Henning Mankell - Kurt Wallander(6)Peta žena $

S

24.

SKONA- 17. OKTOBAR – 3.NOVEMBAR 1994.

25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 34. 35. 36. SKONA- 4. - 5. DECEMBAR 1995. EPILOG POGOVOR

Hening Mankel

Peta Žena

Naslov originala:

Henning Mankell “Den femte kvinnan”

„U snu sam videla Boga i imao je dva lica. Jedno koje je bilo milo i blago poput majčinog, i drugo koje je ličilo na Satanino.”

Naval el Sadavi Imamov pad

„Paukova mreža s ljubavlju i pažnjom plete svog pauka.”

P

U noći kad su došli da izvrše svoj sveti zadatak sve je bilo potpuno mirno. Onaj koji se zvao Farid i koji je bio najmlađi od njih četvorice, kasnije je razmišljao o tome kako tad čak ni psi nisu davali glasa od sebe. Bili su okruženi blagom noći, a vetar je iz pustinje nailazio u slabašnim talasima i bio gotovo neprimetan. Čekali su od sumraka. Auto kojim su prevalili dugačak put od Alžira do mesta susreta kod Dar Azize bio je star i imao je dotrajale amortizere. Putovanje su morali dvaput da prekidaju. Prvi put da bi zamenili probušenu zadnju levu gumu. Tad još nisu bili ni na pola puta. Farid, koji dotad nikad nije izašao iz glavnog grada, sedeo je u senci jedne velike stene uz drum i zadivljeno posmatrao dramatične promene pejzaža. Ispucala i izlizana guma popustila je nadomak severnog oboda Bu-Sadaa. Potrošili su dosta vremena na to da podvijaju zarđale šrafove i zamene točak. Iz prigušenih razgovora svojih saputnika, Farid je razabrao da kasne i da neće imati kad da jedu. I putovanje se potom nastavilo. Nadomak Ei Veda otkazao im je motor. Tek nakon jednog sata uspeli su da ustanove koji je kvar u pitanju i nekako ga otklone. Njihov vođa, bledi čovek u tridesetim, tamne brade i očiju ispunjenih žarom kakav se viđao samo kod onih koji žive u skladu s Prorokovim pozivom, besnim siktanjem je požurivao vozača koji se znojio nad usijanim motorom. Farid nije znao vođino ime. Iz bezbednosnih razloga, Faridu nije rečeno ni ko je on, ni odakle je.

Nije znao imena ni ostale dvojice. Znao je samo sopstveno ime.

A onda su nastavili, tama se već nadvila nad njih, i imali su samo nešto vode za piće, i ništa za jelo.

Kad su najzad stigli u E1 Ved, noć je, dakle, bila veoma tiha. Zašli su duboko u lavirint gradskih ulica i zaustavili se u blizini nekakve tržnice. Čim su kročili na put, auto koji ih je dovezao nestao je. Odnekud iz senke izronio je i peti čovek i poveo ih dalje.

Tek je tada, dok su kroz mrak hitali nepoznatim ulicama, Farid zaista počeo da razmišlja o onome što ih čeka. Pod dlanom je osećao nož blago zakrivljene oštrice, kog je, zaštićenog koricama, držao duboko u jednom od

džepova kaftana.

Njegov brat, Rašid Ben Mehidi, prvi mu je govorio o strancima. Tokom blagih noći sedeli su na krovu očeve kuće i posmatrali treperava svetla Alžira. Farid je još tada znao da je Rašid Ben Mehidi istinski posvećen borbi za preobraženje njihove zemlje u islamsku državu u kojoj drugi zakoni do Prorokovih više neće važiti. Rašid je s Faridom svake večeri razgovarao o važnosti proterivanja stranaca iz zemlje. Farid se ispočetka osećao počastvovano što se brat upušta u političke diskusije sa njim, mada isprva nije shvatao sve što mu on govori. Tek kasnije je shvatio da mu Rašid toliko vremena poklanja iz sasvim drugih razloga. Brat je hteo da se i on uključi u proterivanje stranaca iz zemlje.

Sve se to dešavalo pre više od jedne godine. A sada, dok se sa ostalim u crno obučenim muškarcima provlačio mračnim, uskim uličicama ispunjenim toplim i nepomičnim vazduhom, Farid se bližio ispunjenu Rašidovih želja. Stranci će biti proterani. Ali ne tako što će biti sprovedeni do luka ili aerodroma. Ne, oni će biti pobijeni. A zbog toga će i oni koji u njihovu zemlju još nisu došli odlučiti da radije ostanu onde gde jesu.

Ti imaš sveti zadatak, neprestano je ponavljao Rašid. Prorok će se radovati. Kad ovu zemlju preobrazimo u skladu s njegovim željama, pred tobom će biti svetla budućnost.

Farid je doticao nož u džepu. Dobio ga je od Rašida kad su se prethodne večeri oprostili na krovu. Nož je imao lepu dršku od slonovače.

Zastali su na obodu grada. Ulice su se otvorile u trg. Zvezdano nebo nad njima bilo je potpuno vedro. Stajali su u senci jedne dugačke zidane kuće na kojoj su žaluzine prekrivale ulaze u prodavnice. Preko puta se nazirala velika kamena kuća sa visokom gvozdenom ogradom. Čovek koji ih je tu doveo nečujno je nestao u mraku. Ponovo ih je bilo samo četvorica. Vladala je potpuna tišina. Faridu je ona bila potpuno strana. U Alžiru nikad nije bilo tako tiho. Za svojih devetnaest godina, Farid nikad nije doživeo jednu takvu tišinu.

Čak ni psi, razmišljao je. Čak ni psi, koji se kriju negde u ovoj tami, ne daju od sebe ni glasa.

Iz nekoliko prozora na kući preko puta dopirala je svetlost. Autobus sa napuklim, treperavim farovima protandrkao je ulicom. A onda je ponovo

zavladala tišina.

Jedno od svetala u kući se ugasilo. Farid je procenio da čekaju već pola sata. Poslednji put je jeo rano tog jutra i sad je osećao glad. Ni vode u one dve flaše više nije bilo. Ali Farid nije hteo da traži još. To bi razbesnelo njihovog vođu. Oni se spremaju za sveti zadatak, a on ih tu pita za vodu.

Još jedno svetlo se ugasilo. Ubrzo za njim i poslednje. Kuća preko puta utonula je u mrak. I dalje su čekali. A onda su na vođin znak požurili preko ulice. Ostareli čuvar je spavao kraj kapije, stežući u ruci drveni štap. Trgnuo se kad ga je vođa šutnuo. Farid je video kako mu vođa prinosi nož licu i nešto mu šapuće na uvo. I pod slabim uličnim svetlom Farid je mogao da razazna bleskanje. straha u čuvarevim očima. A onda se čuvar pridigao i ukočenim korakom se odvukao odatle. Kapija je tiho škripnula kad su je otvorili i kliznuli u baštu. Zapahnuo ih je miris jasmina i nekog začina kog je Farid prepoznao, ali čijeg imena nije mogao da se seti. I dalje je vladala potpuna tišina. Na tabli kraj visokih ulaznih vrata pisalo je Red hrišćanskih

sestara. Farid se zapitao šta bi to moglo da znači i u istom trenutku se trgnuo

pod nečijim dodirom. Vođa ga je dotakao po ramenu i progovorio po prvi put otkad su stigli. Govorio je tiho da čak ni noćni vetar ne čuje njegove reči:

„Nas je četvorica”, rekao je."I u kući su četiri osobe — spavaju svaka u svojoj sobi, a u sve sobe se ulazi iz istog hodnika. Stare su i neće nam pružati otpor.”

Farid je pogledao ostalu dvojicu. Bili su koju godinu stariji od njega. Najednom mu je postalo jasno da su oni već učestvovali u nečemu ovakvom. Samo je on bio nov. A opet, nije bio zabrinut. Rašid ga je uverio da sve to što rade, rade u Prorokovo ime.

Vođa ga je pogledao kao da prati njegove misli.

"U kući žive samo žene”, rekao je potom. „Sve one su strankinje koje su odbile da svojom voljom napuste našu zemlju. Time su izabrale da umru. Sem toga, i hrišćanke su.”

Treba da ubijem ženu, sinulo je Faridu. To Rašid nijednom nije pomenuo. A za to je moglo da postoji samo jedno objašnjenje.

Taj podatak nije ni bio važan. Bilo je sasvim svejedno.

A onda su ušli u kuću. Bravu na ulaznim vratima lako su obili nožem. Unutra u tami, gde je vazduh bio nepomičan i topao, upalili su baterijske

lampe i oprezno se uputili uz široke stepenice. S tavanice u hodniku na spratu visila je usamljena sijalica. I dalje je vladala potpuna tišina. Ugledali su četvora zatvorena vrata. Izvukli su noževe. Vođa je pokazao ka vratima i klimnuo glavom. Farid je znao da sad ne sme da okleva. Rašid je rekao da sve mora hitro da se obavi. Ne treba da ih gleda u oči. Treba da gleda samo u vrat i da seče, snažno i odlučno.

Kasnije nije mogao da se seti svega što se dogodilo. Žena opružena pod belim čaršavom na krevetu možda je imala sedu kosu. Nije je jasno video jer je u sobu dopiralo tek slabo ulično svetlo. Kad je strgnuo čaršav, žena se odmah probudila. A opet nije stigla ni da vrisne niti da shvati šta se dešava pre nego što joj je on jednim potezom prerezao vrat, a onda hitro uzmakao da mu krv ne bi prsnula na odeću. Zatim se okrenuo i vratio u hodnik. Za manje od pola minuta sve je bilo gotovo. Sekunde su otkucavale negde u njemu. Već su kretali iz hodnika kad im je jedan od ljudi prigušeno rekao da stanu. Vođa se na trenutak ukopao, kao da je potpuno zatečen.

U jednoj od soba ležao je još neko. Peta žena.

Ona nije trebalo da bude tu. Nije tu pripadala. Možda je samo bila u poseti.

Ali, i ona je bila stranac. Čovek koji ju je otkrio to je vrlo jasno video. Vođa je ušao u sobu. Farid, koji je stajao iza njega, video je kako se žena sklupčala u uglu kreveta. Od njenog straha pripala mu je muka. Žena na drugom krevetu bila je mrtva. Beli čaršav je bio natopljen krvlju.

A onda je vođa izvukao nož iz džepa, i prerezao grkljan i petoj ženi.

Zatim su napustili kuću, jednako neprimetno kako su i došli. Auto ili je čekao negde u tami. U svitanje su El Ved i pet mrtvih žena već bili daleko za njima.

Bio je maj 1993.

Pismo je u Istad stiglo 19. avgusta.

Pošto je nosio pečat alžirske pošte, i stoga najverovatnije bilo od njene majke, nije ga odmah otvorila. Htela je da ga na miru pročita. Po debljini koverte znala je da sadrži dosta stranica. Majka joj se nije javljala već više od tri meseca i sad je sigurno imala mnogo toga da joj kaže. Spustila je pismo na sto u dnevnoj sobi i čekala do večeri. Sve vreme se pitala zašto je

ovog puta ime i adresu otkucala na pisaćoj mašini, ali mislila je da će odgovor sigurno naći u samom pismu. Tek kad se približila ponoć, otvorila je vrata balkona i seka u ležaljku za koju je nekako našla mesta među svojim saksijama sa cvećem. Bilo je lepo i toplo avgustovsko veče. Možda jedno od poslednjih takvih u godini. Jesen je već vrebala negde iz prikrajka. Otvorila je koverat i počela da čita.

Kad je odložila pismo pročitavši ga do kraja, tek tada je briznula u plač.

Znala je da ga je napisala žena. U to je nije uverio samo lep rukopis. Bilo je nečega i u tome kako je pismo sročeno, u tome kako je nepoznata žena pažljivo birala reči kako bi joj što blaže saopštila kakva se strahota dogodila.

Ali ni za kakvu blagost tu nije bilo nesta. Postojalo je samo ono što se dogodilo. I ništa više.

Žena koja je poslala pismo zvala se Fransoaz Bertran i bila je policajka. Iako se to nigde nije izričito pominjalo, najverovatnije je radila kao istražiteljka Centralnog odeljenja za ubistva alžirske policije. U tom svojstvu je došla u kontakt s onim što se jedne majske noći dogodilo u gradu E1 Ved, jugozapadno od Alžira.

Nije bilo sumnje u to šta se tačno dogodilo — sve je naizgled bilo sasvim jasno i potpuno stravično. Četiri časne sestre, francuske državljanke, ubili su nepoznati muškarci. Izvan svake sumnje, u pitanju su bili pripadnici fundamentalističke grupe koja je nastojala da sve strance protera iz zemlje. Državu je trebalo oslabiti toliko da se naposletku uruši sama od sebe, a u zjapu koji bi tada nastao bila bi uspostavljena fundamentalistička država. Časnim sestrama su prerezani vratovi, za počiniocima nisu ostali nikakvi tragovi, samo krv, svuda samo gusta, skorena krv.

Ali, tu je bila i peta žena, švedska turistkinja koja je više puta obnavljala svoju boravišnu vizu, i koja se, te noći kad su nepoznati muškarci došli sa svojim noževima, pukim slučajem zatekla u poseti kod časnih sestara. Iz pasoša nađenog u jednoj ručnoj torbi saznali su da se zvala Ana Ander, da je imala šezdeset šest godina i da je u zemlji boravila legalno, na osnovu turističke vize. Pronašli su i avionsku kartu sa otvorenim datumom povratka. Pošto je i sa četiri ubijene časne sestre situacija već bila. dovoljno loša, i pošto se činilo da je Ana Ander putovala sama, istražitelji su, pod političkim

pritiskom, odlučili da se prave da pete žene nije ni bilo. Tokom te sudbonosne noći ona jednostavno nije bila tu. Njen krevet je bio prazan. Njenu smrt su namesto toga prikazali kao posledicu saobraćajne nesreće, i ženu potom, kao bezimenu i nepoznatu, položili u neobeležen grob.

Sve njene lične stvari su uklonjene, svi tragovi za njom izbrisani. I upravo tada se pojavila Fransoaz Bertran. Rano jednog jutra pozvali su je u šefovu kancelariju, napisala je u svom dugačkom pismu, i rekli joj da smesta krene u El Ved. Žena je dotad već bila pokopana. Zadatak Fransoaz Betran bio je da ukloni i poslednje preostale tragove, i potom uništi i njen pasoš i druge lične predmete.

Sve je trebalo da izgleda kao da Ana Ander nikada nije stigla u Alžir niti u njemu boravila. Podaci o njoj trebalo je da nestanu iz svih registara, da izgleda kao da alžirske vlasti nikad nisu ni čule za nju. Upravo tada je Fransoaz Bertran pronašla torbu koja je promakla nepažljivim policijskim istražiteljima. Stajala je iza jednog visokog ormara, moguće je i da je isprva stajala na njemu, a onda zapala za njega, Fransoaz to nije mogla tačno da utvrdi. U torbi su bila pisma koja je Anan Ander napisala, ili bar počela da piše, svojoj ćerki koja živi u dalekoj Švedskoj, u gradu po imenu Istad. Fransoaz Bertran se izvinjavala što je pročitala ove privatne zabeleške. Zatražila je pomoć od jednog Šveđanina, umetnika i pijanice nastanjenog u Alžiru, i on joj je preveo pisma bez znanja o čemu se zapravo radi. Ona je zapisala prevode, i s vremenom sklopila sliku. Još tada ju je zbog onoga što se desilo s petom ženom mučila savest. I to ne samo zato što je ona brutalno ubijena u Alžiru, zemlji toliko bliskoj Fransoazinom srcu, a tako izranjavanoj i rastrgnutoj unutrašnjim sukobima. Fransoaz je pokušala da objasni šta se u zemlji dešava i ispričala nešto o sebi. Da joj je otac rođen u Francuskoj, ali da je još kao dete došao s roditeljima u Alžir. Tu je odrastao i tu se oženio Alžirkom, a Fransoaz je, kao najstariju od njihove dece, dugo pratio osećaj da jednim delom pripada Francuskoj, a drugim Alžiru. Sada, međutim, za nju više nisu postojale sumnje. Alžir je bio njena domovina, i ona je upravo zbog toga toliko patila kad su u pitanju sukobi koji su pretili da zemlju rastrgnu na komade. I upravo zato ona nije želela da ni sebe ni svoju domovinu dodatno unižava zametanjem tragova ove žene, utapanjem istine o njoj u izmišljenoj saobraćajnoj nesreći i poricanjem da je ona uopšte i bila u Alžiru. Počela je

da je muči nesanica, napisala je Fransoaz. Naposletku je odlučila da piše ćerki nepoznate mrtve žene i ispriča joj istinu. Naterala se da svoju odanost policiji potisne u drugi plan. Zamolila je da ona ne otkriva njeno ime. Pišem

vam istinu, rekla je na kraju dugog pisma. Možda sam pogrešila što sam vam ispričala šta se dogodilo. Ali, jesam li uopšte imala drugog izbora? Pronašla sam torbu sa pismima koja je jedna žena pisala svojoj ćerki. Ispričala sam vam kako su ona dospela do mene i sada vam ih samo šaljem..

Fransoaz Bertran je u koverat stavila i. sva pronađena pisma. I pasoš Ane Ander.

Ali, njena ćerka nije pročitala pisma. Samo ih je spustila kraj stolice i dugo plakala. Tek u zoru je ustala i ušla u kuću. Dugo je nepomično sedela za kuhinjskim stolom. Glava joj je bila potpuno prazna. A onda je počela da razmišlja. iznenada joj se sve učinilo jednostavnim. Shvatila je da je svih ovih godina samo čekala. Dotad toga nije bila svesna. Ni toga da čeka, ni šta čeka. Ali sada je znala. Imala je zadatak i više nije morala da ga odlaže. Kucnuo je čas. Majka joj više nije živa. Jedna vrata su se širom otvorila.

Ustala je i uzela kutiju s papirićima, a iz škrinje koju je držala pod krevetom u spavaćoj sobi izvukla je veliki registrator. Rasula je papiriće na sto pred sobom. Znala je da ih je tačno Četrdeset tri. Na jednom od njih stajao je crni krst. A onda je počela da ih otvara, jedan za drugim.

Krst je bio na dvadeset sedmom papiriću. Otvorila je registrator i pratila stubac s imenima dok nije došla do dvadeset sedmog. Posmatrala je ime koje je sama tu zapisala, i jedno lice je polako počelo da joj iskrsava pred očima.

Zatim je zatvorila registrator i vratila papiriće u kutiju. Majka joj je bila mrtva.

Više nije bilo oklevanja. Niti povratka.

Daće sebi. jednu godinu. Da odtuguje, da obavi sve pripreme. Jednu godinu, i ni dana više.

Vratila se na balkon. Zapalila cigaretu i zagledala se u probuđeni grad. S mora su se navlačili kišni oblaci.

U sedam i par minuta otišla je u krevet. Bilo je jutro, 20. avgusta 1993.

1.

U deset i par minuta najzad je završio pesmu.

Završne strofe su ga namučile i oduzele su mu dosta vremena. Tražio je neki melanholičan i istovremeno lep izraz. Nekoliko puta je prekidao pisanje i bacao papir u korpu. Dva puta je bio na ivici da odustane. Ali, pesma je sada bila na stolu pred njim. Njegova tužbalica o srednjem detliću, koji polako nestaje iz Švedske, i koji je tu poslednji put viđen još početkom osamdesetih. još jedna ptica koja se polako povlači pred ljudima.

Ustao je od pisaćeg stola i protegao se. Iz godine u godinu bilo mu je sve teže da dugo sedi nad svojim papirima.

Starac poput mene više ne treba da piše pesme, razmišljao je. Kad imaš sedamdeset osam, tvoje misli teško da zanimaju ikog drugog sem tebe samog. A opet je znao da to nije tako. Samo u Zapadnom svetu se na stare

ljude gledalo pomirljivo i s prezrivim saosećanjem. U drugim kulturama se starost poštovala kao doba prosvećene mudrosti. I on će nastaviti da piše pesme dok god je živ. Dok god bude imao snage da drži olovku, a u glavi mu bude bistro kao sada. Nije imao izbora. Ne više. Nekad davno je bio uspešan prodavac automobila. Toliko uspešan da je nadmašio sve ostale. S pravom ga je bio glas čvrstog pregovarača i trgovca. A posao mu je i te kako išao. U jednom periodu je čak imao i filijale u Tomelili i Sebuu. Stekao je dovoljno imetka da sad živi tako kako živi.

A opet su pesme bile te koje su mu nešto značile. Sve ostalo je bilo samo prolazna nužnost. Ovi stihovi na stolu pružali su mu zadovoljstvo kakvo u drugim prilikama jedva da je osećao.

Navukao je zavese na velike prozore okrenute ka njivama, koje su se u blagom luku spuštale ka moru negde na horizontu. Potom je prišao polici sa knjigama. Za sobom je imao devet zbirki pesama. Stajale su tu, jedna do druge. Nijedna nije dostigla nešto više od tek skromnog tiraža; po trista primeraka, tu i tamo možda koji više. Preostale knjige držao je u kutijama u podrumu, ali nije ih on tamo izgnao — one su i dalje bile njegov ponos. A opet je odavno odlučio da ih jednog dana spali. Da iznese kutije u dvorište i kresne šibicu. Onog dana kad dobije svoju smrtnu presudu, od lekara ili kad

prosto oseti da mu se život bliži kraju, rešiće se tih tankih svezaka koje niko nije hteo da kupi. Nikome neće pružiti priliku da ih samo baci u đubre.

Prelazio je pogledom po knjigama u polici. Celog života je čitao poeziju. Mnoge stihove je znao napamet. Nije gajio nikakve iluzije. Njegove pesme nisu bile među najboljim ikada napisanim. Ali nisu bile ni najgore. Od kraja četrdesetih je otprilike svake pete godine izdavao po jednu zbirku, i u svakoj od njih bilo je pojedinih strofa koje su se mogle meriti i sa najboljima. Ali, on je u životu bio prodavac automobila, a ne pesnik. Njegove pesme se nisu pominjale na kulturnim stranicama. Nikad nije osvojio nikakvu književnu nagradu. Knjige je, uz to, štampao o sopstvenom trošku. Kopije svoje prve zbirke poslao je velikim izdavačima u Stokholmu. Posle nekog vremena dobio ih je nazad, propraćene šturim tipskim objašnjenjima da je odbijen. Urednik jednog izdavačkog preduzeća se, pak, potrudio da mu svojeručno napiše komentar, i saopšti mu da nema tog čoveka koji bi imao živaca da čita pesme koje govore isključivo o pticama. Duševni život bele pliske ne zanima

nikoga, napisao je.

Nakon toga je prestao da se obraća izdavačima. Sam je snosio troškove štampanja svojih knjiga. Jednostavne korice, crni tekst na beloj pozadini. Ništa ekstravagantno. Reči između korica bile su ono što je važno. I, uprkos svemu, mnogi su godinama čitali njegove pesme. Neretko je dobijao čak i reči hvale.

A sada je napisao novu pesmu. O srednjem detliću, lepoj ptici koja se po Švedskoj više nije viđala.

Ptičji pesnik, pomislio je.

Gotovo sve što sam napisao ticalo se ptica. Lepeta krila, glasanja u noći, usamljenog ljubavnog zova negde u daljini. Kroz svet ptica nazreo sam najdublje životne tajne.

Vratio se do stola i podigao papir. Poslednja strofa je napokon bila dobra. Pustio je da list padne nazad na sto. Nastavio je da korača kroz veliku sobu i nešto ga je probolo u leđima. Da ga možda ne vreba neka bolest? Svakoga dana je osluškivao svoje telo, tražeći znake da ga ono izdaje. Čitavog života je bio u formi. Nikad nije pušio, i bio je umeren u jelu i u piću. Zdravlje ga je zato uvek služilo. Ali, bližio se osamdesetoj. Sve više se nazirao kraj vremena koje mu je zacrtano. Prešao je u kuhinju i, iz aparata

koji nikad nije gasio, usuo šolju kafe. Pesma koju je završio ispunila ga je i setom i radošću.

Jesen života, razmišljao je. Sasvim odgovarajući naziv. Sve što pišem može biti poslednje. I već je septembar. Jesen. I u kalendaru i u mom životu.

S kafom u ruci se vratio u dnevnu sobu. Oprezno se spustio u jednu od braon kožnih fotelja koje su već više od četrdeset godina bile u njegovom posedu. Njima je častio sebe kad je postao zastupnik Folksvagena za južnu Švedsku. Na stočiću kraj naslona stajala je fotografija njegovog nemačkog ovčara Vernera; od svih pasa koji su ga pratili kroz život, Verner mu je najviše nedostajao. Starost donosi usamljenost. Ljudi koji su mu ispunjavali život već su bili pokojni. Naposletku su čak i njegovi psi nestali u senkama. Uskoro će samo on ostati ovde. U jednom trenutku u životu svi ljudi ostanu sami na svetu.

O tome je nedavno pokušao da napiše pesmu. Ali nije uspeo. Možda bi sad, kad je završio svoju tužbalicu o srednjem detliću, mogao ponovo da pokuša. Ali, ptice su bile te o kojima je on umeo da piše. A ne ljudi. Ptice je mogao da razume. Ljudi su mu najčešće bili nedokučivi. Da li je on ikada potpuno razumeo čak i sebe? A pisanje pesama o onome što ne razume bilo bi ravno upadu na zabranjenu teritoriju.

Zatvorio je oči i iznenada se setio nagradnog pitanja za deset hiljada kruna iz jednog kviza iz kasnih pedesetih, ili možda početka šezdesetih. Slika na TV-u je tad još uvek bila crno-bela. Jedan mladić je izabrao oblast Ptice. Jedan mladić razrokih očiju i zalizane kose. Odgovorio je na sva pitanja, i dobio ček na za ono vreme nepojmljivu sumu od deset hiljada kruna.

On sam tad nije bio u TV studiju, u kabini sa zvučnom izolacijom i sa slušalicama na ušima. Bio je u ovoj istoj kožnoj fotelji. Ali, i on je znao sve odgovore. Nije mu čak trebalo ni dodatnog vremena za razmišljanje. Ali, deset hiljada kruna nije pripalo njemu. Niko nije znao za njegovo ogromno znanje o pticama. I on je samo nastavio da piše svoje pesme.

Trgnuo se iz sanjarija. Neki zvuk mu je privukao pažnju. Osluškivao je u tami. Da mu se to neko ne šunja po dvorištu?

Odagnao je tu misao. Samo mu se pričinilo. Starenje je, pored toliko toga drugog, sa sobom donosilo i bojažljivost. Brave na njegovim vratima bile su jake. U spavaćoj sobi na spratu držao je sačmaricu, a u jednoj fioci u kuhinji

na dohvat ruke mu je stajao pištolj. Ako bi se neki uljez pojavio na njegovom zabačenom imanju severno od Istada, on bi imao čime da se brani. I pritom ne bi oklevao.

Ustao je sa fotelje. Ponovo ga je probolo u leđima. Bol je dolazio i odlazio u talasima. Spustio je šolju na sudoperu i pogledao u sat na ruci. Skoro jedanaest. Vreme je da izađe. Zaškiljio je u termometar sa spoljne strane kuhinjskog prozora i video da je sedam stepeni iznad nule. Vazdušni pritisak je rastao. Slab jugozapadni vetar duvao je Skoneom. Svi uslovi idealni, pomislio je. Večeras će se jata uputiti na jug. Na hiljade dugoprugaša će na nevidljivim krilima proleteti iznad njegove glave. On neće moći da ih vidi. Ali osetiće ih tamo u tami, visoko nad svojom glavom. Za više od pedeset godina, on je nebrojene jesenje noći proveo na otvorenom samo da bi mogao da oseti da su noćne letačice tamo negde nad njim.

Čitavo jedno nebo se seli, pomišljao je često.

Čitav simfonijski orkestar utihlih ptica pevačica, koje se pred zimu otiskuju na put ka toplijim zemljama. Poriv za selidbom utisnut im je duboko u gene. A njihova nenadmašna sposobnost da se upravljaju prema zvezdama i magnetnim poljima uvek ih nepogrešivo vodi do cilja. Nataložile su salo, traže pogodne vetrove i mogu satima da se održe u vazduhu.

Čitavo nebo, treperavo od krila, kreće na svoje godišnje hodočašće. Poklonički let ka Meki.

Šta je čovek naspram noćne selice? Usamljen i star čovek, vezan za zemlju? Dok tamo, visoko nad njim, jedno čitavo nebo kreće na put?

Često je pomišljao kako ovime kao da izvodi nekakav sveti obred. Sopstvenu jesenju misu, dok tako stoji tako u mraku i oseća kako se ptice selice otiskuju na jug. I dok se, s dolaskom proleća, vraća da ih tu dočeka.

Praćenje noćnih selica bilo je njegova religija.

Izašao je u hodnik i zastao s jednom rukom na čiviluku. Vratio se u dnevnu sobu i uzeo pulover sa hoklice kraj pisaćeg stola.

Starenje je, pored svih ostalih muka, donosilo i zimogrožljivost.

Još jednom se zagledao u pesmu koja je, onako završena, ležala na stolu. Tužbalica nad srednjim detlićem. Na kraju je ispala olako kako je hteo. Možda će on ipak poživeti toliko da sastavi dovoljno pesama i za svoju desetu, poslednju zbirku? Već je mogao da vidi naslov.

Noćna misa.

Vratio se u hodnik, obukao jaknu i nataknuo kačket preko čela. I zatim otvorio ulazna vrata. Jesenji vazduh bio je ispunjen mirisom vlažne ilovače. Zatvorio je vrata za sobom i sačekao da mu se oči priviknu na mrak. Dvorište je bilo pusto. U daljini su nazirao odsjaj istadskih svetala. Najbliže susedno imanje bilo je toliko daleko od njegovog da je ovaj odsjaj bila jedina svetlost koju je video. Zvezdano nebo bilo je skoro potpuno golo. Na horizontu se nazirao poneki oblak.

Bila je noć u kojoj će jata selica ispuniti nebo na njim.

Pošao je. Imanje na kom je živeo imalo je tri zgrade i bilo je staro. Četvrta zgrada je izgorela negde početkom veka. Zadržao je kaldrmu u dvorištu. Ulagao je mnogo novca u stalno održavanje imanja. Kad umre, sve će ostaviti Kulturnoistorijskom muzeju u Lundu. Nikada se nije ženio i nije imao dece. Prodavao je automobile i stekao pozamašan imetak. Imao je svoje pse. A tu su bile i ptice nad njegovom glavom.

Ne kajem se ni zbog čega, razmišljao je dok je pratio stazu do osmatračnice koju je sam napravio i sa koje je obično posmatrao noćne ptice. Ne kajem se ni zbog čega, jer kajanje nema smisla.

Bila je lepa septembarska noć.

A opet ga je zbog nečeg mučio nemir.

Zastao je na stazi i oslušnuo. Čuo se samo blagi fiuk vetra. Nastavio je. Možda se brinuo zbog bolova? Zbog iznenadnog sevanja u leđima? Neprekidna zebnja nije mu bila strana.

Ponovo je zastao i osvrnuo se. Ništa. Bio je sam. Staza je vodila naniže. A onda će stići do jednog brežuljka. Podno samog brežuljka nalazio se jarak, kog je on sam premostio drvenim mostićem. A navrh brežuljka stajala je njegova osmatračnica. Od kuće je bila udaljena tačno 247 metara. Zapitao se koliko je puta već prešao tu stazu. Znao je svaki njen zavoj, svako ulegnuće. A opet je hodao polako i obazrivo. Nije hteo da zbog nepažnje padne i slomi nogu. Stari ljudi imaju krhke kosti. Znao je to. Ako bi zbog preloma završio u bolnici, tu bi onda i dočekao svoju smrt, jer ne bi podneo da dokon leži u bolničkom krevetu. Počeo bi da razmišlja o sopstvenom životu. A tad više ništa ne bi moglo da ga spase.

neka grana. Zvuk je dopro iz šumarka s druge strane brežuljka sa osmatračnicom. Zastao je, napetih čula. Sova je ponovo huknula. A onda je sve ponovo utihnulo. Ljutito je promrmljao nešto sebi u bradu i krenuo dalje.

Star sam i plašljiv, razmišljao je. Uplašen od duhova i uplašen od mraka. Osmatračnica se ukazala pred njim. Crna senka naspram noćnog neba. Još dvadeset metara i stići će do mostića nad dubokim jarkom. Nastavio je. Sova se više nije čula. Šumska sova, pomislio je.

Šumska sova, izvan svake sumnje.

Najednom se ukopao. Stigao je do mostića koji vodi preko jarka.

Bilo je nečeg čudnog u osmatračnici na brežuljku. Nešto je bilo drugačije. Žmirkao je da razazna detalje u tami. Nije shvatao šta je u pitanju. Ali nešto se jeste promenilo.

Umišljam, pomislio je. Sve je kao i obično. Osmatračnica koju sam podigao pre deset godina nije se izmenila. Samo su mi se oči s vremenom zamutile. Ništa više. Napravio je još jedan korak, kročio na mostić i osetio daske pod nogama. Nije skidao pogled sa osmatračnice.

Nešto tu nije kako treba, razmišljao je. Da ne znam da je to nemoguće, pomislio bih da je za metar viša nego sinoć. ili da je sve ovo samo san. Da gore vidim samog sebe.

U tom istom trenutku je shvatio da ga oči ne varaju. Neko jeste stajao na osmatračnici. Nekakva nepomična senka. Strah ga je najednom zapahnuo poput usamljenog naleta vetra. A onda ga je preplavio bes. Neko mu je upao na imanje i bez pitanja se popeo na njegovu osmatračnicu. Verovatno lovokradica koji u zasedi čeka srne koje prolaze šumarkom s druge strane brežuljka. Bilo mu je nezamislivo da bi gore mogao biti drugi ljubitelj ptica.

Doviknuo je senci na osmatračnici. Nije mu odgovorila, nije se pomakla. Ponovo je posumnjao u svoj vid. Oči su mu se s vremenom zamutile i sad su ga samo varale.

Viknuo je još jednom, ali odgovora nije bilo. A onda se zaputio niz mostić.

Kad su daske pukle, strmoglavio se pravo u jarak. Do dna jarka bilo je više od dva metra. Pao je naglavačke, ne stigavši čak ni da podigne ruke da se zaštiti.

neko po čitavom telu prži usijanim gvožđem. Bol tako jak da nije mogao čak ni da vrisne. Trenutak pre nego što je umro, shvatio je da nije ni dotakao dna jarka. Ostao je da visi o sopstvenom bolu.

Poslednje na šta je pomislio bile su noćne ptice, u letu negde daleko nad njim.

Nebo koje se kretalo na jug.

Po poslednji put je pokušao da se otrgne od bola. A onda se sve završilo.

Bilo je jedanaest i dvadeset uveče, 21. septembra 1994.

Upravo te noći su velika jata malih drozdova i drozdova pevača kretala na jug.

Došli su sa severa i držali jugozapadni pravac preko Falsterbua, na putu ka toplini koja ih je čekala daleko odatle.

Kad se sve stišalo, pažljivo je sišla niz stepenice i baterijskom lampom osvetlila jarak. Čovek po imenu Holger Erikson bio je mrtav. Isključila je lampu i mirno postojala u tami.

2.

U ponedeljak, 26. septembra, Kurt Valander se u pet ujutru probudio u svom stanu u ulici Marijegatan u centru Istada.

Kad je otvorio oči, prvo je osmotrio svoje ruke. Bile su preplanule. Spustio je glavu nazad na jastuk i oslušnuo dobovanje jesenje kiše. po prozoru spavaće sobe. Pomislio je na putovanje koje se dva dana ranije okončalo na aerodromu Kastrup i osetio nalet zadovoljstva. Sa ocem je u Rimu proveo čitavih nedelju dana. Pratio ih je lepo vreme i on je dobio boju. Tokom popodneva, kad je bilo najtoplije, potražili bi slobodnu klupu u parku Vile Borgeze, i otac bi sedao u senku, a on skidao košulju i žmirkao ka suncu. Ovo je bio povod njihove jedine rasprave tokom puta — ocu nikako nije išlo u glavu kako on može da bude toliko tašt da vreme troši na sunčanje. Ta rasprava je, međutim, bila beznačajna, kao da su je pokrenuli samo kako bi im putovanje izgledalo manje nestvarno.

I to uspelo putovanje, razmišljao je Valander ležeći u krevetu. Otac i ja bili smo u Rimu, i sve je prošlo dobro. I bolje nego što sam se nadao i uopšte mogao i da zamislim.

Pogledao je na sat na stočiću kraj kreveta. Danas se vraćao na posao. Ali nije morao da žuri. Mogao je još malo da ostane u krevetu. Nadvio se nad gomilu novina koje je listao prethodne večeri i našao članak o rezultatima parlamentarnih izbora. Pošto je na sam dan izbora bio u Rimu, svoj glas je poslao poštom, i sad je mogao da konstatuje da su socijaldemokrate dobile 45 posto glasova. I šta su sad mogli da očekuju? Da li će to doneti neke promene?

Pustio je da novine skliznu na pod i u mislima se ponovo vratio u Rim. Boravili su u jednom jeftinom hotelu u blizini trga Kampo dei Fjori. Sa krovne terase tačno iznad njihovih soba pružao se divan pogled na čitav grad. Tu su pili svoju jutarnju kafu i planirali kako će provesti dan. Nijednom nisu imali nikakvih dilema jer je otac sve vreme tačno znao šta želi da vidi. Valander bi se povremeno zabrinuo zbog toga što on možda želi previše, što neće za sve imati snage. Uz to je i sve vreme tražio naznake očeve zbunjenosti ili odsutnosti. Bolest je vrebala negde iz prikrajka, to su obojica

znali. Bolest neobičnog imena — Alchajmer. A opet, čitave te nedelje na putu, tokom svih tih srećnih sedam dana, otac je bio u fantastičnom raspoloženju. Valander oseti kako mu se grlo steže na pomisao da to putovanje već sad pripada prošlosti, da je ono nešto što je već minulo i sad postoji samo kao uspomena. Njih dvojica nikada neće ponovo ići u Rim, to je bio jedini put da su oni zajedno bili tamo, on i njegov otac koji se bližio osamdesetoj.

Na trenutke je među njima postojala istinska bliskost. Po prvi put u gotovo četrdeset godina.

Valander je razmišljao o onome što su otkrili — da su veoma slični, mnogo sličniji nego što su dotad hteli da priznaju. Između ostalog i po tome što da su obojica izraziti ranoranioci. Kad je Valander ocu saopštio da hotel doručak poslužuje tek od sedam ujutru, ovaj se odmah pobunio. Poveo ga je do recepcije i, na mešavini skonskog švedskog, engleskog, možda čak i nemačkog, zajedno sa jednim brojem nepovezanih italijanskih reči, uspeo da recepcioneru objasni da on želi breakjastpresto. Ne tardi. Apsolutno ne

tardi. Dok je objašnjavao kako je neophodno da hotel doručak počne da služi

bar jedan sat ranije, u šest, dakle — kad će oni ili već piti svoju kafu ili smatrati da treba da potraže drugi hotel — otac je iz nekog razloga nekoliko puta rekao i passaggio a livello. Passagio a livello, ponavljao je otac, a osoblje s recepcije posmatralo ga je s čuđenjem ali i poštovanjem.

Doručak su, naravno, dobili u šest. Valander je kasnije iz svog rečnika italijanskog saznao da passagio a livello znači „železnički prelaz”, i pretpostavio da je otac taj izraz pomešao s nekim drugim. Valander nije mogao ni da nasluti s kojim, ali bio je dovoljno mudar da to ne pomene ocu.

Slušao je kišu. Putovanje u Rim - jedna jedina kratka nedelja, koja je u njegovom sećanju bila poput jednog beskrajnog i potresnog doživljaja. Otac nije bio odlučan samo u pogledu vremena posluživanja jutarnje kafe. Osim toga, sasvim je neusiljeno i samouvereno vodio sina kroz grad, znajući tačno šta hoće da vidi. U obilasku nije bilo ničeg nasumičnog, i Valander je shvatio da je njegov otac taj put planirao čitavog života. U pitanju je bilo pokloničko putovanje, hodočašće u kom je njemu bilo dopušteno da učestvuje. On je poput nevidljivog ali stanio prisutnog pratioca bio sastavni deo očevog putovanja. Očevo putovanje je imalo neki skriveni smisao koji on nikada

neće u potpunosti dokuči. Otac je u Rim išao kako bi tamo video nešto što je, činilo se, dotad već bio doživeo duboko u sebi.

Trećeg dana su posetili Sikstinsku kapelu. Valander je gotovo čitav sat razgledao svod koji je Mikelanđelo oslikao. Imao je utisak da posmatra bezglasnu molitvu koju je jedan starac upravio pravo k nebu. Zbog bolova u vratu ubrzo je morao da odustane od razgledanja, svestan toga da je pred njim nešto izuzetno lepo. Uvideo je, međutim, da njegov otac u svemu tome vidi daleko više. Na trenutak se bogohulno zapitao da li otac u toj ogromnoj fresci na svodu možda ne traži nekakvog tetreba ili neki zalazak sunca, ali se zbog te misli pokajao. Nije bilo sumnje u to da njegov otac, slikar-amater, s pijetetom i uživljavanjem promatra delo jednog majstora.

Valander sklopi oči. Kiša je i dalje dobovala.

Iste te večeri, treće po njihovom zajedničkom rimskom kalendaru, osetio je da se otac sprema na nešto što želi da sačuva samo za sebe. Valander nije znao otkud mu takav osećaj. Večerali su u ulici Vija Veneto, gde je hrana, po njegovom mišljenju, bila preskupa, ali otac je insistirao na tome da tu sednu. To je njihovo prvo i poslednje putovanje u Rim i zato će priuštiti sebi da jedu kako treba. Potom su se lagano zaputili nazad u hotel. Veče je bilo blago, ulice su bile pune ljudi, a otac je pričao o fresci u Sikstinskoj kapeli. Dva puta su zalutali pre nego što su stigli do hotela. Nakon pobune u vezi s doručkom, Valanderov otac je uživao veliko poštovanje. Ključevi su im pruženi uz učtive naklone, i otac i on su se popeli uz stepenice. U hodniku su poželeli jedan drugom laku noć i zatvorili vrata za sobom. Valander je legao i osluškivao zvuke sa ulice. Možda je mislio na Baibu, možda je samo tonuo u san.

I onda se najednom potpuno razbudio. Obuzeo ga je nekakav nemir. Trenutak kasnije obukao je ogrtač i spustio se do recepcije. Svuda je bilo tiho. Noćni portir je sedeo u sobi iza recepcije i gledao utišani program na malom TV-u. Valander je kupio flašu kisele vode. Recepcioner je bio mladić koji je noćnim radom finansirao studije teologije. Ispričao je to Valanderu kad je ovaj prvi put sišao do recepcije da kupi vodu. Mladić, koji se zvao Marko, imao je talasastu kosu, bio je iz Padove i odlično je govorio engleski. Stajući s flašom u ruci, Valander je iznenada začuo sebe kako moli ovog mladog recepcionera da ga probudi u slučaju da se njegov otac tokom noći

spusti do recepcije ili možda čak i uputi nekud iz hotela. Recepcioner ga je pogledao — možda u čudu, a možda je već imao dovoljno iskustva da ga nijedan noćni prohtev gostiju više nije iznenađivao — klimnuo glavom i odvratio: naravno, ako stari gospodin Valander tokom noći izađe iz hotela, on će smesta pokucati na vrata sobe 32.

Što se sedme noći i desilo. Tog dana su obilazili Rimski forum i posetili galeriju Dorija Pamfili. Uveče su prošli mračnim podzemnim prolazima koji su od Vile Borgeze vodili do Španskih stepenica, i potom uživali u jelu čija je cena zapanjila Valandera. To je bilo njihovo poslednje veče, i njihovi srećni dani u Rimu, koje će zauvek pamtiti kao upravo takve, bližili su se kraju. Valanderov otac je i dalje bio ispunjen onom istom istrajnom energijom i radoznalošću. Išli su kroz grad, i u jednom kafeu zastali da popiju kafu i nazdrave čašicom grape. U hotelu su dobili svoje ključeve, veče je bilo toplo kao i sve ostale večeri te septembarske nedelje, i Valander je zaspao čim je legao u krevet.

Bilo je pola dva kad je začuo kucanje.

Isprva nije znao gde se nalazi, ali kad je bunovno iskočio iz kreveta i otvorio vrata, pred njim se našao mladi recepcioner koji mu je na svom savršenom engleskom objasnio da je stari gospodin, otac sinjor Valandera, upravo napustio hotel. Valander se na brzinu obukao i kad je izašao iz hotela, preko puta je ugledao oca kako odlučnim koracima odmiče niz ulicu. Valander ga je pratio na odstojanju, razmišljao o tome kako po prvi put u životu uhodi sopstvenog oca i kako ga onaj predosećaj nije prevario. U početku nije znao kuda su se zaputili, a onda je, kad su uličice postale uže, shvatio da idu ka Španskim stepenicama. I dalje se držao podalje, a onda video kako otac u toploj rimskoj noći prelazi sve one mnogobrojne stepenike do crkve s dva tornja na vrhu Španskih stepenica. I tu je onda seo, nazirao se kao crna tačka tamo gore, a Valander se povukao u senku. Otac se tu zadržao gotovo čitav sat, a zatim je ustao i spustio se niz stepenice. Valander je nastavio da ga prati, to je bio najtajniji zadatak na kom je ikada bio, i uskoro su se našli kod Fontane di Trevi. Ali otac nije u nju preko ramena bacio novčić, već se samo zagledao u vodu koja je prskala u veliku fontanu. Svetlost jedne ulične svetiljke tad mu je tako pala na lice da je Valander razabrao nekakav sjaj u njegovim očima.

A onda su se vratili u hotel.

Sledećeg dana su sedeli u avionu Alitalije za Kopenhagen i, kao i u dolasku, otac je sedeo kraj prozora, a Valander je po svojim rukama primetio da je pocrneo. Tek na trajektu za Limhamn upitao je oca da li je zadovoljan putovanjem. Otac je klimnuo glavom i promrmljao nešto nečujno, i Valander je znao da više entuzijazma od toga ne može da traži. Jertrud ih je sačekala u Limhamnu i Valandera su ostavili u Istadu. Kad ih je kasnije te večeri pozvao da pita kako su, Jertrud mu je rekla da je otac već u ateljeu i da slika svoj stalni motiv — zalazak sunca nad jednim mirnim, nepomičnim krajolikom. Valander ustade iz kreveta i ode u kuhinju. Bilo je pola šest. Pristavio je kafu. Zašto je izlazio one noći? Zašto je sedeo tamo na stepenicama? Šta je to kod fontane sijalo u njegovim očima?

Valander nije znao odgovore, ali opet je uspeo da na jedan kratak trenutak zaviri u tajni unutrašnji predeo očevog života. Bio je dovoljno razuman da tad ne pređe onu nevidljivu granicu. A neće je preći ni sad — nikada neće pitati oca o njegovoj samotnoj šetnji kroz Rim te noći.

Dok se kafa kuvala, Valander pređe u kupatilo i zadovoljno primeti da izgleda zdravo i energično. Kosa mu je posvetlela na suncu. Učinilo mu se da se malo ugojio od onih silnih špageta, ali nije to proverio stajući na vagu. Osećao se odmorno. To je bilo najvažnije. Bio je srećan što su otac i on otišli na putovanje.

Pomisao da će uskoro, već za koji sat, ponovo biti policajac nije u njemu budila nelagodnost. Često mu se dešavalo da mu nakon odmora bude teško da se vrati na posao. Poslednjih godina je taj osećaj bio naročito jak. Bilo je perioda kad je ozbiljno razmišljao o tome da napusti policiju i krene u potragu za drugim poslom, možda za mestom šefa obezbeđenja neke firme. Ali, on je bio policajac. To saznanje je u njemu sazrelo postepeno, ali nepovratno. On nikad neće biti ništa drugo do policajac.

Dok se tuširao, prisećao se onoga što se dešavalo nekoliko meseci ranije, tokom toplog leta i za Švedsku tako uspešnog Svetskog prvenstva u fudbalu. Pomisao na očajničku potragu za serijskim ubicom, za kog se na kraju ispostavilo da je duševno oboleli dečak od tek četrnaest godina, i dalje ga je ispunjavala teskobom. Tokom onih sedam dana u Rimu sve misli na te

potresne događaje kao da su iščilele iz njegove svesti. Sada su, međutim, ponovo bile tu. Jedna nedelja u Rimu ništa nije promenila. Čekao ga je povratak u potpuno isti svet.

Do sedam je ostao za stolom u kuhinji. Kiša je dobovala bez prestanka. Italijanska toplina mu je već izgledala kao daleko sećanje. Jesen je stigla u Skone.

U pola osam, Valander izađe iz stana i odveze se do policijske stanice. Njegov kolega Martinson stigao je u isto vreme, i parkirao se uz njegov auto. Kratko su se pozdravili na kiši i požurili ka ulazu u stanicu.

„Kako je bilo na putu?”, upita Martinson."I da — dobrodošao kući.” „Moj otac je prezadovoljan”, odvrati Valander.

"A ti?”

„Bilo je lepo. I toplo.”

Kad su ušli u stanicu, Eba, koja je na prijavnici Istadske policije radila već trideset godina, pozdravi Valandera širokim osmehom.

"Je li moguće da u Italiji može u septembru tako da se pocrni?”, upita ga iznenađeno.

"Jeste”, odgovori Valander. „Ako si stalno na suncu.”

Dok su on i Martinson nastavljali niz hodnik, Valander pomisli da je trebalo nešto da donese Ebi i iznervira se zbog svoje nemarnosti.

„Ovde je sve mirno”, reče Martinson."Ne dešava se ništa ozbiljnije. Ne dešava se gotovo ništa.”

„Možda možemo da se nadamo mirnoj jeseni”, odvrati Valander sumnjičavo.

Martinson ode po kafu, a Valander otvori vrata svoje kancelarije. Izgledala je isto kako ju je i ostavio. Sto je bio prazan. Okači jaknu o čiviluk i odškrinu prozor. U korpu za prispelu poštu neko je spustio gomilu dopisa iz Centralne policijske uprave. Valander uze jedan s vrha, ali potom ga samo spusti na sto.

Pomislio je na komplikovanu istragu ilegalne trgovine vozilima između Švedske i bivših Istočnih zemalja kojom se bavio već gotovo godinu dana. Nastaviće je ako se pokaže da se tokom njegovog odsustva nije desilo ništa bitno.

petnaest godina ne bude otišao u penziju.

U osam i petnaest je otišao u salu za sastanke - inspektori istadske kriminalističke policije sastajali su se tu u pola devet kako bi raspodelili zadatke za predstojeću nedelju. Prošao je kroz salu i pozdravio se sa kolegama. Svi su sa oduševljenjem komentarisali njegovu preplanulost. Kad je seo na svoje uobičajeno mesto, primetio je da u sali vlada raspoloženje uobičajeno za jesenje ponedeljke, sivo i umorno i pomalo odsutno. Kroz glavu mu je proletelo pitanje koliko je ponedeljaka ujutru proveo upravo u ovoj prostoriji. Pošto je njihova nova šefica Lisa Holgešon trenutno bila u Stokholmu, Hanson je vodio sastanak. I Martinson je bio u pravu — za nedelju dana, koliko je Valander bio odsutan, nije se desilo ništa posebno.

„Pretpostavljam da se ja vraćam mojim švercovanim automobilima”, reče Valander ni ne trudeći se da prikrije rezignaciju.

„Osim ako ne želiš da ispitaš provalu u jednu cvećaru”, odvrati Hanson. Valander ga iznenađeno pogleda.

„Neko je provalio u cvećaru? I šta su odneli? Lale?”

„Zapravo ništa, koliko smo uspeli da utvrdimo”, reče Švedberg i počeša se po ćeli.

U tom trenutku An-Brit Heglund žurno uđe u salu. Njen muž je bio monter i zbog posla je skoro stalno putovao u jednu ili drugu daleku i nepoznatu zemlju, pa je An-Brit ostajala sama sa dvoje dece. Jutra su joj bila haotična i. često je kasnila na sastanke. An-Brit Heglund je u Istadskoj policiji radila već skoro godinu dana. Bila je njihov najmlađi inspektor. U početku se nekoliko starijih policajaca, između ostalih i Švedberg i Hanson, bunilo što su dobili ženu za kolegu. Valander je, međutim, brzo uvideo da An-Brit poseduje izuzetan talenat za policijski posao, pa je stao u njenu odbranu. Više niko nije komentarisao njena kašnjenja. Bar ne u Valanderovom prisustvu. An-Brit sede za sto i ozareno klimnu glavom ka Valanderu, kao da je iznenađena što se on uopšte i vratio.

„Pričamo o cvećari”, reče Hanson kad je sela. „Mislili smo da bi Kurt možda mogao da se pozabavi tim slučajem.”

"Do provale je došlo u četvrtak uveče”, reče An-Brit. „Otkrila ju je prodavačica kad je u petak ujutru došla na posao. Lopovi su ušli kroz prozor sa zadnje strane lokala.”

„Šta su odneli?”, upita Valander. "Ništa.”

Valander napravi grimasu. „Kako to misliš — ništa?” An-Brit slegnu ramenima. „Mislim — apsolutno ništa.”

"Na podu je bilo krvi”, reče Švedberg. „A vlasnik je na putu “

"To zvuči prilično čudno”, ubaci Valander. „Ima li uopšte razloga da tome posvetimo još vremena?”

„Sve to i jeste čudno”, reče An-Brit Heglund. „Ali ne mogu da kažem i da li je vredno našeg vremena.”

Valanderu prođe kroz glavu kako bi ipak mogao da izbegne da se odmah zakopa u beznadežnu istragu o automobilima koji su kao na pokretnoj traci krijumčareni iz zemlje. Daće sebi jedan dan da se navikne na činjenicu da više nije u Rimu.

„Mogao bih da se pozabavim time”, reče.

"Ja vodim slučaj”, reče An-Brit Heglund. „Cvećara se nalazi u centru.” Sastanak se završio. Kiša je i dalje padala. Valander uze jaknu iz kancelarije. Seli su u njegov auto i krenuli u centar.

„Kako ti je bilo na odmoru?”, upita An-Brit kad su kod bolnice zastali na crvenom.

„Video sam Sikstinsku kapelu”, odgovori Valander zagledan u kišu."I doživeo sam da mi otac bude raspoložen čitavu jednu nedelju.”

„Zvuči kao da ste se lepo proveli”, reče ona.

Nastaviše kad se svetlo promeni. Valander nije znao gde je cvećara i An-Brit mu je usput objašnjavala kuda da vozi.

„Kako je ovde?”, upita Valander.

„Teško da za jednu nedelju išta može da se desi”, reče ona. „Bilo je mirno.”

"A naša nova šefica?”

"U Stokholmu je, na razgovoru o novim predlozima za smanjenje broja zaposlenih. Mislim da će biti dobra. Bar onoliko koliko i Bjerk.”

„Mislio sam da ti on nikad nije bio simpatičan.”

„Radio je najbolje što je mogao. Šta čovek može više da traži?” "Ništa”, odvrati Valander. „Apsolutno ništa.”

Zaustavili su se na raskrsnici ulica Vestra Valgatan i Potmakargrend i na trenutak ostali u autu. Cvećara se zvala Cimbija. Tabla s natpisom njihala se na nestalnom vetru. An-Brit pruži Valanderu fasciklu sa nekoliko papira i on ih pregleda slušajući objašnjenja.

„Vlasnik se zove Jesta Runfeit. Trenutno je na putu. Prodavačica je u petak ujutru u prodavnicu stigla nešto pre devet. Otkrila je da je jedan od prozora sa zadnje strane razbijen. Krhotina je bilo i napolju na zemlji i unutra ispod prozora. Na podu prodavnice bilo je krvi. Izgleda da ništa nije ukradeno; novac inače nisu ni ostavljali u cvećari preko noći. Prodavačica je pozvala policiju u devet i tri minuta. Ja sam stigla u deset. Bilo je onako kako je žena i rekla. Razbijen prozor. Tragovi krvi na podu. I ništa ukradeno. Sve zajedno pomalo čudno.”

Valander se zamisli.

„Nisu odneli čak ni jedan jedini cvet?” „Prodavačica tako tvrdi.”

"Da li ona stvarno pamti koliko je tačno cvetova bilo u svakoj vazi?” Valander vrati papire An-Brit.

„Možemo da je pitamo”, reče ona. „Cvećara je otvorena.”

Kad Valander kroči u prodavnicu, nad vratima se oglasi starinsko zvonce. Mirisi u cvećari podsetiše ga na vrtove u Rimu. Mušterija nije bilo. Iz pomoćne prostorije izađe žena u pedesetim godinama i klimnu glavom kad ih ugleda.

„Povela sam jednog kolegu”, reče An-Brit Heglund. Valander se predstavi.

„Čitala sam o vama u novinama”, reče žena. „Ništa negativno, nadam se”, odvrati Valander. "A ne. Samo reči hvale.”

Iz papira koje mu je An-Brit dala u autu, Valander je saznao da se prodavačica zove Vanja Andešon i da ima pedeset tri godine.

Valander polako pode kroz prodavnicu. Iz stare i duboko usađene navike pazio je gde staje. Vlažni miris cveća nastavio je da mu priziva slike iz Rima.

Prošao je iza pulta i zastao kraj zadnjih vrata čija je gornja polovina bila od stakla. Git na staklu bio je nov. Lopov, ili lopovi, ovuda su ušli u prodavnicu. Valander se zagleda u pod pokriven vinaz pločicama.

„Pretpostavljam da ste krv našli ovde”, reče.

"Ne”, odvrati An-Brit Heglund",već u samoj prodavnici.”

Valander se iznenađeno namršti i pođe za An-Brit do cveća. An- -Brit zastade nasred prostorije.

"Ovde”, reče. „Tačno ovde.” "A kod razbijenog prozora ništa?”

„Ništa. Sad ti je jasno zašto mislim da je sve ovo čudno. Otkud krv čak ovde, a ne kod prozora? Ako pretpostavimo da se na staklo posekao onaj ko je razbio prozor.”

"A ko bi drugi?”, upita Valander. „Upravo tako — ko drugi?”

Valander ponovo krenu kroz cvećaru. Pokušao je da zamisli kako se sve dogodilo. Neko je razbio prozor i uvukao se unutra. Nasred cvećare bilo je krvi. Ništa nije odneto.

Svaki zločin pratio je nekakvu zamisao ili logiku, izuzev zločina koji su počinjeni u čistom afektu. Valander je to znao na osnovu dugogodišnjeg iskustva. Samo što niko u afektu ne provaljuje u cvećaru kako iz nje ništa ne bi ukrao, razmišljao je.

To se jednostavno nije uklapalo.

„Pretpostavljam da su u pitanju bile kapljice krvi”, reče. Na njegovo iznenađenje, An-Brit odmahnu glavom.

"Ne. U pitanju je bila omanja lokva.”

Valander se zamisli, ali ne reče ništa. Nije imao šta da kaže. A onda se okrenu ka prodavačici, koja je, iščekujući, stajala u dnu radnje.

„Ništa, znači, nije odneto?” "Ništa.”

„Čak ni nešto cveća?”

„Koliko sam uspela da vidim.”

"Vi zaista znate koliko cvetova u svakom trenutku imate u radnji?” "Da.”

glavom.

„Imate li nekakvo objašnjenje za ovu provalu?” „Cvećara nije vaša?”

„Jesta Runfelt je vlasnik. Ja radim za njega.”

"On je na putu, koliko sam razumeo. jeste li u kontaktu s njim?” „Nisam, to je prosto neizvodljivo.”

Valander je pogleda sa zanimanjem. "Zašto?”

"On je na orhidejskom safariju u Africi.” Valander se hitru zamisli nad onim što je čuo.

„Možete li to da mi pojasnite? Šta je orhidejski safari?”

„Jesta je pasionirani ljubitelj orhideja”, reče Vanja Andešon. „Zna sve o njima. Putuje po svetu i razgleda sve postojeće vrste. Piše knjigu o istorijatu orhideja. Trenutno je u Africi, ne znam tačno gde. Znam samo da se vraća u sredu sledeće nedelje.”

Valander klimnu glavom.

„Onda ćemo popričati s njim kad se vrati”, reče. „Možete li da ga zamolite da nam se javi kad dođe?”

Vanja Andešon obeća da će preneti poruku. Jedan kupac uđe u prodavnicu i Valander i An-Brit Heglund se vratiše na kišu. Seli su u auto, ali Valander ne krenu odmah.

„Možemo, naravno, da zamislimo i lopova koji se prešao”, reče. „Nekog ko je razbio pogrešan prozor. Odmah pored cvećare je prodavnica kompjutera.”

„Ali otkud onda lokva krvi?” Valander slegnu ramenima.

„Možda lopov nije primetio da se posekao. Zastao je i osvrtao se po prodavnici. Krv mu je kapala niz ruku. A krv koja kaplje na istom mestu pre ili kasnije će napraviti lokvu.

An-Brit klimnu glavom. Valander pokrenu motor.

„Ovo će pre biti slučaj za osiguravajuće društvo”, reče on."I ništa više.” Kroz kišu su se vratili u policijsku stanicu.

Bilo je jedanaest pre podne. Ponedeljak, 26. septembar 1994.

Putovanje u Rim je već čilelo iz Valanderovog sećanja poput sve nestvarnijeg priviđenja.

3.

U utorak, 27. septembra, kiša je nastavila da sipa po Skoneu. Meteorolozi su predvideli da će za toplim letom uslediti kišovita jesen, i dosad ništa nije protivrečilo njihovim prognozama.

Nakon što se uveče posle prvog radnog dana po putovanju u Italiju vratio kući i na brzinu spremio jelo koje je krajnje nevoljno progutao, Valander je nekoliko puta pokušao da stupi u kontakt sa ćerkom Lindom u Stokhoimu. Odškrinuo je vrata balkona jer je uporna kiša na trenutak prestala. Primetio je da ga nervira što se Linda nije već i sama javila da pita kako mu je bilo na putu. Pokušavao je da ubedi sebe, doduše ne preterano uspešno, da je to zato što je toliko zauzeta. Baš te jeseni kombinovala je studije na privatnoj pozorišnoj akademiji sa radom u jednom restoranu na Kungsholmenu.

Oko jedanaest je okrenuo Baibin broj u Rigi. Tad je kiša već ponovo padala, a vetar se razduvao. Valander je primetio kako mu topli dani u Rimu već sad izgledaju nestvarno.

Tokom boravka u Rimu, on nije samo uživao u toploti i pravio društvo ocu već je i razmišljao o Baibi. Pre samo par meseci zajedno su bili u Danskoj i on se osećao iscrpljeno i potišteno nakon mučne potrage za četrnaestogodišnjim ubicom. Jednog od poslednjih dana putovanja pitao je Baibu da li bi se udala za njega. Odgovorila mu je neodređeno, ali ne i tako da mu zatvori sva vrata. Nije krila razloge svoje neodlučnosti. Šetali su beskrajnom obalom kod Skagena gde su se susretala dva mora. Valander je mnogo godina ranije tuda šetao i sa svojom bivšom ženom Monom, i još jednom nešto kasnije, onda kad se osećao deprimirano i ozbiljno razmišljao o tome da napusti policiju. Noći su letos bile gotovo tropske. Svetsko prvenstvo u fudbalu je prikovalo ljude za TV i plaže su bile neobično puste. On i Baiba su šetali i sakupljali kamenčiće i školjke, i Baiba je rekla kako nije sigurna u to da li bi ponovo mogla da živi s jednim policajcem. Njen muž, major u letonskoj policiji, ubijen je 1992. Valander ju je upravo tad i upoznao, tokom jednog konfuznog i nestvarnog boravka u Rigi. U Rimu se zapitao da li i sam zaista iskreno želi da se ponovo oženi. Da li je uopšte neophodno sklopiti brak? Vezati se komplikovanim i formalnim vezama koje

u ovo vreme jedva da su i dalje imale ikakvu važnost. Sa Lindinom majkom je dugo bio u braku. Kad mu je jednog dana pre pet godina iznenada saopštila da želi razvod, on je bio potpuno zatečen. Tek sad je nekako mogao da razume, i bar delimično prihvati razloge za to što je htela da započne novi život bez njega. Sad je mogao da shvati zašto je sve prošlo onako kako je prošlo. Razumeo je sopstveni udeo u svemu tome, čak i da prizna to da on sam, zbog svog stalnog odsustvovanja i sve manje zainteresovanost za ono što je njoj bilo važno, snosi najveći deo krivice. Ako se o krivici uopšte i moglo pričati. Jedan deo puta ljudi prelaze zajedno. A onda se nekad desi da im se putevi raziđu, tako postepeno i tako neprimetno da oni to shvate tek kad je već prekasno. I kad su jedno drugom već nestali s vidika.

O tome je mnogo razmišljao tokom boravka u Rimu i na kraju shvatio da zaista želi da se oženi Baibom. Hteo je da se ona preseli u Istad. Odlučio je i da se najzad pokrene i zameni svoj stan u ulici Marijegatan za kuću negde na obodu grada. Neku sa bujnom baštom. Neku koja je jeftina, ali opet u takvom stanju da sve neophodne popravke može da obavi sam. Razmišljao je i o tome da napokon nabavi i psa kog je već tako dugo priželjkivao.

O svemu tome pričao je sa Baibom tog ponedeljka uveče kad se kiša ponovo spustila na Istad. Time kao da je nastavljao razgovor koji je sa sobom vodio u Rimu. Čak i onde je razgovarao s njom, lako ona tad nije bila kraj njega. Nekoliko puta je čak ponešto rekao i naglas, što ocu koji je s njim šetao po suncu, naravno, nije promaklo. Podrugljivo ga je, ali ne i istinski grubo, pitao ko tačno od njih dvojice stari i sve se više gubi.

Posle prvog zvona podigla je slušalicu. Čuo je radost u njenom glasu. Ispričao joj je kako mu je bilo na putu, a zatim ponovio svoje pitanje od letos. Na trenutak je između Istada i Rige nastupila tišina, a onda je Baiba rekla da je i sama razmišljala o tome. I dalje je bila neodlučna, ništa manje, ali ni ništa više.

„Dođi u Istad”, rekao joj je. „O ovome ne možemo preko telefona.” "Da”, odvratila je. „Doći ću.”

Nisu precizirali kad. O tome će se dogovoriti kasnije. Baiba je radila na Univerzitetu u Rigi i slobodne dane je morala da planira daleko unapred. Pa opet je, kad je spustio slušalicu, Valander imao utisak da stupa u novu fazu života. Baiba će doći. I on će se ponovo oženiti.

Te noći dugo nije mogao da zaspi. Nekoliko puta je ustajao iz kreveta i sa prozora u kuhinji posmatrao kišu. Razmišljao je kako će mu nedostajati ta ulična svetiljka koja se napolju usamljeno njihala na vetru.

Iako se nije naspavao, u utorak je ustao rano. Već u sedam se parkirao ispred stanice, i kroz kišu i vetar požurio ka ulazu. Ušao je u kancelariju odlučan da se odmah uhvati u koštac s obimnom dokumentacijom o krijumčarenim automobilima. Što to više bude odlagao, bezvoljnost i nedostatak inspiracije će ga sve teže pritiskati. Raširio je mokru jaknu preko naslona stolice za posetioce, a onda s police skinuo gotovo pola metra visoku gomilu sa istražnim materijalom. U trenutku kad je počeo da sortira fascikle, neko mu pokuca na vrata. Sa druge strane se začu Martinsonov glas, i Valander doviknu kolegi da uđe.

„Kad ti nisi tu, ujutru uvek ja prvi stižem u stanicu”, reče Martinson. „Sad sam opet potisnut na drugo mesto.”

„Čeznuo sam za svojim automobilima”, odvrati Valander i pokaza na sto zatrpan fasciklama.

Martinson mu pruži neki papir.

„Juče sam zaboravio da ti dam ovo”, reče. „Lisa Holgešon je htela da to pogledaš.”

„Šta je u pitanju?”

„Videćeš. Znaš kako ljudi pitaju policiju za stav o svemu i svačemu.” "Je 1’ traže da se izjasnimo povodom nekog pitanja?”

„Otprilike.”

Valander se upitno zagleda u Martinsona, koji je retko kad davao neodređene odgovore. Par godina ranije, on je bio aktivista Narodne partije i po svoj prilici je maštao o političkoj karijeri. Koliko je Valanderu bilo poznato, sa slabljenjem Narodne partije, ovi Martinsonovi snovi su polako tonuli u zaborav. Odlučio je da svejedno ne komentariše kako je Narodna partija prošla na nedavnim izborima.

Kad Martinson ode, Valander se spusti u stolicu i pročita dokument koji je dobio. Posie drugog čitanja već je ključao od besa. Nije pamtio kada se poslednji put toliko iznervirao. Izašao je u hodnik i gurnuo po običaju odškrinuta vrata Švedbergovc kancelarije.

Švedberg odmahnu glavom. „Šta ti je to?”

„Pismo od neke nove organizacije koju zanima da li policija ima ikakvih zamerki na njihovo ime.”

„A to je?”

„Mislili su da se nazovu Prijatelji sekire? Švedberg mu uputi zblanut pogled.

„Prijatelji sekire?”

„Prijatelji sekire. I sad se pitaju — s obzirom na ono što se dešavalo

letos — da li njihovo ime možda može pogrešno da se protumači. Članovi ove organizacije, naime, nemaju nameru da idu unaokolo i skalpiraju ljude“.

"Nego?”

„Ako sam dobro razumeo, u pitanju je nekakvo zavičajno udruženje koje bi da osnuje muzej starog oruđa.”

"Pa to je valjda u redu? Što si se toliko iznervirao?”

„Zato što oni misle da policija ima vremena da se bavi takvim stvarima. Lično mislim da je Prijatelji sekire pomalo čudno ime za jedno zavičajno udruženje. A kao policajca ljuti me što na ovako nešto moramo da trošimo vreme.”

„Kaži to šefici.” „I hoću.”

"S tim što se ona verovatno neće složiti s tobom. Opet ćemo svi morati da izigravamo lokalnu policiju.”

Valander shvati da je Švedberg po svoj prilici u pravu. Za vreme njegove karijere policijska organizacija je doživela bezbrojne i opsežne promene. A one su, između ostalog, bile podsticane i oduvek komplikovanim odnosom između policije i one neuhvatljive i preteće senke po imenu „javnost”. Tu javnost, koja je kao babaroga lebdela kako nad upravom policije tako i nad svakim pojedinačnim policajcem, odlikovala je jedna jedina osobina: nepoverenje. Poslednja ideja za zadovoljavanje te iste javnosti bila je reorganizacija čitave švedske policije u lokalnu policiju. Kako bi je tačno trebalo izvesti, nikom, međutim, nije bilo poznato. Direktor policije je na sva vrata kojih se domogao zakucao svoje teze o važnosti toga da se policija

nikome nije bilo jasno ni kako ovu novu liturgiju tačno treba pratiti. Pešačke policijske patrole već su postojale, a sad je bilo i malih, pokretnih jedinica na biciklima. Direktor policije mora da je na umu imao duhovno prisustvo, pa je tako sa ideje o lokalnoj policiji ponovo skinuta prašina. Termin lokalna

policija zvučao je prijateljski, poput mekanog jastuka pod glavom. Ali kako

tu ideju kombinovati sa činjenicom da se u Švedskoj zakon sve grublje i sve nasilnije krši niko nije mogao tačno da objasni. Ta nova strategija je, međutim, izvan svake sumnje podrazumevala i to da policija nađe vremena da se izjasni o prikladnosti termina Prijatelji sekire kao imena za jedno zavičajno društvo u osnivanju.

Valander ode po kafu, a onda se zatvori u kancelariju i vrati se pretresanju istražnog materijala. Isprva mu je bilo teško da se koncentriše, misli su mu stalno skretale na sinoćni razgovor sa Baibom, ali na kraju je naterao sebe da ponovo bude policajac. Nekoliko sati je listao materijal i naposletku stigao do tačke na kojoj je bio pre putovanja u Italiju. Javio se inspektoru iz Geteborga s kojim je sarađivao, i s njim pretresao neke od tačaka istrage. Kad su završili razgovor, već je bilo dvanaest i primetio je da je gladan. Kiša je i dalje padala. Seo je u auto, spustio se do centra i ručao u jednom od tamošnjih ekspres-restorana. U jedan je ponovo bio u stanici. Telefon mu je pozvonio baš u trenutku kad se spustio u stolicu. Zvala ga je Eba s prijavnice.

„Imaš posetu.” "Ko je?”

„Izvesni Sven Tiren. Hteo bi da popriča s tobom.” „O čemu?”

„O mogućem nestanku jedne osobe.” "Je l’ može neko drugi da ga primi?”

„Kaže da hoće da razgovara isključivo s tobom.”

Valander se zagleda u otvorene fascikle na stolu — ništa u njima nije bilo toliko hitno da on ne može da preuzme prijavu o nečijem nestanku.

„Pošalji ga ovamo”, reče Valander i spusti slušalicu.

Otvorio je vrata i krenuo da rasklanja fascikle sa stola, a kad je podigao glavu, jedan čovek je stajao u dovratku. Nije mu bio poznat. Nosio je kombinezon sa logom benzinske pumpe OK i kad je ušao u kancelariju,

Valandera zapahnu miris nafte i benzina.

Rukovaše se i Valander mu ponudi da sedne. Čovek je bio u pedesetim, imao je retku sedu kosu i lice mu je bilo neobrijano. Predstavio se kao Sven Tiren.

„Hteli ste da razgovarate sa mnom”, reče Valander.

„Koliko sam razumeo, vi ste dobar policajac”, reče Sven Tiren, a Valander po njegovom dijalektu zaključi da je iz zapadnog Skonea - njegovog zavičaja.

„Većina policajaca jesu dobri policajci”, odvrati Valander. Tirenov odgovor ga iznenadi.

"I sami znate da to nije tačno. Svojevremeno sam tu i tamo bio u mardelju, i video sam mnogo pandura koji su najobičnija bagra.”

Tiren je ovo izgovorio sa takvom odlučnošću da je Valander na trenutak ostao bez teksta. Odlučio je da se ipak ne upušta u diskusiju.

„Pretpostavljam da niste došli ovamo da biste mi baš to rekli”, reče Valander."U pitanju je nečiji nestanak?”

Sven Tiren je prevrtao kačket u rukama.

"U svakom slučaju, u pitanju je nešto čudno”, odvrati.

Valander je iz fioke već bio izvukao beležnicu i sad ju je otvorio na prvoj praznoj strani.

"Da krenemo od početka”, reče."Ko je osoba koja je možda nestala? Šta je to što vam je tu čudno?”

„Holger Erikson.” "A on je?”

„Mušterija.”

„Pretpostavljam da držite pumpu.” Sven Tiren odmahnu glavom.

„Razvozim lož-ulje. Pokrivam teren severno od Istada. Holger Erikson živi između Hegestada i Ledingea. Zvao nas je i reko da mu je cisterna skoro prazna. Dogovorili smo se za isporuku u četvrtak ujutru. I kad sam tad otišo do njega, kod kuće nije bilo nikog.”

Valander zapisa podatke. "U pitanju je prošli četvrtak?” „Dvadeset drugi.”