Martin Hajdeger - Ni e I.pdf

Objavljivanje ove knjige pomogao je

SEKRETARIJAT ZA KULTURU GRADA BEOGRADA iz fonda za sufinansiranje kapitalnih izdavačkih dela

u oblasti umetnosti, društvenih i humanističkih nauka

Urednik Mirjana Sovrović Urednik edicije Ivan Milenković Likovni urednik Milica Mićić Naslov originala Martin Heidegger Nietzsche I

First published at Verlag Gunther Neske, Pfullingen Klett-Cotta

© 1961,1998 J.G. Cotta’sche Buchhandlung Nachfolger Gmbh, Stuttgart © Fedon, Beograd

Martin Hajdeger

Niče

Prvi tom

S

Sadržaj Prvi tom

Volja za moć kao umetnost / 11 Večno vraćanje istog / 243 Volja za moć kao saznanje / 447

Drugi tom

Večno vraćanje istog i volja za moć / 9 Evropski nihilizam / 33

Ničeova metafizika / 243 Određivanje nihilizma

posredstvom istorije bivstvovanja / 315 Metafizika kao istorija bivstvovanja / 377

Nacrti za istoriju bivstvovanja kao metafiziku / 435 Sećanje na metafiziku / 459

Predgovor

Sam Niče imenuje iskustvo koje određuje nje-govo mišljenje:

„Život... tajanstveniji - počev od onog dana kad meje spopao veliki oslobodilac, ona misao da život može biti saznavaočev eksperiment."

Vesela nauka,

1882 (Knjiga IV, br. 324)

„Niče" - misliočevo ime stoji kao naslov za stvar njego- vog mišljenja.

Stvar, sporni slučaj, sama po sebi jeste razračunavanje. Pustiti naše mišljenje da uđe u stvar, pripremiti ga za nju - ti ciljevi određuju sadržaj ovog spisa.

Ovaj spis sastoji se od predavanja držanih od 1936. do 1940. na Frajburškom univerzitetu. Njima su pridodate rasprave koje su nastajale od 1940. do 1946. Te rasprave izgrađuju put na kojem predavanja - u to vreme još na putu krče put za razračunavanje.

Tekst predavanja raščlanjen je po sadržaju, a ne po sledu časova. Ali zadržan je predavanjski karakter, što uključuje neizbežnu širinu izlaganja i izvesnu količinu ponavljanja.

Namerno se iz Ničeovih spisa često razmatra isti tekst, mada svaki put u drugom kontekstu. Čak i grada koja mnogim dtaocima može biti poznata, pa i dobro poznata, ostala je, pošto se u svemu dobro poznatom još krije nešto što je dostojno mišljenja.

Ponavljanja bi mogla biti povod da se uvek iznova pro-mišlja onih nekoliko misli koje odreduju celinu. Da li, i u kojem smislu, s kakvim domašajem, misli ostaju dostojne mišljenja - to se rasvetljava i o tome se odlučuje posredstvom razračunavanja. U tekstu predavanja nepotrebne red i fraze izbrisane su, zamršene rečeNiče pojednostavljene, nejasna mesta pojašnjena, a omaške ispravljene.

Međutim, napisanom i štampanom tekstu nedostaju prednosti usmenog izlaganja.

Posmatran kao celina, ovaj spis teži da omogućava sagledavanje misaonog puta kojim sam išao od 1930. do „Pisma o humanizmu" (1947). Dva omanja predavanja objavljena upravo pre „Pisma", „Platonovo učenje o istini" (1942) i „0 suštini istine" (1943), nastala su već u periodu 1930-1931. Tumačenja Helderlinove poezije (1951), koja sadrže jednu raspravu i nekoliko predavanja iz razdoblja izmedu 1936. i 1943, samo posredno osvetljavaju pomenuti put.

Otkuda dolazi razračunavanje s Ničeovom stvari i kuda ono ide, dtaocu biva jasno kada i sam pode putem kojim su udarili sleded tekstovi.

I

Volja za moć kao umetnost

„Gotovo dve hiljade godina, a ni jednog jedi-nog novog boga!"

Antihrist, 1888 (VIII, 235-236)

Niče kao metafizički mislilac

U Voljiza moć, „delu" koje obrađujemo u ovim preda- vanjima, Niče o filozofiji kaže sledeće (br. 420):

,,Ne želim nikoga da nagovaram na filozofiju: nužno je, a možda i poželjno, da filozofija bude retko biljka. Ništa mi nije odvratnije od didaktičkog hvaljenja filozofije, kao kod Seneke ili čak kod Cicerona. Filozofija ima malo veze s vrli-nom. Neka mi bude dopušteno da kažem da se i čovek od nauke potpuno razlikuje od filozofa. - Ono što želim jeste: da u Nemačkoj pravi pojam filozofa ne propadne sasvim." S dvadeset i osam godina, kao profesor u Bazelu, Niče piše (X, 112):

„Postoje vremena velike opasnosti u kojima se pojavljuju filozofi - vremena kada se točak okreće sve brže - kada oni

i umetnostzauzimaju mesto iščezavajućeg mita. Međutim, oni su daleko ispred svoga vremena, jer pažnja savremeni- ka vrlo se sporo okrede k njima. Narod koji je svestan svojih opasnosti proizvodi genija

„Volja za mod" - taj izraz igra dvostruku ulogu u Ni- čeovom mišljenju. Prvo, on služi kao naslov Nideovog glavnog filozofskog dela, godinama planiranog i pripre- manog, ali nikad nenapisanog. Drugo, on imenuje ono što čini osnovnu karakteristiku svega bivstvujudeg. „Volja za mod je poslednji fakt do kojega dolazimo" (XVI, 415).

Lako se može videti da su te dve primene izraza „volja za mod" međusobno povezane: samo zato što igra drugu ulogu, taj izraz može i mora da preuzme i prvu ulogu. Kao ime za osnovnu karakteristiku svega bivstvujućeg, izraz „volja za moć" daje odgovor na pitanje šta je bivstvujude. To pitanje oduvek je određcno pitanje filozofije. Ime „volja za mod" mora stoga da dode u naslov glavnog filozofskog dela mislioca koji kaže: Sve bivstvujude jeste u stvari volja za mod. Ako za Ničea delo s tim naslovom treba da bude filozofska „glavna gradevina", kojoj je Zaratustra samo „predvorje", to onda znači: Nideovo mišljenje ide dugom putanjom starog rukovodnog pitanja filozofije: „Šta je bivstvujude?"

Zar tada Niče i nije tako moderan kao što to izgleda po buci koja ga okružuje? Zar tada Nide i nije toliki prevratnik kao što se on sam pravi da jeste? Razvejavanje tih straho- vanja nije hitno, i može ono da ostane po strani. Medutim, isticanje da se Nide krede putanjom pitanja zapadne filozo fije treba samo da pokaže da je Nide znao šta je filozofija. To znanje je retko. Imaju ga samo veliki mislioci. Najvedi ga poseduju najdistije u vidu nekog stalnog pitanja. Te- meljno pitanje kao uistinu temeljece pitanje, kao pitanje

o suštini bivstvovanja, nije kao takvo razvijeno u istoriji filozofije; Niče takođe ostaje u rukovodnom pitanju.

Zadatak ovih predavanja jeste da osvetle osnovnu poziciju u okviru koje Niče razvija rukovodno pitanje zapadnog mišljenja i daje odgovor na njega. To osvetljavanje je potrebno da bi se pripremilo razračunavanje s Ničeom. Ako se u Ničeovom mišljenju dosadašnja tradicija zapadnog mišljenja skuplja i dovršava u odlučujućem pogledu, razračunavanje s Ničeom pretvara se u razračunavanje s dosadašnjim zapadnim mišljenjem.

Razračunavanje s Ničeom nije još počelo, niti su stvore- ne pretpostavke za njega. Dosad su Ničea ili slavili i oponašali ili psovali i iskorišćavali. Ničeovo mišljenje i kazivanje još su presavremeni za nas. On i mi još nismo istorijski dovoljno razdvojeni; nedostaje nam distanca neophodna za razborito cenjenje misliočeve snage.

Razračunavanje je prava kritika. Ono je najviši ijedini način istinskog ocenjivanja nekog mislioca. Jer u razraču- navanju mi razmišljamo o njegovom mišljenju i pratimo njegove misli u njihovoj efektivnoj snazi, a ne u njihovim slabostima. A čemu to? Da bismo kroz razračunavanje mi sami postali slobodni za najved napor mišljenja.

AN, odavno se na nemačkim katedrama filozofije priča da Niče nije strogi mislilac, već da je „pesnik-filozof"; da Niče ne pripada filozofima, koji izmišljaju samo apstraktne, od života udaljene i senovite stvari; da ako ga ljudi već nazivaju filozofom, onda ga moraju shvatiti kao „filozofa života". Taj već poduže omiljen naziv pothranjuje ujedno sumnju da jc filozofija inače za mrtve, pa je stoga u osnovi nepotrebna. Takvo shvatanje sasvim se poklapa s mišljenjem onih koji u Ničeu pozdravljaju „filozofa života" koji je najzad uklonio apstraktno mišljenje. Pogrešni su ti uobičajeni sudovi o Ničeu. Zabluda se prepoznaje samo

onda kad se razračunavanje s Ničeom u isti mah spoji s razračunavanjem u oblasti osnovnog pitanja filozofije. Pa ipak, možemo na početku da navedemo nekoliko Ničeovih red koje potiču iz vremena kada je radio na Volji za moć. One glase: ,,Za mnoge, apstraktno mišljenje je mučan posao - za mene, po dobrim danima, svečanost i opijenost" (XIV, 24).

Apstraktno mišljenje svečanost? Najviša forma ljudskog postojanja? Zaista. Ali, mi ujedno moramo voditi računa o tome kako Niče vidi suštinu svečanosti - da je on može misliti samo na osnovu svog osnovnog shvatanja svega bivstvujućeg, samo na osnovu volje za moć. „U svečanost su uključeni: ponos, razuzdanost, raspuštenost; ruganje svakoj vrsti ozbiljnosti i poštenjaštva; božansko govore- nje 'da' sebi iz animalne punoće i savršenstva - sve sama stanja kojima hrišćanin ne sme iskreno da kaže 'da'. Sve- čanost je paganstvo par excellence" (Volja za moc, br. 916). Zato - možemo dodati - u hrišćanstvu nema svečanosti mišljenja, to jest hrišćanska filozofija ne postoji. Ne postoji istinska filozofija koja bi sebe određivala iz nečeg drugog a ne iz same sebe. Ne postoji zato ni paganska filozofija, utoliko vise što „ono pagansko" jeste i dalje nešto hrišćan- sko - nešto protiv-hrišćansko. Teško da se grčki mislioci i pesnici smeju oznadti kao „pagani".

Svečanosti iziskuju dugotrajnu i brižljivu pripremu. Ovog semestra želimo da se pripremimo za svečanost, čak i ako ne stignemo do praznovanja, čak i ako samo naslutimo pretpraznovanje svečanosti mišljenja - ako iskusimo šta je razmišljanje i šta znači biti kod kuće u pra- vom postavljanju pitanja.

Knjiga Voljaza moć

Pitanje šta je bivstvujuće traga za bivstvovanjem biv-stvujućeg.Celokupno bivstvovanje jesteza Ničeaposta- janje.To postajanje, medutim, ima karakterakcije i aktiv- nosti htenja. A volja u svojoj suštini je volja za mod Taj izraz imenuje ono što Niče misli kada postavlja rukovodno pitanje filozofije. I zato se to ime nametalo kao naslov za planirano glavno delo, koje, kao što znamo, nije napisano. Ono što danas pred nama leži kao knjiga s naslovom Volja za moć sadrži predradnje i fragmentarne elaboracije za to delo. Skicirani plan po kojem su ti fragmenti poređani, podela na četiri knjige i naslovi tih četiriju knjiga potiču takođe od samog Ničea.

Na početku treba ukratko da kažemo najvažnije stva- ri o Ničeovom životu, o nastanku planova i predradnja i o kasnijem objavljivanju toga materijala posle Ničeove smrti.

Niče se rodio 1844. u kud protestantskog sveštenika. Kao student klasične filologije u Lajpcigu on se 1865. upo- znao sa Šopenhauerovim glavnim delom Svetkao volja i predstava. Tokom svog poslednjeg semestra u Lajpcigu (1868-1869), u novembru, upoznao se s Rihardom Vag- nerom. Osim sveta Grka, koji je za Ničea bio odlučujud tokom celog njegovog života, iako je taj svet poslednjih godina njegovog budnog mišljenja morao na izvestan nadn da uzmakne pred svetom Rima, Šopenhauer i Vagner bili su najranije intelektualno determinativne sile. U proleće 1869, Ničea, iako mu još nije bilo ni dvadeset pet godina i mada još nije doktorirao, pozivaju u Bazel na mesto vanrednog profesora klasične filologije. Tu se on sprijateljio s Jakobom Burkhartom i crkvenim istoričarem

Francom Overbekom. Pitanje da li je izmedu Jakoba Burk- harta i Ničea postojalo pravo prijateljstvo ima značaj koji prelazi graNiče dsto biografskog. Njegovo razmatranje, međutim, ne pripada ovde. On je upoznao i Bahofena, ali njihov odnos nije išao dalje od uzdržane kolegijalno- sti. Deset godina kasnije, 1879, Niče napušta profesorsko mesto. Opet deset godina kasnije, u januaru 1889, on je poludeo, a 25. avgusta 1900. umro.

Već tokom bazelskog perioda Niče u sebi raskida sa Šopenhauerom i Vagnerom. Ali tek u periodu između 1880. i 1883. Niče pronalazi samog sebe, to jest pronalazi sebe kao mislioca: on pronalazi svoju osnovnu poziciju u celini bivstvujućeg, a time pronalazi i determinativni izvor svoga mišljenja. Izmedu 1882. i 1885. uobličavanje„ Zaratustre" prelazi preko njega kao oluja. Tokom tih godina nastaje plan za njegovo glavno filozofsko delo. Za vreme pripremanja planiranoga dela nacrti, planovi, podele i polazišta menjaju se nekoliko puta. Ne donosi se odluka ni za jedno rešenje, niti se izvodi uobličenje celine koje bi omogudlo da se vidi merodavni nacrt. U poslednjoj godini pred slom (1888) konačno se napuštaju početni planovi. Čudan nemir obuzima tada Ničea. On vise ne može da čeka lagano sazrevanje široko zamišljenoga dela koje bi jedino kao delo govorilo za sebe. Niče mora sam da govori, on mora sam da istupi i da obelodani svoj stav prema svetu, povlačed granicu koja će spredti nedje br- kanje tog stava s drugim stavovima. Tako su nastali mali spisi: Slučaj Vagner, Niče contra Vagner, Sumrak idola, Ecce homo i Antihrist, koji se pojavio tek 1890. godine.

Međutim, Ničeova prava filozofija, osnovni stav na osnovu kojeg on govori u tim spisima i u svim spisima što ih je sam objavio, ne dobija konačni oblik i ne objavljuje se ni u jednoj knjizi, ni u deceniji između 1879. i 1889. ni

tokom prethodnih godina. Ono što je Niče tokom svog stvaralačkog perioda objavio jeste uvek prednji plan. To važi i za njegov prvi spis, za Rođenje trogedije izduha muzike (1872). Ničeova prava filozofija ostaje kao posthumno, neobjavljeno delo.

Godinu dana posle Ničeove smrti, 1901, pojavila se prva zbirka njegovih predradnja za glavno delo. Ona se temeljila na Ničeovom planu od 17. marta 1887;zatim, korišćeni su popisi u kojima je sam Niče već grupisao po- jedinačne fragmente.

U prvom izdanju i u kasnijim izdanjima pojedinačni fragment! uzeti iz rukopisne ostavštine bili su numerisani. Prvo izdanje Voljeza moć obuhvatalo je četiristo osamde- settri fragmenta.

Ubrzo se pokazalo da je to izdanje vrlo nepotpuno kada se uporedi s dostupnom rukopisnom gradom. Godine 1906. pojavilo se novo, znatno prošireno izdanje, u kojem je zadržan isti plan. Ono je sadržalo hiljadu šezdeset sedam fragmenata, dakle vise nego dvostruko u odnosu na prvo izdanje. To izdanje pojavilo se 1911. kao XV i XVI tom velikoosminskog izdanja Ničeovih dela. AN ni ti tomovi ne sadrže celokupnu građu; ono što nije bilo uključeno u plan pojavilo se u dva toma ostavštine, u tomovima XIII i XIV Celokupnih dela.

Odnedavno Ničeov arhiv u Vajmaru priprema istorijsko-kritičko kompletno izdanje Ničeovih dela i pisama prema hronološkom redosledu. Ono treba da bude konačno, merodavno izdanje.jTakođe, ono više ne razdvaja spise koje je sam Niče objavio i ostavštinu, kao što to radi ranije Celokupno izdanje, već za svaki period donosi ujedno objavljenu i neobjavljenu gradu. Obimna zbirka pisama, koja se stalno uvećava zahvaljujud novim i bogatim otkridma, biće takode objavljena prema hronološkom redosledu. To

istorijsko-kritičko kompletno izdanje, koje je sada počelo da izlazi, ostaje u svojim temeljima dvosmisleno. Prvo, kao istorijsko-kritičko kompletno izdanje koje donosi sve što nađe i kojeje vođeno principom potpunosti, ono pripada poduhvatima devetnaestog veka. Drugo, načinom svoga biografsko-psihološkog tumačenja i svoga takođe potpu- nog istraživanja svih „podataka" o Ničeovom „životu" i o mišljenjima njegovih savremenika o njemu, ono je pro- dukt psihološko-biološke sklonosti našega doba.

Samo u stvarnoj prezentaciji autentičnog „dela" (1881— 1889) to izdanje imaće uticaja na budućnost, pod pretpo- stavkom da priređivači uspeju u svom zadatku.Taj zada- tak i njegovo ispunjenje nisu deo onog što smo upravo kritikovali: štaviše, on može da se izvrši bez svega toga. Ali mi nikad ne možemo doći do Ničeove prave filozofije ako u svom postavljanju pitanja nismo Ničea shvatili kao kraj zapadne metafizike i ako nismo prešli k sasvim dru- gačijem pitanju o istini bivstvovanja.

Tekst koji se može preporučiti za ova predavanja jeste izdanje Voljeza moć što ga je priredio Alfred Bojmler za Krenerovu džepnu seriju. Ono je verni reprint tomova XV i XVI velikoosminskog izdanja, s razložnim Pogovorom i sa sažetim i dobrim opisom Ničeovog života. Osim toga, Bojmler je za istu seriju priredio tom s naslovom Niče u svojim pismima i izveštajima savremenika. Ta knjiga može da se upotrebi kao uvod. Za upoznavanje s Ničeovom biografijom važan i dalje ostaje prikaz koji je napisala njegova sestra Elizabet Ferster-Niče, Život Fridriha Ničea (objavljen između 1895. i 1904). Ali, kao i sva biografska dela, tako i to biografsko delo treba koristiti s velikom opreznošću.

Mi ćemo se odred daljih navođenja i čak razmatranja obimne i raznovrsne sekundarne literature o Ničeu, pošto

ništa od toga ne bi poslužilo zadatku ovih predavanja. Ko nema misaone hrabrosti ni misaone istrajnosti da se pozabavi samim Ničeovim spisima, neka ni ne čita ništa o njemu.

Navođenje mesta iz Ničeovih dela vrši se po tomu i paginaciji velikoosminskog izdanja. Mesta iz Voljezamoć koja će se koristiti u ovim predavanjima neće se navoditi po broju straNiče bilo kojeg izdanja, već će se navoditi po numeraciji pojedinačnih fragmenata, koja je standar- dna u svim izdanjima.Ta mesta mahom nisu jedncstavni, poludovršeni fragmenti i površne opaske, već su brižlji- vo izrađeni „aforizmi", kako se obično nazivaju Ničeove pojedinačne beleške. Ali nije svaka kratka beleška već aforizam, to jest iskaz ili izreka koja potpuno zatvara svoje graNiče prema svemu nesuštinskom i dopušta samo ono što je suštinsko. Niče na jednom mestu kaže kako mu je ambicija da u kratkom aforizmu kaže ono što drugi u ce- loj knjizi ne kažu.

Planovi i predradnje za „glavnu građevinu"

Pre nego što pobliže okarakterišemo plan na kojem počiva sada-dostupno izdanje Voljeza moć, i pre nego što naznačimo mesto na kojem će početi naše ispitivanje, navedimo iz Ničeovih pisama nekoliko svedočanstava koja donekle osvetljavaju nastanak predradnja za planiranu glavnu građevinu i nagoveštavaju osnovno raspoloženje iz kojeg potiče rad.

Sedmog aprila 1884. Niče piše svom prijotelju Overbeku u Bazel:

„Poslednjih meseci bavio sam se 'svetskom istorijom', sa ushićenjem, iako s mnogim jezivim rezultatima. Da li sam ti ikad pokazao pismo Jakoba Burkharta, koji me je gurnuo pravo prema 'svetskoj istoriji'? Ako ovog leta dođem u Sils Mariju, izvršiću reviziju svoje metaphysicae i svojih saznaj-noteorijskih pogleda. Moram sada, korak po korak, da pro-đem kroz dtav niz disciplina, jer sam odludo da slededh pet godina posvetim izradi svoje 'filozofije', za koju sam u svom Zaratustri sagradio predvorje."

Recimo već sada da zabludu predstavlja rašireno shva- tanje po kojem je Ničeovo delo Takoje govorio Zarotustra trebalo njegovu filozofiju da prikaže u poetskoj formi, pa pošto Zaratustra nije postigao taj cilj, Niče je želeo svoju filozofiju da prepiše u prozu radi veće razumljivosti. U stvari, planirano glavno delo Voljaza mod isto je toliko pe- snicko koliko\e Zaratustra mislilačko delo. Odnos izmedu ta dva dela ostaje odnos predvorja i glavne gradevine. Pa ipak, između 1882. i 1888. preduzeto je nekoliko koraka koji su potpuno skriveni dosadašnjim sastavljanjem frag- menata ostavštine, pa onemogućuju uvid u suštinsku strukturu Ničeove metafizike.

Sredinom juna 1884. Niče piše sestri:

„Dakle, skele za moju glavnu gradevinu treba da budu po-stavljene ovog leta; ili, drugim redma, tokom narednih ne-koliko meseci želim da skiciram shemu za svoju filozofiju i plan za slededh šest godina. Neka me zdravlje posluži da to uradim!"

Drugog septembra 1884, iz Sils Marije, svom prijatelju i pomodniku Peteru Gastu:

„Sem toga, potpuno sam zavrsio glavni zadatak koji sam sebi postavio za ovo leto - sledečih šest godina pripada ela-

boraciji sheme u kojoj sam skicirao svoju ’filozofiju'. Izgledi da to postignem dobri su i obećavajud. U meduvremenu, Zaratustra zadržava samo svoj potpuno lični smisao, da je to moja 'okrepljujuća i ohrabrujuća knjiga' - inače, ona je za svakoga mračna i zagonetna i smešna."

Overbeku, drugog jula 1885:

„Gotovo svakoga dana diktirao sam dva do tri sata, ali moja 'filozofija' - ako imam prava da tako nazovem ono sto me maltretira do samih korena moga bića - više nije saopštiva, bar ne u štampanom obliku."

Tu se već javljaju sumnje u mogućnost predstavljanja njegove filozofije u obliku knjige. Ali godinu dana kasnije Niče je opet pun samopouzdanja.

Drugog septembra 1886. piše majci i sestri:

„Za sledeće četiri godine najavljena je izrada četvorotom-noga glavnog dela; već je i sam naslov strašan: 'Volja za moć. Pokušaj prevrednovanja svih vrednosti'. Za to imam sve što je potrebno, zdravlje, samoću, dobro raspoloženje, možda ženu."

Pri tom pominjanju svoga glavnog dela Niče ukazuje na dnjenicu da se na omotu knjige 5 one strane dobra izla, knjige koja se pojavila te godine, delo s gorepomenutim naslovom najavljuje kao knjiga koja je sledeća na redu da se objavi. Sem toga, u svom spisu Genealogija morala, koji se pojavio 1887, Niče piše (Treća rasprava, br. 27):

što se toga tiče [to jest što se tiče pitanja o značenju asketskog ideala] ukazujem na delo koje sada pripremam: Volja za moć. Pokušaj prevrednovanja svih vrednosti."

Naslov svoga planiranog dela sam Niče je istakao po- sebnim, crnim slogom.

Petnaestog septembra 1887. piše Peteru Gastu:

„Iskreno da kažem, kolebao sam se izmedu Venecije i - Lajp- ciga: Lajpciga zbog obrazovnih ciljeva, jer, s obzirom na glavni pensum moga života, na pensum koji sada treba za- vršiti, moram još mnogo da udm, da pitam i da dtam. Ali, za to bi mi trebala ne 'jesen' već cela zima u Nemačkoj: i, kada se sve uzme u obzir, moje me zdravlje energično odvraća od tog opasnog eksperimenta za ovu godinu. Dakle, Venecija i Nica: - a takođe, kao što i sam znaš, sada mi je potrebna potpuna izolacija, koja je u mome slučaju neodložnija od daljeg učenja i ispitivanja pet hiljada pojedinačnih problema Karlu fon Gerzdorfu, 20. decembar 1887:

,,U značajnom smislu moj život upravo sada stoji tačno u podne: jedna se vrata zatvaraju, druga se otvaraju. Sve što sam poslednjih godina radio bilo je obračunavanje, zaklju- dvanje, sabiranje prošlih stvari; malo-pomalo završio sam s ljudima i stvarima i podvukao crtu. Ko mi i šta mi preostaje, sada kad moram pred na uistinu glavnu stvarmoga života (prelazak na koji sam osuđen), to je sada osnovno pitanje. Jer, među nama rečeno, napetost u kojoj živim, pritisak ve- likog zadatka i strasti, preveliki su za mene da bih sada još dopustio novim ljudima da mi pridu. Pustinja oko mene zaista je ogromna; u stvari, mogu da podnesem još samo potpune strance i namernike ili, s druge strane, ljude koji su deo mene oduvek, čak od detinjstva. Svi drugi su otpali ili su čak odbačeni (u tome je bilo mnogo nasilja i boli

Tu se vise ne govori o samom „glavnom delu". To su već predznaci poslednje godine njegovog mišljenja, go-

dine kada sve oko njega sija prejakom svetlošću i kada zbog toga u isto vreme bezmernost nadire izdaleka. U toj godini, 1888, potpuno se menja plan dela. Kad je prvih dana januara 1889. poludeo, Niče četvrtog januara, kao poslednje red prijatelju i pomagaču, kompozitoru Peteru Gastu, pise dopisnicu da slededm sadržajem:

„Mome maestru Pjetru. Pevaj mi novu pesmu: svet se preo- brazio i sva se nebesa raduju. Raspeti."

lako u njima Niče izražava svoja najdublja osećanja, tih nekoliko svedočanstava može za nas isprva da bude samo spoljašnji znak osnovnog raspoloženja u kojem se kreću planiranja dela i predradnje za to delo. Ali, ujedno je potrebno da ukažemo na same planove i na njihovu promenu: čak i to može isprva samo spolja da se uradi. Planovi i nacrti objavljeni su u tomu XVI, str. 413-467.

U redosledu nacrta mogu se razlikovati tri osnovne pozicije: prva vremenski seže od 1882. do 1883 (Takoje govorioZaratustraY, druga od 1885. do 1887 (5 onestrane dobra izla, Genealogija morala); treća obuhvata godine 1887. i 1888. (Sumrak idola, Ecce homo, Antihrist). Ali to nisu stupnjevi razvoja. Te tri osnovne pozicije ne razlikuju se ni po svom obimu: svaka se odnosi na celinu filozofije i u svakoj se uvek sadrže i druge dve, ali svaki put se menjaju unutrašnje uobličavanje i smeštanje centra koji odreduje formu. I jedino je pitanje o tom centru bilo ono što je zaista „maltretiralo" Ničea. Naravno, to pitanje nije bilo spoljašnje pitanje o prikladnom sastavljanju dostupnog rukopisnog materijala; bilo je to, a da njega Niče u stvari nije ni znao niti je k njemu prodro, pitanje samozasnivanja filozofije. Ono se tiče dnjeNiče da, ma šta filozofija bila i ma kako postojala u datom trenutku, ona odreduje

sebe samo iz same sebe, ali da to samoodređivanje jeste moguće samo utoliko ukoliko je ona vec zasnovala samu sebe. Njena suština okreće se uvek prema njoj samoj, pa što je neka filozofija izvornija, to se distije uzvinjuje u tom okretanju oko sebe same, to dalje prodire napolje, sve do ivice Ničega, pa je tada i okrug toga kruga.

Sada, kada se bolje pogleda, svaka od tri osnovne pozi- cije oznadava se preovlađujućim naslovom. Nije slucajno što se dva naslova, koja su glavnim naslovom svaki put iskljucena, pojavljuju opet pod tim naslovom.

Prva osnovna pozicija ima svoj karakter zahvaljujud glavnom naslovu: „Filozofija vednog vradanja", s podna- slovom: „Pokušaj prevrednovanja svih vrednosti" (XVI, 415). Plan koji pripada tom naslovu (str. 414} sadrži, kao svoju krunu, završno poglavlje (peto) „Udenje o večnom vraćanju kao čekić u ruci nojmoćnijeg čoveka". Iz toga se ujedno vidi da misao o mod, to jest uvek o volji za mod, prožima celinu od vrha do dna.

Druga osnovna pozicija obeležena je naslovom: „Volja za mod", s podnaslovom: „Pokušaj prevrednovanja svih vrednosti". Plan koji pripada tom naslovu (str. 424, br. 7) sadrži kao četvrti deo dela „Vedno vracanje".

Treda osnovna pozicija naslov koji je u obe prethodne pozicije bio samo podnaslov pretvara u glavni naslov (str. 435): „Prevrednovanje svih vrednosti". Planovi koji pripa- daju tom naslovu sadrže, kao svoj detvrti deo, „Filozofiju večnog vradanja" i predlažu drugi deo, deo o„potvrdiva- dima" dije mesto u celini nije bilo određeno. Vedno vraca- nje, volja za mod, prevrednovanje - to su tri rukovodna izraza pod kojima stoji celina planiranoga glavnog dela, svaki put s razlicitim razmeštajem.

Ako sada mislilacki ne razvijamo ispitivanje koje je u stanju udenje o vecnom vradanju istog, ucenje o volji za

moć i ta dva učenja u njihovoj najunutrašnjijoj poveza- nosti da pojmi jedinstveno kao prevrednovanje, i ako ne počnemo pomenuto osnovno ispitivanje da shvatamo kao ispitivanje koje je takođe nužno u kretanju zapadne metafizike, mi nikad nećemo shvatiti Ničeovu filozofiju. I nećemo razumeti ništa od dvadesetog veka ni od budu- ćih vekova, nećemo razumeti ništa od onog što nam je metafizički zadatak.

Jedinstvo volje za moć,

večnog vraćanja i prevrednovanja

Učenje o večnom vraćanju istog najtešnje je poveza- no s učenjem o volji za moć. Jedinstvo tih učenja može istorijski da se vidi kao prevrednovanje svih dosadašnjih vrednosti.

Ali, u kojoj meri učenje o večnom vraćanju istog i uče- nja o volji za moć pripadaju suštinski jedno drugom? To pitanje mora nas potpuno pokrenuti, mora nas pokrenuti kao odlučujuće pitanje; zato sada nudimo samo privre- men odgovor.

Izraz „volja za moć" označava osnovnu karakteristiku bivstvujućeg; svako bivstvujuće koje jeste jeste, ukoliko ono jeste, volja za moć. Tim se izrazom kazuje koju karakteristiku bivstvujuće kao bivstvujuće ima. Ali to još nije odgovor na prvo i istinsko pitanje filozofije, već je odgovor samo na poslednje preliminarno pitanje. Za onoga ko na kraju zapadne filozofije može i mora još da pita filozofski, odlučujuće pitanje nije vise samo „koju osnovnu karakteristiku bivstvujuće pokazuje?", niti „kako se mole okarakterisati bivstvovanje bivstvujućeg?", već „šta je

samo to bivstvovanje?". Odlučujuće pitanje jeste pitanje

0 „smislu bivstvovanja", a ne samo pitanje o bivstvovanju bivstvujuceg. „Smisao" je pri tom u svom pojmu jasno omeđeno kao ono iz dega i na temelju dega bivstvovanje uopšte može kao takvo da postane odgledno i da dode u istinu. Ono što se danas nudi kao ontologija nema ni- kakve veze s pravim pitanjem o bivstvovanju. To je vrlo ućeno i vrlo oštroumno raščlanjavanje i uzajamno izigra- vanje nasledenih pojmova.

Šta je i kakva je sama volja za moć? Odgovor: vedno vracanje istog.

Da li je slučajno što se u svim planovima za glavno filozofsko delo to učenje stalno vrada na odlučujućem mestu? Šta znači kad u planu koji jednostavno nosi na- slov „Vedno vraćanje" (XVI, 414) Niče prvi deo stavlja pod naslov „Najteža misao"? Nema sumnje da je pitanje o bivstvovanju najteža misao filozofije, najteža zato što je ona ujedno njena najunutrašnjija i njena najspoljašnjija misao, misao od koje ona potpuno zavisi.

Čuli smo: osnovna karakteristika bivstvujuceg jeste volja za mod, htenje, to jest postajanje. Pa ipak, upravo tu Niče ne zastaje, kao što obicno mislimo kada ga pove- zujemo s Heraklitom. Štaviše, na mestu koje je namerno

1 izričito formulisano kao sveobuhvatni pregled (Volja za moć, br. 617) Niče kaže sledede: „Rekapitulacija: postaja- nju utisnuti karakter bivstvovanja - to je najviša volja za mod." To znadi: postajanje jeste samo ako je ono u bivstvovanju utemeljeno kao bivstvovanje: „Da se sve vraća jeste najekstremnije približavanje sveta postajanja svetu bivstvovanja: - vrhunac razmatranja." Svojim udenjem o vecnorn vradanju Niče na svoj nacin misli samo misao koja prožima celokupnu zapadnu filozofiju, misao koja ostaje skrivena, ali koja je njena istinska pokretacka snaga. Niče

misli tu misao na takav način da se on u svojoj metafizici vrada na početak zapadne filozofije - jasnije rečeno: na pocetak onakav kako ga tokom svoje istorije vidi zapadna filozofija, koja se navikla da ga tako vidi. Niče udestvuje u toj navici uprkos svom inače originalnom shvatanju pre- sokratovske filozofije.

Po raširenom, uobičajenom mišljenju, Niče je revolu- cionar koji negira, razara i proriče - nema sumnje, sve to pripada slici koju imamo o njemu; takode, nije to uloga koju je on samo igrao, ved je to najunutrašnjija nužnost njegovoga doba. Ali ono što je suštinsko u revolucionaru nije preokretanje kao takvo, ved da on u preokretanju iznosi na videlo ono što je odludujude i suštinsko. U filo- zofiji to su svaki put ona malobrojna velika pitanja. Kad na „vrhuncu razmatranja" misli „najtežu misao", Niče misli i razmatra bivstvovanje, to jest volju za moć, kao vecno vraćanje. Šta to znad - u najširem smislu i suštinski? Ved-nost ne kao staticno „sad", niti kao niz tih „sad" koji se odvija u beskonačnost, već kao „sad" koje se savija natrag u sebe: šta je to drugo nego skrivena suština vremena? Misliti bivstvovanje, volju za mod, kao vedno vradanje, misliti najtežu misao filozofije, znaci misliti bivstvovanje

kao vreme. Niče je mislio tu misao, ali je još nije mislio kao -

pitanje bivstvovanja i vremena. Platon i Aristotel takođe su misliti tu misao kad su bivstvovanje shvatali kao usiju (prisutnost), ali je, kao ni Niče, nisu mislili kao pitanje.

Ako postavljamo to pitanje, nedemo da kažemo kako smo pametniji od Nidea i zapadne filozofije, koju Niče „samo" misli do njenog kraja. Mi znamo da je najteža misao filozofije postala samo još teža, da vrhunac razmatranja još nije osvojen, da možda nije ni otkriven.

Ako Ničeovu volju za mod, to jest njegovo pitanje o biv-stvovanju bivstvujudeg unesemo u perspektivu pitanja o

„bivstvovanju i vremenu", to nikako ne znadi da se Ničeovo delo dovodi u vezu s knjigom dji je naslov Bivstvovanje i vreme, i da se ono tumad i meri po sadržaju te knjige. Ta knjiga može da se procenjuje samo po tome koliko je dorasla, ili koliko nije dorasla, pitanju koje postavlja. Ne postoji merilo koje je drugadje od samog pitanja; jedi- no to pitanje, a ne knjiga, jeste suštinsko. Staviše, knjiga nas vodi samo do praga pitanja - ona nas još ne uvodi u samo pitanje.

Ko misao o vecnom vradanju ne misli zajedno s voljom- -za-moć kao ono što treba misliti istinski i filozofski, taj dovoljno ne shvata metafizidki sadržaj učenja o volji za mod u njegovom punom domašaju. Doduše, veza izmedu večnog vradanja kao najvišeg određenja bivstvovanja i volje za moć kao osnovne karakteristike svega bivstvuju- ćeg nije odigledna. Zato Niče govori o „najtežoj misli" i o „vrhuncu razmatranja". Sve to nije prepreka da današnja interpretacija Ničea ukine istinski filozofski znadaj udenja o večnom vradanju i da tako sebe konadno iskljuci iz plod- nog poimanja Ničeove metafizike. Za takav odnos prema udenju o vecnom vradanju u Nideovoj filozofiji navešćemo dva primera koji su nezavisni jedan od drugog: Alfred Bojmler, Niče: filozofi političar (1931), i Karl Jaspers, Niče: Uvod u razumevanje njegovog filozofiranja (1936). Kod te dvojice autora, negativan, što za nas znad pogrešan, stav prema učenju o večnom vraćanju razlidte je vrste, a ima i razlog koji je drugadji kod svakog od njih dvojice.

Ono sto Niče naziva najtežom mišlju i vrhuncem razma-tranja, Bojmler opisuje kao Ničeovo sasvim lično „religio- zno" ubedenje. Bojmler kaže: „Samo jedno može da važi: ili učenje o večnom vraćanju ili učenje o volji za mod" (str. 80). To svoje ,,ili-ili" on pokušava da obrazloži slededim razmišljanjima: volja za mod jeste postajanje; bivstvovanje

se shvata kao postajanje; to je staro ucenje Heraklitovo o protoku stvari, a to je i Nideovo pravo ucenje. Njegova mi- sao o vednom vracanju mora da poriče neograničeni tok postajanja.Ta misao unosi protivrednost u Ničeovu meta- fiziku. Dakle, Ničeovu filozofiju može da odredi ili samo ucenje o volji za mod ili samo ucenje o vednom vracanju. Bojmler kaže (str. 80): „Zaista, posmatrana sa stanovišta Ničeovog sistema, ta je misao bez značaja." A na str. 82: „Sada i Niče, osnivač religije, izvodi egiptizaciju herakli- tovskog sveta." Prema Bojmlerovom shvatanju, ucenje o vednom vracanju znadi zaustavljanje postajanja. U svom „ili-ili" on pretpostavlja da Heraklit uči o večnom protoku stvari u smislu onog „sve-dalje-i-dalje". Od pre nekog vre- mena znamo da je to shvatanje Heraklitovog učenja negrd- ko. Isto tako problematično kao i to tumacenje Heraklita jeste, međutim, da li se Nideova volja za moć može bez ustručavanja shvatiti kao postajanje u smislu proticanja. Na kraju, takav pojam postajanja tako je površan da ga ne smemo prebrzo pripisivati Ničeu. Neposredni rezultat naših dosadašnjih razmatranja jeste da ne postoji nužno protivrečnost između stava: bivstvovanje je postajanje, i stava: postajanje je bivstvovanje. Upravo to jeste Heraklitovo učenje. Ali ako se i pretpostavi da postoji protivrečnost između učenja o volji za mod i udenja o vecnom vradanju, mi od Hegelovog vremena znamo da protivrednost nije nužno dokaz protiv istinitosti nekog metafizickog stava, vec da može biti dokaz njegove istinitosti. Ako, dakle, vedno vracanje i volja za mod protivrece jedno drugom, možda je ta protivrednost upravo zahtev da se misli ta najteža misao umesto da se beži u „religiozno". Ali dak i ako priznamo da tu imamo protivrednost koja se ne može ukinuti i koja nas prisiljava da se odludimo izmedu volje za mod i vednog vradanja, zašto se Bojmler tada odlucuje pro-

tiv Ničeove najteže misli, vrhunca njegovog razmatranja, a za volju za moć? Odgovor je jednostavan: Bojmlerova razmišljanja o odnosu između pomenuta dva učenja ne prodiru, ni sa jedne strane, u oblast stvarnog ispitivanja; štaviše, učenje o večnom vraćanju, u kojem se on plaši egipticizma, ide protiv njegovog shvatanja volje-za-moć, koju on, uprkos priči o metafizici, ne poima metafizički, već tumači politički. Ničeovo učenje o večnom vraćanju oprečno je Bojmlerovom shvatanju politike. Dakle, to uče- nje je „bez značaja" za Ničeov sistem. Ta interpretacija Ničea utoliko je čudnija što Bojmler pripada malobroj- nima koji odbacuju Klagesovu psihološko-biologističku interpretaciju Ničea.

Drugo shvatanje Ničeovog učenja o večnom vraćanju jeste ono Jaspersovo. Doduše, Jaspers podrobnije razma- tra to Ničeovo učenje i otkriva da tu imamo pred sobom Ničeovu odlučujuću misao. Ali Jaspers, uprkos priči o biv- stvovanju, tu misao ne unosi u oblast osnovnog pitanja zapadne filozofije, pa je na taj način ni ne dovodi u stvar- nu vezu s učenjem o volji za moć. Za Bojmlera je učenje o večnom vraćanju nespojivo s političkom interpretacijom Ničea; za Jaspersa nije moguće da se ono shvati kao pita- nje od velike važnosti zato što, po njemu, u filozofiji ne postoji istinitost pojma i pojmovnog znanja.

Međutim, ako, uprkos svemu tome, učenje o večnom vraćanju predstavlja sušti centar Ničeovog metafizičkog mišljenja, nije li pogrešno, ili bar jednostrano, sve pred- radnje za glavno filozofsko delo podvoditi pod plan koji „Volju za moć" uzima kao konačni naslov?

0 velikom razumevanju priređivača svedoči činjenica da su od tri osnovne pozicije u planovima odabrali sred- nju. Jer i za samog Ničea morao je odlučujući napor da ide pre svega k tome da kroz celinu bivstvujućeg osnovnu

karakteristiku bivstvujućeg pokaže kao volju za moć. Ali to za njega nikad nije bio poslednji korak. Štaviše, ako je Niče bio mislilac koji on, ubeđeni smo, jeste bio, onda je pokazivanje volje za moć moralo stalno da kruži u mišlje- nju bivstvovanja bivstvujućeg, to jest za Ničea: u mišljenju večnog vraćanja istog.

Ali čak i ako priznamo da izdanje predradnja za glavno delo, predradnja kojima dominira tema volje za rmoć, jeste najbolje moguće izdanje, knjiga koja je pred nama ipak je samo nešto naknadno. Niko ne zna šta bi postalo od tih predradnja da ih je sam Niče pretvorio u glavno delo koje je planirao. Pa ipak, ono što nam je danas dostupno jeste tako suštinsko i bogato, a i sa Ničeovog stanoviš- ta tako konačno, da su date pretpostavke za ono što je jedino važno: stvarno misliti Ničeovo istinsko filozofsko mišljenje.To će nam utoliko pouzdanije polaziti za rukom ukoliko se manje budemo držali redosleda pojedinačnih fragmenata, redosleda po kojem su pred nama, naknadno skupljeni u formi knjige. Jer taj raspored pojedinačnih fragmenata i aforizama u shemama podele, u shemama koje potiču od samog Ničea, proizvoljan je i nesuštinski. Ono što moramo uraditi jeste da, polazed od misaonog kretanja postavljanja pravih pitanja, promišljamo pojedi- načne fragmente. Zato ćemo, mereno rasporedom po- stojećega teksta, unutar pojedinačnih odeljaka skakati tamo-amo. I tu je proizvoljnost, u izvesnim granicama, neizbežna. Ali, uza sve to, ostaje odlučujuće: čuti samog Ničea, postavljati pitanja s njim, kroz njega / tako ujedno protiv njega, ali zojednu jedinu i zajedničku najunutraš- njiju stvar zapadne filozofije. Takav rad možemo izvesti samo ako ga ogranidmo. Ali važno je znati gde da se postave te graNiče. Takvo ograničavanje ne isključuje već očekuje i zahteva da vi polako, uz pomoć knjige Voljaza

moć, prorađujete ono što se na ovim predavanjima ne ob- rađuje eksplicitno - da to prorađujete na način i u duhu postupanja koje ovde primenjujemo.

Struktura „glavnoga dela" -

Ničeov način mišljenja kao preokretanje

Ničeova osnovna metafizička pozicija može da se od- redi dvema postavkama. Prva je: osnovna karakteristika bivstvujućeg kao takvog jeste „volja za moć". Druga je: bivstvovanje je „večno vraćanje istog". Kada Ničeovu filo- zofiju promišljamo na pitalački način i držeći se niti-vodilje tih dveju postavaka, mi izlazimo iz okvira osnovne pozicije Ničea i filozofije pre njega. Ali tek nam takvo izlaženje do- zvoljava da se vratimo Ničeu. Povratak treba da se dogodi posredstvom interpretacije „volje za moć".

Plan na kojem se temelji objavljeno izdanje, plan koji je Niče sam skicirao i čak datirao (17. mart 1887), ima sleded oblik (XVI, 421):

VOLJA ZA MOĆ

Pokušaj prevrednovanja svih vrednosti Knjiga I: Evropski nihilizam

Knjiga II: Kritika najviših vrednosti

Knjiga III: Princip novog postavljanja vrednosti Knjiga IV: Discipline/ i odgajanje

ogra-nja vrednosti", pokazuje da će se tu govoriti o temeljopo- lagačkom i gradilačkom.

Prema tome, za Ničea, filozofija je stvar postavljanja vrednosti, to jest postavljanja najvise vrednosti po kojoj se i iz koje se određuje kakvo sve bivstvujuće treba da bu- de. Najviša vrednost jeste ona o kojoj se mora raditi kod svega bivstvujućeg ukoliko ono treba da bude neko biv- stvujuće. Zato će „novo" postavljanje vrednosti nasuprot starom, prestarelom postavljanju vrednosti postaviti dru- gu vrednost koja ubuduće treba da bude određujuća. To je razlog što se u Knjizi II šalje unapred kritika dosadašnjih najvisih vrednosti. Tu se misli na religiju, i to hrišćansku, na moral i na filozofiju. Ničeov nadn govorenja i pisanja tu je često neprecizan i obmanljivjer religija, moral i filozofija nisu sami najviše vrednosti, već su osnovni nadni postavljanja i sprovođenja najvisih vrednosti. Samo zbog toga mogu oni sami posredno da se postavljaju i uzimaju kao „najvise vrednosti".

Kritika dosadašnjih najvisih vrednosti nije naprosto opovrgavanje tih vrednosti kao lažnih vrednosti, već je ukazivanje na njihovo poreklo iz postavljanja koja moraju da potvrde upravo ono što treba da se negira pomoću postavljenih vrednosti. Zato kritika dosadašnjih najvisih vrednosti znad, u stvari, osvetljavanje sumnjivog pore- kla postavljanja vrednosti koja im pripadaju, pa stoga i pokazivanje sumnjivosti samih tih vrednosti. Toj kritici u Knjizi II prethodi prikaz evropskog nihilizma u Knjizi I. Delo, dakle, treba da počne opsežnim prikazom osnovne dnjeNiče zapadne istorije, dnjeNiče koju je Niče prvi put prepoznao u toj oštrini i u tom značaju - da počne prikazom nihilizma. Za Ničea nihilizam nije pogled na svet, pogled koji se negde i nekad pojavi, već je osnovna karak- teristika događanja u zapadnoj istoriji. Čak i tu i upravo tu

gde se nihilizam ne zastupa kao učenje ili zahtev, nego naizgled preovladuje njegova suprotnost, on je na delu. Nihilizam znad:To da se obezvređuju najviše vrednosti. To znad: ono što je u hrišćanstvu, u moralu počev od ka- sne antike, u filozofiji počev od Platona bilo postavljeno kao stvarnosti i zakoni, to gubi svoju obavezujuću snagu, a što za Ničea uvek znad: svoju stvaralačku snagu. Za Ni- čea nihilizam nikad nije puka dnjenica njegovog vreme- na, a ni samo devetnaestog veka. Nihilizam podnje već u prethrišćanskim stoledma i ne završava se dvadesetim vekom. Taj istorijski proces ispuniće i vekove pred nama, čak i onda i upravo onda kad se budu preduzele protiv-mere. AN za Ničea nihilizam nikad nije ni samo raspad, nevrednost i razaranje, već je osnovni nadn istorijskog kretanja koje na duže staze ne isključuje izvesni stvara- lački uspon, nego ga čak zahteva i podstiče. „Korupcija", „fiziološka degeneracija" i si. nisu uzroci nihilizma, nego su već njegove posledice. On se zato ni ne može prevla- dati uklanjanjem tih stanja. Prevladavanje se u najboljem slučaju odgađa ako se protivmere usmeravaju samo na štete i njihovo odstranjivanje. Da bismo shvatili šta Niče označava izrazom „nihilizam", potrebni su nam vrlo veliko znanje i još veća ozbiljnost.

Zbog nužne uključenosti u kretanje zapadne istorije i zbog nezaobilazne kritike dosadašnjih postavljanja vrednosti novo postavljanje vrednosti nužno je prevrednova- nje svih vrednosti. Zato podnaslov, koji u poslednjoj fazi Ničeove filozofije postaje glavni naslov, označava opšti karakter suprotnog kretanja prema nihilizmu unutar nihilizma. Nijedno istorijsko kretanje ne može da iskod iz istorije i da počne iz početka. Ono je utoliko istoričnije, to jest ono utemeljuje istoriju utoliko izvornije ukoliko pre ono prevlada korenito sve što mu je prethodilo, ukoliko

pre ono to prevlada stvarajud novi poredak u oblasti gde su nam koreni. Veliko iskustvo iz istorije nihilizma jeste da sva postavljanja vrednosti ostaju bez snage ako ih ne prate odgovarajud osnovni stav vrednovanja i odgovarajud nadn mišljenja.

Svako postavljanje vrednosti u suštinskom smislu mo- ra izgraditi ne samo svoje mogućnosti da bi uopšte i bilo „shvaćeno"; ono mora ujedno i unapred da odgaji ljude koji će prema novom postavljanju vrednosti imati nov stav da bi ga nosili u budućnost. Moraju da se odgaje nove potrebe i zahtevi. A taj proces troši takored najved deo vremena koje je narodima dodeljeno kao njihova istorija. Velike epohe, zato što su velike, po učestalosti su sasvim retke, a po trajanju vrlo kratke, baš kao što se naj- veća vremena pojedinca stapaju u jedan trenutak. Novo postavljanje vrednosti uključuje stvaranje i učvršćenje potreba i zahteva koji idu u susret novim vrednostima. Zato delo treba da se završi u četvrtoj knjizi - „Disciplina i odgajanje".

Ali, takođe osnovno iskustvo iz istorije postavljanja vrednosti jeste da se ni postavljanje najviših vrednosti ne dešava odjednom, da se večna istina nikad preko nod ne pojavljuje na nebu i da nijednom narodu u istoriji nikad njegova istina nije pala u krilo. Oni koji postavljaju najviše vrednosti, stvaraoci, pre svega novi filozofi, moraju, po Ničeu, da budu pokušad, iskušad; oni moraju da utiru staze i da krče puteve, sa znanjem da nemaju određenu istinu. Iztakvog znanja, medutim, nikako ne sledi da oni svoje pojmove smatraju samo žetonima koje mogu, kad god im se prohte, da razmene za druge žetone; iz nje- ga sledi nešto suprotno: čvrstina i obaveznost mišljenja moraju prod kroz zasnivanje u samim stvarima na nadn koji dosadašnja filozofija nije poznavala. Jer samo se ta-

ko stvara mogućnost da neka osnovna pozicija potisne drugu osnovnu poziciju, a da proistekli spor postane stva- ran spor i na taj nadn stvaran izvor istine. Novi mislioci moraju biti pokušači, iskušači, to jest samo bivstvujuće, s obzirom na njegovo bivstvovanje i na njegovu istinu, oni moraju pitajud da stavljaju na probu i da iskušavaju. Da- kle, kada Niče u podnaslovu za svoje delo piše:„pokušaj" prevrednovanja svih vrednosti, to nije nadn govorenja da bi se izrazila skromnost i da bi se nagovestilo kako ono što sledi jeste još nepotpuno; to ne znad „esej" u literar-nom smislu, već sasvim jasno znad osnovni stav novog ispitivanja koje izrasta iz kretanja protiv nihilizma. Mi činimopokušajs istinom'. Možda će čovečanstvo propasti usled toga! Pa neka!" (XII, 410)

„Mi novi filozofi, međutim, ne samo da podrjemo prikazom stvarnog rangovnog poretka i vrednosne različitosti Ijudi, već takođe želimo upravo suprotnost posličnjavanju, izjed-načavanju; mi poučavamo Ijude otuđivanju u svakom smislu, otvaramo procepe kakvih još nije bilo, želimo da čovek postane gori nego što je ikad bio. U međuvremenu, mi živi-mo kao strand jedan drugom, skriveni jedan od drugog. Iz mnogih razloga biće nužno da budemo pustinjaci i da čak stavimo maske - bićemo, dakle, loši u traženju Ijudi nama ravnih. Živećemo sami i verovatno ćemo poznavati muke svih sedam samoća. Ali ako slučajno pretrčimo preko puta, možete se kladiti da nećemo prepoznati jedan drugog ili da ćemo varati jedan drugog" (Voljaza moć, br. 988).

Ničeov postupak, njegov način mišljenja u izvršavanju novog postavljanja vrednosti jeste stalno preokretanje. Dosta ćemo bivati u prilici da podrobnije promislimo ta preokretanja. Da bismo celu stvar pojasnili, sada ćemo navesti samo dva primera. Šopenhauer tumači umetnost

kao „kvijetivživota", kao nešto što ublažuje život u njego- voj bedi i u njegovim patnjama, kao nešto što isključuje volju, čija navala čini život bednim. Niče to preokreće i kaže: umetnost\e„stimulans" života, nešto što pobuđuje i povećava život, „ono što nas večno goni k životu, k večnom životu" (XIV, 357). „Stimulans" je očigledno preokre- tanje „kvijetiva".

Drugi primer. Na pitanje ,,šta je istina?" Niče odgova- ra: „Istina je vrsta zablude bez koje određena vrsta živih bića ne bi mogla da živi. Vrednost za život naposletku odlučuje" (Voljazo moć, br. 493).„'lstina':to, unutarmoga načina mišljenja, ne označava nužno suprotnost zabludi, već u najnačelnijim slučajevima samo položaj raznih za- bluda jedne prema drugoj" (l/oljazamoć, br. 535). Bilo bi, naravno, vrlo površno ako bismo te iskaze objašnjavali na sleded način: sve što je zabluda Niče smatra istinitim. Ničeov stav - istina je zabluda, a zabluda je istina - može da se shvati samo na osnovu njegove osnovne pozicije nasuprot celokupnoj zapadnoj filozofiji od Platona pa na- ovamo. Ako smo to shvatili, taj nam stav zvuči već manje čudno. Ničeov postupak preokretanja pokatkad postaje svesna manija, ako ne i nedostatak dobrog ukusa. Kad je reč o poslovici: „Ko se poslednji smeje, najslade se smeje", Niče, preokrećući je, kaže: „A ko se danas najslade smeje, smeje se takode poslednji" (VIII, 67). Nasuprot onom „blaženi su oni koji ne vide, a ipak veruju", on govori o „videti, a ipak ne verovati". On to naziva „prvom vrlinom saznavaoca", dji „najved iskušač" jeste sve što je „odgled- no" (XII, 241).

Ne treba predaleko prodreti u Ničeovo mišljenje, pa da se svugde i lako utvrdi njegov postupak preokretanja. Na osnovu tog utvrđivanja izneo se načelni prigovor Ničeovom postupku, a time i njegovoj celokupnoj filozo-

fiji: preokretanje je samo poricanje, odstranjivanjem do- sadašnjeg poretka vrednosti još ne nastaju novi pored. Kod prigovora te vrste uvek je dobro pretpostaviti, bar provizorno, da je filozof koji se razmatra bio na kraju i sam tako oštrouman da sebi predoči takve nedoumice. Niče ne samo da tvrdi da preokretanjem nastaje nov vred- nosni poredak; on izridto kaže da na taj nadn poredak nastaje ,,od sebe". Niče kaže: „Ako je na taj nadn tiranija dosadašnjih vrednosti skršena, ako smo uklonili 'istiniti svet', onda novi poredak vrednosti mora da usledi od se-be." Pukim uklanjanjem nečeg starog treba nešto novo da dode od sebe! Da li to mišljenje treba da pripišemo Ničeu, ili to uklanjanje i preokretanje, ipak i pre svega, zna- če i nešto što je drugadje od onog što obično pod njima zamišljamo uz pomoć svakodnevnih pojmova?

Šta je princip novog postavljanja vrednosti?

Na početku je važno da se u opštim crtama objasni značenje naslova treće knjige, na koju se ograničavamo. „Princip" dolazi od principium, početak. Pojam odgovara onom što su Grci nazivali arche: ono na osnovu čega se nešto određuje da bude ono što ono jeste i kako ono je- ste. Princip: to je temelj na kojem nešto stoji i kojim je ono u svojoj celokupnoj strukturi i suštini prožeto i vođeno. Mi principe shvatamo i kao osnovne stavove. Ali osnovni stavovi jesu „principi" samo na izveden nadn i samo zato što i utoliko što nešto postavljaju kao temelj nečega dru- gog u nekom stavu. Neki stav kao stav nikad ne može da bude princip. Princip novog postavljanja vrednosti jeste ono u čcmu postavljanje vrednosti kao takvo ima svoj nosed i voded temelj. Princip novog postavljanja vrednosti jeste takav temelj koji uvodi postavljanje vrednosti koje je novo u odnosu na dosadašnje postavljanje vrednosti. Postavljanje vrednosti treba da bude novo, to jest novo

treba da bude ne samo ono što se postavlja kao vrednost, već nov, pre svega drugog, treba da bude i način na koji se uopšte postavljaju vrednosti. Ako se Ničeu prigovara da je u osnovi bio nekreativan i da zapravo i nije postavio nove vrednosti, taj prigovor treba prvo da se preispita. Ali ma kako to preispitivanje izgledalo, sam prigovor ne dotiče ono što je Niče u stvari želeo da uradi pre svega drugog. On je, naime, želeo da iznova utemelji nadn na koji se postavljaju vrednosti, da udari temelj za to. Naslov treće knjige, „Princip novog postavljanja vrednosti", mora stoga, ako hoćemo shvatiti nešto od onog što se tu misli, da se dta kao da ima sleded smisao: novi temelj iz kojeg će ubuduće poticati nadn postavljanja vrednosti i na ko- jem ćeon podvati. Kako treba da shvatimotaj temelj?

Ako se u delu, kao što naslov kaže, radi o volji za moć i ako treća knjiga treba da pokaže temeljopolagački i gradi- lački princip novog postavljanja vrednosti, onda taj prin cip može da bude samo volja za mod Kako to da razume- mo? Mi smo, u vidu anticipacije, rekli: volja za mod jeste ime za osnovnu karakteristiku svega bivstvujućeg; ona znad onošto u bivstvujućem dni ono zaista bivstvujuće. Ničeovo odlučujuće razmišljanje teče ovako: ako moramo utvrditi šta zaista treba biti, šta dakle mora postati, to se može odrediti samo ukoliko već postoji istina i jasnost o onom što jeste i što čini bivstvovanje. Kako drugačije da odredimo šta treba da bude? U smislu tog najopštijeg razmišljanja, dju konačnu odr- živost moramo ostaviti još otvorenom, Niče kaže: „Zadatak: videti stvari kakvejesu!"(XII, 13) „Moja filozofija - izvući ljude iz privida, ma kolika opasnost bila! I bez straha da će život propasti!" (XII, str. 18) I na kraju: „Zato što lažete o onom što jeste, u vama se ne javlja žeđ za onim što treba da postane" (XII, 279).

Pokazivanje volje za mod kao osnovne karakteristike svega bivstvujudeg treba da odstrani laž u našem iskusi- vanju bivstvujudeg i u našoj interpretaciji bivstvujudeg. Ali ne samo to. Time treba i da se utemelji princip, da se postavi temelj iz kojeg potiče postavljanje vrednosti i u kojem ono mora da ostane ukorenjeno; jer „volja za mod" jeste sama po sebi vec cenjenje i postavljanje vrednosti. Ako se bivstvujuce shvati kao volja za mod, onda suvišno postaje ono „treba" koje bi moralo da se najpre postavi iznad bivstvujudeg kako bi bivstvujuce moglo da se meri po njemu. Ako sam život jeste volja za mod, tada on sam jeste temelj, principium postavljanja vrednosti. Tada nika- kvo „treba" ne određuje bivstvovanje, vec bivstvovanje određuje to „treba". „Kada govorimo o vrednostima, go- vorimo pod inspiracijom, pod optikom života: sam život primorava nas da postavljamo vrednosti; sam život vred- nuje posredstvom nas kad god postavljamo vrednosti..." (VIII, 89)

Izneti na videlo princip novog postavljanja vrednosti znadi stoga, pre svega, volju za mod pokazati kao osnov- nu karakteristiku bivstvujudeg kroz sve oblasti i okruge bivstvujudeg. Imajudi taj zadatak u vidu, priredivaci Volje za mod podelili su tredu knjigu na detiri odeljka:

I. Volja za mod kao saznanje; II. Volja za mod u prirodi;

III. Volja za mod kao društvo i individua; IV. Volja za mod kao umetnost.

Nekoliko Ničeovih uputstava moglo se koristiti za tu po-delu. Na primer, Plan 1,7, iz 1885. godine (XVI, 415): „Volja za mod: Pokušaj interpretacijesvakoga dogadanja. Pred- govor o pretedoj 'besmislenosti'. Problem pesimizma."

Zatim slede jedno ispod drugog: „Logika. Fizika. Moral. Umetnost. Politika."To su uobidajene filozofske discipline; nedostaje samo spekulativna teologija, i to ne slucajno. Za odlucujudi stav prema Ničeovoj interpretaciji bivstvu- jućeg kao volje za mod važno je znati da je on od samog podetka bivstvujude kao celinu video u perspektivama tradicionalnih disciplina školske filozofije.

Kaodalju pomod u podeli rukopisnih aforizama na po-menuta poglavlja priređivači su iskoristili spisak u kojem je sam Niče numerisao trista sedamdeset dva aforizma i podelio ih na pojedinačne knjige navedene, doduše, u planu koji potice iz kasnijeg vremena (Plan III, 6; XVI, 424). Taj spisak je štampan u tomu XVI, 454-467; on potice iz 1888. godine.

Razmeštaj treće knjige Volje za mod, kako ga danas imamo pred sobom,jeste dakle utemeljen onolikodobro koliko je to uopšte i bilo mogude na osnovu postojeće rukopisne grade.

Međutim, interpretaciju treće knjige ne podnjemo prvi poglavljem, „Voljom za mod kao saznanjem", ved detvrtim i poslednjim, „Voljom za mod kao umetnošdu".

To poglavlje obuhvata aforizme od broja 794 do bro- ja 853. Zašto počinjemo tim poglavljem, ubrzo de biti jasno na osnovu njegovog sadržaja. Naš sledeći zadatak mora biti da pitamo: Kako Niče vidi i određuje suštinu umetnosti? Kao što već naslov poglavlja pokazuje, umetnost je oblik volje za moć. Ako je umetnost oblik volje za moć i ako je umetnost u celini bivstvovanja dostupna nama na distinktivan nadn, onda ćemo najverovatnije modi da iz Nideovog shvatanja umetnosti shvatimo šta znadi volja za mod. Da, međutim, izraz „volja za mod" ne bi vise ostao puki termin, svoju interpretaciju cetvrtoga poglavlja obeležićemo preliminarnim razmatranjem. To

ćemo uraditi tako što ćemo pitati, prvo, šta Niče hoće da kaže izrazom „volja za moć", i drugo, zašto ne treba da se čudimo što se osnovna karakteristika bivstvujućeg određuje kao voljal

Bivstvovanje bivstvujućeg kao volja u

tradicionalnoj metafizici

Počećemo drugim pitanjem. Shvatanje bivstvovanja svega bivstvujućeg kao volje na liniji je najbolje i najve- ćetradicije nemačke filozofije. Kad od Ničea pogledamo unatrag, nailazimo neposredno na Šopenhauera. Njego- vo glavno delo, koje isprva goni Ničea prema filozofiji, ali koje Niče kasnije odbacuje, nosi naslov Svet kao volja ipredstava. Ali ono što sam Niče podrazumeva pod ,,voIjom" jeste nešto sasvim drugo. Nije takođe dovoljno da se Ničeov pojam volje shvati samo kao preokretanje Šo- penhauerovog pojma volje.

Šopenhauerovo glavno delo pojavilo se 1818. godine. Ono je vrlo mnogo dugovalo glavnim delima Šelinga i Hegela. Najbolji dokaz za to jesu preterane i neukusne psovke kojima je Šopenhauercelog života zasipao Hegela i Šelinga. Šopenhauer naziva Šelinga „vetropirom", a Hegela „neotesanim šarlatanom".Te psovke protiv filozofije, psovke često ponavljane u godinama posle Šopenhauera, nemaju ni sumnjivu odliku da su naročito „nove".

U jednom od svojih najdubljih dela, u raspravi „o suštini Ijudske slobode", objavljenoj 1809., Šeling piše: ,,U poslednjoj i najvišoj instanciji ne postoji uopšte bivstvovanje koje je drugačije od htenja. Htenje je prabivstvovanje" (I, VII, 350). A Hegel u svojoj Fenomenologiji duha (1807.)

shvata suštinu bivstvovanja kao znanje, a znanje shvata kao suštinski identično sa htenjem.

Šeling i Hegel bill su uvereni da interpretacijom biv-stvovanja kao volje misle samo suštinsku misao jednog drugogvelikog nematkog mislioca, da misle Lajbnicov po jam bivstvovanja. Lajbnic je suštinu bivstvovanja odredio kao izvorno jedinstvo perceptio i appetitus, kao predstavu i volju. U Voljiza moć sam Niče, nimalo slučajno, pominje Lajbnica na dva odlučujuća mesta: „Nemačka filozofija kao celina - Lajbnic, Kant, Hegel, Šopenhauer, da pomenemo velikane - jeste najtemeljnija vrsta romantizma i nostalgija koja je ikad postojala: žudnja za onim najboljim što je ikada bilo" (Voljaza moć, br. 419). I: „Hendel, Lajbnic, Gete, Bizmark - svojstveno jokom nemačkom tipu" (Volja za moć. br. 884).

Sada se, naravno, ne sme red da Ničeovo učenje o volji za moćzavisi od Lajbnica ili Hcgela ili Šelinga, kako bi se tom konstatacijom prekinulo svako dalje razmišljanje. „Zavisnost" nije pojam kojim možemo razumeti odnos između velikana. Zavisan je uvek samo mali od velikog. On je „mali" upravo zato što misli da je nezavisan. Veliki mislilac jeste velik zato što može da čuje ono što je najve- će u delu drugih „velikana" i da to transformiše na origi- nalan nadn.

Ukazivanje na Ničeove prethodnike u učenju o bivstvo- vanju kao volji ne treba da posluži kao osnova za zaklju- čak o zavisnosti, već samo da nagovesti da takvo učenje u zapadnoj metafizici nije proizvoljno, negodaje možda čak nužno. Svako istinsko mišljenje može da se odredi onim sto treba misliti. U filozofiji bivstvovanje bivstvujućeg treba misliti; u njoj za mišljenje i ispitivanje nema višeg i strožeg vezivanja. Nasuprot tome, sve nauke misle uvek samo jedno bivstvujuće među drugim bivstvujućim,

misle jednu određenu oblast bivstvujućeg. One su samo tom oblašću povezane neposredno, a nikad nisu pove- zane u pravom smislu. Zato što u filozofskom mišljenju vlada ono najviše vezivanje, svi veliki mislioci misle isto. . Ali to „isto" jeste tako suštinsko i tako bogato da ga poje- dinac nikad ne iscrpljuje, već svako svakoga samo strože vezuje. Bivstvujuće shodno njegovoj osnovnoj karakteri- stici shvatati kao volju - to nije pogled pojedinačnih mi- slilaca, već nužnost istorije tubivstvovanja koje ti mislioci utemeljuju.

Volja kao volja za moć

Ali, da sada anticipiramo ono odlučujuće. Šta sam Niče podrazumeva pod izrazom „volja za moć"? Šta znači „volja"? Šta znači „volja za moć"? Za Ničea, ta dva pitanja jesu samo jedno pitanje. Jer za njega volja nije ništa drugo nego volja za moć, a moć nije ništa drugo nego suština volje. Volja za moć jeste tada volja za volju, to jest htenje je: hteti sebe. Ali to treba da se objasni.

Pri tom pokušaju, kao i pri svim sličnim pojmovnim definicijama koje teže da obuhvate bivstvovanje bivstvu- jućeg, moramo imati u vidu dve stvari. Prvo, precizna poj- movna definicija koja nabraja razne karakteristike onog što treba da se definite ostaje prazna i neistinita sve dotle dok ono o čemu je reč stvarno ne razumemo i ne donese- mo pred unutrašnje oko. Drugo, da bi se shvatio Ničeov pojam volje, posebno je važno sledeće: ukoliko, prema Ničeu, volja kao volja za moć jeste osnovna karakteristika svega bivstvujucege, onda se pri definisanju suštine volje ne možemo pozivati na neko određeno

na neki poseban nadn bivstvovanja, da bismotimeobja- snili suštinu volje.

Dakle, volja kao prožimajuda karakteristika svega biv-stvujudeg ne daje nikakvo neposredno uputstvo izkojeg bi se njen pojam, kao pojam bivstvovanja, mogao izvesti. Doduše, to stanje stvari Niče nikad nije nacelno ni siste- matski razvio, ali je ipak jasno znao dajetu slediojedno neobično pitanje.

Dva primera mogu da ilustruju ono o demu se radi. Po uobidajenom shvatanju, volja je duševna sposobnost. Šta je volja, određuje se iz suštine duše; dušom se bavi psihologija. Duša je posebno bivstvujuce koje se razlikuje od tela ili duha. Ako, dakle, za Ničea volja odreduje svako bivstvujuće, onda volja nije nešto duševno, ved je duša nešto voljno. Ali telo i duh takođe su volja, ukolikotakve stvari „jesu". Štaviše, volja se smatra sposobnošću; to zna- či: mod uraditi nešto, biti u stanju uraditi ncšto, imati moć i moćevstvovati. Ono što po sebi jeste moć, a za Ničea to je ono što volja jeste, ono dakle što po sebi jeste mod ne može se dalje okarakterisati tako što će se to odrediti kao sposobnost, ne može se zato što je suština neke sposob- nosti utemeljena u suštini volje kao modi.

Drugi primer: volja se smatra vrstom uzroka. Mi kaže- mo: taj dovek radi nešto manje razumom nego voljom; volja proizvodi nešto, može da izdejstvuje posledicu. Ali, biti uzrok jeste poseban nacin bivstvovanja, nadin kojim dakle bivstvovanje kao takvo ne može da se shvati. Volja nije dejstvovanje. Ono što se obicno smatra nedim što može da izdejstvuje nešto drugo, ona prouzrokovaladka sposobnost temelji se i sama u volji (up. VIII, 80).

Ako volja za mod odlikuje samo bivstvovanje, ne posto- ji ništa drugo što bi volja mogla da bude. Volja je volja; ta formalno ispravna definicija ne kaže ništa vise. Ona, ta

definicija, lako nas odvodi u zabludu ako mislimo da jed-nostavnoj red odgovara isto tako jednostavna stvar.

Zato Niče može da izjavi: „Danas znamo da ona [volja] jeste samo reč" (Sumrak idola, 1888; VIII, 80). Tome odgovara jedna ranija izjava iz periodaZararusrre:„Smejem se vašoj slobodnoj volji, a i vašoj neslobodnoj volji: za mene je iluzija ono što nazivate voljom, ne postoji volja" (XII, 267). Čudno je što mislilac za koga osnovna karakteristika svega bivstvujudeg jeste volja govori takve red: „... ne postoji volja." Ali Niče hode da kaže kako ne postoji ona volja koja se dotad poznavala i označavala kao „duševna sposobnost" i kao „opšta težnja".

Pa ipak, Niče mora stalno da ponavlja šta je volja. Na primer, on kaže: volja je „afekt", volja je „strast", volja je „osecanje", volja je „zapovest". Medutim, zar takva ozna- davanja volje kao „afekta", „strasti" itd. ne govore iz oblasti duše i duševnih stanja? Nisu li afekt, strast, osecanje i zapovest svaki put nešto razlicito? Zar to što se tu koristi za razjašnjavanje suštine volje ne mora i samo da od početka bude dovoljno jasno? Ali, šta je nejasnije od suštine afekta i strasti i od razlike izmedu toga dvoga. Kako volja istovremeno da bude sve to? Teško da možemo izbed ta pitanja i nedoumice u vezi s Nideovom interpretacijom suštine volje. Pa ipak, možda ona ne dotidu ono-odlućujuće. Sam Niče naglašava: „Pre svega, dni mi se da je htenje nešto komplikovano, nešto što jejedinstvo samo kao red - i upravo u toj jednoj redi nalazi se narodna predrasuda koja je zagospodarila uvek-malom opreznošću filozofa" (S one strane dobra izla; VII, 28). Niče tu govori, pre svega, protiv Šopenhauera, prema dijem mišljenju volja jeste najjednostavnija i najpoznatija stvar na svetu.

Ali, zato što za Ničea volja kao volja za mod oznadava suštinu bivstvovanja, volja zauvek ostaje predmet njego-

voga traganja, nešto što treba odrediti. Kadjejednom ta suština otkrivena, važnoje nju svuda nalaziti, kako se vise ne bi izgubila. Da li je Ničeovo postupanje jedino moguće postupanje, da li je Ničeu uopšte jedinstvenost pitanja o bivstvovanju postala dovoljno jasna i da li je on načelno promislio puteve koji su tu nužni i mogući - sve to ostavljamo za sada otvorenim. Izvesno je ovoliko: Niče tada, pri postojećoj mnogoznačnosti pojma volje i pri postojećem mnoštvu vladajudh pojmovnih definicija, nije imaodru- goga izbora nego uz pomoć onog što je bilo poznato da objasni ono što je hteo da kaže, a da odbaci ono što je nije hteo da kaže (up. opštu opasku o filozofskim pojmovima u delu S one strone dobra izlo; VII, 31 i dalje).

Ako pokušamo da shvatimo htenje uzimajud u obzir osobenost koja nam se, takored, najpre nameće, mogli bismo red: htenje je usmerenost prema nečemu, kretanje k nečemu; htenje je ponašanjc koje je u-pravljeno k nečemu. Ali, kada neposredno posmatramo nešto predručno ili kada posmatrajud pratimo tok nekog procesa, mi se ponašamo na nadn koji se može opisati istim redma: mi smo predstavljanjem upravljeni prema stvari - tu htenje ne igra nikaTtvu ulogu. U pukom posmatranju stvari mi ne- ćemo ništa da radimo ,,sa" stvarima niti hoćemo išta„od" njih; mi ostavljamo stvari da budu upravo onakve kakve jesu. Biti u-pravljen prema nečemu nije još htenje, a ipak se u htenju sadrži takva upravljenost prema...

Ali mi možemo takođe „hteti" neku stvar, na primer knjigu ili motocikl. Neki dečak „hoće" da ima neku stvar, to jest on bi volco da je ima. To „voleo bi da ima" nije puko predstavljanje, već je neka vrsta težnje prema nečemu i ima posebnu karakteristiku željenja. Ali željenje još nije htenje. Ko samo želi, taj upravo neće, već se nada da će mu se želja ispuniti a da on neće morati ništa da uradi. Je