Volter Tevis - Čovek Koji Je Pao Na Zemlju

Volter Tevis

THE MAN WHO FELL TO EARTH Slika na koricama

Miodrag Knežević U potrazi za samim sobom

Urednik Ivan V. Lalić Recenzent Žika Bogdanović Oprema knjige Dobrilo M. Nikolić Tehnički urednik M irjana Martinović Korektor Aleksandar Radovanović Copyright by Walter Tevis, 1963

Izdavač

Izdavački zavod „Jugoslavija", Beograd, 1979. Štampa i povez

Beogradski izdavačko-grafič^i zavod Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17

Čovek koji je

pao na Zemlju

Prevela

Vukica Đilas

JUQ O SLA VIJA

9

I

1985: Ikar se spušta

69

li

1988: Rumplštilchen

145

1990: Ikar se davi

Da tragam za vizionarskom družbom ljubavi, njen glas Trenutak je u vetru (ne znam kuda zavitlan)

A li brzo napuštam svaki očajnički izbor.

Posle dve milje hoda došao je do varošice. Na rubu varošice nalazila se tabla na kojoj je pisalo H a n i v i l:

1400 stanovnika. To je dobro, dobra veličina. Još je bilo rano jutro — odabrao je jutro za dve milje hoda jer je tad svežije — i jer nema još nikog na ulicama. Pri slabom svetlu prošao je nekoliko blokova, zbunjen tuđinom — napet i donekle uplašen. Pokušao je da ne misli na ono što će učiniti. O tome je već dovoljno razmišljao.

U maloj poslovnoj četvrti našao je ono što mu je bilo potrebno, radnjicu nazvanu Kutija za nakit. Na obližnjem

uglu nalazila se zelena drvena klupa pa je otišao do nje i seo; telo mu je bridelo od napora zbog dugog hoda.

Nekoliko minuta kasnije ugledao je ljudsko biće. Bila je to žena, žena umornog izgleda u bezobličnoj plavoj haljini; šepesala je uz ulicu prema njemu. Zabeze­ knut, brzo je odvratio pogled. Nije izgledala kako treba. Očekivao je da oni budu otprilike njegove visine, ali je ova bila za glavu niža od njega. Lice joj je bilo rumenije no što je očekivao, i tamnije. Čudnovat je bio izgled,

osećaj — iako je znao da videti ih neće biti isto što i

gledati ih na televiziji.

Konačno je na ulici bilo više ljudi i otprilike su svi bili nalik onom prvom. Čuo je kako čovek kaže prolazeći: „ ... kao što rekoh, takva kola se više ne prave“ , i mada je izgovor bio neobičan, manje odsečan no što je očekivao, čoveka je lako razumeo.

Nekoliko ljudi piljilo je u njega, neki od njih sumnjiča­ vo; ali to ga nije zabrinjavalo. Nije očekivao zlostavljanje, a nakon posmatranja drugih bio je uveren da će njegovo odelo izdržati pažljivo zagledanje.

Kad se juvelirska radnja otvorila čekao je deset minuta i potom ušao. Jedan čovek je stajao za tezgom, mali zdepast čovek u beloj košulji i s kravatom; brisao je prašinu s polica. Čovek prestade da briše prašinu, jedan trenutak ga je malo neobično gledao, pa reče: „Izvolite, gospodine?“

Oseti se previsok, nezgrapan. I najednom vrlo uplašen. Otvori usta da govori. Ništa nije izlazilo. Pokuša da se osmehne, a lice kao da mu se sledilo. Duboko u sebi

osećao je nekakav početak panike i za trenutak pomisli da se može onesvestiti.

Čovek ga je i dalje netremice gledao, a pogled kao da mu se nije izmenio. Ponovo reče: „Izvolite, gospodine?“

Uspeo je da progovori uz veliki napor volje. „ J a ... pitam se da li bi vas zanimao o v a j... prsten?“ Koliko li je puta smišljao to nezlobivo pitanje, ponavljajući ga i ponavljajući u sebi? A sada mu je ipak zvučalo tuđe, kao smešna skupina besmislenih slogova.

Ovaj drugi još je piljio u njega. „Koji prsten?“ reče. ,,Oh.“ Nekako je uspeo da se osmehne. S prsta leve ruke skinuo je zlatan prsten i stavio ga na tezgu, plašeći se da dotakne čovekovu ruku. „ J a ... ja sam u prolazu i kola su mi se pokvarila. Na putu, nekoliko milja odavde. Nemam novaca; mislio sam da bih možda mogao da prodam prsten. Vrlo je skupocen.“

Čovek je prevrtao prsten u rukama, gledajući ga sumnjičavo. Na kraju reče: „Otkud vam?“

Zbog načina na koji je čovek to rekao grlo mu se steže. Zar možda nešto nije u redu? Boja zlata? Nešto u vezi s dijamantom? Ponovo je pokušao da se osmehne. „Poklo­ nila mi ga je žena. Pre nekoliko godina.“

Čovekovo lice je i dalje bilo natušteno. „Otkud ja znam da nije ukraden?“

,,Oh.“ Olakšanje je bilo veliko. „M oje ime je na prstenu.“ Izvadio je buđelar iz džepa na grudima. „Imam i dokumenta.“ Izvadi pasoš i stavi ga na tezgu.

Čovek je pogledao prsten i naglas pročitao: ,,T. Dž. od Mari Njutn, godišnjica, 1982.“ , a onda: „18 K“ . Ostavio je prsten, uzeo pasoš i prelistavao ga. „Engleska?“

„Da, ja sam prevodilac u Ujedinjenim nacijama. Prvi put sam ovde. Pokušavam da upoznam zemlju.“

„M hm“ , reče čovek, ponovo gledajući pasoš. „Vid’o sam da govorite s naglaskom.“ Kad je našao sliku pročitao je ime: „Tomas Džerom Njutn“ , a zatim, opet podigavši pogled: „Nema sumnje. Ovo ste sigurno vi“ .

Ponovo se nasmešio i ovaj put je osmeh bio manje napet, iskreniji, iako se još osećao ispražnjene glave, čudnovato — uvek je tu bila prisutna ogromna težina sopstvenog tela, težina stvorena olovnom gravitacijom ovog mesta. Ali je uspeo da ljubazno kaže: „Pa onda, da li vas interesuje da kupite prsten?“

Za njega je dobio šezdeset dolara i znao je da su mu podvalili. Ali je ovo što sada poseduje za njega bilo vrednije od prstena, vrednije od stotina prstenova koje je imao sa sobom, istih kao taj. Posedovao je prve začetke samopouzdanja, i posedovao je novac.

Delom novca kupio je četvrt kilograma slanine, šest jaja, hleb, nekoliko krompira, povrće — sve u svemu pet kilograma hrane, onoliko koliko može da ponese. Njegovo prisustvo pobudilo je izvesnu radoznalost, ali niko nije postavljao pitanja, a on nije sam od sebe davao odgovore. Time se ne bi ništa promenilo; neće se vraćati u tu varošicu u Kentakiju.

Kad je napustio varošicu osećao se dovoljno dobro, uprkos svojoj težini i bolu u zglobovima i leđima, jer je savladao prvi korak, otpočeo je, sada je imao svoj prvi američki novac. Ali kad je bio milju daleko od gradića, idući preko pustog polja ka niskim brežuljcima gde se ulogorio, sve to ga iznenada svlada jednim smožđujućim šokom — ta tuđina, opasnost, bol i izmoždenost sopstve- nog tela — pa je pao na tle i tu ležao, a telo i duh su mu jaukali zbog nasilja koje nad njima vrši ovo najstranije, najčudnovatije i najtuđindskije od svih mesta.

Pozlilo mu je; bila mu je muka od dugog, opasnog puta koji je poduzeo, muka od svih lekova — od pilula, od vakcina, od udahnutih gasova — muka od brige, od naslućivanja krize, i strašna muka od užasnog bremena sopstvene težine. Godinama je znao da će, kad dođe vreme, kad konačno bude sleteo i otpočeo sprovođenje tog složenog, dugo pripremanog plana, osetiti nešto slično. Ma koliko da ga je proučavao, ma koliko da je uvežbavao svoju ulogu u njemu, ovo je mesto bilo tako nepojamno tuđe — to osećanje je, sad kad je mogao da oseća —

to osećanje je sve nadvladalo. Legao je na travu i bilo mu je vrlo zlo.

On nije bio čovek; ipak je bio veoma sličan čoveku. Bio je šest i po stopa visok, a neki su ljudi i viši; kosa mu je bila bela kao u albinoa, a lice mu je ipak bilo blago preplanulo; oči su mu bile svetio plave. Bio je neverovat- no sitnih kostiju, krhkih udova, prsti su mu bili dugi, tanki, a koža gotovo prozračna, bez malja. Njegovo lice imalo je nečeg vilinskog; krupne, pametne oči imale su fin dečački izraz, a bela kovrdžava kosa sada mu je malo prelazila preko ušiju. Delovao je vrlo mlado.

Postojale su takođe i druge razlike: njegovi nokti su, na primer, bili veštački, pošto mu ih priroda nije dala. Na nogama je imao samo po četiri prsta; nije imao slepo crevo niti umnjake. Bilo bi mu nemoguće da dobije štucavicu jer je njegova dijafragma, kao i ostatak njegovog disajnog aparata, bila izuzetno kruta, vrlo razvijena. Udisanjem bi mogao da poveća obim grudi za oko pet inča. Težio je vrlo malo, oko četrdeset kilograma.

Ipak, imao je trepavice, obrve, simetrične palčeve, binokularni vid, i hiljadu fizioloških odlika normalnog

ljudskog bića. Nije mogao da dobije bradavice; ali je mogao da dobije čir na želucu, male boginje i zubni karijes. Bio je ljudsko biće; no nije bio pravi čovek.

Takođe je, slično čoveku, bio podložan ljubavi, strahu, jakom fizičkom bolu i samosažaljevanju.

Posle pola sata osećao se bolje. Želudac mu je još treperio i činilo mu se da ne može da uspravi glavu; ali je postojalo osećanje da je prva kriza prošla, te je objektiv­ nije počeo da posmatra svet oko sebe. Seo je i pogledao niz polje na kojem se nalazio. To je bio iskrčen, ravan pašnjak sa malim oazama smeđe trave, kadulje, i ostrvci- ma staklastog, iznova zaleđenog snega. Vazduh je bio sasvim čist a nebo oblačno te je svetlost bila difuzna i meka i od nje ga nisu bolele oči kao od bleštavog sunca pre dva dana. Iza grupe tamnog, ogolelog drveća koje je ivičilo baru nalazile su se kuća i štala, kroz drveće je mogao da vidi vodu bare i od tog prizora mu zastade dah, jer je bila tako obilna. I pre ju je viđao, za svoja dva dana na Zemlji; ali se na nju još nije navikao. To je još jedna od očekivanih stvari koje su, kad ih je ugledao, ipak bile zapanjujuće. Znao je, naravno, za velike okeane i za jezera i reke, zna za njih otkad je bio dečak; ali od stvarnog prizora obilja vode u jednoj jedinoj bari zastajao mu je dah.

Takođe je počeo da sagleda izvesnu lepotu u neobično­ sti polja. Bilo je sasvim drugačije od onoga što su ga naučili da očekuje — već je otkrio da su takve mnoge stvari ovoga sveta — a ipak je nalazio zadovoljstvo u njegovim tuđinskim bojama i materijama, u njegovim novim prizorima i mirisima. Isto tako u zvucima; jer imao je vrlo izoštren sluh i čuo mnoge neobične i prijatne zvuke. u travi, raznorazno trenje i krcketanje onih insekata koji su preživeli hladnoću ranog novembra; sada, s glavom na tlu, čak i ono tiho istančano mrmorenje same zemlje.

Iznenada se vazduh zalepršao od uzleta crnih krila; potom hrapavo, žalobno dozivanje, pa je tuce vrana preletelo i odletelo preko polja. Antejac ih je posmatrao dok nisu nestale iz vida a onda se osmehnuo. Ovo će, uprkos svemu, biti lep sv e t...

Njegov logor se nalazio na ogoljenom mestu, brižljivo odabranom — na napuštenom površinskom ugljenokopu istočnog Kentakija. Na nekoliko milja unaokolo nije bilo ničeg osim oglodanog tla, malih zakrpa izbledele žutilovke i poneke štrčeće čađave stene. Njegov šator bio je postavljen blizu jedne od ovih izbočina rude, jedva vidljiv spram stene. Šator je bio siv i napravljen od nečeg što je izgledalo kao unakrsno tkani pamuk.

Kad je stigao bio je gotovo na kraju snaga i morao je da se odmori nekoliko minuta pre no što je otvorio torbu i izvadio hranu. To je uradio pažljivo, navukavši tanke rukavice pre no što je dodirnuo zamotuljke, a potom ih je poredao na malom stolu na rasklapanje. Ispod stola je izvukao zbirku instrumenata i poredao ih pored stvari koje je kupio u Hanivilu. Trenutak je posmatrao jaja, krompire, celer, rotkvice, pirinač, pasulj, kobasicu i šargarepe. Jedan časak se osmehivao, za sebe. Hrana je delovala bezazleno.

Onda je uzeo jednu od malih metalnih naprava, uvukao jedan kraj u krompir i otpočeo kvalitativnu analizu...

Tri sata kasnije pojeo je šargarepu, sirovu, i uzeo zalogaj rotkvice koja mu oljuti jezik. Hrana je bila dobra — krajnje neobična, ali dobra. Zatim je zapalio vatru i obario jaje i krompir. Kobasicu je zakopao — budući da je u njoj našao neke aminokiseline u koje nije imao poverenja. Ali, osim uvek prisutnih bakterija, za njega nije bilo opasnosti u ostalom jestivu. Baš kao što su se nadali. Otkri da je krompir, uprkos svih ugljenih hidrata, vrlo ukusan.

Bio je vrlo umoran. Ali je, pre nego što se spustio na ležaj, otišao napolje da pogleda mesto gde je pre dva dana — svog prvog dana na Zemlji — uništio mašineriju i instrumente svoje letilice za jednog putnika.

Muzika je bila Mocartov klarinetski kvintet u A duru. Tik pred završni allegretto Farnsvort podesi basove na svakom

od pretpojačala i ovlaš pojača zvuk. Onda se svom težinom zavali u kožnu fotelju. Dopadao mu se allegretto s jakim

gornjim tonovima basova; davali su klarinetu zvučnost koja kao da je u sebi sadržavala nekakvo značenje. Posmatrao je zastrti prozor koji je gledao na Petu aveniju; ukrstio je svoje debeljuškaste prste i slušao kako se muzika grana.

Kad je prestala i kad se traka sama od sebe isključila, pogledao je ka vratima koja vode u kancelariju i spazio služavku gde tamo strpljivo stoji, čekajući. Pogledao je porcelanski časovnik na kaminu i namrštio se. Onda pogleda služavku i reče: „D a?“

„Gospodine, ovde je izvesni gospodin Njutn.“

„Njutn?“ Nije poznavo nikakve bogate Njutnove. „Šta hoće?“

„Nije rekao, gospodine.“ Onda je malčice podigla obrvu. „Čudan je, gospodine. I izgleda v rlo ... značajno.“

Razmišljao je trenutak i onda rekao: „Uvedite ga“ . Služavka je bila u pravu; čovek je bio vrlo čudan. Visok, mršav, bele kose i finih, krhkih kostiju. Imao je glatku kožu i dečačko lice — ali su mu oči bile vrlo neobične, kao da su slabe, preosetljive, a njihov poged je ipak bio star i mudar i umoran. Čovek je imao skupo tamnosivo odelo. Došao je do stolice i pažljivo seo — spustivši se na sedište kao da nosi ogroman teret. Onda je pogledao Farnsvorta i nasmešio se. „Oliver Farnsvort?“

„Gospodine Njutn, hoćete li nešto da popijete?“ „Čašu vode, molim.“

Farnsvort u sebi sleže ramenima te prenese porudžbinu služavci. Kad je ostišla pogledao je svog gosta i malo se nagnuo napred, onom univerzalnom kretnjom koja znači: Hajde da pređemo na stvar.

Njutn je, međutim, ostao da sedi uspravno, dugih, mršavih ruku prekrštenih na krilu i rekao: „Koliko razumem, vaš posao su patenti?“ U glasu se osećao akcent a njegov izgovor bio je suviše precizan, suviše zvaničan. Farnsvort nije mogao da prepozna akcent.

„D a“ , reče Farnsvort, a onda malo osorno: „Gospodine Njutn, moja kancelarija ima radno vreme.“

Njutn ovo kao da nije čuo. Ton mu je bio blag, topao. ,,U stvari, koliko razumem, vi ste najbolji stručnjak za patente u Sjedinjenim Državama. Takođe ste vrlo skupi.“

„Da. Dobar sam.“

„Odlično“ , rekao je ovaj drugi. Posegao je nadole, pokraj stolice, i podigao svoju torbu za akta.

„1 šta želite?“ Farnsvort ponovo pogleda na časovnik. „Hteo bih da s vama isplaniram neke stvari.“ Visoki čovek je vadio koverat iz torbe.

„Nije li prilično kasno?“

Njutn je otvorio koverat i sada izvukao tanki svežanj novčanica obmotan gumenom trakom. Podigao je pogled i dobroćudno se nasmešio. „Molim vas, da li bi prišli i uzeli ovo? Vrlo mi je teško da hodam. Moje noge.“

Ozlovoljen, Farnsvort se diže sa stolice, ode do visokog čoveka, uze novac, vrati se i sede. Novčanice su bile od hiljadu dolara.

„Ima ih deset“ , reče Njutn.

„Vi ste prilično melodramatični, zar ne?“ Stavio je svežanj u džep kućnog kaputa. „A zašta je ovo?“

„Za noćas“ , reče Njutn. „Za otpirilike tri sata vaše koncentrisane pažnje.“

„Ali sveca mu, zašto noću?“

Onaj drugi nemarno sleže ramenima. ,,Oh, iz nekoliko razloga. Jedan od njih je neuznemiravanje.“

„Mogli ste dobiti moju pažnju za manje od deset hiljada dolara.“

„Jesam. Ali sam takođe želeo da vas impresioniram . . . značajem našeg razgovora.“

„D obro.“ Farnsvort se zavali u stolicu. „Razgova­ rajmo.“

Mršavi čovek je delovao opušteno, a nije se naslonio. „Kao prvo“ , reče, „koliko zaradite za godinu dana, gospodine Farnsvort?“

„Ja ne primam platu.“

,,Pa dobro. Koliko ste novaca zaradili prošle godine?“

,,U redu. Platili ste za to. Oko sto četrdeset hiljada dolara.“

„Razumem. Onda ste vi, u stvari bogati?“ „D a.“

„Ali biste hteli još više?“

Stvar je postajala smešna. Kao jevtin televizijski pro­ gram. Ali ovaj drugi je plaćao; biće najbolje da povlađuje. Izvadio je cigaretu iz kožne kutije i rekao: „Naravno da bih hteo više“ .

gospodine Farnsvort?“ , reče smešeći se; počeo je da nalazi veliko zadovoljstvo u situaciji.

I ovo je, naravno, bila televizija, ali je bilo ubedljivo. „D a“ , rekao je, a zatim: Cigaretu?“ Pružio je kutiju ka gostu.

Ne osvrćući se na ponudu, čovek s belom kovrdžavom kosom reče: „Ja mogu da vas učinim vrlo bogatim, gospodine Farnsvort, ako isključivo meni posvetite svojih narednih pet godina.“

Farnsvort je sačuvao lice bez izraza, pripaljivao je cigaretu, za to vreme mu je duh radio brzo, pretresajući ceo ovaj neobični razgovor, zbunjen situacijom i malom mogućnošću da je ponuda ovog čoveka data pri zdravoj pameti. Ali čovek, kakav god da je čudak, ima novaca. Bilo bi mudro donekle mu ugađati. Ušla je služavka sa čašama i ledom na srebrnom poslužavniku.

Njutn je oprezno uzeo svoju čašu vode sa poslužavnika, a onda ju je držao u jednoj ruci dok je drugom iz džepa izvadio kutiju aspirina, otvorio je palcem i jednu od tableta ubacio u vodu. Tableta se rastvorila, bela i mutna. Držao je čašu i posmatrao je za trenutak, a onda je, vrlo sporo, počeo da pije.

Farnsvort je bio advokat; imao je oko za detalje. Odmah je video da nešto nije u redu s kutijom za aspirin. To je bio običan predmet, očigledno kutija Bajerovih aspirina; ali nešto s njom nije bilo kako treba. A nešto nije bilo u redu ni sa sporim načinom na koji je Njutn ispijao vodu, pazeći da ne prospe ni kap — kao da je dragocena. A voda se zamutila od jednog aspirina; to nije izgledalo kako treba. Moraće kasnije, kad čovek bude otišao, da pokuša to s aspirinom i vidi šta će se dogoditi.

Pre no što je služavka otišla Njutn je zamoli da Farnsvortu doda njegovu torbu za akta. Kad je otišla, s ljubavlju je ispio poslednji gutljaj, pa spustio još gotovo punu čašu pored sebe na sto. ,,U toj torbi ima nekih stvari koje bih voleo da pročitate.“

Farnsvort je otvorio torbu, našao debeo svežanj papira i izvukao ih na krilo. Odmah je zapazio, pod rukom, da je papir neobičan. Čvrst a ipak savitljiv, izuzetno tanak. Gornji list se uglavnom sastojao od hemijskih formula, uredno ispisanih plavičastim mastilom. Prelistao je ostalo: šeme elektronskih kola, tabele, i nacr'i nečeg što je izgledalo kao fabrička oprema. Alatke i boje. Neke od formula su na prvi pogled izgledale poznato. Podigao je pogled. „Elektronika?“

„Da. Jednim delom. Upoznati ste s tom vrstom oprem e?“

išta zna o njemu, onda zna i da je kao predvodnik grupe od gotovo četrdeset advokata izborio pola tuceta bitki za korporacijski život jednog od najvećih svetskih koncerna za proizvodnju elektronske opreme. Počeo je da čita papire...

Njutn je sedeo uspravno, gledao ga, bela kosa se presija­ vala pod svetlom lustera. Smešio se; ali ga je celo telo bolelo. Posle nekog vremena uzeo je čašu i počeo da pijucka vodu koja je celog njegovog dugog života bila najdragocenija od svih stvari u njegovoj domovini. Polako je otpijao i posmatrao Farnsvorta kako čita, a napetost koju je osećao, brižljivo prikrivana nelagodnost koju mu je ulivala ova potpuno nepoznata kancelarija u ovom još tuđem svetu, strah što ga je osećao pred ovim debelim ljudskim bićem s nabreklim podvaljcima, zategnutom kožom na glavi i prasećim očicama počeli su da ga napuštaju. Sada je znao da je pridobio ovog čoveka; došao je na pravo m esto...

Prošlo je više od dva sata pre no što je Farnsvort digao pogled sa papira. Za to vreme popio je tri čaše viskija. Oči su mu u uglovima blago pocrvenele. Trepnuo je ka Njutnu, isprva jedva da ga je video, a onda je razrogače- nih očica uoštrio pogled na njega.

„Pa?“ reče Njutn i dalje se smešeći.

Debeli čovek je uzeo dah a onda zatresao glavom kao da pokušava da razbistri misli. Kad je progovorio, glas mu je bio mek, uzdržan, izuzetno obazriv. „Ne razumem baš sve“ , rekao je. „Samo nekoliko. Nekoliko. Ne razumem se u optiku — ni u fotografske filmove.“ Opet je pogledao papire u ruci, kao da proverava jesu li još tu. „Gospodine Njutn, ja sam advokat“ , reče. „Ja sam advokat.“ A onda mu je glas iznenada oživeo, drhtav i jak; debelo telo i sitne oči bili su napeti, u pripravnosti. „Ali elektroniku poznajem. I boje poznajem. Mislim da razumem vaše... pojačalo i mislim da razumem vašu televiziju, i . . Zastao je za trenutak, žmirkajući: „Bože moj, mislim da će se moći proizvoditi onako kako vi kažete.“ Polako je ispuštao vazduh. „Gospodine Njutn, deluju uverljivo. Mislim da će funkcionisati.“

Njutn mu se i dalje osmehivao. „Funkcionisaće. Svi do jednog.“

Farnsvort izvadi cigaretu i pripali je, smirujući se. „Moraću da ih proverim. Metale, elektronska kol a. . A onda, iznebuha, prekinuvši samoga sebe, stežući debelim prstima cigaretu: „Blagi bože, čoveče, znate li šta sve ovo znači? Znate li da ovde imate devet osnovnih — i to

osnovnih — patenata?“ Digao je ćuftastom rukom list

papira: „Samo ovde, u video-transmisiji i u ovom malom ispravljaču? I . .. znate li šta to znači?“

Izraz Njutnovog lica se nije promenio. „Da. Znam šta to znači“ , reče.

Farnsvort je polako uvlačio dim cigarete. „Gospodine Njutn, ukoliko ste u pravu“ , reče, a glas mu je sad postao smireniji, „ako ste u pravu možete imati Američku radio korporaciju, Istman Kodak. Gospode moj, možete imati DiPona. Znate li šta ovde imate?“

Njutn ga je netremice gledao. „Znam šta tu imam“ , reče.

Trebalo im je šest sati da se dovezu do Farnsvortove kuće na selu. Njutn je neko vreme pokušavao da održava razgovor, čvrsto se poduprevši u uglu zadnjeg sedišta limuzine, ali je velika brzina automobila bila isuviše zaslepljujuće bolna za njegovo telo, već preopterećeno gravitacionim privlačenjem; znao je da će mu trebati godine da se privikne na njega, te je bio prisiljen da kaže advokatu kako je vrlo umoran i da hoće da se odmori. Onda je zatvorio oči, pustivši da tapacirani naslon sedišta primi što više može njegove težine, i odupirao se bolu najbolje što je mogao. I vazduh u kolima bio je za njega vrlo topao — tem peratura najvrelijih dana kod kuće.

Kad su izišli iz grada šofer konačno poče da vozi ujednačenije, i bolni trzaji prilikom zaustavljanja i ponov­ nog kretanja počeše da jenjavaju. Nekoliko puta je pogledao Farnsvorta. Advokat nije dremao. Sedeo je nalakćen na kolena, i dalje preturajući papire koje mu je dao Njutn, a njegove očice bile su blistave, usredsređene.

Kuća je bila ogromno zdanje, osamljeno usred velikog šumovitog područja. Građevina i drveće izgledali su vlažni, prigušeno bleskajući pod sivom jutarnjom svetlo- šću koja je veoma ličila na svetio antejskog podneva. Osvežavala je njegove preosetljive oči. Dopadale su mu se šume, smireno osećanje života u njima, i bleskava vlaga — osećaj vode i plodnosti kojih je bila prepuna ova Zemlja, sve do neprekidnih treperavih i zrikutavih zvuko­ va insekata. Biće to jedan beskrajni izvor zadovoljstva u poređenju s njegovim svetom, s njegovom isušenošću, prazninom, s bezglasnošću prostranih, praznih pustinja između gotovo napuštenih gradova gde je jedini zvuk cviljenje hladnog i neprestanog vetra koji oglašava ropac njegovog umirućeg naro d a...

Na vratima ih je dočekao sluga sanjivih očiju u frotirskoj domaćoj haljini. Farnsvort ga otposla naručivši kafu, a onda viknu za njim da se za njegovog gosta spremi

soba < da najmanje tri dana neće odgovarati na telefon­ ske : ive. Onda ga Farnsvort odvede u biblioteku.

Prostorija je bila vrlo velika i nameštena još raskošnije od radne sobe u njujorškom stanu. Farnsvort je očigledno čitao najbolje časopise za bogataše. Nasred sobe nalazila se bela statua nage žene koja drži kitnjastu liru. Police za knjige prekrivale su dva zida, a na trećem se nalazila velika slika religiozne figure u kojoj Njutn prepozna Isusa prikovanog na drveni krst. Lice na slici ga je zaprepastilo na trenutak — onako mršavo i s krupnim prodornim očima moglo je biti lice nekog Antejca.

Onda je pogledao Farnsvorta koji je, iako zamućenih očiju, sada bio pribraniji; zavaljen u fotelju, malih šaka sklopljenih na stomaku, gledao je u svoga gosta. Pogledi su im se susreli za jedan nelagodni trenutak, i advokat odvrati svoj.

Onda je, namah, ponovo uzvratio pogled i mirno rekao: „Pa, gospodine Njutn, kakvi su vaši planovi?“

Nasmešio se. „Vrlo su jednostavni. Želim da zaradim što više novaca. Sto brže.“

Advokatovo lice bilo je bez izraza, ali je u njegovom glasu bilo jetkosti. „Gospodine Njutn, vaša jednostavnost poseduje eleganciju. Koliko novca imate na umu?“

Njutn je rasejano gledao skupe ukrasne predmete u sobi. „Koliko možemo da zaradimo za, recimo, pet godina?“

Farnsvort ga je jedan časak gledao a onda ustade. Umorno se odgegao do police za knjige i počeo da okreće male prekidače sve dok se iz zvučnika, sakrivenih negde u sobi, nije začula violinska muzika. Njutn nije prepoznao melodiju, no bila je smirena i složena. Zatim Farnsvort reče, podešavajući prekidače: „To zavisi od dve stvari“ .

„D a?“

„Prvo, gospodine Njutn, u kojoj meri želite da igrate pošteno?“

Njutn je ponovo usredsredio pažnju na Farnsvorta. „Sasvim pošteno“ , reče. „Zakonski.“

„Razumem.“ Izgledalo je da Farnsvort ne može da podesi visoke tonove po svom ukusu. „Dobro, onda drugo: koliki će biti moj deo?“

„Deset posto neto prihoda. Pet posto od svih akcija.“ Farnsvort je naglo digao ruke od podešavanja pojačala. Polako se vratio do svoje stolice. Onda se malčice osmehnuo. ,,U redu, gospodine Njutn“ , rekao je. „Mislim da za pet godina mogu da vam obezbedim neto dobitak o d ... tri stotine miliona dolara.“

Njutn je o tome premišljao trenutak. Onda je rekao: „To neće biti dovoljno“ .

Farnsvort je jedan dugi minut podignutih obrva buljio u njega pre no što je rekao: „Neće biti dovoljno za šta,

gospodine Njutn?“

Njutnov pogled otvrdnu. „ Z a ... istraživački projekat. Vrlo skup.“

„U to sam uveren.“

„Pretpostavimo“ , reče visoki čovek, „da mogu da vam omogućim proces prerade nafte koji bi bio za petnaest procenata efikasniji od svakog koji je sada u upotrebi? Da li bi to vašu cifru podiglo na pet stotina miliona?“

„Može li v aš... proces da uđe u upotrebu za godinu dana?“

Njutn klimnu glavom. „Za godinu dana može da pro­ izvodi više od kompanije Standard O jl— pretpostavljam

da bismo ga mogli njoj iznajmiti.“

Farnsvort se opet zabulji u njega. Napokon reče: „Sutra ću početi da pravim ugovore.“

„D obro.“ Njutn kruto ustade sa stolice. „Tada ćemo detaljnije razgovarati o uslovima. Postoje u stvari samo dve važne stavke: da novac dobijete pošteno i da ja imam što manje kontakta s bilo kim osim sa vama.“

Njegova spavaća soba bila je na spratu i načas pomisli da neće moći da se popne uz stepenice. Ali uspeo je, stepenik po stepenik, dok se Farnsvort peo pored njega, ništa ne govoreći. Onda ga advokat, pošto ga je otpratio do sobe, pogleda i reče: „Gospodine Njutn, vi ste neobičan čovek. Smeta li vam ako vas upitam odakle ste?“ Pitanje je bilo potpuno iznenađujuće, ali je ostao pribran. „Ni najmanje“ , reče, „ja sam iz Kentakija, gospodine Farnsvort.“

Advokat samo malčice podiže obrve. „Tako“ , reče. Potom se okrenuo i teško otišao niz hodnik popločan mermerom od kojeg su odjekivali koraci...

Njegova soba je imala visoku tavanicu i bila kitnjasto nameštena. Primeti televizor tako ugrađen u zid da se može gledati iz kreveta i umorno se nasmeši kad je to video — moraće ponekad da ga gleda, da vidi kakav je prijem u poređenju s onim na Antei. A biće zabavno ponovo pogledati neke programe. Uvek su mu se dopadali vesterni, iako su kvizovi i obrazovni programi nedeljom timu kod kuće pružili najveći deo podataka koje je naučio napamet. Nije gledao televizijski program ... koliko je trajao p u t? ... četiri meseca. A na Zemlji je boravio dva meseca — nabavljao je novac, proučavao prenosioce bolesti, proučavao hranu i vodu, usavršavao svoj izgovor, čitao novine, pripremao se za odlučujući razgovor s Farnsvortom.

plavo nebo. Negde na nebu, verovatno tačno gde mu je uperen pogled, nalazila se Antea. Hladno mesto na umoru, ali je za njim čeznuo; mesto gde su oni koje voli, oni koje neće videti još d u go... Ali će ih videti ponovo.

Navukao je zavese na prozor, a onda je nežno spustio svoje umorno, bolano telo na krevet. Kao da je sve uzbuđenje nestalo i bio je miran i spokojan. Zaspao je za nekoliko minuta.

Probudilo ga je popodnevno sunce, i mada su ga od njegovog sjaja bolele oči — jer su zavese na prozoru bile providne — probudio se osećajući se odmorno i ugodno. Verovatno je to bilo od mekote kreveta u poređenju s onima u zabitim hotelima u kojima je boravio, i verovatno od olakšanja zbog sinoćnog uspeha. Nekoliko minuta je ležao u krevetu razmišljajući, a onda je ustao i otišao u kupatilo. Tamo je za njega bio spremljen električni brijač, zajedno sa sapunom, rukavicom za trljanje i peškirom. Na ovo se osmehnuo — Antejci nemaju bradu. Okrenuo je slavinu lavaboa i posmatrao ju je trenutak, kao i uvek opčinjen prizorom sve te vode. Onda se umio ne upotre­ bljavajući sapun — jer mu je nadraživao kožu — već pomadu iz teglice u svojoj torbi. Onda je uzeo uobičajene pilule, presvukao se, i sišao da počne zarađivati pola milijarde d o lara...

To veče je dugo stajao, posle šest sati pričanja i planiranja, na balkonu svoje sobe, uživao u svežem vazduhu i posmatrao crno nebo. Zvezde i planete izgledale su tuđe dok su svetlucale u gustoj atmosferi, i uživao je posmatra- jući ih raspoređene na nepoznat način. Ali je slabo znao astronomiju, i figure su ga zbunjivale — osim one Velikog medveda i nekoliko manjih sazvežđa. Napokon se vratio u sobu. Bilo bi prijatno znati koja je od njih Antea; ali nije mogao da razazna...

Jednog za to godišnje doba pretoplog prolećnog popodne- va profesor Natan Brajs našao je, penjući se stepenicama do svog stana na četvrtom spratu, rolnu dečjih kapisli na odmorištu trećeg sprata. Setivši se glasnog praskanja pištolja na kapisle, prošlog popodneva na stepeništu, podigao ih je, s namerom da ih baci u klozet čim stigne kući. Nije isprve prepoznao mali smotuljak jer je bio svetio žut. Kad je on bio dečak, kapisle su uvek imale crvenu, osobeno rđastu nijansu, i to je uvek izgledalo kao prava boja za kapisle i „žabice“ i slične stvari. Ali sad očigledno prave žute, kao što prave ružičaste frižidere i žute čaše od aluminijuma i druga slična nedolična čudesa. Nastavio je, znojeći se, da se penje, misleći sad na neke od hemičarskih tananosti koje su potrebne i za to da se naprave žute aluminijumske čaše. Razmišljao je o tome kako su pećinski ljudi pijući iz svojih skupljenih žuljevitih dlanova mogli sasvim dobro da prođu bez sve te složene nauke o hemijskim procesima — tog veštičarskog, usavr­ šenog znanja o ponašanju molekula i o komercijalnoj preradi — a njemu, Natanu Brajsu, plaćali su za njeno poznavanje i objavljivanje naučnih radova o njoj.

Dok je stigao do stana zaboravio je na kapisle. Bilo je suviše drugih stvari o kojima je trebalo razmišljati. Tamo gde se nalazila već šest nedelja, na ivici njegovog velikog, izgrebanog hrastovog pisaćeg stola, ležala je neuredna gomila studentskih seminarskih radova na koju je bilo užasno i pomisliti. Pored stola je bio prastari, sivo obojeni parni radijator, anahronizam u ovim danima grejanja na struju, a na njegovom poštovanja dostojnom gvozdenom poklopcu bila je naslagana neuredna, preteča hrpa stu­ dentskih svezaka za vežbe. Gomila je bila toliko visoka da je skoro potpuno zaklanjala malu grafiku Lazanskog koja je visila prilično iznad radijatora. Videle su se samo oči s teškim kapcima — možda oči izmoždanog boga nauke kako u nemoj patnji vire preko beležaka s laboratorijskih vežbi. Budući čovek sklon neobičnoj vrsti uvrnute ćudljivosti, profesor Brajs je razmišljao o tome. Takođe je uočio činjenicu da malu grafiku — bradato čovekovo lice — jednu od malobrojnih valjanih stvari na

koje je naišao tokom tri godine u ovom gradiću srednjeg Zapada, sada nije moguće videti zbog radova njegovih, Brajsovih, studenata.

Na raščišćenom delu stola nalazila se, kao drugi zemaljski bog, pisaća mašina — geački, sitničavi bog s prevelikim zahtevima — u njoj je još bila sedamnaesta stranica rada o dejstvu jonizirajuće radijacije na poliester- ske smole, rad nikom potreban, ni od koga cenjen, i koji će verovatno ostati zauvek nedovršen. Brajsov pogled se suoči s ovim turobnim neredom: s razbacanim listovima papira nalik na porušeni, bombama sravnjeni grad kuća od karata, s beskrajnim, zastrašujuće urednim studentskim rešenjima jednačina o oksidaciji-redukciji i o industrijskoj preradi neprivlačnih kiselina; s podjednako dosadnim, dosadnim člankom o poliesterskim smolama. S tupom obeshrabrenošću zurio je u ove stvari, s rukama u džepovima kaputa, punih trideset sekundi. Onda, pošto je u sobi bilo toplo, skide kaput, baci ga na zlatnim brokatom presvučeni kauč, zavuče ruku ispod košulje i počeša se po stomaku, pa ode u kuhinju i poče da kuva kafu. U sudoperi su bile nagomilane prljave retorte, laboratorijske čaše i male posude zajedno sa tanjirima od doručka, a jedan je bio umrljan žumancetom. Posmatra- jući tu nemoguću zbrku za trenutak je hteo da zavrišti od očajanja: ali nije. Samo je odstojao minut, a potom tiho rekao: „Brajse, prokleto si zabrljao“ . Onda je pronašao umereno čistu laboratorijsku čašu, isplaknuo je, u nju nasuo kafu u prahu i vruću vodu iz slavine, promešao je laboratorijskim termometrom i popio, zagledavši se preko čaše u veliku, skupu reprodukciju Ikarovog pada od

Brojgela koja je visila na zidu iznad belog štednjaka. Lepa slika. To je slika koju je nekad voleo, a sad se na nju jednostavno navikao. Zadovoljstvo koje mu je sad pružala bilo je samo intelektualno — dopadale su mu se boje, oblici, stvari koje se dopadaju diletantima — a savršeno dobro je znao da se to smatra rđavim znakom, i da, povrh svega, to osećanje ima mnogo veze sa zlosrećnom hrpom papira koja okružuje njegov pisaći sto u drugoj sobi. Dovršivši kafu, citirao je blagim, ritualnim glasom, bez ikakvog određenog izraza ili osećanja, stihove iz Odnove pesme o toj slici:

„ .. .skupi, krhki brod koji je sigurno video nešto zapanjujuće, dečaka dok pada s neba, morao je nekud da stigne i spokojno jedrio dalje."

Spustio je neisplaknutu čašu na štednjak. Onda je zasukao rukave, skinuo kravatu i počeo da puni sudoperu

vrućom vodom, posmatrajući deterdžentsku penu kako pod pritiskom iz slavine narasta kao neki višećelijski živi stvor, složeno oko ogromnog albino insekta. Onda je počeo da stavlja staklariju kroz penu u vruću vodu ispod nje. Našao je sunđer za pranje sudova i počeo s radom. Od nečeg je morao da p očne...

Četiri sata kasnije prikupio je gomilicu ocenjenih seminarskih radova i počeo da pretura po džepu tražeći gumicu kojom bi ih povezao. Tada otkri rolnu kapisli. Izvadio ju je iz džepa, za trenutak držao na dlanu, a onda se bleskasto nasmejao. Trideset godina nije opalio kapislu — otkad je, u neko pradavno doba bubuljičave nevinosti s pištolja na kapisle i Vrta dečjih stihova prešao na

džinovski komplet Malog hemičara — izgledao je kao za

odrasle — koji mu je poklonio deda kao neposredni podsticaj Sudbine. Odjednom uhvati sebe kako želi pištolj na kapisle; voleo bi da tu, u svom praznom stanu, ispuca kapisle, jednu po jednu. A zatim se prisetio da se jednom, pre bog bi ga znao koliko godina, pitao šta bi se dogodilo kad bi potpalio celu rolnu kapisli — očaravajuća, ekstre­ mistička ideja. Ali nikad nije pokušao. Pa, sad je najbolji trenutak. Ustao je, umorno se smeškajući, i otišao u kuhinju. Stavio je rolnu kapisli na list bakarne mrežice, namestio list na tronožni stalak, prosuo na njih malo alkohola iz alkoholne lampe, pedantno mrmljajući: „Paljenje garantovano“, uzeo s gomile cepku drveta, zapalio je upaljačem i onda pažljivo ispalio kapisle. Bio je iznenađen i zadovoljan rezultatom; očekivao je samo neujednačenu seriju slabih pfrtova i nešto sivog barutnog

dima, a umesto toga dobio je, dok je rolna divlje poskakivala na žicanoj mreži, finu buku glasnih, zado­ voljavajućih bangova. Začudo, iz crnog ostatka se nije

digao crni dim. Sagnuo se i pomirisao malo preostale crne mase. Bez ikakvog mirisa. To je neobično. Bože moj, pomisli, kako se to brzo događa! Neka druga bedna budala od hemičara već je pronašla zamenu za barut. Na kratko se zapita šta bi to moglo biti, a onda sleže ramenima. Možda će to jednom da razmotri. Ali mu je nedostajao miris baruta — fini, opori miris. Pogledao je na sat. Pola osam. Iza prozora je bio prolećni sumrak. Prošlo je vreme večere. Otišao je u kupatilo, oprao ruke i lice, odmahujući glavom na sopstvenu sivu usukanost u ogledalu. Onda je uzeo kaput sa kauča, obukao ga i izašao. Siiazeći, neodređeno je motrio po stepenicima za drugom rolnom kapisli, ali nije bilo nijedne.

Posle pljeskavice i šolje kafe odluči da ode u bioskop. Imao je težak dan — četiri sata rada u laboratoriji, tri sata predavanja, četiri sata čitanja onih idiotskih radova. Išao

je ka centru nadajući se naučno-fantastičnom filmu — nekom s oživljenim dinosaurusima što u praznoglavom iščuđavanju trupkaju Menhetnom, ili s osvajačima-insek- tožderima s Marsa koji su došli da unište ceo prokleti svet (daleko mu lepa kuća), kako bi mogli da pojedu bube. Ali se nije davalo ništa slično, pa se zadovoljio mjuziklom, kupivši pre ulaska u malu tamnu salu kokice i filovanu čokoladicu i tragajući za izdvojenim sedištem pored prolaza. Poče da jede kokice pokušavajući da odagna ukus jevtinog senfa s pljeskavice. Filmske novosti su bile u toku i gledao ih je tupo, s blagom stravom koju su mu ulivale takve stvari. Snimci nereda u Africi. Koliko li već godina traju neredi u Africi? Još od početka šezdesetih?Tu je bio

i govor političara sa Zlatne Obale koji preti upotrebom „taktičkog hidrogenskog naoružanja“ protiv nekih nesreć- nih „bundžija“ . Brajs se promeškoljio na sedištu, stideći se svog zanimanja. Pre mnogo godina, kao diplomac koji mnogo obećava, radio je neko vreme na originalnom projektu hidrogenske bombe. Kao jadnog starog Open- hajmera, čak i tada su ga mučile ozbiljne sumnje. Filmske novosti su prešle na snimke postavljanja rampi za projek­ tile duž reke Kongo, onda na trke raketa s pilotima u Argentini, i konačno na njujoršku modu, prikazujući haljine bez gornjeg dela i muške kitnjasto nabrane pantalone. Ali Brajs nije mogao da prestane da misli na Afrikance; ti ozbiljni crni mladići bili su unuci prašnih, natuštenih porodičnih skupina iz časopisa National Geo- graphic, prelistavanog u bezbrojnim lekarskim čekaonica­

ma i u salonima uvaženih rođaka. Setio se ženskih otromboljenih dojki, neizbežnog crvenog šala ili skerletne marame na svakoj fotografiji u boji. Sada potomci tih ljudi nose uniforme i pohađaju univerzitete, piju martinije, prave sopstvene hidrogenske bombe.

Poče mjuzikl u jarkim prostačkim bojama, kao da bi da drečavom silom izbriše sećanje na filmske novosti. Zvao se

Priča o Lesli Šari i bio dosadan i bučan. Brajs je pokušao

da se izgubi u nesuvislom kretanju i bojama, no otkri da ne može, pa je u početku morao da se zadovolji utegnutim grudima i dugim nogama mladih žena u filmu. To je samo po sebi bilo dovoljno ošamućujuće, ali je to bila ona ošamućenost koja može biti bolna a i apsurdna za sredovečnog udovca. Vrpoljeći se suočen s razmetljivom senzualnošću, preneo je svoju pažnju na fotografiju, i po prvi put postao svestan zadivljujućeg tehničkog kvaliteta slike. Konture i detalji, mada povećani na ogromno dupliskopsko platno, izgledali su oštro kao na kontakt kopiji. Sa<f je, videći to, zatreptao, pa zatim obrisao naočari maramicom. Nije bilo sumnje: slika je savršena.

Znao je ponešto o fotohemiji; ovaj kvalitet nije izgledao potpuno ostvariv pomoću onoga što je znao o procesima prenošenja boje i kolor filmu s tri emulzije. Uhvati sebe kako je tiho zviznuo od zapanje'.osti, pa je ostatak filma gledao zainteresovanije — jedino mu je povremeno razbijalo pažnju što bi neka od ružičastih slika skinula prsluče — na tu se stvar u filmovima nikad nije navikao.

Dok je kasnije izlazio iz bioskopa na trenutak se zaustavio da pogleda reklame za film, da vidi šta bi mogle da kažu o kolor procesu. To uopšte nije bilo teško pronaći; preko drečavih reklama šepurila se traka na kojoj je pisalo: No v a, n o v a, n o v a s e n z a c i j a u b o j i — s v e t s k i k o l o r.

Nije, međutim, bilo ničeg više, osim malog zaokruženog

R koje je značilo „registrovani zaštitni znak“ , a ispod

toga, najmanjim mogućim slovima, Registrovala S. I. Korporacija. Preturao je po glavi tražeći kombinaciju koja bi odgovarala inicijalima, ali su zbog povremene naopake ćudljivosti njegovog duha jedine stvari koje je pronašao bile besmislene: Sanjivi Izraštaj, Savremena Ispraznost, Sova Isposnica, Svetski Imalin. Slegnuo je ramenima, i s rukama u džepovima pantalona pošao niz večernju ulicu u neonsko srce univerzitetskog gradića.

Nemiran, pomalo razdražen, još ne želeći da ode kući i opet bulji u one radove, obreo se u traganju za jednom od onih pivnica u kojima se okupljaju studenti. Našao je jednu malu točionicu, zvala se Kod Hernija, nacifrani

lokalčić u čijem su izlogu stajale nemačke krigle. Dolazio je u nju i ranije, ali samo izjutra. To je bio jedan od malobrojnih poroka koje je urpažnjavao. Od onog vreme­ na od pre osam godina kad mu je umrla žena (u blistavoj bolnici s kilo i po tumora u želucu), utvrdio je da se može reći ponešto u korist jutarnjeg pijanstva. Otkrio je pukim slučajem da može biti ugodno, u suro, turobno jutro — u jutro mlitavog, ostrigasto obojenog vremena — blago, ali temeljno se napijati, pretvoriti melanholiju u zadovoljstvo. No to se mora poduzimati s apotekarskom preciznošću; u slučaju pogreške mogu se dogoditi gadne stvari. Postoje bezimene stene sa kojih se može pasti, a u sure dane tu uvek grickaju, kao revnosni miševi u kutu jutarnjeg pijanstva, samosažaljenje i ojađenost. Ali on je bio mudar čovek, razumevao se u te stvari. Sve to, kao morfijum, zavisi od pravilnog doziranja.

Otvorio je vrata Kod Henrija a dobrodošlicu mu požele

prigušeni ropac džuboksa koji je gospodario sredinom prostorije, pulsirajući od basova i crvenog svetla, kao obolelo i mahnito srce. Ušao je malo nesigurno, između redova plastičnih loža, ujutro obično praznih i bezbojnih, sada prepunih studenata. Neki su marljivo mrmorili;

mnogi su bili bradati i pomodno otrcani — kao teatralni anarhisti ili „agenti stranih sila“ u starim, starim filmovi­ ma iz tridesetih godina. A iza brada? Pesnici? Revolucio­ nari? Jedan od njih, student na njegovom kursu organske hernije, pisao je za studentske novine članke o slobodnoj ljubavi i „gnjilom truplu hrišćanske etike koji zagađuje izvore života“ . Brajs mu klimnu glavom, a dečak mu preko durljive brade uputi postiđen pogled. Većina su bili dečaci sa farmi u Nebraski i Ajovi; potpisuju peticije o razoružanju; raspravljaju o socijalizmu. Za trenutak se oseti nelagodno; umoran stari boljševik u kaputu od tvida usred nove klase.

Našao je skučen prostor za šankom i od žene s prosedim šiškama i naočarima u crnom okviru poručio čašu piva. Nikad je ranije nije ovde video; izjutra ga je posluživao mučaljiv stariji čovek lošeg varenja po imenu Artur. Muž ove žene? Uzimajući pivo neodređeno joj se osmehnuo. Gutao ga je brzo, osećao se neugodno, želeo je da izađe. Iz džuboksa koji je sad iza njegove glave, počela je sa svirkom ploča folk pesama, sa citrom koja je metalno drndala. O, Bogo, nabrah balu pamuka! O, bogo... Kraj

njega za barom bela devojka govorila je tužnookoj crnoj devojci o „strukturi“ poezije i zapitkivala je da li pesma „dejstvuje“ , vrsta razgovora od kojeg se Brajs naježi. Kako prokleto sveznajuća mogu da budu ova deca? Onda se seti žargona kojim je on govorio tokom godine kad mu je engleski bio glavni predmet, bilo mu je dvadeset: „nivoi značenja“ , „semantički problem“ , „simbolička ravan“ . Pa da, postoje mnoge zamene za znanje i poimanje — lažnih metafora ima svuda. Dovršio je svoje pivo i onda je, ne znajući zašto, poručio sledeće, mada je želeo da ode, da pobegne od galame i izveštačenosti. I nije li nepravedan prema ovim klincima, nije li uobraženi magarac? Mladi ljudi uvek izgledaju budalasto, zavodi ih spoljašnost — kao i svakog. Bolje da puštaju brade nego da se učlanjuju u studentska udruženja ili diskusione tribine. Uskoro će dovoljno naučiti o toj vrsti umilnog idiotizma, kad sveže obrijani iziđu iz škole i potraže posao. Ili i tu greši? Uvek postoji mogućnost da su oni — bar neki od njih — bogomdani Ezre Paundi, neće nikad obrijati brade, postaće briljantni i kričavi fašisti, anarhisti, socijalisti, i umreće u evropskim gradovima za koje niko nije čuo, kao pisci dobrih pesama, slikari značajnih slika, zlosrećni ljudi čije će ime nešto predstavljati. Dovršio je pivo i uzeo još jedno. Dok ga je ispijao, kroz glavu mu prolete slika bioskopskog plakata i džinovske reči s v e t s k ik o l o r i

pade mu na pamet da S u S. I. Korporaciji može da

Ismejan? Iskusan? Ili, turobno se osmehnuvši, jednostav­

no Izlaz? Mudro se nasmeši devojci u crvenoj jakni pored

sebe, koja je sada pričala o „fakturi“ jezika. Nije joj više od osamnaest. Sumnjičavo ga je pogledala ozbiljnim tamnim očima. I onda oseti da ga je nešto zabolelo; bila je tako lepa. Prestao je da se smeši, brzo dovršio pivo i krenuo. Dok je na izlasku prolazio pored lože, bradati student organske hernije reče vrlo uljudnim glasom: „Dobro veče, profesore Brajs.“

Brajs mu klimnu glavom, odmumla i progura se kroz vrata u toplu noć.

Bilo je jedanaest sati, ali nije hteo da ide kući. Za trenutak je mislio da nazove Gelbera, svog jedinog bliskog prijatelja na fakultetu, ali odluči da ga ne zove. Gelber je bio saosećajan čovek; no izgleda da baš sad nema šta da se kaže. Nije želeo da govori o sebi, o svom strahu, o svojoj jevtinoj požudi, o svom užasnom i glupavom životu. Nastavio je da hoda.

Pred samu ponoć zaustavio se u jedinom gradskom dragstoru otvorenom cele noći, koji je, osim postarijeg prodavca iza blistave, plastične tezge-šanka, bio prazan. Seo je i naručio kafu, a kad su mu se oči privikle na veštački sjaj fluorescentnih svetiljki, poče dokono da zija po tezgi, čitajući etikete na bočicama aspirina, priboru za foto-aparate, na paketima žileta... Škiljio je, a počela je da ga boli i glava. Pivo; svetlost. . . Losion za sunčanje i džepni češljevi. A onda mu je nešto privuklo i zaustavilo pogled. SvetskiKolor: film za foto-aparate, lajka format, 35 mm., odštampano na svakoj u nizu četvrtastih plavih kutija, pored džepnih češljeva, ispod kartona s reckalica- ma za nokte. To ga, nije znao zašto, zapanji. Prodavač je stajao u blizini i Brajs iznebuha reče: „Molim vas, dajte mi da vidim onaj film.“

Prodavač zaškilji u njega — da li je svetio smetalo i njegovim očima — i reče: „Koji film?“

,,U boji. SvetskiKolor.“ ,,Oh, nisam vas..

,,U redu, znam.“ Iznenadilo ga je što mu je glas nestrpljiv. Nije imao naviku da prekida ljude.

Stari čovek se malo namršti a onda odfulja i skide kutiju filma. Stavi je prenaglašeno čvrsto na tezgu ispred Brajsa, ne rekavši ništa.

Brajs uze kutiju i pogleda etiketu. Ispod velikih slova bilo je odštampano malim slovima: bez zrna; savršeno ujednačen kolor film. A ispod toga: osetljivost 200 do 3000 ASA, u zavisnosti od razvijanja. Bože moj! pomisli, Ne može biti tako osetljiv. A promenljiv raspon?

„Šest dolara. To je za trideset šest snimaka. Za dvadeset je dva i sedamdeset pet.“

Odvagnuo je kutiju, bila je laka na dlanu. „To je prilično skupo, zar ne?“

Prodavač napravi grimasu, nekakva staračka mrzovolja. „Nije kad ne plaćate razvijanje.“

„A, razumem. Oni ga razviju za vas. Dobijete kove- r a t . Z a u s t a v i o se. Ovo je glupav razgovor. Neko je pronašao nov film. Baš ga briga; nije on fotograf.

Posle pauze prodavač reče: „N e.“ Zatim, okrenuvši se i polazeći ka vratima: „Sam se razvija.“

„Šta?“

„Sam se razvija, slušajte, je 1’ hoćete da kupite film?“ Ne odgovorivši, okrenu kutiju na dlanu. Na oba kraja upadljivo su bile odštampane reči s a m o r a z v u a n j e. T o je napravilo utisak. Kako nisam za ovo doznao iz časopisa za herniju? Nov proces. ..

„D a“ , reče, rasejano gledajući etiketu. Tu su se, na dnu, nalazila sitna slova: S.I. Korporacija. „Da. Kupicu ga.“ Iščeprkao je novčanik i čoveku dao šest zgužvanih novčanica. „Kako to funkcioniše?“

„Vratite ga u metalnu kutiju.“ Čovek pokupi novac. On kao da ga je smirio, učinio manje nadmenim.

,,U kutiju?“

,,U metalnu kutiju u koju je zapakovan. Vratite ga u kutijicu kad ispucate sve snimke. Onda pritisnite dugmen- ce na vrhu kutije. Piše tamo. Unutra je uputstvo. Pritisnete dugme jedanput, ili više puta — zavisi od onoga što zovu „osetljivost“ . To je sve što treba da radite.“

,,Oh.“ Ustao je, ne dovršivši kafu, polako stavio kutiju u džep od kaputa. Odlazeći, zapitao je prodavca: „Otkad je ovo na tržištu?“

„Film? Oko dve-tri nedelje. Dobar je. Mnogo se prodaje.“

Išao je pravo kući, razmišljajući o filmu. Kako nešto, može biti dobro, tako jednostavno? Rasejano je izvadio kutiju iz džepa, otvorio je noktom palca. Unutra se nalazila plava metalna kutijica s poklopcem na zavrtanj iz koga je štrcalo crveno dugme. Otvorio ju je. U list s uputstvima bila je zavijena kaseta s filmom, izgledala je kao obično. Na unutrašnjoj strani poklopca kutijice, ispod dugmeta, nailazila se mala rešetka. Opipa je noktom palca. Kao da je napravljena od porcelana.

Kod kuće je iz fijoke iskopao prastari foto-aparat marke Argus. Zatim je, pre nego što će ga staviti unutra, izvukao oko trideset santimetara filma iz kasete, osvetlio ga, a onda otkinuo. Bio je rapav pod rukom, bez uobičajene glatkoće želatinske emulzije. Zatim je ostatak

stavio u aparat i brzo ga utrošio, nasumce fotografišući zidove, radijator, hrpu papira na svom radnom stolu, snimajući s 800 ASA pri prigušenom svetlu. Kad je završio razvio je film u metalnoj kutiji, pritisnuvši osam puta dugme, a onda je otvori i pri tom je omirisa. Pojavio se jedva primetan plavičasti gas oštrog neprepoznatljivog mirisa. U kutiji nije bilo nikakve tečnosti. Gasno razvi- jar|ie ‘? Žurno je izvadio film, izvukao rolnu iz kasete i držeći je prema svetlu otkrio niz savršenih slajdova, s finim, prirodnim bojama i detaljima. Zviznuo je i rekao: „Boga mu ljubim.“ Onda je uzeo komad osvetljenog filma i niz slajdova i s njima otišao u kuhinju. Počeo je da reda materijale za brzu analizu, da postavlja u redove posude, izvadio uređaj za određivanje jačine rastvora. Našao se u grozničavom radu i nije zastao da se upita zbog čega je ovo u njemu izazivalo tu mahnitu radoznalost. Nešto u vezi s tim ga je kopkalo, ali je to zanemario — bio je suviše zauzet...

Pet sati kasnije, u šest ujutro, dok je nebo iza prozora bilo sivo i bučno od ptica, izmoždeno se skljokao na kuhinjsku stolicu, držeći komadić filma. Nije s njim baš sve pokušao; ali je pokušao dovoljno da bi saznao kako na filmu nema ni jedne od uobičajenih fotografskih hemikalija, ni jedne od srebrnih soli. Sedeo je nekoliko minuta crvenih očiju, ukočenog pogleda. Onda ustade, vrlo umorno ode do spavaće sobe i polumrtav pade na nenamešten krevet. Pre nego što je, još u odelu, zaspao, dok su ptice pred njegovim prozorom galamile a sunce se uspinjalo, rekao je, jetkim i hrapavim glasom: „To mora da je potpuno nova tehnologija... neko je iskopao nauku u ruševinama M a ja ... ili na nekoj drugoj planeti...

Prolećno obučen svet išao je pločnikom u gibajućim, žurnim skupinama. Svuda je bilo mladih žena, lupkanja potpetica (mogao je da ih čuje čak i u kolima), mnoge su bile upadljivo obučene, odeća im je bila neprirodno jarka na jakom jutarnjem suncu. Uživajući u prizoru ljudi i boja — mada su ga još uvek preosetljive oči od toga bolele — rekao je šoferu da polako vozi Park avenijom. Dan je bio divan, jedan od prvih zaista sunčanih dana njegovog drugog proleća na Zemlji. S osmehom se zavalio na posebno dizajnirane naslone za leđa, a kola su išla ka centru, malom i ravnomernom brzinom. Šofer A rtur bio je vrlo dobar; odabran je zbog svoje lake ruke, zbog sposobnosti da održava ravnomernu brzinu, da izbegava nagle promene kretanja.

U centru su skrenuli u Petu aveniju, zaustavivši se ispred zgrade u kojoj se nalazila stara Farnsvortova kancelarija, gde se s jedne strane ulaza nalazila mesingana ploča na kojoj je neupadljivim, ispupčenim slovima pisalo:

s v e t s k a in d u s t r ij s k a k o r p o r a c i j a. Njutn podesi svoje nao-

čari za sunce na tamniju nijansu kako bi se zaštitio od spoljašnjeg sunca, i izađe iz limuzine. Stao je na ploč­ nik protežući se, osećajući na licu sunce — za ljude oko

njega umereno toplo, za njega prijatno vruće.

A rtur promoli glavu kroz prozor i reče: „Gospodine Njutn, da li da sačekam?“

Ponovo se protegao, uživajući u sunčevoj svetlosti, u vazduhu. Više od mesec dana nije izlazio iz stana. „N e“, reče. „Pozvaću vas, Arture. Ali sumnjam da ćete mi biti potrebni do večeras; ako hoćete, možete da odete u bioskop.“

Ušao je, prošao kroz glavno predvorje pored niza liftova, sve do specijalnog lifta na kraju hodnika gde ga je očekivao ukrućeni poslužitelj u besprekornoj uniformi. Njutn se nasmeja u sebi; mogao je da zamisli kovitlac naredbi koji mora da je nastao prethodnog dana pošto je telefonirao i rekao da će doći sledećeg jutra. Tri meseca nije bio u kancelariji. Retko je uopšte izlazio iz stana. Liftboj mu uputi uvežbano i nervozno: „Dobro jutro, gospodine Njutn.“ Nasmešio mu se i stupio unutra.

Lift ga je polako i vrlo glatko dovezao do sedmog sprata gde se nekad nalazila Farnsvortova advokatska kancelarija. Farnsvort ga je čekao na izlasku iz lifta. Advokat je bio kraljevski obučen u sivo svileno odelo, a blistavi crveni dragulj sijao se na debelom i savršenom manikiranom domalom prstu. „Dobro izgledate, gospodi­ ne Njutn“ , reče on, prihvativši sa nežnim obzirom njegovu ispruženu ruku. Farnsvort je imao moć zapažanja; vrlo brzo je primetio kako se Njutn zgrčio ako ga dodirnu na malo grublji način.

„Hvala, Olivere. Osećao sam se izuzetno dobro.“ Farnsvort ga povede mimo kancelarija niz hodnik u prostorije s tablom S.I. Korporacija. Prošli su pored buljuka sekretarica koje su se s poštovanjem utišale na njihov nailazak, pa u Farnsvortovu kancelariju na čijim su vratima bila mala mesingana slova. O.V. Farnsvort, Predsednik.

Kancelarija je kao i ranije bila nameštena raznoraznim primercima rokokoa kojim je dominirao gromadni, gro­ teskno izrezbareni pisaći sto od Kafijerija. Soba je, kao i uvek, bila ispunjena muzikom — ovog puta to je bio komad za violinu. Nije prijao Njutnovom uhu, ali nije ništa rekao.

Služavka im donese čaj dok su oni nekoliko minuta ćaskali — Njutn je naučio da voli čaj, iako je morao da ga pije mlak — a onda su počeli da razgovaraju o poslu; o svom pravnom statusu, o postavljanju i premeštanju direktora, o kompanijama koje im pripadaju, o zakupni­ nama, licencama i prihodima od patenata, o finansiranju novih fabrika i kupovini starih, o tržištima, cenama i kretanju interesovanja javnosti za sedamdeset tri potrošna artikla koje su proizvodili — televizijske antene, tranzi­ store, filmove za foto i kino kamere i detektore radijacije — i o otprilike tri stotine patenata koje su iznajmljivali, od procesa prerade nafte do bezopasne zamene za barut koja se upotrebljavala za dečje igračke. Njutn je imao vrlo jasnu predstavu o Farnsvortovoj zapanjenosti — čak većoj nego obično — zbog njegovog poznavanja ovih stvari, te u sebi reče da bi bilo mudro napraviti nekoliko namemih pogrešaka pri pominjanju brojki i pojedinosti. Ipak, bilo je prijatno i uzbudljivo — mada je znao da to zadovolj­ stvo potiče od ispraznog i tričavog ponosa — koristiti svoj antejski um za takve stvari.. To je kao kad bi se neko od ovih ljudi — uvek je o njima mislio kao o „ovim ljudima“, ma koliko im se divio i voleo ih — obreo kako obavlja poslove s grupom vrlo okretnih i snalažljivih šimpanza. Bili su mu dragi i nije mogao, sa svojom u osnovi ljudskom taštinom, odoleti površnom uživanju da ispoljava

svoju duhovnu nadmoć na njihovo zabezeknuto divljenje. Ipak, ma koliko to bilo prijatno nije smeo da zaboravi da su ovi ljudi opasniji od šimpanza — a prošle su hiljade godina otkad je neki od njih video neprerušenog Antejca.

Razgovarali su sve dok im služavka nije donela ručak — za Farnsvorta sendviče s piletinom i bocu rajnskog vina; za Njutna pogačice od ovsenog brašna i čašu vode. ustanovio je da je ovseno brašno jedna od najlakše svarljivih namirnica za osobenosti njegovog organizma i često ga je jeo. Nastavili su još prilično dugo s razgovorom o složenom poslu finansiranja raznoraznih i rasprostranje­ nih preduzeća. Njutn je u ovom delu igre počeo da uživa radi nje same. Morao je da je nauči od osnova — mnogo šta o ovom društvu i o ovoj planeti nije se moglo naučiti gledanjem televizije — i otkrio je da za nju ima urođenu sklonost, verovatno atavizam što potiče još od davnih predaka iz onih starih, moćnih vremena koja su predsta­ vljala sjaj prvobitne antejske kulture. To je bilo u doba kad se ova Zemlja nalazila u svom drugom ledenom dobu — doba okrutnog kapitalizma i ratovanja, pre no što su antejski izvori energije gotovo iscrpeni a voda presahia. Uživao je u igranju žetonima i brojkama finansija, mada mu je ta moć pružala mala uzbuđenja, mada je u igru ušao s napakovanim kartama kakve je moglo da obezbedi samo deset hiljada godina antejske elektronike, hernije i optike. Ali nikada nije ni za trenutak zaboravio zbog čega je došao na Zemlju. To je uvek neizbežno bilo s njim, kao potmuli bol koji još obitava u njegovim očvrsnutim ali uvek umornim mišićima, kao nemoguća tuđina, ma koliko mogla postati poznata, ove ogromne i raznolike planete.

Prijao mu je Farnsvort. Prijalo mu je ono malo ljudi koje poznaje. Nije poznavao ni jednu ženu, jer ih se plašio, iz razloga koji ni sam nije razumeo. Ponekad je bio tužan što je zbog bezbednosti suviše opasno bolje upoznati ovaj narod. Hedonist kakav je, Farnsvort je bio prepre­ den, sladostrasan učesnik u igri novcem; čovek koji povremeno iziskuje nadzor; čovek verovatno opasan, ali čiji duh ima mnogo finih i tananih faceta. Nije jedino reputacijom stekao svoj ogromni prihod koji mu je Njutn utrostručio.

Kad je Farnsvortu dovoljno razjasnio šta želi da bude učinjeno, za trenutak se zavalio u stolicu, odmarajući se, a potom reče: „Olivere, sad kad novac počinje da s e ... akumulira, želim da poduzmem jednu novu stvar. Govorio sam vam ranije o istraživačkom p ro jek tu ..

Farnsvort nije delovao iznenađeno. Ali verovatno je očekivao da svrha ove posete bude nešto značajnije. „Molim, gospodine Njutn?“

Meko se osmehnu. „To će biti poduhvat druge vrste, Olivere. I to, bojim se, skup. Mislim da ćete imati nešto posla oko njegovog osnivanja — u svakom slučaju oko finansijskog dela.“ Za časak pogleda kroz prozor; nena­ metljivi niz sivih radnji u Petoj aveniji; drveće. „To neće donositi profit, i mislim da će najbolje biti da se osnuje istraživačka fondacija.“

„Istraživačka fondacija?“ napući se advokat.

„D a.“ Ponovo se okrenuo ka Farnsvortu. „Da, mislim da ćemo js osnovati i registrovati u Kentakiju, sa otprilike onoliko kapitala koliko mogu da prikupim. Mislim da će to biti oko četrdeset miliona dolara — ako uspemo da dobijemo pomoć od banaka.“

Farnsvort diže obrve. „Četrdeset miliona? Gospodine

Njutn, vi ne vredite ni pola od toga. Možda kroz šest meseci, ali tek smo počeli..

„Da, znam. Ali mislim da sva svoja prava na Svetski- Kolor prodam Istman Kodaku. Vi, naravno, ukoliko želite, možete zadržati svoje deonice. Mislim da će ga Istman inteligentno upotrebiti. Spremni su da idu prilično visoko kako bi ga dobili — uz uslov da narednih pet godina ne tržište ne iznosim konkurentski kolor film.“

Farnsvortovo lice je sad počelo da crveni. „Nije li to kao prodavanje doživotne kamate na budžet Sjedinjenih Država?“

„Pretpostavljam da je tako. Ali, potreban mi je kapital; a i sami znate da je sa tim patentima spojena stalna opasnost da dođu pod udar zakona protiv trustova. A Kodak ima bolji pristup svetskom tržištu od nas. U stvari, poštedećemo sebe jedne velike gnjavaže.“

Donekle umiren, Farnsvort je odmahnuo glavom. „Kad bih imao autorska prava na Bibliju ne bih ih prodao izdavačkom preduzeću. Ali, pretpostavljam da znate šta radite. Uvek ste znali.“

Na Državnom Univerzitetu Pendli u Pendliju, država Ajova, Natan Brajs je svratio u kancelariju šefa svoje katedre. To je bio profesor Kanuti, a njegov položaj je imao naziv Koordinator i savetnik Odseka, što je ličilo na nazive većine šefova katedri u današnje vreme, još od perioda velike izmene naziva koja je svakog trgovačkog putnika pretvorila u zastupnika na terenu, svakog nastoj- nika u lice zaduženo za problematiku zgrade. Potrajalo je malo duže dok je dospela na univerzitete. Ali je od njih dospela i sada više ne postoje sekretarice već službenice na prijemnom i administrativne pomoćnice, ne postoje šefovi, već samo koordinatori.

Kratko podšišan i gumastog tena, profesor Kanuti dočekao ga je širokim osmehom, pušeći lulu, ukazao mu rukom preko tepiha plavog kao golubije jaje na plastičnu stolicu boje lavande, i rekao: „Milo mi je što te vidim, Nat.“

Brajs se gotovo vidljivo lecnuo na ovo ’Nat’, i pogledav­ ši na sat kao da je u žurbi, reče: „Zanima me jedna stvar, profesore Kanuti." Nije se nigde žurio — osim da obavi ovaj razgovor; sada, kad su ispiti bili završeni, nedelju dana nije imao nikakvog posla.

Kanuti se ljubazno osmehivao a Brajs u magnovenju opsova samog sebe što je uopšte dolazio kod ovog idiota koji igra golf. Ali možda Kanuti zna nešto što će mu biti od koristi; barem nije budala kao hemičar.

Brajs izvadi iz džepa kutiju i stavi je na Kanutijev sto. „Jeste li videli ovaj novi film?“ , reče.

Kanuti je uze mekom, nežuljevitom rukom, pa ju je trenutak začuđeno gledao. „Svetski Kolor? Da, upotre­ bljavao sam ga, Nate.“ Spusti je s izvesnom konačnošću.

„Đavolski dobar film. Sam se razvija.“ „Znate li kako radi?“

Kanuti zamišljeno pućnu na neupaljenu lulu. „Ne, Nate. Ne bih mogao reći. Valjda kao svaki drugi film. Samo je m alo... savršeniji.“ Nasmeja se svojoj šali.

„Nije baš tako.“ Brajs se nagnu i dohvati kutiju, odmeravajući je na dlanu i posmatrajući Kanutijevo nezainteresovano lice. „Izvršio sam s njim neke opite i bio