Sta Je Nestalo - Catherine O'Flynn

Ketrin O'Flin

ŠTA JE NESTALO

Naziv originala:

Catherine O’Flynn

What was lost

Copyright © Catherine O’Flynn 2007

Direktor i urednik

Aleksandar Jasić

Lektura

Aleksandra Vićentijević

Dizajn korica

Ivana Nedić

Prelom

Signature

Štampa

PUBLISH

BEOBOOK d.o.o.

Bulevar JNA 3, 11222 Beograd

Telefon : 063 273 520

e-mail: office@beobook.com

www.beobook.com

Napisano za Pitera,

i posvećeno sećanju na

Donala iz Hilstrita

i Elen iz Ojlgejta

1984.

1

ločin se odigravao. Neotkriven, neprimećen. Nadala se da će stići na vreme. Vozač autobusa vozio je ustaljenih 15 milja na sat, kočeći pred svakim zelenim svetlom dok se ne bi pretvorilo u crveno. Zažmurila je i nastavila putovanje u glavi koliko god je mogla sporije. Otvorila je oči, ali je autobus i dalje daleko zaostajao za njenom najgorom prognozom. Pešaci su ih prestizali, a vozač je zviždao.

Pogledala je u ostale putnike i pokušala da utvrdi njihove planira-ne aktivnosti za taj dan. Većina su bili penzioplanira-neri; izbrojala je četiri primerka iste velike torbe na plave kocke. Pribeležila je pojavu u svoju svesku; znala je da ne treba da veruje u slučajnosti.

Pročitala je reklame u autobusu. Većina su bile reklame reklama: „Ако čitate ovo, onda bi to mogli da rade i vaši kupci.” Pitala se da li je iko od putnika ikad iznajmljivao reklamni prostor u autobusu a i šta bi reklamirao kad bi to učinio.

Dođite i uživajte u mojoj velikoj torbi na plave kocke - napunjena je hranom za mačke.

Pričaću sa bilo kim o bilo čemu. Takođe jedem biskvite.

Gospodin i gospođa Roberts, zvanično priznati tvorci najjačeg čaja na svetu. Mi cedimo kesicu.

Mirišem čudno, ali ne i neprijatno.

Kejt је pomislila da bi volela da objavi reklamu za agenciju. Sliku bi činile siluete nje i Mikija smeštene unutar optičkog stakla lupe. Ispod bi pisalo:

6

AGENCIJA „FALKON”

Tragovi pronađeni. Osumnjičeni praćeni. Zločini otkriveni.

POSETITE NAŠU KANCELARIJU OPREMLJENU NAJNOVIJOM OPREMOM ZA PRISMOTRU.

Pribeležila je u svesku broj telefona sa reklame, odlučna da ga okrene u trenutku kada kancelarija počne zvanično da radi.

Autobus je konačno stigao do uređenih travnjaka i bednih, leprša-vih zastava osvetljenih industrijskih naselja koja su okruživala novo-otvoreni šoping centar Grin Ouks. Obratila je posebnu pažnju na blok 15 u naselju Lengsdejl, gde je jednom prisustvovala onom što je izgledalo kao rasprava između dva muškarca. Jedan muškarac imao je velike brkove, drugi je nosio naočari za sunce i bio bez jakne, uprkos hladnom danu - pomislila je da su obojica izgledali kao kriminalci. Posle izvesnog premišljanja i potonjih viđenja velikih belih kombija izvan bloka, došla je do zaključka da su dvojica muškaraca švercovali dijamante. Danas je u bloku sve bilo mirno.

Otvorila je svoju svesku na stranu sa naslovom „Blok 15 prismotra” ispisanim pri vrhu. Pored datuma od tog dana bila je napisala onim pomalo truckavim autobuskim rukopisom koji je dominirao na stranici: „Bez viđenja. Preuzimanje još jedne pošiljke iz Holandije?”

Petnaest minuta kasnije Kejt se kretala kroz klimatizovani vazduh pijace Grin Ouks. Ali, to nije bila prava pijaca. Bio je to podzemni deo šoping centra lociran pored autobuskih terminala i rezervisan za neprestižne, jeftine radnje: prodavnice pomodne robe, jeftine apoteke, prodavce lažnih parfema, smrdljive mesare, trgovce zapaljive odeće. Njihovi mirisi mešali su se sa mirisom sagorele prašine iz grejača smeštenih iznad vrata, izazivajući joj mučninu. Ovo je bilo najdalje dokle su se Kejtini saputnici usuđivali da uđu u centar. Bilo je to najpribližnije staroj ulici Haj, koja je postajala sve manje popularna od otvaranja šoping centra. A sad, kad god bi autobus prošao ulicom Haj, niko nije voleo da gleda u prekorne, zatarabljene ulaze prepune lišća i ambalaže od brze hrane.

7

Shvatila je da je sreda i da je od svog stalnog prodavca novina zaboravila da kupi nedeljnik Bino. Nije imala drugog izbora nego da ode do sumornog kioska u centru da bi obezbedila svoj primerak. Posle toga, zastala je i ponovo osmotrila časopise True Detective na polici. Žena na prednjoj korici nije izgledala kao detektiv. Imala je na sebi mokasine i kišni mantil… i ništa više. Izgledala je kao neko iz skeča Dva Ronija1_{. Kejt se to nije sviđalo.}

Popela se pokretnim stepenicama u prizemlje, u kojem su se nalazile prave radnje, fontane i plastične palme. U toku su bili školski praznici, ali je bilo previše rano za gužvu. Nikom od njenih drugova iz razreda nije bilo dopušteno da dođe u centar bez svojih roditelja. Ponekad bi naletela na porodičnu grupu koja je uključivala i jednog od njih, te bi usledilo nespretno pozdravljanje. Osetila je da odrasli nisu sa naklonošću gledali na njene solo izlete u svet, tako da je, kad god bi joj neka prodavačica, radnik iz obezbeđenja ili roditelj postavili pitanje, uvek odgovarala da se neodređeni odrasli srodnik nalazi u obližnjoj radnji. Međutim, uglavnom je niko nije ispitivao; zapravo, izgledalo je kao da je niko ne vidi. Ponekad je Kejt pomišljala da je nevidljiva.

Bilo je pola deset. Izvukla je svoj mukotrpno otkucani raspored iz zadnjeg džepa:

09:30 - 10:45 Tendi: ispitati voki-tokije i mikrofone 10:45 - 12:00 opšta prismotra centra

12:00 - 12:45 ručak kod Vanezija

12:45 - 13:30 Midlend Edjukešonal: pogledati jastučiće za mastilo za uzimanje otisaka u bankama

13:30 - 15:30 osmatranje banaka 15:30 povratak kući autobusom

Požurila je do Tendija.

Iznervirana, stigla je u Vanezijev restoran dobrih dvadeset minuta

1

Two Ronnies -

8

posle podneva. Tako se nije ponašao pravi profesionalac; bio je to čist nemar. Sačekala je pored vrata da je smeste za sto, iako je mogla da vidi da je njen sto slobodan. Kao i uvek, ista gospođa odvela ju je do istog stola; Kejt se uvukla u narandžasti plastični separe iz kojeg je mogla da posmatra glavnu dvoranu centra.

,,Da li danas želiš da pogledaš jelovnik?”, upitala je konobarica. ,Ne, hvala. Mogu li da dobijem dečji specijal, molim vas, sa milkšejkom od banana? I ako možete da ne stavite krastavac na bifburger, molim vas?”

„Nije to krastavac, već kiseli krastavčić, dušo.”

Kejt je zabeležila u svoju svesku: „Krastavci i kiseli krastavčići - nisu jedna te ista stvar: Ispitati u čemu je razlika.” Ne bi volela da je tako glupa greška oda za vreme neke misije u Sjedinjenim Državama.

Kejt se zagledala u veliku plastičnu flašu za kečap u obliku paradajza, koja se nalazila na njenom stolu. Bila je to jedna od njenih omiljenih stvari - savršeno je imala smisla.

Prošlog tromesečja u školi, Pol Roberts je naglas čitao svoj sastav „Najbolji rođendan”, koji je kulminirao odlaskom na večeru kod Vanezija, na koju su ga izveli i oditelji i baba i deda. Pričao je o tome kako je jeo špagete sa ćufticama, nešto što je, iz nekog razloga, bilo smešno i njemu i ostatku razreda. Uzbuđeno je čitao kako je pio milkšejke i naručivao „nikerboker glori”2_{. Rekao je da je bilo sjajno.}

Kejt nije mogla da razume zašto subotom nije jednostavno izvodio samog sebe na ručak, kad mu se lo toliko sviđalo. Čak bi ona mogla da ga odvede prvi put i pokaže mu najbolje mesto za sedenje. Mogla bi da mu pokaže i malu tablu na zidu koja je mogla da se pomeri u stranu i otkrije sve one prljave tanjire koji su prolazili na pokretnoj traci. Mogla bi da mu kaže kako se nadala da će jednog dana moći da na traku postavi neku vrstu kamere sa automatskim okidačem koja bi putovala po celom restoranu i, neprimećena, snimala sve pre nego što bi se vratila do Kejt. Mogla bi da ga upozori na perača sudova za

2

„Knickerbocker Glory” - veoma složen desert koji se služi u velikoj čaši i sadrži sladoled, želatinastu smesu, voće i krem. Slojevi različitih ukusa naizmenično se ređaju u čašu, a zatim se sve preliva raznim vrstama sirupa, lešnicima, orasima i šlagom, često sa trešnjom na vrhu.

9

kojeg je mislila da možda ima ubilačke sklonosti; možda bi joj Pol pomogao da mu naprave zasedu (ako bi Miki to odobrio). Ali, ništa nije rekla. Samo se pitala.

Pogledala je oko sebe da bi se uverila da je niko ne posmatra, a onda je zavukla ruku u svoju torbu i izvadila Mikija. Postavila ga je pored sebe, kraj prozora, da ga konobarica ne bi primetila, i odakle je lepo mogao da posmatra prolaznike. Obučavala je Mikija da joj bude partner u agenciji. Miki se uglavnom bavio prismotrom. Bio je dovolj-no mali da bude neupadljiv, uprkos svojoj priličdovolj-no čuddovolj-noj garderobi. Kejt se dopadala Mikijeva odeća, iako je to značilo da se nije stapao s okolinom onoliko koliko je to bilo poželjno. Nosio je prugasto gang-stersko odelo sa gamašnama. Gamašne su donekle kvarile efekat Sema Spejda3_{, ali ih je Kejt svejedno volela; zapravo, želela je da i}

sama ima par.

Miki je bio proizvod kompleta za ručni rad po imenu „Sašij svog gangstera Čarlija Čimpa”, koji je Kejt dobila od neke tetke. Čarli se izležavao zajedno sa ostalim Kejtinim plišanim igračkama tokom većeg dela njenog detinjstva, ali kad je prošle godine osnovala detektivsku agenciju, pomislila je da on kao stvoren za to. Ali, Čarli Čimp nije bilo dobro ime. Umesto toga, postao je Miki Majmun. Kejt ga je svakog jutra upućivala u plan rada, a on je uvek putovao s njom u njenoj platnenoj vojničkoj torbi.

Konobarica joj je donela narudžbinu. Kejt je jela burger i pažljivo čitala prvo izdanje nedeljnika Bino u novoj godini, dok je Miki netremice posmatrao neke sumnjive tinejdžere na ulici ispod njih.

3

Sem Spejd je fiktivni glavn i lik romana Malteški soko (1930) i raznih filmskih verzija istoimene knjige (npr. 1941. sa Hamfrijem Bogartom u ulozi Sema).

2

ejt je živela jednu autobusku stanicu dalje od Grin Ouksa. Njen dom nalazio se u jedinom preostalom bloku viktorijanskih kuća u kruženju - trospratna izbočina od crvene cigle koja je izgledala neprikladno u mnoštvu sivo-belih kocki koje je izgradila opština. Kejtina kuća bila je stešnjena između prodavnice novina s jedne strane i mesare i piljarnice s druge. Njena kuća očigledno je i sama nekad bila radnja, ali je sad mrežasta zavesa visila u prednjem izlogu i ono što je bilo radnja, sad je bila dnevna soba u kojoj je Kejtina baka provodila svoja duga poslepodneva zabavljena gledanjem kvizova.

Kuća je bila jedina u bloku koja nije imala poslovnu svrhu (osim Kejtine navodne agencije) i jedina koja je korišćena kao dom. Niko od njenih komšija trgovaca nije živeo iznad svoje radnje; oko šest sati svake večeri oni bi zatvarali svoje radnje i odlazili svojim poluprikoli-cama u predgrađa, a Kejtina soba ostala bi okružena tišinom i prazninom.

Kejt je dobro poznavala i volela trgovce. Piljarnicu su vodili Erik i njegova žena, Mejvis. Nisu imali dece, ali su uvek bili ljubazni prema Kejt i svake godine kupovali su joj iznenađujuće dobro osmišljen božićni poklon. Prošle godine bio je to spirograf, koji je Kejt iskoristila da bi napravila logotip profesionalnog izgleda na svojim vizitkartama. Otkad je postala prezauzeta agencijom i stalnim prismotrama, Kejt nije mogla često da posećuje par, ali bi svejedno jednom nedeljno svratila na šolju čaja i, klateći nogama na stolici iza pulta, slušala Radio 2 i posmatrala kupce kako kupuju ogromne količine krompira.

Pored Erika i Mejvis nalazio se gospodin Votkin, mesar. Gospodin

K

11

Votkin bio je stariji čovek; Kejt je procenila da verovatno ima sedam-deset osam godina. Bio je to fin čovek sa finom ženom, ali je mali broj ljudi još uvek kupovao meso kod njega. Kejt je mislila da to možda ima veze sa načinom na koji je gospodin Votkin znao da stoji u izlogu i da velikom špahtlom pljeska muve o meso. Možda je to bila i neka vrsta želje za večitim samoodržavanjem; što je manje kupaca imao, gospodin Votkin je imao manje zaliha mesa, a što je imao manje mesa, sve je manje izgledao kao mesar i sve više kao poludeli starac koji je skupljao i izlagao komade mesa u svom izlogu. Prethodne nedelje Kejt je prolazila pored izloga i videla da se u njemu nalazio samo jedan zec (Kejt je bila sigurna da je jedina osoba na svetu koja je još uvek jela zečetinu bio upravo gospodin Votkin), nekoliko bubrega, jedno pile, jedna svinjska polutka i niz kobasica. Ovo samo po sebi nije bilo nimalo čudno za gospodina Votkina, ali ono što je nateralo Kejt da zastane i bolje pogleda bila je mesarova očigledno nova marketinška inicijativa. Činilo se da je bio pomalo posramljen zbog minimalističke prirode svog izloga, te je, možda da bi učinio da stvari izgledaju manje čudno (Kejt je osećala da se tu stvarno preračunao), aranžirao artikle na prilično dramatičan način. Otuda je izgledalo kao da pile vodi zeca u šetnju na uzici od kobasica, preko brežuljka od svinjetine, pod budnim okom tamnocrvenog bubrežnog sunca. Kejt je odvojila pogled od jezive scene i ugledala gospodina Votkina kako joj iznena-đeno klima glavom iz unutrašnjosti radnje, palčeva podignutih uvis, kao da je i sam bio zatečen svojim talentom.

S druge strane Kejtine kuće nalazio se gospodin Palmer, prodavac novina. Gospodin Palmer radio je sa svojim sinom, Adrijanom, koji je bio jedini kandidat za Kejtinog najboljeg prijatelja i ujedno prvi i zasad jedini klijent Agencije „Falkon”. Adrijan je imao dvadeset dve godine i bio je na univerzitetu. Gospodin Palmer želeo je da Adrijan napravi ‘pravu karijeru’ posle diplomiranja, ali Adrijan nije imao takve ambicije; bio je zadovoljan da provodi dane čitajući iza pulta i pomažući u rukovođenju malim biznisom. Porodica Palmer živela je u modernoj kući u nizu na obodu grada, ali su majka i sestra retko pose-ćivale radnju - slatka prodaja prepuštena je muškarcima u porodici. Adrijan se ophodio prema Kejt kao prema odrasloj osobi, a opet,

12

Adrijan se tako ophodio prema svima. Za razliku od svog oca, nije imao dara da izraz lica prilagodi različitim kupcima. Gospodin Pal-mer mogao je u sekundi da se prebaci sa stričevskog ‘Dakle, mladiću’, na savršeno iskreno ‚Tako šokantan naslov, zar ne, gospođo Stivens?’.

Međutim, kakvo god bilo Adrijanovo interesovanje, on je imao običaj da pretpostavlja da ga svi dele ili da će ga deliti ukoliko im on skrene pažnju. Provodio je popodneva zagnjuren u časopis NME4 _ili

čitajući knjige o muzičarima. Ozbiljnog izraza lica, preporučivao bi albume svojim mušterijama, naizgled nesvestan odsustva verovatnoće da gospođa Doerti odjednom pređe sa Fostera i Alena5 _{na MC5}6_{, ili da}

Debi Kejsi i njene cvrkutave drugarice ikad pronađu bilo šta od znača-ja u rečima Leonarda Koena7_{. Čim bi ga gospodin Palmer ostavio}

samog u radnji, Adrijan bi isključio radijski šou Džimija Janga i ubacio kasetu u maleni kasetofon. Mislio je da je razlog zbog koga ga niko nikad nije pitao za muziku koju je puštao bila stidljivost njegovih mušterija, tako da je uvek postavljao naškrabani znak na pult: „Trenutno na programu: Kapetan Bifhart, Lick Му Decals Off, Baby. Za dodatne informacije raspitajte se kod nekog od zaposlenih”.

Međutim, Adrijan je voleo da razgovara sa Kejt o otkrivanju zloči-na, o klasičnim detektivskim filmovima, o mušterijama koje su možda bile ubice, o mestima na kojima su možda zakopali tela svojih žrtava. Adrijan bi uvek smislio najmaštovitija mesta za odlaganje tela. Pone-kad bi Kejt išla s Adrijanom kod veleprodavaca, savetujući ga koje slatkiše da kupi; posmatrali bi razvijene magacionere i procenjivali koji je od njih imao kriminalni dosije.

Adrijan je znao za Agenciju „Falkon”, ali ne i za Mikija. Miki je bio strogo poverljiv. Gospodin Palmer postajao je sve razdraženiji zbog sitnih klinačkih krađa, i tako je Adrijan unajmio Agenciju „Falkon” da

4

National Music Express, britanski nedeljnik posvećen pop muzici koji izlazi od marta 1952. godine.

5

Foster & Allen, muzički duet iz Irske koji čine Mik Foster i Toni Alen. Uglavnom izvode tradicionalne irske pesme.

6

MC5, skraćenica za Motor City Five - hard rock bend iz SAD koji je bio aktivan do 1972. godine.

7

13

izvrši procenu bezbednosti u radnji. Kejt mu je rekla da je njena tarifa funta na dan plus troškovi. Rekla je da očekuje da će procena trajati pola dana i da neće biti troškova pošto je živela u kući do njihove, te je spremila fakturu na pedeset penija. Kejt je bila neopisivo ushićena zbog ove ‘odgovarajuće’ provizije. Čak je otišla i kupila pravi blok faktura sa indigo stranicama, koji je, budući da je koštao sedamdeset pet penija, ukazivao na deficit, ali ona je mislila na budućnost. Kejt je zamolila Adrijana da se ponaša isto kao što se ponašao kad je radio u radnji, a ona je uzela na sebe ulogu kradljivca. Rekla je da je to neop-hodno za utvrđivanje slabih tačaka u radnji. Kejt je napustila radnju posle dvadeset minuta i vratila se u kancelariju da bi otkucala izveštaj. Predala ga je Adrijanu nekoliko sati kasnije, uz slatkiše u vrednosti od trideset sedam penija, koje je uspela da ukrade. Izveštaj je bio u dva dela: prvi je detaljno opisivao njen boravak u radnji, a drugi davao preporuke za ‘iskorenjivanje kriminala’. Ovo je podrazumevalo dru-gačije postavljanje nekih od nepričvršćenih automata za slatkiše, pot-puni premeštaj stalka za čips i stavljanje dva ogledala na strateška mesta. Adrijanje tretirao izveštaj saistom ozbiljnošću s kojom je bio sastavljen i doslovce izvršio preporučene akcije. Gospodin Palmer je bio prezadovoljan postignutim rezultatom i krađe su, praktično, potpuno prestale. Kejt je pitala gospodina Palmera da li bi napisao pozitivne komentare o usluzi, pošto je videla da su i druge firme koristile lično iskustvo u promotivne svrhe. Zamišljala je svoju reklamu u autobusu, ovenčanu iskrenim pohvalama:

Usluga je bila brza i profesionalna, a cena veoma razumna. Naš agent je bio poverljiv, taktičan i nadasve EFIKASAN. Kriminal je drastično opao otkad smo pozvali Agenciju „Falkon”.

Zato je bila pomalo razočarana kada je, umesto toga, gospodin Palmer jednostavno rekao: „Odlično obavljeno, Kejt! Ti si prava mala zvezda!”

3

vaki put kad bi posetila Grin Ouks, Kejt bi uvek svratila u „Midlend Edjukešonal”, veliku radnju sa školskim i kancelarijskim priborom. Današnji navodni razlog bio je provera njihove ponude jastučića za mastilo, ali je Kejt uvek nalazila izgovor da provede vreme u radnji. Sati bi proleteli.

Iako Sem Spejd u Malteškom sokolu nikad nije viđen kako kupuje kancelarijski pribor, Kejt je znala koliko je vrhunska kancelarijska oprema bila važna efikasnom istraživaču. Zapravo, kancelarijski pribor postao je neka vrsta rastućeg problema za Kejt. Na početku prošlog tromesečja prvi put je zavirila u orman sa školskim priborom u školi. Gospođa Finegan rekla je Kejt da će ona biti kontrolor pribora i uputila je u predstojeće obaveze i odgovornosti. Zbunila ju je činjeni-ca da je inače predusretljiva Kejt izgledala kao izgubljena u nekom svom svetu.

Gospođa Finegan: Izuzetno je važno da za svaku novu vežbanku

koju izdaš, prethodno uzmeš potpisani isečak iz stare, popunjene vežbanke. Isečke moraš da stavljaš u ovu plastičnu kutiju, a na kraju svake nedelje broj isečaka u kutiji mora tačno da odgovara smanjenjem broja vežbanki koje zavodiš u revizorskom registru. Da li ti je to jasno, Kejt?

Kejt …

Gospođa Finegan: Kejt?

Kejt nije bila spremna za izobilje koje je zatekla u ormanu sa školskim priborom. Kao prvo, to nije bio orman, već prostorija. Kao drugo, bilo je očigledno da je pribor koji su ona i drugi učenici koristili bio tek malena, veoma dosadna kap u nepreglednom moru

15

raspoloživog pribora. Prostorija je sadržala luksuzne artikle poput višebojnih hemijskih olovaka, metalnih rezača za olovke, celih pako-vanja flomastera pored ozbiljnih, ultramodernih artikala kao što su harmonika datoteke i velike, profesionalne heftalice. Kejt nije čula ni reč od onoga što je gospođa Finegan govorila zato što je bila u stanju potpunog fizičkog šoka.

Od tog poslepodneva orman je stalno bio u njenim mislima. Znala je da je za istraživača važno da se uživi u zločinački um, ali je sumnja-la u motive svog uma, koji je neprekidno smišljao načine kako da prevari revizorski registar. Plašila se da polako tone u korupciju.

Danas je u „Midlend Edjukešonalu” provela trideset minuta raz-gledajući pečate, pokušavajući da smisli razlog za kupovinu, ali bez uspeha. Sada je Kejt obavljala svoj uobičajeni posao ispred banaka i stambenih štednih zadruga. Osmatrala ih je više od sat vremena. Dve banke i tri štedne zadruge bile su smeštene jedna do druge na drugom spratu centra, pored dečjeg igrališta. Između njih se nalazila oaza veštačkog biljnog sveta okružena narandžastim plastičnim sedištima. Kejt je sedela, dok je Miki diskretno virio iz njene torbe.

Oduvek je smatrala da bi se svaki značajan zločin, koji bi se eventualno dogodio u centru, mogao odigrati samo na tom mestu. Bila je ubeđena u to. Ljudi iz obezbeđenja bili su previše zaokupljeni posmatranjem kradljivaca i besposličara, ali Kejt je gledala izvan okvira; jednoga dana, sve to vreme koje je ulagala u osmatranje svaka-ko će se isplatiti. Ponekad je dopuštala sebi da razmišlja o vrsti gra-đanskog priznanja koje bi dobila kada bi lično sprečila neku veliku pljačku. U „Binu” su dobra dela nagrađivana raskošnim obrokom koji se bez izuzetka sastojao od pire-krompira sa kobasicama. Kejt se više nadala nekom odlikovanju ili znački, i možda stalnom zaposlenju, pri čemu bi radila rame uz rame sa odraslim detektivima.

Radio Grin Ouks kreštao je u daljini dok je posmatrala prazna lica ljudi koji su ulazili u banke i izlazili iz njih. Posmatrala je kako ljudi uzimaju na stotine funti iz bankomata, kao ošamućeni. Jedan mladi par, svako sa po pet ili šest firmiranih kesa iz okolnih radnji, prišao je bankomatu, svako je uzeo po sto funti, a zatim su se opet uputili prema radnjama. Njihov beživotan izgled bio je deo sveopšteg

16

nestvarnog osećaja koji je vladao u centru. Izgledalo je kao da niko nema cilj; ušli bi u Kejtino vidno polje i blokirali joj pogled, kao da hodaju po nekom automatizmu. Ponekad ju je to plašilo. Pomislila bi da je ona možda jedina živa stvar u Grin Ouksu. U drugim prilikama, pomišljala bi da je duh koji opseda prolaze i pokretne stepenice.

Znala je da će jednog dana pored banaka ugledati nekog sa drugačijim izrazom lica. Zabrinutost ili prepredenost, mržnja ili žudnja, i ona će znati da je to osumnjičeni. Proučavala je lica, tragajući za bilo kakvim znakom zastranjivanja. Pogled joj se zaustavio na igralištu, gde neka deca njenih godina nisu izgledala impresionirana ponudom. Bila su prestara za penjalice, tobogane i bazen sa lopticama, ali za razliku od Kejt, deca kao da nisu uviđala da je ceo centar bio jedno veliko igralište. Osetila je tup bol usamljenosti u stomaku, ali ga njen mozak nije registrovao. To nije bilo ništa novo.

Kejtina omiljena knjiga, Kako biti detektiv (deo serijala „Mladi istraživač”), bila je sasvim izričita u pogledu bolnih stopala i dosade koji su neophodni za otkrivanje zločina. Čovek je morao da uloži dovoljno sati u toku dana, svakog dana:

Čak i noću, dobar detektiv spreman je za akciju. Morate da budete spremni da istražujete zločine i uđete u trag osumnjičenima. Lopuže su lukave i vole okrilje mraka.

Informacija je bila strogo poverljiva, ali Kejt je provela jednu noć u Grin Ouksu. Kod kuće je otkucala pismo o izmišljenoj ekskurziji i uputila se u centar sa Mikijem, čuturom i svojom sveskom. Stigla je u centar neposredno pre zatvaranja i sakrila se u maloj plastičnoj kući u sredini dečjeg igrališta. Čekala je tu sve dok prodavci nisu otišli svojim kućama i dok se muzika nije isključila. Pokušala je da ostane budna tokom cele noći, osmatrajući banke iz unutrašnjosti kućice, izlazeći povremeno da bi ih bliže pogledala i protegla noge. Verovatno je zaspala nešto pre svitanja; kada se probudila, banke su bile otvorene i prve mušterije već su bile unutra. Na svu sreću, Miki je kao pravi profesionalac bio na oprezu sve vreme, tako da ništa nije moglo da mu promakne. Ipak, bila je razočarana zbog nedostatka izdržljivosti. Bila je odlučna da ponovo pokuša i sledeči put ostane budna cele noći.

17

Čovek koji je sedeo dve stolice dalje od nje ustao je i otišao, i Kejt je iznervirano shvatila da je sedeo tu poduže vreme, a da ona nije uspela da mu vidi lice. Možda je procenjivao „Lojds” banku, možda je imao koncentrisan izraz lica. Ustala je u nameri da ga prati, ali se predomi-slila kad je shvatila da bi trebalo da pođe kući. Napravila je u svesci belešku o završenoj smeni osmatranja, ugurala Mikijevu glavu u torbu i uputila se prema autobusu.

4

STROGO POVERLJIVO. DETEKTIVSKA SVESKA. VLASNIŠTVO AGENTA KEJT MINI.

Četvrtak, 19. april

Muškarac preplanule kože u kariranoj sportskoj jakni ponovo kod Vanezija. Ima novi par naočara sa čeličnim okvirima i tamnim staklima. Mislim da je Amerikanac, izgleda kao loš momak iz „Kolumba”. Sumnjam da je unajmljeni ubica koji vreba svoju metu. Počinjem da mislim da je u pitanju konobarica bez vrata. Mnogo je gledao u nju. Moram da otkrijem motiv za njeno ubistvo, ali ću sutra pokušati da je uvučem u neobavezan razgovor i upozorim je ukoliko je neophodno, ali prvo moram da nađem više dokaza o „gospodinu Preplanulom”.

Prilikom odlaska, dok je prolazio pored mog stola, ispustio je upaljač; mislim da je to bio pokušaj da vidi moje beleške. Brzo sam sakrila svesku ispod jelovnika, a on je prikrio poraz. Možda počinje da shvata da sam dostojan protivnik.

Petak, 20. april

Danas nije bilo gospodina Preplanulog; umesto njega, pojavila se žena sa sumnjivo lošom perikom. Da li su povezani??? Bila je izuzetno hladnokrvna; dok je jela svoje parče švarcvald torte, uopšte nije poka-zivala znake zabrinutosti.

Ni traga ni glasa od konobarice bez vrata - raspitala sam se o njoj kod konobarice koja me je uslužila; rečeno mi je da je danas njen „slobodan dan”. Zanimljivo.

19

Danas ponovo u Vanezijevom restoranu. Gospodin Preplanuli ponovo za svojim stolom u ćošku. Gospođa Perika takođe prisutna, ali više ne postoji sumnja da je povezana sa Preplanulim. Videla sam je kako uzima mnogo pilula iz različitih bočica - možda je nosila periku iz medicinskih, a ne iz kriminalnih razloga. Žena u plavom kišnom mantilu ponovo primećena na klupi ispred radnje sa opremom za bebe i decu „Mothercare”. Danas je imala dečja kolica, ali i dalje bez deteta.

Utorak, 24. april

Danas nema ničeg za prijavljivanje. Primećen muškarac kako jede koru od pomorandže iz braon papirne kese. Pratila ga 40 minuta, ali dalje zastranjivanje nije primećeno.

Provela dva sata ispred banaka - niko nije izgledao pogrešno.

Sreda, 25. april

Sredovečan čovek u iznošenom kaputu izgubio je nešto u jednoj od korpi za otpatke. Videla ga kako zavlači ruku u korpu i vadi stvari. Pomislila sam da obezbeđenje prilazi da mu pomogne, ali umesto toga, oni su ga otpratili iz centra. Primetila sam da se zbunio i stavio u svoj džep stari hamburger koji je neko bacio. Odlučila se protiv daljeg istraživanja.

Četvrtak, 26. april

Visoki belac viđen danas kako se krije u tropskom rastinju u centralnom delu. Izgledalo je kao da razgovara sa listom. Bez očiglednog kriminalnog motiva, tako da smo se Miki i ja brzo udaljili.

Petak, 27. april

Prilikom osmatranja banaka, usamljeni muškarac prošao je pored mene i uleteo u „Berklis”. Nije bilo sumnje da je u pitanju prepad. Pošla za njim sa svojim fotoaparatom, ali ga samo zatekla kako viče na blagajnika zbog troškova koje je banka naplatila. Koristio je mnogo psovki, ali je bio nenaoružan i naizgled nezainteresovan za pljačkanje banke. Ipak, bila je to korisna vežba - zatekao nas je usnule.

5

ospođa Finegan smislila je inovativan raspored sedenja u trećem razredu osnovne škole. Raspored nije bio po abecednom redu kao kod gospodina Gibsa; nije bio ni po uzoru na metod „plavi sto, crveni sto”, koji se sviđao gospođi Kres, i naravno da nije bio priželj-kivani „sedi pored svog druga” raspored koji se sviđao svakom dete-tu (gospođa Kres rekla je za ovaj predlog da je ‘dete-tuđinski’).

Umesto toga, bio je to metod koji je za cilj imao uspostavljanje potpune ravnoteže. Zbir inteligencije, neposlušnosti, mirišljavosti i bučnosti svakog para trebalo je da bude približno isti u celom razredu, koliko god je to bilo moguće. Bučno dete bilo bi upareno sa tihim, a nevaljalo dete spojeno sa tužibabom.

Gospođa Finegan nesumnjivo se nadala da će izazvati nepoverenje i očaj: razred doušnika i ogorčenih rivala. Međutim, većini u razredu njen sistem omogućio je da sede pored svojih drugara. Srećna većina učenika nije imala prepoznatljive osobine ili crte, tako da su morali da budu upareni sa slično običnim učenicima, ili bi došlo do opasne prevlasti i neravnoteže.

Ipak, za onu nekolicinu na marginama razreda, sistem je bio kazneni. Kejt su smatrali za pametnu, vaspitanu, tihu i čistu devojčicu, i njena nagrada za to bilo je mesto pored Tereze Stenton.

Prvog dana njihovog sedenja za zajedničkim stolom, Tereza se okrenula prema Kejt i rekla: „Gledaj!”, a zatim brzo progutala pet centi pre nego što je otvorila usta i isplazila jezik da bi dokazala da je novčić nestao. Kejt je zacvilela i zagnjurila glavu u svoju radnu svesku, ali je Tereza zatim nastavila seriju podrigivanja pre nego što je

21

naročito nasilno podrigivanje izazvalo snažno izletanje novčića iz neke neopisive vlažne šupljine pravo na Kejtin rad.

Tereza se pridružila razredu na početku prolećnog polugodišta, navodno posle izbacivanja iz prethodne škole koju je pohađala, i njen dolazak potpuno je poremetio prihvaćenu hijerarhiju i odnose koji su utvrđeni još u obdaništu. Prethodno je postojala priznata najneposluš-nija devojčica u razredu, a ispred nje bio je samo najneposlušniji dečak u razredu. Tu su bili i najprljaviji dečak i devojčica, najčudniji dečak i devojčica… Kakva god bila razlika - najneposlušniji, najbučniji, najna-silniji - dečaci su uvek imali najekstremnijeg kandidata.

Sada su ovi bivši osvajači medalja posmatrali sa margina, zbunjeni i dezorijentisani, kako Tezera Stenton prolazi pored njih i završava na prvom mestu u svim disciplinama. Definicije su morale ponovo da se utvrde. Razred od tridesetoro dece je odrastao, to više nisu bili peto-godišnjaci uvereni da je ponašanje Imona Morgana bilo najgore moguće. Jednom prilikom, kada je univerzalno zastrašujuća gospođa Finegan napustila učionicu da bi uzela nešto iz ormana za školski pribor, Imon je zauzeo njeno mesto ispred razreda, izveo ne baš preciznu, ali neverovatno odvažnu imitaciju gospođe Finegan, a zatim je, ne obazirući se na uzvike i uzdahe razreda od dvadeset devet đaka, kredom na tabli napisao ‘kučka’. Kejt je mislila da će se onesvestiti od straha kada se gospođa Finegan vratila u učionicu. Niko u razredu neće zaboraviti to dugo poslepodne ispunjeno užasom, unakrsnim ispitivanjem i pretnjama, konačnim priznanjem Imona da bi spasao ostatak razreda i stravičnim osmehom gospođe Finegan kad je to učinio.

Prilikom svog prvog dana u razredu i očigledno nezainteresovana za predavanje gospođe Finegan o Kneževini Vels, Tereza je glasno zevnula, ne pokrivajući usta, a zatim je, naizgled nesvesna pogleda koje su joj upućivali ostali učenici, bučno ubacila knjige u svoj sto, pustila da poklopac tresne o sto i jednostavno izašla iz učionice. U razredu je zavladao haos. Poput male plemenske kulture čiji se svet potpuno raspada usled pojave kutije kornfleksa, razred nije mogao ni da počne da prilagođava ovaj postupak svetu koji je poznavao. Izlazak iz škole? Njih su ujutro dovodili u školu, odvodili su ih iz

22

škole uveče, tražili su dozvolu za odlazak u toalet, igrali su se u propisanim delovima igrališta, grupisali su se u redove u polja sile i granica; kako je ona mogla da pređe granicu koju niko drugi nije mogao da vidi? U danima koji su usledili, Tereza je bombardovala treći razred jednim nezamislivim šokom za drugim, od kojih je najveći možda bio njena potpuna nesvesnost gneva gospođe Finegan.

Prvog dana na času gospođe Finegan, Kejt je donela izuzetno tešku odluku da se radije upiški u gaćice nego zamoli gospođu Finegan da joj dopusti da ode u toalet. Za takvu odluku bilo je odgovorno peto-godišnje slušanje ljutitih vrisaka gospođe Finegan, koji su odjekivali hodnicima. A otkad je počela da pohađa njen čas, psiho-tična narav gospođe Finegan nije učinila ništa da promeni Kejtino mišljenje. Razredu je bilo teško da to pojmi, ali zaista je izgledalo kao da ih gospođa Finegan prezire. Svaka reč koju bi izgovorila bila je ispunjena mračnim, kiselim sarkazmom. Svakog dana gospođa Finegan rekla bi: „Dobro jutro, deco”, uspevajući da u ovaj jednosta-van pozdrav unese razna značenja, podsmeh i gorčinu od kojih je Kejt pripadala muka. Okrutan humor bio je ono što je razred očekivao i čemu se nadao većinom dana, zato što je alternativa bila gubitak živaca gospođe Finegan. Sam volumen njenog glasa bio je dovoljan da osete mučninu, dok je zloba u njenom glasu bila od one vrste koja se retko mogla čuti izvan doma; često je bilo i nasilja. Kada gospođa Finegan nije mogla da povuče Džona Ficpatrika za kosu zbog njegove nove, izuzetno kratke frizure, ona ga je umesto toga jednostavno udarila.

Međutim, Terezu ništa od toga nije moglo da gane. Nije bila u pitanju drskost Noela Brenana, koji je pokušao da se usiljeno osmehne kada ga je gospođa Finegan ošamarila; ovo je bila istinska ravnodušnost. Izgledalo je kao da gospođa Finegan i ostatak razreda uopšte nisu bili u Terezinom vidnom polju. Dok je gospođa Finegan vikala na Terezu i bola je prstom da bi naglasila svaki slog, Tereza je prazno gledala ispred sebe, kao da gleda stari crtać sa isključenim tonom. A onda je jednog dana gospođa Finegan konačno pronašla dugme za zvuk. Tereza je gledala kroz prozor dok je gospođa Finegan vikala na nju zato što je nacrtala čudovišna lica na svakoj strani svoje vežbanke. Na kraju svoje tirade i naizgled kao da prihvata poraz,

23

gospođa Finegan je rekla: „Uskoro ćeš opet biti izbačena iz škole, a onda nijedna škola neće hteti da te primi, tako da ćeš morati da ostaješ kod kuće tokom celog dana…”

Pre nego što je uspela da završi, Tereza je prvi put usmerila svoju punu pažnju na gospođu Finegan. Oči su joj se ispunile suzama i pola sata je nekontrolisano jecala. Gospođa Finegan je sve to posmatrala sa zaprepašćenjem, kao i ostatak razreda.

Za vreme odmora svi su pričali o Tezerinoj kapitulaciji, dok su prethodno svrgnuti nevaljali dečaci pokušavali da donekle povrate svoj ugled, tvrdeći da bi se pre smejali, a ne plakali, kad bi im neko zapretio ostankom kod kuće. I to je bila istina; pretnja gospođe Finegan delovala je krajnje neefikasno, jednako loše procenjena strate-gija kao i često pokušavana pretnja: „Аkо ne jedeš koricu od hleba, kosa ti se neće ukovrdžati”.

Međutim, sa svog mesta pored Tereze, Kejt je savršeno shvatila situaciju. Viđala je na Terezinim nogama i rukama povrede i opeko-tine kakve nikad ranije nije videla, i znala je zašto je Tereza želela da ostane u školi. Ponekad bi, za vreme poslepodnevnih časova, Tereza sedela zagledana kroz prozor, a Kejt bi zapala u trans, posmatrajući ivice modro-crnih oblaka koji su izvirili ispod Terezinih rukava.

6

osle škole, jednog kišnog četvrtka, Kejt je sedela za stolom u dnevnoj sobi, pokušavajući da smisli i napiše nešto zanimljivo o Vikinzima. Razgledala je u svom udžbeniku sumorne fotografije koje su prikazivale zarđale metalne komade i polupanu grnčariju, i njene misli su odlutale. Setila se jedne druge prilike kada je sedela na istom mestu, ali baveći se mnogo važnijim stvarima. Crtala je urednu tabelu pomoću lenjira i olovke dok je u pozadini Ela Ficdžerald pevala o dami koja je bila skitnica. Njen otac je u kuhinji pevušio uz pesmu dok je spremao riblje štapiće i pomfrit za ručak.

„Tata, šta je to igra rakova8_{?”, uzviknula je Kejt. Razmišljala je o}

tome već izvesno vreme. „ Šta je šta?”

„Igra rakova. Ona kaže: ‘ne igra igru rakova sa baronima i grofo-vima’.” Kejt je zamišljala muškarce sa monoklima i u ogrtačima kako se gegaju postrance.

„Nije igra rakova, već igra sranja”, doviknuo joj je otac. Kejt je bila pomalo šokirana.

„Znaš već. To je neka vrsta igre sa kockicama. Stalno pričaju o ‘ispaljivanju sranja’. To je ono što hulje rade kada ne jure otmene ženske ili izvrdavaju federalce. Zar nije tako, šećeru?” Njen otac je sad već uveliko govorio zastrašujućim bruklinskim naglaskom.

„Tata, a da li svi ljudi u Njujorku pričaju kao patke?” Odgovor je stigao u vidu kuhinjske krpe koja joj je sletela na lice, bačena kroz

8

Kejt ovde navodi ‘crab game’, što doslovno znači ‘igra rakova’, ali je pravi naziv ove igre sa dve kockice ‘crap game’, što bi moglo da se prevede kao ‘igra sranja’.

25 otvor između kuhinje i trpezarije.

,,Da, tako je - pričaju kao patke i hodaju kao rakovi - sjajan je to grad. Bilo kako bilo, jesu li rezultati već skicirani?”

„Nisu, još uvek crtam tabelu.” Kejt je koristila lenjir da bi se osigurala da su linije tabele bile jednako razmaknute. Upravo su završili svoj najnoviji istraživački projekat. Ovonedeljni projekat bio je iscrpan izveštaj tipa koja je najbolja? o ušećerenim kruščicama9_{. Kejt i}

njen otac delili su zajedničku strast za ušećerenim kruščicama; posetili su petnaest različitih bombondžijskih radnji da bi uporedili veličine, šećerne premaze (ili ne), cene za količinu od sto grama, stepen kiselo-sti. Frenk je bio penzionisani statističar i on i Kejt provodili su veći deo svog zajedničkog vremena sastavljajući uredno ispisane izveštaje i tabele: najbolja čajdžinica u Vorvikšajeru, najbolji slano-kiseli čips, najmrzovoljnija konobarica svih vremena. Konačni vodič za najbolju mešavinu slatkiša po ceni od deset centi bio je planiran za naredni mesec.

Star šezdeset jednu godinu, Frenk je bio znatno stariji od roditelja druge dece u Kejtinom razredu, ali to Kejt nikad nije smetalo. Sjajno su se provodili zajedno. Kejt je procenjivala da je njen otac bio najmanje sto puta zabavniji i interesantniji i pametniji od svih drugih roditelja koje je viđala. Neki u njenom razredu imali su samo mamu, bez tate, ali je Kejt bila jedino dete koje je imalo tatu, ali ne i mamu. Majka ih je napustila kada je Kejt tek prohodala, i Kejt je se uopšte nije sećala. Ponekad se pitala kako bi našli prostora u svojim životima za još jednu osobu; jednostavno, nije bilo mesta koje bi mama mogla da popuni. Svaki vikend i školski raspust bili su unapred isplanirani. Odlasci na zanimljiva groblja, u rafinerije gasa, fabrike i zaboravljene delove grada. Frenk je ispunjavao lokalnu istoriju izmišljenim liko-vima sa blesavim imenima i besmislenim biografijama. Radnim danima, u večemjim satima, Kejt bi sedela na njegovom krilu i zajedno bi gledali TV, uvek se nadajući nekom starom američkom crno-belom filmu na BBC-ju 2: gangsteri, detektivi, loši momci, fatalne žene, senke

9

U pitanju je kuvani slatkiš po imenu ‘pear drop’koji se spravlja od šećera i raznih aroma i ima oblik male kruške.

26

i pištolji. Obožavali su Hemfrija Difrosta Bogarta i smejali se svaki put kad bi napravio budalu od Eliše Kuka Mlađeg ili Pitera Lora. Frenk bi izvodio grozne imitacije, a Kejt bi pokušavala da začini svoje rečenice tvrdokornim američkim dijalektom.

„Požuri, tata, Dosije Rokford počeće svakog trenutka.”

„Požuri? Požuri?! Da li želiš nejednako pečene riblje štapiće? Zar misliš da je lako postići istu nijansu fluorescentno narandžaste boje na obe strane? Da li znaš koliko je teško izbeći ‘rumeno površinsko zatamnjivanje’, kako to već nazivaju u najboljim restoranima? Učini mi uslugu i dozvoli da slobodno rukovodim u kuhinji.”

„Njegov telefon je zazvonio - sve propuštaš.”

„То je vrsta žrtve koju veliki umetnici moraju da podnesu. Mislim da je Mikelanđelo propustio nekoliko epizoda Kolumba dok je završavao Sikstinsku kapelu. Pikaso nikad nije čuo za Kvinsi. Uostalom, to je repriza - sve su reprize.”

Frenk je konačno proturio dva tanjira kroz otvor; seli su za sto i posmatrali Džima Rokforda kako na pecaroškom izletu otkriva više nego što je želeo.

Kad se emisija završila, Frenk je rekao Kejt da ode i pogleda u fioku u predsoblju. Vratila se sa malim paketom uvijenim u prugasti ukrasni papir.

„Šta je ovo?”

„То je poklon za tebe.” „Od koga?”

,,Od mene. Od koga misliš?” „Zašto?”

„Rekao sam da ću da ti kupim nešto posebno kada završimo projekat ‘ušećerene kruščice’.”

Kejt se široko osmehnula. Naravno da nije zaboravila to obećanje, ali nije smatrala da je u redu da izgleda kao da je očekivala poklon. Otvorila je paket, a unutra se nalazila knjiga Kako biti detektiv. Kejt se ponovo osmehnula. Sviđao joj se izgled knjige.

„Mislio sam da bismo mogli zajedno da rešimo neke zločine - ja bih mogao da budem Sem Spejd, a ti njegov pomoćnik… kako se ono zvaše… Majls Arčer.”

27 „Njega ubijaju na početku filma.”

„Da, pa, u redu, ali on nije imao ovu knjigu - ti ćeš biti pametnija. Možemo da počnemo tako što ćemo otkriti ko nam krade jogurt za ko-ji mlekadžija tvrdi da ga ostavlja pred našim vratima svakog petka.”

„Tata, mislim da bismo mogli da uradimo mnogo više od toga. Možemo da uhvatimo prave zločince - pljačkaše banaka, kidnapere… Vidi, pokazuje ti kako da se maskiraš da bi mogao više da se približiš osumnjičenom… Pogledaj, ‘turista’, sjajno - niko ne bi posumnjao da fotografišeš kriminalce.”

„Mislim da bi turista bio pomalo upadljiv u ovom kraju. Ovo je ipak Birmingem.”

„Ili perač prozora… Tata, ovo je sjajna knjiga. Borićerno se protiv uličnih zločina.”

Ali, stvari se nisu tako odvijale. Nekoliko meseci kasnije, Kejt se probudila jednog jutra i otkrila da joj je soba okupana sunčevom svetlošću. Ustajanje joj nikad nije bilo jača strana, tako da je bila srećna što će jednom uspeti da iznenadi oca i već uveliko sedeti u krevetu i čitati kad joj on bude doneo jutarnju šolju čaja. Sedela je u krevetu i čekala da začuje bat njegovih koraka u kuhinji dok je s radija dopirala laka kantri muzika, ali ništa nije mogla da čuje. Ponovo je pročitala poglavlje o proveravanju alibija u knjizi Kako biti detektiv, i onda je konačno, razočarana zbog upropašćenog iznenađenja, ustala i sišla u kuhinju. Frižider je stajao otvoren, i unutra je ugledala jednu od očevih čizama smeštenu na margarinu. Pozvala ga je, ali odgovora nije bilo. Onda je u sudoperi ugledala gomilu dopola izgorelih dokumenata bačenih u vodu. Tu su se nalazile njegova autobuska povlastica, stare priznanice, nešto reklamne pošte i članak o statis-tičkim metodama. Dok se vraćala kroz kuhinju i ulazila u salon, pri-metila je sve više i više stvari koje nisu bile na svom mestu, mnoštvo malih, pogrešno smeštenih stvari. Ovo je bila neka čudna igra.

Našla je oca na podu spavaće sobe. Dok je otvarala vrata, učinilo joj se da ubrzano doziva njeno ime, ali kad mu je pritrčala i kleknula pored njega, on kao da je nije video i neprekidno je ponavljao istu nerazmljivu reč dok mu je ruka iznova pokušavala da uhvati neku nevidljivu leteću napast. Kejt je plakala dok ga je uzrujano protresala,

28

govoreći: „Probudi se, tata, probudi se”, iako je znala da on ne spava. Nije izgledao kao otac kojeg je poznavala. Lice mu je delovalo ljutito i gledao je pravo kroz nju, čak kao da pokušava da je odgurne. Znala je da bi trebalo nekog da pozove, ali nije mogla da zamisli sebe kako podiže slušalicu. Nije znala kako bi mogla da priča o njemu kao da nije prisutan.

Sirene su se najzad oglasile, kao i njena baka. Njen otac delovao je naročito uznemireno zbog kravate koju je nosio vozač ambulantnih kola; pokušavao je da je zgrabi dok je izvikivao novu reč koja je zvučala kao ‘Hari’. Bio je to poslednji zvuk koji je od njega čula. Umro je u bolnici četiri sata kasnije. Baka joj je rekla da je imao moždani udar. Kejt nije mogla da razume. To je bila nežna, brižna stvar10_{. Otac}

je znao da je miluje po glavi kad ne bi mogla da zaspi. Sedela je u bolničkom hodniku, zagledana u vrata kroz koja su ga odgurali, čekajući da ponovo oseti taj utešni dodir.

Od tog trenutka život je bio drugačiji. Kejtina baka došla je da živi s njom. Kao udovica, čija je ćerka jedinica ostavila Frenka i Kejt osam godina ranije zarad novog života u Australiji, Ajvi je tokom godina ostala u kontaktu sa Frenkom, slala je razglednice i povremeno ih posećivala, ali su ona i Kejt bile skoro potpuno strane jedna drugoj.

Ajvi se predstavila Kejt i rekla: „Neću dozvoliti da odeš u dom. Useliću se kod tebe da se to ne bi dogodilo. To ne bih nikome požele-la. Kuvaću za tebe i živeću ovde s tobom. Meni je sad potpuno svejedno gde živim. Žao mi je zbog tvog oca - zaista mi je žao. Nije tvoja krivica što je bio tako star, ali ja ne mogu da ti budem majka. Nemam smisla za te stvari. Probala sam jednom i vidi šta sam postigla. Tvoja majka je glupa žena. Žao mi je što to moram da kažem, ali to je istina. Udala se za čoveka dva puta starijeg od sebe, a onda je pobegla i ostavila te, i sad ja moram da pokupim sve parčiće… opet. Znam da si pametna devojčica i znam da si dobra devojčica, tako da sam sigurna da ćemo se lepo slagati. Jedino što moraš da znaš o meni jeste da volim da gledam kvizove i idem na bingo.”

10

U engleskom jeziku , za moždani udar kaže se ‘stroke’, reč koja ujedno znači milovati, pomilovati, gladiti - što objašnjava Kejtinu zbunjenost.

29

Kejt je klimnula glavom i prihvatila ove informacije uz jedan dubok, unutrašnji uzdah.

Otkrila je da su večeri duge i prazne, a noći još gore. Strepela je od vikenda. Naučila je da ne razmišlja o Frenku kakav je bio te poslednje noći - njegov mozak napadnut krvnim pritiskom, zbunjen i sam, praveći nered po kući. Naučila je da razmišljanje o tome toliko boli, da predstavlja opasnost.

Našla je zaboravljenog plišanog majmuna u kredencu i osnovala Agenciju „Falkon”. Potpuno se posvetila spiskovima, prismotri, izveštajima, projektima. U školi se trudila najviše što je mogla, ćutala je, sedela je u komšijskoj radnji sa Adrijanom, kretala se iz sobe u sobu u velikoj kući.

7

ejt je trčala po obronku veštački napravljenog brega. Nebo iza nje bilo je ljubičaste boje, a snažan vetar povijao je ružno, tanušno i vretenasto drveće, savijajući ga i šamarajući mu granje. Đubre je poterano iz grmlja i sada se kovitlalo u ciklonima u ulazima malih kuća. Spremala se oluja sa grmljavinom, i Kejt je, dok je trčala, mogla da oseti kako vazduh oko nje pucketa. Vetar je ubrzao njen korak kad se sjurila niz padinu i nastavila da trči. Osetila se nesalomivom trčeći pored slomljenog slakla autobuske stanice, preko talastastog pejzaža naselja i kroz napušteno četvorougaono dvorište između zgrada. Veš je ludački poigravao na žici u dvorištu i Kejt je slepo protrčala kroz njega, udišući cvetni miris deterdženta dok su joj se čaršavi obavijali oko lica. Nasmejala se i nastavila da trči pored škole, pored zapuštene montažne metodističke crkve, skakućući u trku, osećajući se izvan kontrole, nadajući se da će je vetar odneti. U trenutku kad su prve krupne kapi kiše pale na trotoar, već je trčala niz svoju ulicu. Želela j e da se smesti kraj svog prozora i posmatra kako nadolazeće munje preleću preko žica na pilonima.

Petnaest minuta kasnije sedela je i utučeno posmatrala natopljene ulice. Nebo je prešlo iz ljubičaste и sivu boju, a naelektrisano uzbuđenje predstojeće oluje brzo je splasnulo u sumornu stvarnost vlažnog poslepodneva. Posmatrala je kako se kapi kiše slivaju niz prozorsko okno, zamagljujući scenu s druge strane, i osetila kako je ispunjava poznata mučnina. Napolju će biti svetlo još nekoliko sati, a ona mora da sedi tu i sve posmatra kroz prozor.

Nije poznavala decu koja su živela u komšiluku. U normalnim okolnostima to joj nije smetalo: ionako su svi pohađali školu u ulici

K

31

Četam i izgledali nasilno ili kao da su im roditelji bili u bliskom srodstvu. Bila je srećna u svojoj kancelariji sa Mikijem i svojim dosijeima. Međutim, ponekad je znala da provede letnje veče posmatrajući grupe od tridesetoro ili četrdesetoro dece kako se zajedno igraju. Dosada je već znala njihove igre, toliko ih je puta gledala. Bilo je tu nekih koje je i ona igrala u školi, poput „britanski buldog”11 _{i „raunders”}12_{, ali ona koja ju je zanimala bila je igra koju su}

deca zvala „zatvorenik”: bila je to neka čudna verzija žmurki, sa šutiranjem konzervi, oslobađanjem zarobljenika i bez očiglednih ograničenja. Jednom prilikom sedela je prikovana za prozor i posmatrala kako grupa tragača pročešljava naselje u potrazi za poslednjim dečakom koji se skrivao. Uspeo je da izdrži dva sata i sve vreme Kejt je mogla da ga sasvim jasno vidi na krovu jedne od malih kuća. Dok je svetlost jenjavala, a tragači sve nestrpljivije izvikivali njegovo ime, dečak je ugrabio priliku, skočio na krov pokriven crepo-vima i odatle izveo neverovatan skok na jedno od mladih stabala, koje se povilo pod njegovom težinom i spustilo ga na zemlju tik do konzerve koju je šutnuo i tako oslobodio zarobljenike. Kejt se pridružila ushićenim vriscima i smehu. Čak je obukla svoj kaput u nameri da izjuri napolje i pridruži im se, ali ju je hrabrost izdala kod ulaznih vrata.

Danas je kiša svakog zadržala unutra . Kejt se pomerila od prozora i naterala sebe da nešto uradi.

Kejt je volela svoju sobu. Baka joj je dopustila da je preuredi posle očeve smrti, stoga je tepih zamenjen crno-belim kockastim linoleumom. Njen stari beli garderober od melamina, toaletni sto i komoda zamenjeni su za četiri polovna metalna ormana za dokumente duž jednog zida. Njen klimavi dečji sto zamenjen je velikim polovnim radnim stolom od čistog drveta. sa fiokama s jedne strane, a najbolje od svega bilo je što joj je preostalo dovoljno novca za stolicu na točkiće. Kejt je namestila sto tako da gleda direktno u vrata,

11

Britis h Bulldog - dečja igra u kojoj igrači trče od jedn e zone do druge, pokušavajući da izbegnu da ih ‚hvatači’ uhvate.

12

32 leđima okrenuta prozoru.

U skladu sa uputstvima u knjizi „Каkо biti detektiv”, okačila je ugaono ogledalo iznad vrata da bi, čak i dok sedi za stolom, mogla da vidi sve što se događa na ulici, a naročito da bi na vreme mogla da otkrije pokušaj nekog lažnog perača prozora da pročita njene beleške. Bilo je teško odupreti se porivu da se zaleti na linoleumu u svojoj stolici na točkiće, ali posle celog poslepodneva provedenog radeći upravo to, Kejt se sad a trudila da suzbije tu lošu naviku. Dopustila je sebi deset minuta zabave u stolici na dan, ali je, mimo toga, svako drugo kretanje u stolici moralo da bude krajnje funkcionalno. Ponekad bi se okrenula da uzme hemijsku olovku iz fioke i pravila da ne primećuje da je zavrtela stolicu više nego što je neophodno - bilo je teško ne varati bar malo ali uglavnom nije dolazilo do sramnih okretanja ili vrtenja izvan dozvoljenog vremena. Na stolu se nalazila Kejtina pisaća mašina koju je dobila na poklon za Božić kad je imala sedam godina. Iako je bio u pitanju samo plastičan dečji model, otkrila je da dobro obavlja posao i mislila da klijentima neće smetati. Među-tim, žalila je zbog nalepnica u obliku ponija i kučiča koje je nalepila na pisaću mašinu tog istog Božića; Sem Spejd nikad ne bi uradio tako nešto. Na stolu se takođe nalazila mala datoteka, u kojoj je nameravala da drži imena i druge podatke svojih kontakata. Dosad su samo tri kartice od ukupno dve stotine bile popunjene. Jedna je bila za njenog prvog komšiju Adrijana, jedna za lokalnu stanicu policije i jedna za DVLA13_{. Viđala je mnoge detektive u američkim filmovima kako}

proveravaju vozačke dozvole i registarske tablice. Nije bila sigurna kako je to funkcionisalo u Velikoj Britaniji, ali je za svaki slučaj iz telefonskog imenika uzela adresu u Svonsiju da bi uštedela vreme.

Ovog poslepodneva bila je zauzeta pravljenjem svoje nove sveske za identifikaciju. Prvobitnu svesku napravila je pre otprilike osamna-est meseci, pažljivo prateći uputstva u knjizi Kako biti detektiv. Sveska je imala trideset strana i svaka strana bila je isečena na četiri horizontalne trake. Na gornjoj traci svake strane Kejt je nacrtala niz

13

Driver and Vehicle Licensing Agency - Agencija za vozačke dozvole i registraciju vozila u Velikoj Britaniji.

33

frizura, na drugoj traci obrve, oči i vrhove noseva, na trećoj traci samo noseve, a na donjoj traci nalazile su se brade i usta. Kejt je bila relativno zadovoljna postignutim rezultatom, iako je otkrila da je, usled ograničenog crtačkog umeća, najmanje polovina lica ličilo jedno na drugo: varijacije na lice Artura Mularda. Međutim, sad je razmiš-ljala izvan okvira. Ideja ostavljanju reklame u autobus naterala ju je da kritički proceni svoju kancelariju i opremu, te je shvatila da sve to ne bi ostavilo baš najbolji utisak na potencijalne platežne klijente. Posedovanje sveske za identifikaciju bilo je dobra ideja i svakako od velike pomoći klijentu koji bi pokušavao da opiše osumnjičenog, ali je Kejt mislila da bi nekim a od njih ručno nacrtana sveska delovala neprofesionalno. I tako je danas pravila novu svesku, s tim što je ovog puta - i to je bio majstorski potez - koristila isečke iz časopisa. Kejt je na stolu imala ogroman svežanj časopisa koje joj je Adrijan sačuvao; počela je strpljivo da ih prelistava i iseca svaku stranu koja je sadržala dobru, jasnu sliku glave odgovarajuče veličine.

Kako je poslepodne prolazilo, i kiša je prestala da pada; u naselju se ponovo mogla čuti dečja graja i Kejt se odlučno usredsredila na lica stranaca.

8

ilo je to još jedno sparno poslepodne u trećem razredu. Kejt je gledala kroz prozor u kuće s druge strane ulice, gde su tri besna psa terorisala svakog ko bi se usudio da pređe preko travnate površine posute đubretom. Kejt se plašila pasa, iako je, budući da je ujedena jedanaest puta tokom svog života, sumnjala da je u pitanju iracionalan strah. Naselje je bilo prepuno pasa - ljudi su ih kupovali da bi učinili svoje živote bezbednijim, ali stvari se nisu tako odvijale. Svi psi imali su psihološke probleme: mržnju prema deci, mržnju prema biciklima, mržnju prema raznosačima novina, mržnju prema crnim klincima, mržnju prema belim klincima, mržnju prema brzim predmetima; neki su mrzeli nebo i lajali i jurišali na njega tokom celog dana. Srećna okolnost za pse bila je činjenica da se u blizini uvek nalazio još jedan pas koji je delio njihovu psihozu i s kojim su mogli da se udruže u bandu. Čopori pasa istomišljenika patrolirali su naseljem, lutajući šetalištima i dvorištima kao pohotne i hrome grupe za podršku. Kejt je posmatrala njihove isplažene jezike i zle čeljusti, pokušavajući da ostane smirena. Vlasnici pasa ugledali bi je kako se daje u beg od njihovih slinavih, neobuzdanih i neverovatno nasilnih zveri i povikali za njom: „Nemoj da se plašiš, oni nanjuše strah”. Ovo je trebalo da bude koristan savet, ali Kejt ga nije razumela. Druga stvar koju nije mogla da shvati bila je razlika između ugriza i ujeda - mislila je da ima neke veze sa namerom - ali bilo je teško dokučiti. Od jedanaest puta koiiko je ujedena, šest puta je vlasnik psa bio prisutan na licu mesta, i svaki od njih prokomentarisao je napad sa: „Samo se igra. Ugrizao te je, nije te ujeo.”

Kejt je posmatrala dok je gospođa Birn, najmršavija žena na svetu, sa naporom prolazila pored pasa, gurajući dupla dečja kolica i noseći mnoštvo kesa sa namirnicama. Mislila je da nešto nije u redu sa

B

35

gospođom Birn, nešto veoma tužno što je imalo veze sa njenom nevid-ljivošću. Psi joj nisu zadavali probleme; jednostavno su gledali kroz nju, kao da ne postoji. Kćerka gospođe Birn, Karen, pohađala je Kejtin razred, i jednom je pozvala Kejt na čaj posle časova. Kejt je primetila da su čak i rođena deca jedva obraćala pažnju na gospođu Birn. Ona je bila samo senka koja se nervozno kretala od jedne do druge sobe. Tepisi u stanu bili su lepljivi svi do jednog, i nije bilo gospodina Birna. Kejt je pomisliia da je možda jednog dana, pošto je odlepio cipele od tepiha, odlučio da ne želi više da se zalepi, te je ostavio jadnu gospođu Birn još uvek prikovanu za šarenu mustru pod nogama.

Neprijatan zvuk struganja metalne stolice o pod učionice nevoljno je vratio Kejt u sadašnjosti na udžbenik na stolu pred njom. Bio je utorak, a vreme četvrt do tri. Utorkom i četvrtkom poslepodneva su bila posvećena matematici - cela poslepodneva. Ili je bar ranije bilo tako. Pre otprilike tri meseca, časovi matematike pretvorili su se u ustajale bare prepune očajanja i beznađa, što su ostali i do danas. U dobra stara vremena, tačnije u februaru, Kejt je stigla do 31. strane u udžbeniku za matematiku broj 4. Tu se prvi put susrela sa konceptom uglova i smerova. Autor udžbenika odlučio je da ilustruje temu pomoću slikovite priče koja je sadržala jedan kontrolni toranj na aerodromu i razne avione koji su se takmičili za mesto sletanja. Kejt je dugo proučavala stranicu. Imala je više nego dovoljno vremena: ona i Pedi Harli prešli su dve knjige više od ostatka razreda. Pokušavala je da natenane shvati male uzdignute kružne simbole, tačkaste linije i naizgled nasumične brojeve. Nisu imali smisla, ali Kejt nije bila u žurbi da pita gospođu Finegan.

Kejt je nekih sat vremena istraživala različita moguća tumačenja podataka. Prekrila je jednu stranu papira zamršenim proračunima kada ju je Pedi Harli kucnuo po laktu i ukazao da se i on zaglavio na 31. strani. Sedeli su i došaptavali se, razmenjujući predloge za rešava-nje problema, sve dok konačno, u pet do tri, posle bacanja novčića i Kejtinog poraza, Kejt nije podigla ruku i zatražila pomoć od gospođe Finegan.

Od tada su prošla tri meseca. Kejt i Pedi i dalje su bili na 31. strani, ali je razlika bila u tome što su i ostali učenici u razredu bili na toj strani. Koliko prethodne nedelje, najsporiji dečak u razredu, Mark Mekgrat, konačno se posrćući dovukao do sudbonosne strane, usput

36

se saplićući o tela drugih učenika koja su ga čekala na tom mestu. Iako potpuno nepodesna za podučavanje mlađe dece, gospođa Finegan je, zapravo, bila veoma dobar matematičar. Prvog dana kada je Kejt zamolila za pomoć u vezi sa 31. stranom, gospođa Finegan bila je uverena da je dala najjasnije i najpreciznije moguće objašnjenje uglova i smerova. Nažalost, Kejt i Pedi nisu razumeli ni reč fakultet-skog predavanja koje je održala. Tokom nedelja koje su usledile, sve više i više učenika dizalo je ruke i raspitivalo se o 31. strani, i svaki put kad je njeno savršeno objašnjenje dočekano tupim pogledima, nešto bi u gospođi Finegan umrlo, sve dok konačno nije odustala od svega. Za poslednja dva meseca, bilo ko dovoljno glup da se usudi da kaže da se zaglavio na 31. strani, dobijao je jedan te isti odgovor izrečen nezainteresovanim glasom: „Pa, odglavi se sam”. Povremeno bi neki bistriji učenik, a uz to i debelokožac, pomislio da je rešio misteriju i predstavio gospođi Finegan svoju neizbežno pogrešnu interpretaciju podataka, ali bi ona samo uzvratila hladnim pogledom sve dok dete ne bi ponovo utonulo u tišinu.

Kejt je razmišljala o razlozima za i protiv voki-toki sistema za agenciju. Razlozi za bili su očigledni voki-toki bio je najneverovatnija stvar na svetu, bez konkurencije. Kejt nije mogla da bude u radnji koja je prodavala voki-toki setove, a da najmanje pola sata ne provede zagledana u razna pakovanja; za to vreme osećala je neku vrstu maničnog uzbuđenja. Upijala bi slike na kutijama koje su prikazivale dete sa voki-tokijem u ruci i cik-cak linije kako dopiru iz slušalice nagoveštavajući statičko pucketanje, nagoveštavajući zvučne talase, nagoveštavajući magiju - uz neki jednako isprekidani tekst tipa ,,Da li se čujemo? Kraj”. Kejt bi osetila nesvesticu. Razmišljala je o posedovanju voki-toki sistema kao što su druge devojčice razmišljale o posedovanju ponija. Razlozi protiv bili su jednako očigledni - Miki nije mogao da govori i nije mogao da drži predmete; bio bi beskoristan sa voki-tokijem. To ne bi bila magija, već samo nepokretan komad plastike koji bi morala selotejpom da zalepi za njegovu glavu. Kejt je uzdahnula i onda se štrecnula kada je videla da Tereza čita 63. stranu udžbenika za matematiku. Izbegavala je da razgovara sa Terezom otkad je ova digla ruke od ostalih učenika i odlučila da im se obraća jezikom podrigivanja, ali sad je bila isprovocirana prizorom Tereze koja je kaljala udaljeni raj 63. strane svojim luckastim

prisus-37 tvom.

„Gospođa Finegan je rekla da nikom od nas nije dopušteno da preskoči 31. stranu. Moramo sami da se odglavimo pre nego što možemo da nastavimo dalje.”

Tereza joj je nakratko uputila namršten pogled, ali je onda odustala od pokušaja da razume i usmerila pažnju na udžbenik.

Kejt je ponovo pokušala: „Tereza, ne možeš tek tako da radiš stranu koju želiš, moraš da prelaziš gradivo po redu. Da sam ja to uradila, do sad bih već bila na strani 100.”

Tereza je podigla pogled, ovog puta iznervirano. ,,Da, ali nisi mogla to da uradiš, zar ne? Zato što si još uvek zaglavljena na nekoj strani koju ona neće da objasni. Ona mi nije potrebna - ne može ništa da mi kaže.”

„Otkriće da si preskočila 31. stranu i onda će satima da viče.” „Каkо bi mogla da otkrije? Nije napustila svoj sto poslednja četiri meseca. Slomljena je. Gledala sam je kako se lomi. Viče i sad, ali ne kao ranije; slomila se. Uostalom, nisam ništa preskočila. Lako je.”

Kejt je sedela izvesno vreme, svesrdno se trudeći da se ne upeca na taj mamac, znajući da će to biti samo uvod u neku novu Terezinu strahotu, ali je ipak popustila. „Pokaži mi šta si uradila na 31. strani.”

Tereza se vratila na željeno mesto u udžbeniku, a Kejt se pripre-mila da ugleda stranu ispunjenu nepristojnim crtežima ili čak umazanu izmetom - ništa je ne bi iznenadilo kada je Tereza bila u pitanju. Umesto toga, ukazala joj se uredno popunjena strana, zajedno sa nekim proračunima i beleškama na marginama.

Kejt je buljila u stranu pokušavajući da vidi kakve je glupe greške Tereza napravila, ali je u tom Tereza počela da o bjašnjava: „Аkо zamisliš da je krug, zapravo, torta koja je isečena na 360 parčića…” I tokom narednih dvadeset minuta Tereza je izvela jasan, sveobuhvatan monolog koji je savršeno objašnjavao sve što bi Kejt poželela da zna o uglovima i smerovima i drugim ključnim konceptima trigonometrije.

9

ponedeljak ujutro, prvog dana raspusta, Kejt je sazvala sastanak sa Mikijem da bi promislila strategiju Agencije „Falkon”. Poči-njala je da sumnja da će se nešto veliko ikad odigrati u Grin Ouksu i brinula se kako će agencija stvoriti reputaciju. Dozvolila je sebi da se vrti u stolici na točkiće da bi podstakla razmišljanje. Miki ju je posmatrao sa svog mesta, naslonjen na pisaću mašinu.

„Moramo da rešimo zločin, Miki. To je ono što detektivi rade”, rekla je Kejt pre nego što je ponovo utonula u misli. Bilo je neophodno uložiti dovoljno vremena u lakav poduhvat, ali je dobar istraživač morao da se osloni i na instinkt. Kejtin instinkt oduvek joj je govorio da će se nešto ozbiljno dogoditi u Grin Ouksu, nešto što bi proslavilo njeno ime, ali se sad plašila da je njen instinkt možda omanuo.

Pregledala je svoje sveske i otkrila prilično malo materijala o Grin Ouksu - sumnje, nagađanja - ali bez pravih osumnjičenih, bez dokaza, bez zločina. Možda je, s obzirom na prisustvo radnika obezbeđenja i postavljene kamere, Agencija „Falkon”, jednostavno, gubila vreme.

Pogrešno mesto, pogrešno vreme - te reči su je opsedale.

Možda je berba bila bolja u neposrednom komšiluku. Možda je zločin bio na pragu njene kuće, možda je svakodnevno prolazila pored njega. Uvek je bila na oprezu, uvek je beležila događaje u komšiluku, kad god bi tu provodila vreme; ipak, možda je sad bio trenutak da upotrebi sredstva agencije.

Posle još jednog sata provedenog vrteći se u stolici, Kejt je imala predlog. Tokom naredne četiri nedelje Agencija „Falkon” posvetiće podjednako vremena lokalnom okruženju i Grin Ouksu. Po isteku tog

U