ili ukusu ili pristojnosti, ili, najčešće, "politički", pa bilo da se radi o poslovnoj politici firme ili politici neke stranke, režima, države (ili o "ličnoj politici" u okviru nečijeg životnog plana), ali je svakako.

(10) 6. Uvod - Primenjena etika, Poslovna etika. nužno odlučivati. Drugim rečima, ne može se ništa uraditi deduktivno. Uostalom šta bi trebalo da se dedukuje? Odluke? Ako bi i bilo nekog smisla da se tako govori o odlukama, same odluke nisu gotove i cele radnje, od odluke do izvršene radnje dug je put, i ako na tom putu volja ne istraje put neće biti predjen. Osim toga na njemu se mogu naći nepredvidjene i nepredvidive prepreke. Ali ako i ostavimo po strani problem odredjenja dobra (što je zapravo osnovni problem utilitarizma) i prosto uzmemo da je to odredjenje sreća opet nam nedostaje mnogo da bismo prosto govorili o primeni. Pre svega ne možemo sreću odrediti na kardinalan način koji bi nam obezbedio direktnu i intersubjektivnu samerljivost. Zbog toga ne možemo imati ni potpuno definisane i tranzitivno poredjane preferencije. I zatim ne možemo biti sigurni da imamo dovoljno znanja, odnosno potpunu informaciju, o svim relevantnim činjenicama o nekom praktičkom pitanju. Dakle, sfera odlučivanja je izgleda osudjena da zauvek ostane barem delimično izvan mogućnosti čisto teorijske artikulacije, i "izvodjenje" (ono što sam gore nazvao "dedukovanje") tu može pomoći samo delimično, iako ta pomoć može biti itekako značajna: takva da konstituiše razliku izmedju kompetentnog i nekompetentnog odlučivanja. To samo znači da ono što filozofija morala, pa i kada je konstituisana kao "primenjena etika", može da dâ nisu gotova rešenja - nema teorije koja to može. Filozofija se bavi razjašnjavanjem problema, ali pre svega razjašnjavanjem same prirode problema: logikom, načinom opravdavanja i, što je u primeni naročito važno, značenjem relevantnih termina. Na taj način se ljudi u raznim profesijama mogu snabdeti relevantnom terminologijom i potrebnim i proanaliziranim distinkcijama; koliko to pak može pomoći samim filozofima nije sasvim jasno: njihova profesija je zaista specifična, i filozofi imaju u izvesnom smislu neobičnu poziciju da što više ulaze u problem on, barem je to slučaj kod onih najvećih filozofskih problema koji se bave osnovnim principima neke filozofske discipline, sve više izmiče, otvarajući puteve ka sve novim i dubljim problemima. Ali to nije razlog da se filozofi ne uključe u raspravu o životno važnim pitanjima u kojima ne samo da imaju šta da kažu nego to što oni imaju da kažu niko drugi neće reći. Ali ne treba podceniti ni doprinos atmosferi prijemčivosti za argumente, atmosferi u kojoj se razvija osećanje o tome šta znači razumeti nešto i šta znači nešto dokazati. Bez takve atmosfere doprinos filozofije rešavanju bilo kog praktičkog problema postaje iluzoran ili kontraproduktivan. Ali sa atmosferom otvorenosti, tolerancije, upitnosti, i spremnosti da se ide za istinom - koja je pretpostavka svake, pa i moralne ispravnosti - filozofi itekako mogu da svoje učešće učine potrebnim i relevantnim. Uostalom možda se samo tako i mogu ne samo otkloniti greške nego i prevazići predrasude. Ali filozofi nisu ni propovednici ni proroci. A ni vlast (nad znanjem, značenjem, metodom). Oni moraju da ostanu na kritičkoj distanci ne samo od važećih vrednosti nego i onih vrednosti koje se njima samima, u toku argumentacije, učine ili pokažu kao opravdane ili utemeljene: oni imaju ovlašćenje da u obavezanost koja sledi iz njihovog zaključka ulože jednu vrstu autoriteta koji njih same, makar samo u jednom slabom i načelnom smislu, i samo kao filozofe, oslobadja te iste obavezanosti. Kad se to postigne onda ćemo imati uslove za jednu specifičnu analizu koja će po svojoj formi biti filozofska (etička) a po svom sadržaju odredjena i konkretna (poslovna, medicinska, politička). Koliko će filozofi u tome poslu biti korisni neće zavisiti toliko od njihove revnosti da dodju do nekih konačnih rešenja da bi se regulisala odredjena praksa koliko od kvaliteta njihove filozofske beskompromisnosti da se problemi pre svega označe a zatim i analiziraju na relevantan, a to će reći istinit, način. A to znači ponekad i po cenu radikalnog redefinisanja nekih osnovnih etabliranih pojmova, ili pak po cenu utvrdjivanja neke stare banalne istine u nečemu što se predstavljalo kao ili obećavalo da bude nešto radikalno novo. To novo ne mora biti novo samo po sadržaju, kao što imamo kod genetskog inženjeringa ili nuklearne energije, već može biti novo i po formi, kao što ćemo imati u pretenziji da se u nekom domenu ljudskog života "vlada svetom", na primer, da se u medjunarodnom biznisu uvedu univerzalni standardi koji bi imali pretenziju na legalno važenje u celom svetu, nezavisno od toga gde se postupak koji se razmatra desio: to će, ako se ostvari, dovesti do redefinisanja postojećeg stanja, i to može svoj učinak dati na nekom sasvim nepredvidjenom, na primer političkom, terenu. I zaista, upravo na planu regulisanja medjunarodnog biznisa imamo u toku jedan protivrečan proces koji odredbu "medjunarodni" radikalno dovodi u pitanje u pokušaju uvodjenja "svetske" regulacije (koja više ne bi.

(11) 7. Uvod - Primenjena etika, Poslovna etika. bila "medjunarodna" već upravo takva kako joj ime kaže, “svetska”). I može se desiti da se u budućnosti neke od mogućih formi takve regulacije zaista i uvedu, bilo zato što će to možda postati nužno (kao i u nekim pravilima Svetske zdravstvene organizacije, u pitanjima u kojima granice ne mogu da budu relevantne), bilo prosto zato što će biti moguće (do čega može dovesti razvoj svetske ekonomije, ili i sam politički razvoj u svetu u budućnosti). Redefinisanje je dakle ključni deo posla onih koji se bave pojmovima i njihovom primenom u svetu u kome živimo i koji se brzo i radikalno menja. Mi ovde naravno možemo ostaviti po strani pitanje da li je to znak da pojmovi konačno ipak samo slede stvarnost (koja se razvija sama, po svojim unutrašnjim zakonima, - ali u tom slučaju nastaje pitanje: koji su to zakoni?) Na sličan način i u sve brojnijim tekstovima iz primenjene etike imamo posla ili sa redefinisanjem prihvaćenih pojmova i vrednosti, sa jedne strane, ili sa ponovnim suočavanjem sa starim oprobanim vrednostima, sa druge strane. Iako često veoma kvalitetni i po svojim implikacijama dalekosežni, ti tekstovi se po pravilu kreću unutar jedne, može se reći, paradigme dopuštenih implikacija. Pa ipak, ostajanje u okviru te paradigme ne obezbedjuje od nesporazuma i uzbudjenja, jer se po pravilu radi o važnim pitanjima, kakva su ona u vezi života i smrti (u bioetici), i njihovog često više društvenog nego moralnog regulisanja (u nekim drugim oblastima primenjene etike). Ta pitanja moraju biti relevantna i njihovo postavljanje onda vodi mogućem zaključku o ispravnosti ili neispravnosti na jedan potencijalno opšteprihvatljiv način. Neka od njih su uvek bila relevantna, kao što su na primer pitanja rata, pitanja gladi, šverca u trgovini, preživljavanja u krizi, a neka su nova, kao ona gorepomenuta pitanja u vezi sa genetskim inženjeringom ili nuklearnom energijom, i na njih se mora odgovoriti na način koji je posebno težak jer ne daje nikakvog uporišta u nekoj od ranije etabliranih praksi, često čak ni kao nekom referentnom osloncu sa kojim je moguće relevantno uporedjivanje. Jer, razvojem ljudskog znanja došlo se do saznanja o mogućnostima novih vrsta postupaka, od kojih su neki sasvim novi po vrsti, a neki drugi, na primer odredjeni načini da se brzo, jeftino i efikasno izvrši postupak abortusa, ili - u mogućem domenu poslovne etike - mogućnost da se lako i (relativno) jeftino proizvedu mnoge stvari koje su ranije bile u oskudici ili sasvim retke i dragocene - iako to nisu na očigledan način ipak predstavljaju nove vrste postupaka, zamaskirane u šire celine nekih po nekom posebnom odredjenom principu artikulisanih praksi, poznatih od ranije ali u medjuvremenu dalekosežno i kardinalno promenjenih. Sve ovo je važno iz dva razloga; prvo, nove vrste postupaka postavljaju na dnevni red sasvim nova, nikad ranije postavljana pitanja, i sa tim se pitanjima moramo suočiti nezavisno od odgovora na druga, etablirana, pitanja koja su, zajedno sa svojim odgovorima, već prošla neku svoju istoriju. Iako ta nezavisnost ne podrazumeva nezavisnost od okvira konteksta života, i naravno ne i nezavisnost od osnovnih odredbi sadržanih u kriterijumu moralne ispravnosti, odgovor na svako takvo pitanje može prouzrokovati malu revoluciju u nekom važnom segmentu života. Postaće moralno dopušteno i otuda često i uošte moguće jer je percipirano kao dozvoljeno, mnogo što šta što ranije to nije bilo. A to će često imati veoma dalekosežne i zapravo revolucionarne implikacije na naše od ranije etablirane pojmove. Drugi razlog zašto je to važno je što u praksama koje su u prošlosti bile regulisane na odredjeni način ta regulacija gubi svoje obrazloženje u delu tih praksi koji se sastoji od postupaka koji su po svojoj vrsti novi. Na primer, uzimanje talaca primer je moralno neispravnog postupka oduvek i svuda, pa i u ratu. Jedan od razloga za to je što se taocima preti nečim što se ne može opravdati, niti pokušava opravdati, nekom njihovom krivicom, pa pošto je, po pretpotavci, nepravedno učiniti im nešto rdjavo bez njihove krivice, to je nepravedno i pretiti im time - pošto ne može biti opravdano pretiti nečim što bi bilo neispravno učiniti. Ali u situaciji mogućeg nuklearnog rata medjusobno držanje jednih i drugih za taoce i pretnja odmazdom, kao što znamo, odvraća od napada. Da li je simetričnost te medjusobnosti dovoljno dobar razlog da bi se moglo reći da u ovom konkretnom slučaju više ne važi (negativna) moralna ocena o taocima? Ali kad se jednom dopusti promena na pojmovnom planu više nije izvesno kuda će ona odvesti. Jer razlozi su takodje činjenice, i to činjenice prilično čudne vrste: oni su u značajnom smislu nezavisni od toga šta (sve) može biti ono na šta će se oni primeniti. Tako, kad se jednom dopusti na primer abortus, iz razloga koji sa pitanjem vrednosti.

(12) 8. Uvod - Primenjena etika, Poslovna etika. života imaju ponekad tek posrednu vezu (ali možda imaju vezu sa nekim od mogućih značenja pravde), dopuštenje eutanazije izgleda postaje neizbežno na osnovu tih istih razloga! Ali ni implikacije ne slede sasvim dragovoljno. Iako se neke institucionalne činjenice mogu konstituisati priznanjem, priznanje proizvodi jedan dijalektički odnos (a dijalektika se, kako kaže Kant, bavi prividom), iz koga se, kao iz nekog ponora, ne može izaći bez nekog oslonca. Taj oslonac su one vrednosti koje imaju pretenziju na apsolutnost. Ali ne može bilo kakva vrednost imati takvu pretenziju. I zato mi moramo da opravdavamo dopuštenje nekih radnji, kao što je abortus ili eutanazija) baš na taj odredjeni način: moramo da dokažemo da to nije ubistvo, ili ako i jeste ubistvo da je onda opravdano, kao što je na primer ubistvo u samoodbrani načelno opravdano ako je nužno za odbranu. Kada bi sve bilo do priznanja ovo ne bi morali činiti, mogli bi priznati sve što hoćemo, odnosno sve što se dogovorimo da priznamo. Ali to, naravno, nije tako. Da bi nešto moglo da se moralno opravda nije dovoljno priznanje (prihvatanje). Mora se proći kroz test univerzalizacije koji će zaštititi sve apsolutne vrednosti i postaviti takvu granicu izmedju dopustivog i nedopustivog koja se može opravdati. Nikakav faktički konsezus to ne može pružiti. Može se tek misliti kakve bi dalekosežne implikacije moglo imati prihvatanje stanovišta da je (opšte) prihvatanje (kroz "priznanje") imalo na planu poslovne etike: sve ono oko čega bi oni koji su dovoljno moćni da nešto nametnu kao "dogovor" (ili "konsenzus") mogli sami da se dogovore važilo bi kao zakon, nezavisno od toga da li je pravično i da li koga dovodi u načelno neravnopravan (na primer izrabljujući) položaj. Doduše, to uveliko i odgovara opisu savremene svetske situacije, - ali ne i stanju prihvaćenosti u naučnoj teoriji, pa ni u poslovnoj etici u kojoj se značajnim delom i radi upravo o tome da se iznadje koje su prakse - bez obzira na to da li su stvarne ili samo moguće - moralno ispravne a koje neispravene. Ali ovaj zahtev za univerzalizacijom ne treba nikoga da uplaši: univerzalizacija ne isključuje postojanje konkretnih i specifičnih uslova; na primer, univerzalno pravo na samoodbranu podrazumeva sasvim konkretno postojanje vrlo specifičnog uslova kao što je postojanje napada. Ali taj uslov je sasvim opšti kao što je opšti i uslov univerzalnog postojanja gradjanskih dužnosti, koje neće zahtevati nerazlikovano konstituisanje dužnosti prosto prema državi kao takvoj i otuda svakoj državi, već baš i samo prema svojoj. To se jasno vidi na korelativnim pravima koja se zasnivaju na tim dužnostima, na primer pravu na kritiku: jasno je da svoju zemlju (ili svoju decu) možemo kritikovati na način na koji često ne možemo to činiti sa tudjom (pa bilo da je u pitanju tudja država ili da su u pitanju tudja deca), i tako je uvek kada su u pitanju konkretna odredjenja ciljeva nekih postupaka ili praksi. To u poslovnoj etici posebno dolazi do izražaja: iako je kriterijum za ono što je, na primer, "nepošteno" univerzalan (inače ne bi moglo da se pretenduje da se radi o moralnoj konotaciji tog pojma), šta će konkretno biti nepošteno u velikoj meri će zavisiti od konteksta u kome se neki postupak dešava, i koje su sve okolnosti, pretpostavke i determinante odredile da se taj postupak desi. Tako je i sa moralnim dužnostima: dužnost prema državi nije dužnost prema pojmu države ili prema svakoj državi: to što je ta dužnost univerzalna znači samo da načelno svako ima tu dužnost, a ne da sam ja (ili svako drugi) obavezan prema svakoj državi. Tako je sa svim univerzalnim dužnostima. Dužnost menadžera prema svojoj firmi, dužnost jedne ugovorne strane prema drugoj strani, dužnost prodavca da naplati robu koju kupac iznosi iz radnje, sve one imaju istu ovu logiku, logiku univerzalnosti: svako ko ulazi u neki odnos prihvata, u moralnom smislu prihvata, dužnosti koje taj odnos sa sobom nosi. Te dužnosti se konstituišu kao sistemi definisanih očekivanja, koja mogu da se krše, ali koja treba da se ispunjavaju. Na primer, dužnost roditelja prema deci je univerzalna, - ali to ne znači da kad postanemo roditelji da smo obavezni (na taj, roditeljski, način – budući da smo upravo to postali) prema svoj deci na svetu, već da svako ko postaje roditelj time stiče jednu novu dužnost. Odredjenost te dužnosti nije suprotna njenoj univerzalnosti, i to je nešto što zapravo i ne bi trebalo da bude sporno, jer je relacija izmedju univerzalnosti i odredjenosti nešto na čemu se i gradi praktičko zaključivanje. Prema tome, iako je predmet primene moralnog kriterija skup svih postupaka i praksi i na njima izgradjenih institucija, način primene tog kriterijuma - a to je univerzalizacija - ne samo da ne povlači apstraktnost već upravo zahteva konkretnost. U okviru tog zahteva otvara se onda mogućnost i za artikulaciju posebnih skupova pravila, primerenih za neke posebne oblasti primene tog kriterijuma, i u okviru toga i za ustanovljavanje posebnih etika, sa.

(13) 9. Uvod - Primenjena etika, Poslovna etika. posebnim procedurama za utvrdjivanje moralne odgovornosti u skladu sa posebnim karakteristikama postupaka neke odredjene vrste. Poslovna etika, koja predstavlja granu primenjene etike koja se u poslednjoj dekadi najbrže i najintenzivnije razvija. daje bogat materijal za ilustraciju ove teze. Dosta tog materijala ćemo sresti u daljem izlaganju u ovoj knjizi. Naravno, ono što je ipak nužno upitati se ovde jeste: da li postoje neke normativne pretpostavke, izgradjene ili očekivane, koje bi morale da se poštuju da bi zaključivanje u okviru pojedinih oblasti primenjene etike bilo validno? Odgovor je da je to svakako za očekivati i da se deo posla i sastoji u tome da se iznadje koje su to pretpostavke, ili barem koje bi to mogle biti. Tri od njih se ovde, u kontekstu naše priče, čine posebno važnim. Prva od njih je univerzalnost, i ona zahteva poštovanje svačijih prava u smislu koji označava načelnu ravnopravnost svih ciljeva: nijedan cilj ne može unapred da se privileguje ili diskriminiše. Iz toga sledi važna implikacija da je za zabranu nekog postupka ili prakse uvek potrebno opravdanje, dok za dozvolu to opravdanje načelno nije potrebno. Bez te asimetrije imali bismo paternalizam, ili čak totalitarizam. To da se poštuju svačija prava ne povlači da se poštuju prava svih već samo to da ničija prava nisu unapred ili načelno privilegovana ili diskriminisana. Druga normativna pretpostavka jeste kompletnost pojmovne i terminološke mreže koja omogućava da se odgovornost za bilo koji postupak može utvrditi u konačnom broju koraka. Ova pretpostavka je naročito važna kod novih tipova postupaka i praksi. To su one koje su nove po vrsti nezavisno od toga na koji način nastaju. To mogu biti, na primer, mogućnosti kontrole protoka novca koje novčanim vlastima i bankama otvara kompjuterizacija sveta koja je upravo u toku - jednako kao i kod bilo koje druge nove prakse, na primer neke koja bi se konstituisala na eventualnoj mogućnosti kloniranja, ili radikalnog produžetka ljudskog života. Svaka takva praksa zahteva precizno prethodno definisanje svojih pretpostavki i osnovnih pojmova, kao uslov mogućnosti utvrdjivanja moralne ispravnosti ili neispravnosti postupaka u okviru te prakse: da bi moglo biti pripisivosti odgovornosti nekome za bilo koji postupak sam postupak i pojam pod koji on spada moraju prethodno biti definisani. Treća normativna pretpostavka je nezavisnost konkretnih slučajeva od načela pod koja se ti postupci mogu supsumirati, neka vrsta primata fakticiteta, koja omogućava da se kod dva naizgled slična postupka nikad ne može unapred isključiti mogućnost da postoji neka relevantna razlika koja omogućava da jedan bude ispravan a drugi neispravan. Svakom se slučaju mora prići posebno i nezavisno. Tako, na primer, na pitanje da li je primena neke monetarne ili poreske politike u nekoj zemlji dobra i moralno ispravna ne može se odgovoriti na osnovu toga što je primena te politike u nekoj drugoj zemlji takva, tj. dobra i moralno ispravna: takva vrsta zaključivanja bi mogla dovesti, i dovodi, do teških nepravdi i grešaka koje se ponekad teško ispravljaju. Sve ove, i druge ako ih ima ili budu iznadjene, normativne pretpostavke treba da daju okvir moralnoj analizi bilo kog postupka ili prakse. Kod ustaljenih, etabliranih (ili "starih") praksi one će ispostaviti potrebu za oprezom i uzdržanošću kada je u pitanju regulisanje, naročito pravno, svodeći ga po pravilu na nužni minimum. Sada je medjutim prisutna tendencija individualizacije svih prava i težnja za viškom regulisanja koje se po pravilu poziva na razne tipove "prava". Na osnovu raznih deskripcija raznim grupama ljudi se pripisuju razna prava, po pravilu sa pretpostavkom individualizacije svih tih prava i njihovog pražnjenja od svih prethodnih vrednosnih sadržaja. Medjutim, mi u životu nalazimo mnoge relacije koje su već prethodno normativno napunjene na osnovu neke prethodne istorije. One su već determinisane na način da sužavaju domen mogućih opcija, po pravilu na jedan od sledeća dva načina: značenjski, preko definicija termina koji su nužni da se te relacije označe, i preko nekih činjeničkih pretpostavki koje definišu o kojoj se odredjenoj relaciji radi. Takve su na primer relacije roditeljstva, očinstva, majčinstva, ali i razne druge, sa mnogo manje pretpostavljene "prirodne" zainteresovanosti, kao što je lojalnost svojoj firmi ili svojoj struci, ali sa istom snagom ove normativne logike. Normativni sadržaji u takvim odnosima uključuju i emocionalne i razne druge zatečene i stečene sadržaje koji se u velikoj meri opiru regulaciji, pa bi pokušaj nekog totalnog regulisanja tih odnosa mogao razoriti same te odnose. Osim toga, višak regulisanja uvek ograničava slobodu, narušava uspostavljene vrednosti i uopšte biva kontraproduktivan, i zato ponekad retorika o nekim od tih prava povlači odredjene rizike za sama ta prava. Sasvim je drugačije kod novih vrsta postupaka, gde je potreba za regulacijom sasvim očigledna. Samo što ta regulacija treba da bude ne samo pravno, politički ili običajno, već i moralno.

(14) 10. Uvod - Primenjena etika, Poslovna etika. opravdana. A onda one naše normativne pretpostavke mogu da postave zabrane upravo na mestima na kojima te zabrane i treba da stoje da bi moralna ocena bila validna i postupak u skladu sa zahtevom ispravnosti založenim u tu validnost bio moralno ispravan i dobar. Ali se isto tako može desiti da te prepreke nadjemo na mestima koja su neočekivana, tamo gde nismo mislili da ćemo ih naći, što je upravo ono što potvrdjuje delikatnost, ali i važnost primene tih normativnih pretpostavki kao vrednosnih kriterijuma. Kao ključni moralni problem ovde se može pojaviti potreba za samosavladavanjem u onome što se može učiniti i postići. Jer, u moralnoj analizi bi trebalo uzeti u obzir sve relevantne razloge, ali to ne samo da nije uvek moguće već je često i u sukobu sa raznim vrstama manje ili više neposrednih interesa. Već sada se radi mnogo toga što se može uraditi ali za šta nikako nije jasno da li je i moralno dopustivo da se uradi - mogu se u beskraj navoditi primeri, da pomenem izbor pola deteta koje treba da se rodi, ili relokaciju velikih industrija u oblasti sveta koje su prenaseljene i stoga bogate jeftinom radnom snagom. Onog trenutka kada neka od ovih mogućnosti postane opšta praksa starim moralnim problemima pridružuje se jedan novi, i taj problem onda obično nije samo moralni već i društveni, politički, pravni, ekonomski, itd. Ali nema nikakve izvesnosti da će se trenutak opšte dostupnosti neke prakse poklopiti sa trenutkom postignuća neke valjane norme kao pravila odlučivanja u toj praksi, ili da će se ta norma uopšte artikulisati na vreme. Zato one naše normativne pretpostavke i treba da posluže - da daju osnovu i postave okvir u kome te norme treba da se konstituišu. Njihovo poštovanje bi uvelo moralna ograničenja u postupke koji su po nečemu drugom korisni (i u tom smislu "dobri") na primer, eksploatacija tropskih šuma sasvim sigurno daje izuzetno visoke profite, koji su opet glavni ekonomski cilj u poslovanju uvek i na svakom mestu, ali one normativne pretpostavke bi takvu praksu stavile u njihov stvarno relevantni kontekst u kome bi se moglo utvrditi da ono što je na prvi pogled korisno i dobro u konačnoj analizi to ipak nije. A to bi se onda pokazalo i u analizi mnogih postupaka koji radikalno zagadjuju čovekovu okolinu, ili proizvode opasne i neotklonjive posledice po zdravlje ljudi, uključujući tu i buduće generacije ljudi. Uklapanje u taj okvir treba da normama postupanja obezbedi odredbu moralne ispravnosti. Očigledno je da kod odlučivanja šta da se učini u nekoj situaciji samo odlučivanje ne mora da se ograniči na taj način. To je tako zato što u odlučivanju ima i drugih vrsta razloga. U osnovi odlučivanja uvek su neke želje i volja koja se na njima formira. Ali da bi bilo odlučivanja njegov predmet mora biti u domenu mogućeg, a da bi neko odlučivanje (i delanje na osnovu njega) bilo i dopušteno, ono treba da udje u okvir naše legitimne slobode odlučivanja i postupanja, u okvir onoga što se u poslednje vreme neprecizno označava terminom "prava" (“rights”). Ta sloboda zavisi od postojanja odgovarajućih društvenih odluka bez kojih pravila njene artikulacije nemaju stvarno važenje, tako da čak i kad mogućnosti postoje to ne znači da će se te mogućnosti ispoljiti u obliku prava. Šta je sve sadržano u ovom domenu legitimne slobode nije načelno unapred odredjeno, i kod novih praksi o tome mora da se donese neka vrsta društvene odluke. Dakle, odlučivanje je višestruko determinisano, različitim vrstama razloga, i odluke koje se donose biće različite u zavisnosti od toga koji su od tih razloga uzeti u obzir. Ali naše normativne pretpostavke zahtevaju da se te odluke ne donose a da se u obzir ne uzmu takodje i moralni razlozi. Možda je puka iluzija da će njihovo uzimanje u obzir automatski staviti van snage, kao slabije, sve ostale razloge. Ali ono što je problem što se one često uopšte ne uzimaju u obzir.. II - Poslovna etika Poslovna etika je deo primenjene etike, i to onaj njen deo koji je sada upravo u najvećem usponu - kao što je deceniju ili dve ranije to bio slučaj sa bioetikom. Iako se za poslovnu etiku može reći da predstavlja jednu tek nastalu teorijsku disciplinu u okviru primenjene etike (koja i sama predstavlja jednu tek nedavno nastalu oblast u okviru etike) možemo ipak reći da je istorija morala u biznisu stara koliko i sam biznis, koji je star onoliko koliko je i istorija stara. Poslovni interes uvek je ljudima jakih želja i jake volje, spremnim na ulaganje napora, kapitala i vremena, mogao izgledati kao opravdanje za postupke koje možda u svom privatnom životu i ne bi bili spremni da opravdaju. Ne samo prisila (mada ne uvek kao direktno nasilje, i često u skrivenim oblicima) i latentna prevara, nego i nametanje i zavodjenje, bilo direktno (kao podmićivanje) ili indirektno (kao "poslovno poznanstvo" ili "veza", ili prosto kao manipulacija) oduvek su bili deo posla, i to u jednom jačem.

(15) 11. Uvod - Primenjena etika, Poslovna etika. smislu od onog u kome je to i inače deo života. U poslu imamo posla sa donekle drugacijim standardima vrednovanja od onih koji važe u ostalim oblastima života, kao da poslovni razlozi predstavljaju razloge od posebne važnosti, mada se ta važnost opet vezuje za one sadržaje koji su važni u životu, običnom životu a ne onom koji se manifestuje u graničnim situacijama. Jer, iako volja za postignućem i preduzetništvo, koji predstavljaju srž svake poslovnosti, nisu univerzalno rasprostranjeni već su relativno retki i dragoceni (i otuda od posebne vrednosti), ipak je obični rad, na kome se ekonomski ciljevi konačno zasnivaju, nešto za šta se podrazumeva da je sudbina i "potreba" svih ljudi, u njihovom svakidašnjem, dakle u izvesnom smislu "običnom" ili "normalnom", životu. Po tome se poslovna situacija razlikuje od, recimo, medicinske ili ratne - što je krajnji cilj realizacija onih vrednosti koje su deo sadržaja običnog života, života kao takvog. U tom smislu se može reći da poslovna etika - nasuprot bioetici - ima za svoj predmet nešto što je normalni sadržaj života. Dok se bioetika (nasuprot onome što joj njeno ime kaže) bavi pitanjima granica života, i otuda u neku ruku predstavlja teorijsku disciplinu koja se bavi "smrtnim pitanjima" (pitanjima smrti), dotle se poslovna etika bavi onim što je takodje, ali na drugi način, život: životni sadržaj kao takav, odnosno upravo život, odnosno onaj deo života koji se ne može označiti kao "granični": njen predmet je tekući život, ekonomija (o čemu više kasnije). To je standardni, "normalni", deo života koji se ispoljava kroz potrebe koje se zadovaljavaju realizacijom ciljeva koji se ne postižu takoreći sami od sebe (kao što kiseonik dolazi u našu krv udisanjem vazduha koji se u izobilju nalazi svuda oko nas), već je za njihovu realizaciju potrebno "platiti" neku "cenu", a ipak su te potrebe stalne i opšte, i po pravilu svakidašnje. Ovo "po pravilu" zahteva odredjeno objašnjenje: ono što je normalni sadržaj centralnog dela ekonomije i jeste upravo "svakidašnji život"; ali iz toga ne treba zaključiti da će ono čime se i poslovna etika bavi, na primer problem podmićivanja, obmane, kradje, i sl. (a što predstavlja njen glavni predmet jer se ona, baveći se pitanjem moralne ispravnosti suočava nužno upravo sa granicom te ispravnosti u vidu moralne neispravnosti) biti uvek "svakidašnja stvar" ili "pojava". Ostvarenje tih ciljeva koji se postavljaju u životu predstavlja otuda neko dobro, ali to "dobro" je moguće samo preko plaćanja te cene, i ono se konstituiše samo u oskudici. Oskudica je pretpostavka postojanja dobara u svetu. Postoji jedan smisao reči "život" koji se odnosi upravo na takve sadržaje. Ostvarenje tog sadržaja predmet je raznih vrsta ljudske delatnosti i medju njima ekonomija ima posebno mesto. Značaj tog mesta ispostaviće i pretenziju na posebni značaj razloga koje u ekonomiji nalazimo kao izvore motivacije i opravdavanja da se nešto čini ili ne čini. Ti razlozi će nužnim načinom doći u neki odnos sa moralnim razlozima, i često taj odnos neće biti odnos slaganja. Životne situacije koje tako nastaju ponekad će moći da se označe značenjski bogatim terminom "iskušenje", i biće izvor životnih i moralnih dilema. Sama etimologija reči "ekonomija"1 ukazuje na ovu blisku vezu sa životom. Neki poslovni moral uvek je bio deo te veze. On je, naravno, u različitim vremenima zadobijao različite artikulacije, bio ne samo strožiji ili blaži već i bitno različit.2 Sa druge strane, kao što sam rekao gore na početku, 1. Reč "ekonomija" potiče od grčke reči oikos - "kuća" i nomos - zakon, i označava gazdovanje, upravljanje kućom, domaćinstvo, ali i celishodno uredjenje (Vujaklija); u ovoj kombinaciji značenja kao gazdovanja i upravljanja i kao celishodnosti i uredjenosti rečju "ekonomija" se u teologiji označava božansko upravljanje vaseljenom (cf. Shorter Oxford English Diictionary: "Economy", II, 1.) 2. Trgovina, koju inače prati "loš glas", u nekim vremenima smatrana je sasvim nečasnom pa i nepristojnom. Verovatno da je trgovina nastala iz pljačke, a da je darivanje bilo neki prelazni oblik. Medjutim, samo darivanje je već bilo oblik trgovine jer je podrazumevalo obavezivanje na uzdarje. Još na početku našeg milenijuma trgovina je bila retka i neobična pojava: "u 11. se stoljeću još uvijek kupovalo samo u nevolji; izuzetak su bili tek neki samostani. Općenito se smatralo mnogo pristojnijim (kurziv J. B.) primati ili poklanjati darove ili pak pljačkati"; cf. J. Kulischer, Opća ekonomska povijest srednjega i novoga vijeka, I knj., Kultura, Zagreb 1957, str. 95. Trgovina i pljačka su se često mešale, ne samo u prodaji onoga što se opljačkalo, već i neposredno: "Teško je ocijeniti da li su Vikinzi bili pretežno trgovci ili pretežno razbojnici. Kad bi uplovili u neku luku, istakli bi na jarbolu crven štit kao znak mira, a kad je razmjena dovršena smjesta su ga skidali i otpočinjali robiti i pljačkati. Sasi, Danci i Veneti, svi su svoju djelatnost otpočinjali pljačkom i gusarstvom. Izraz za trgovačku.

(16) 12. Uvod - Primenjena etika, Poslovna etika. dobit (Gewinn, winnunge) prvobitno znači dobit u bici; isti smisao ima "lucrum" (Lohn, nagrada, plaća). Ukoliko se razmjembeni promet više nije obavljao udružen sa nasiljem, bio je u najtješnjoj vezi sa prijevarom i obmanom kupca. Stoga je pojam trgovca, negotiator, mercator (mercender) bio istovetan s pojmom varalice; trgovac je vrijedio kao čovjek koji ne preza pred nepoštenim sredstvima, samo da svoju nevrijednu robu proda. Razmjena i prijevara ("Tauschen i Täuschen") znače u starijem jeziku isto. Sv. Jeronim smatra trgovinu "opasnom za spas duše, jer je jedva moguće da se obavlja bez prijevare"". Ibid. str. 95-6. Slično se razvijalo pitanje zarade, odnosno sticanja, kroz trgovinu. Uzimanje marže se često uzima kao oblik uzimanja kamata. A kamate su doživljavane kao nepravedno "zelenašenje" (lihvarenje). Jasno je da kupovina robe za prodaju zahteva novac, i da je novac ne samo sredstvo posredovanja već i sam po sebi roba: onaj ko ima novac može da kupi robu koju će prodati po višoj ceni i tako zaraditi iako u "proizvodnju" te robe nije uložio svoj "rad" (već samo svoj novac i svoje vreme). Ali može se takodje reći da je roba "proizvedena" za konačnog kupca tek onda kad je pripravljena za konačnu prodaju. Pozajmica novca (koja omogućava njegovo privremeno, po pretpostavci sa definisanim trajanjem, posedovanje) omogućava kupovinu robe radi preprodaje, i tako omogućava i onome ko novca nema da se bavi trgovinom; jasno je da ovo proširenje i otvaranje polja mogućnosti ima dalekosežne implikacije za ekonomski, ali i moralni, status trgovine. Pozajmica je tako iznajmljivanje novca, i "kupovina" njegovog privremenog poseda. Kao i kod svake druge kupovine i prodaje tržište će uspostaviti cenu i ta cena se označava kao kamata. Kamata je kroz celu istoriju izazivala ogroman, i kad se bolje razmisli zapravo neobičan, otpor. Uzimanje kamate smatralo se direktno nepravednim. Zabrana uzimanja kamate ima svoje biblijsko pokriće. Pitanje je, medjutim, na šta se tačno odnosi ta zabrana - jer tamo se ne govori o poslovnom zajmu već o zajmu kao pomoći onome ko je u nevolji. Da li je onaj ko ima poslovnu ideju a nema novca da je ostvari "u nevolji", jer njegovo blagostanje, ako ne i preživljavanje, može pod nekim datim okolnostima zavisiti od toga da li će ostvariti svoj cilj, nije pitanje o kome mi ovde treba da raspravljamo. Ono što je za nas relevantno je da postoji razlika izmedju tih dveju vrsta pozajmljivanja: davanja pomoći i zajma radi ulaganja u posao koji treba da donese dobit. Ta razlika naravno nije precizna, i kriterijumi te razlike variraju. U samoj Bibliji oni nisu uverljivi; prvo se (u 2 Mojs. 22, 25: "Kada daš u zajam novaca ... siromahu ... ne udarajte na nj kamate") kategorički naredjuje da se "siromahu" ne uzimaju kamate, da bi se kasnije prvo (u 5 Mojs.23. 19: "Ne daj na dobit bratu svojemu ni novaca ni hrane ni išta što se daje na dobit") to ponovilo ali i odmah zatim (5 Mojs. 23, 20) uvela razlika: "Strancu podaj na dobit, ali bratu svojemu nemoj davati na dobit". Razlika ovde nije razlika izmedju pozajmice radi tekuće potrošnje i pozajmice radi privrednog sticanja, i kako sa moralne tačke gledišta univerzalizacija pokriva i strance to se teško može samo na osnovu toga opravdati uzimanje kamate, izuzev u onoj meri u kojoj se može "izmedju braće" uspostaviti obaveza davanja, koja onda isključuje ili ograničava ugovaranje. Problem kod pozajmice, za razliku od čiste (bespovratne) pomoći je u tome što je ona uvek skopčana s problemom vraćanja i mogućnošću da dug ne mogne da se vrati: ako postoji obaveza davanja onda se mogućnost i sloboda uterivanja vraćanja time ograničavaju. Kod pozajmica radi privrednog sticanja, koje je uvek skopčano sa poslovnim rizicima, kamate se opet mogu uzeti kao element učestvovanja ne samo u dobiti nego i u riziku, što se naročito dobro vidi kod zajmova koji su veći od založene garancije, a što je upravo karekteristika poslovnih zajmova. Ali tamo gde se zajam ne daje u privredne svrhe sa izgledima na dobit, već radi pukog pomaganja, kamate očito mogu samo pogoršati stvari i zajam neće pomoći već će samo nakratko odložiti probleme koji će se onda uvećani vratiti. Ostavljajući po strani eventualnu opravdanost kontrole potrošnje i distribucije kod davanja pomoći, pomoć i kredit se suštinski razlikuju. Obostrani interes, i korist koju od kredita ima i primalac a ne samo davalac kredita ne menja ovu logičku razliku. Ta razlika ima moralnu relevanciju, i ispostavlja potrebu da se postavi granica ne samo u kamatama nego i u samom davanju i uterivanju kredita. Ali pošto su krediti u razvijenoj privredi ključni element ne samo privrednog progresa nego i samog privredjivanja - ne mogu se svi baviti svime, i novcem i proizvodnjom i trgovinom, jer bi to drastično smanjilo produktivnost i obeshrabrilo preduzetništvo - onda ta granica mora da bude i dovoljno široka i dovoljno precizna da bi obezbedila efikasnost osnovnog kreditnog mehanizma. Kamate su tu ključni tržišni činilac; uterivost zajma je pak samo pretpostavka mogućosti funkcionisanja celog mehanizma efikasnog kreditiranja. Smisao te efikasnosti nije da se "siromasi" izrabe i opljačkaju (to je ograničen resurs, i njegovo korišćenje je suprotno načelno otvorenoj, na konkurenciji zasnovanoj, privredi u kojoj se izazovi rizika preuzimaju radi šanse na dobit i u kojoj posao ima prirodnu unutrašnju tendenciju da se širi i da raste). Zato kamate (ili dopuštenje uzimanja kamata) ima značajno motivaciono i mobilizaciono privredno dejstvo - one omogućavaju pribavljanje početnog ili dodatnog kapitala radi početnog ili dodatnog investiranja. Naravno, one povlače problem artikulacije i opravdanja raznih mogućih oblika distribucije i redistribucije. Samo konkretna analiza može pokazati da li se neki od tih oblika može ili ne može moralno opravdati. Pa iako mnogi od njih neće moći da se opravdaju (kamate na kreditni kapital mogu zaista dovesti do sasvim ponižavajućeg izrabljivanja i obespravljivanja ljudi i kao pojedinaca i kao grupa i kao nacija ili država – ali to može biti upravo mesto na kome se, možda nepredvidjeno, pojavljuje relevancija gornje razlike izmedju “davanja” bratu, radi.

(17) 13. Uvod - Primenjena etika, Poslovna etika. poslovna etika, kao deo filozofije morala, nastala je tek nedavno i predstavlja tako skorašnji fenomen da se teško može reći da uopšte ima neku istoriju. Naravno, može se postaviti pitanje kako jedna posebna oblast ljudske prakse, koja je već uveliko regulisana pravnim i običajnim normama, može predstavljati i za moral tako specifičan domen da se može očekivati da će neke posebnosti karakteristične za taj domen dati ne samo zanimljive primene već i posebne artikulacije moralnih pitanja i neke norme koje su tipične za taj domen. Ali biznis je deo života koji se stalno razvija, i njegovo normiranje po pravilu je preusko i često zakasnelo. Pravne i običajne norme ne moraju uvek da budu u saglasnosti sa moralnim zahtevima. Jedan vid poslovanja - medjunarodno poslovanje načelno nije moguće pravno ni definisati ni normirati sa potrebnom preciznošću, a veliki delovi regulative koji se tiču redistribucija (porezi, takse, koncesije, monopoli, dozvole, zabrane) moraju stalno da se prilagodjavaju novim potrebama i novim situacijama tako da pravno i običajno normiranje često nije ili ne može biti dovoljno odredjeno. Često su svrhe tih različitih normiranja u medjusobnom sukobu, ili se njihove prakse konstituišu na granici definisane dozvoljenosti, pa se može postaviti pitanje da li se u njima možda prelazi granica moralne dopuštenosti. Sve to otvara mogućnost da se primeni jedna genuina filozofska argumentacija, koja se bavi načelima, a za koju su pojedinačni slučajevi samo pogodni primeri. Imamo jedan prostor za jednu teoriju, filozofsku po svom odredjenju i načinu navodjenja razloga, i ta teorija - poslovna etika - imaće onda svoj predmet u onoj oblasti ljudske prakse koja je predmet poslovnog morala, jedne posebne primene opšteg moralnog kriterijuma. Predmet poslovnog morala neće onda biti svaki ili bilo koji ljudski postupak (kao što je to slučaj kada je u pitanju prosto moralni kriterijum kao takav) već jedan podskup u skupu svih postupaka. Taj podskup ima svoje relativno jasno razgraničenje, iako će mnogi postupci u njemu imati i neka druga odredjenja, na primer biće to laž, prevara, nasilje, ili diskriminacija, seksualno uznemiravanje, ucena ili podmićivanje, sve odredbe koje se mogu naći i u drugim sferama života. Poslovna etika će tako biti teorijska disciplina koja se bavi poslovnim moralom (kao što je i inače moral predmet etike a etika njegova teorijska artikulacija), istraživanje načela i kriterija moralnog vrednovanja u onoj oblasti ljudske prakse koju nazivamo poslovanje, biznis. Ovde je potrebno naglasiti da se radi o moralnom, a ne nekom drugom vrednovanju zato što su druge vrste vrednovanja u ovoj istoj oblasti predmet nekih drugih disciplina - npr. vrednost efikasnosti biće predmet ekonomije strictu senso, a ne poslovne etike, iako će efikasnost kao takva moći da se uzme i kao predmet moralne ocene; rezultat tog postupka biće onda moralna ocena i ona se neće nužno poklapati (ili ne poklapati) sa ekonomskom ocenom: neki efikasni i ekonomski isplativi postupci neće biti moralno ispravni, kao što neki moralno ispravni postupci neće biti ekonomski opravdani jer su neefikasni ili neisplativi. (Gledano dugoročno, medjutim, za očekivati je da racionalnost - kao osnova ekonomskog kriterijuma, sa jedne strane, i moralnost, sa druge strane, dugoročno konvergiraju: da ono što je racionalno dugoročno teži moralnosti i obrnuto – da ono što je moralno jeste dugoročno racionalno.) Iako se svi ovi termini često koriste sinonimno, i pobrkano, ipak je potrebno praviti sve ove distinkcije. One nisu neko nepotrebno značenjsko cepidlačenje, već pretpostavka kvalitetnog razlaganja i zaključivanja u sasvim različitim oblastima koje su doduše jedna od druge nezavisne ali od kojih svaka ima dobar razlog svog postojanja.. pomoći, i prodaje novca, radi njegovog kapitalnog ulaganja) - to ipak ne znači da su kamate i kreditiranje kao takvi moralno neopravdani. Opšta zabrana kamata medjutim može doneti samo rdjave učinke, koji po prirodi stvari moraju nadmašiti rdjave učinke koji mogu proizaći iz mogućnosti zloupotrebe te prakse čija je osnovna svrha načelno pozitivna, i u ekonomskom i u moralnom pogledu, i potencijalno veoma konstruktivna. Naravno, stabilnost i odsustvo inflacije su pretpostavke ovog konstruktivnog učinka kamata na održanje i rast privrednog procesa. Kod nestabilnosti kamate će se menjati, a kod inflacije one mogu postati nemoćne ili sasvim izgubiti svoju svrhu. Zato je precizno definisanje novca i na njemu zasnovanog poslovanja osnova poslovnog morala. Ta osnova mora sadržati moralno opravdanje profita, što podrazumeva tretiranje novca kao robe (bez obzira na njegovo svojstvo univerzalne instrumentalnosti – u kontekstu u kome “robu” definišemo kao ciljnu vrednost), kao jednog dobra koje se definiše kroz oskudicu, dakle kao nečeg čega nema u izobilju (kao npr. vazduha, koji je takodje jedno dobro medju dobrima), i što može ne samo da se "troši" već i da se "proizvodi". Mnoge predrasude i moralne pseudo-dileme mogu se otkloniti takvim preciznim definisanjem..

(18) 14. Uvod - Primenjena etika, Poslovna etika. Poslovna etika je nastala upravo iz razmatranja odnosa izmedju ekonomije i morala, razmatranja moralnog statusa ekonomskih postupaka i praksi i moralnih svojstava tržišnih odnosa, karakterističnih za ekonomiju u kojoj veliki značaj ima privatna svojina i široka ekonomska sloboda. Poslovni moral je skup normi koje važe u nekom kontekstu (na nekom mestu ili u neko vreme) za onaj domen ljudske prakse koji se odnosi na poslovanje u najširem smislu, i on je pojava koja postoji uvek kad postoji i bilo kakvo poslovanje, dakle i bez takvih uslova kakve predstavljaju postojanje privatne svojine ili značajne ekonomske slobode. Bilo kakvi uslovi da važe uvek je slučaj da je neki postupak ili ispravan ili neispravan, ili je moralan ili nemoralan, mada će konačna ocena biti različita u različitim kontekstima vremena i prostora.3 Ali pri potpunom odsustvu ekonomske slobode (npr. u ropskom radu, ili u raznim oblicima racionisanja i prisilnih ili kontrolisanih distribucija) imaćemo posla sa postupcima koji su moralno veoma značajni ali koji po pretpostavci nisu regulisani normama poslovnog već nekog drugog morala. To je tako zato što u tim slučajevima prosto nećemo uopšte imati slučajeve poslovanja, već nečega drugoga, nečega što, kao i poslovanje, doduše uključuje rad, ali se po celini svog odredjenja ne može označiti terminom "poslovanje". Otuda je načelno prisustvo ekonomske slobode pretpostavka postojanja poslovnog morala, i ugrožavanje ili zloupotreba te slobode, u raznim vidovima i stepenima, ulazi u domen kršenja poslovnog morala. To je ono čime se onda, sa teorijskom odnosno filozofskom argumentacijom, bavi poslovna etika. Njen domen je veliki, načelno odredjen ali stvarno otvoren, kao što je to i domen mogućih poslovnih odnosa medju ljudima. Profesionalni moral, sa druge strane, ustvari i nije u strogom smislu moral već je to jedan, eksplicitni ili implicitni, kodeks ponašanja koji se prihvata ili smatra poželjnim za neku odredjenu profesiju; na tom kodeksu se onda gradi ceo niz vrednovanja koja imaju tendenciju da postanu ili i stvarno postaju skup običajnih normi vezanih za tu profesiju i izraženih kroz očekivanja od sebe i drugih kao nosilaca odredjenih profesionalnih uloga, odredjenog stava i odredjenog ponašanja. Profesionalno dostojanstvo i čast postaju tako posebne i nezavisne vrednosti, ponekad sa moralnim implikacijama ali po svom osnovnom odredjenju ne kao moralne vrednosti. Kodeksi ponašanja mogu veoma mnogo da pomognu u donošenju i izvršavanju (profesionalnih) odluka olakšavajući i pospešujući tako sam posao, mogu biti i pravno artikulisani, ali da li će pri tom pomoći i u rešavanju dilema oko moralne ispravnosti tih odluka i postupaka nužnih za njihovo izvršenje - sasvim je neizvesno. Na ovo ćemo se još vratiti kasnije; ovde je dovoljno ustvrditi da je poslovna etika otvorena i da predstavlja deo filozofije morala, dok konkretni profesionalni kodeksi predstavljaju kvazi-legalne izraze volje odredjenih profesija kojima se faktički reguliše ponašanje u okviru neke profesije, uključujući tu i sankcionisanje odstupanja od tih pravila, ali bez mogućnosti da se (u toku primene) otvori rasprava o samim tim pravilima (što je i logično, jer bi oni onda istog trenutka izgubili svoju kakvu-takvu obavezujuću snagu). Naravno, mnogi problemi u ekonomiji nastaju iz jednog svojstva čiji se značaj često zapostavlja, ili artikuliše kroz razna podrazumevanja i na jedan prereflektivan način. To svojstvo je medjuzavisnost ljudskih postupaka i praksi, i ono ima veoma razudjene oblike, ponekad veoma isposredovane ali ponekad i sasvim direktne, i za naše vreme posebno značajne. Zbog sve veće organske povezanosti sveta individualne odluke o sve većem broju stvari postaju društveno značajne, u dva osnovna smisla: prvo, što se njima često direktno i još češće indirektno odlučuje o stvaranju ili nestvaranju (a to znači o postojanju ili lišenosti) prilika od značaja za druge ljude, i drugo, što se sve više pokazuje nužnim da se, na primer, važne instalacije ili komunikacioni punktovi, koji su i sami često od ogromne vrednosti ali još više potencijalno opasni, kao i veoma značajne odluke, povere ljudima, kao pojedincima ili malim grupama, ljudima koji su krhka i ograničena a pritom slobodna i raznim iskušenjima podložna bića. Doduše u politici, kao i u duhovnoj sferi, nauci, prosveti i informacijama, to je oduvek bilo tako; ali sada i one oblasti života koje su nekada bile, ili za koje se uzimalo da su bile, relativno zaštićene od proizvoljnosti, sve više postaju dostupne mogućim 3. Ovo ne povlači relativizam, naprotiv: postojanje iste mere u različitim situacijama merenja pretpostavka je objektivnosti; ali ako su situacije ili konteksti različiti onda će naravno po nečemu drugome slične radnje ili prakse biti vrednovane različito zato što na konačnu ocenu utiče celina onoga što se "meri"..

No results found