The Doors

M .Hort, J.Hopkins,

D.Sugerman & Co.

T H E

D O O R S

M. H o rt, J.Hopkins, D.Sugerman & Co.

THE DOORS

Knjijp The Doors je kompiladja Sugermanove i Hopkinsove biografije J. Morrisona, interyjua flancwa grupe i brojnih prikaza koncerata i albuma grupe objavljenih u paznatim američkim п к к časopisima i godišnjadma

Prevod i adaptacija: Vladimir Mates Urednik: Tihomir Anđelković Izdavač

KIZ "ARTPRESS”

Tehničko uredenje i slog:

Jurij Lavrov Štampa:

"Gaieb" Zemun

M .Hort, J.Hopkins,

D.Sugerman & Co.

T H E

D O O R S

izbor, komentari i prevod

Vladimir Mates

Beograd, 1990.

S a d r z a j :

Zvončići i slaganje glasova — 20 D etinjstvo - Džim M orison — 25

Prve m aštarije — 31 O dlazak od kuće — 34 Film ska akadem ija — 36 S aradnja sa Rej M anzarekom — 38

V rata se otvaraju — 46 U kandžam a alkohola — 55

Incident u M ajam iju — 64 Period krize — 68 P o č e tak k raja — 77 V rata se zatvaraju — 80 U loga i m esto D oorsa — 85

D o d a t a k — 100

SCENA L.A.

Sunčana Kalifornija

Početkom šezdesetih godina, mnogo рге lav- ina, frik-auta, flauer pauera, rasnih pobuna i psi- h o d e lije , ju ž n a K alifo rn ija bila je svetska metropola zabave, čuvena po svojim filmskim zvezdama, Diznilendu, autoputevima, blaženom stilu života i letnjim vremenom preko čitave go­ dine.

Zivot mladih Kalifornije bio je pun jednostav- nosti, brzih kola, devojaka, koka kole i žurke na plažama. Tinejdžerski idoli ovog doba bili su glum- ci Тгој Donohju i Ed Birns. Тгој Donohju se prvi put pojavio u filmu „А Summer Place" kao razvi- jotka koji se na plaži udvara Sandri Di. Njegovi naredni filmovi nisu vredni pomena, a postao je popularan zahvaljujući prilično uspešnoj TV seriji „Surfside Six“. Ed Birns je u seriji „77 Sunset Strip" igrao Kukija, čuvara parkiralista i hot rod 1 junaka moderne mlade Kalifornije. I Birns i

Do-1 Start automobil sa kojeg su skinuti svi suviSni dekwi i čiji je motor podeSen (friziran, nabudžen) za postizanje većeg ubrzanja i brzine (prim.prev.)

nohju bili su tipični predstavnici kulture mladm Zapadne Obale i njihove ljubavi prema plažama i brzim kolima.

Surf, sport havajskih kraljeva, godinama je bio najpopularnija rekreacija duž Zapadne Obale a početkom šezdesetih godina pretvorio se u jedan potpuno novi stil života. Nastavljajući tradiciju starijih sportista, jedna grupa mladih entuzijasta vezala se za surf i odvojila od ostalih vršnjaka. ,,Surfer“ je bio drugaciji ne samo po načinu na koji je vladao svojom daskom na plaži Malibu, ne- go i po stilu odevanja. Nosio je prugaste košulje i bele leviske ili siroke pantalone; njegova kosa bila je izbeljena suncem (ili uz pomoć malo hidro- gena) i koristio je reci iz surferskog slenga: ,,vudi“ (woodie) je bio njegov frizirani karavan sa drve- nim bokovima na kojem je prevozio svoje daske; „gufi fut“ bio je surfer koji je vozio sa desnom nogom na prednjem delu daske. On je najvero- vatnije posedovao ,,hobi“ dasku za surf, napra- vljenu od morske pene i koristio je posebni vosak da bi izbegao pad (wipe out). Grupe su bile po- deljene na ,,surfere“ i ,,Ho-dads“ (majstore), medu kojima je vladalo prijateljsko rivalstvo.

Kult surfa negovali su i njegovi posebni medi- ji: „Surfer magazin“ Džona Serversona, koji je izlazio u Dana Pointu, i vrlo dobri dokumentarci o surfu, koje je snimio Brus Braun, iskusni surfer čiji je prvi celovečernji film o surfu bio „Slippery When Wet“ (1959). Braun je svetsku slavu stekao filmom „Endless Summer" koji govori o mito- loškoj potrazi za velikim talasom.

Mlade Kalifornije zbližili su raskoš, sunce i opijenost bezbrižnim životom. Njihovu ljubav рге- ma sprotu jahanja na talasima krasila je posebna estetika ako ne i duhovno uzbuđenje јег im upra- vljaju sile prirode. Možda je ovo ujedinilo surrere u jednu vezu koja je bila mnogo čvrsda od svih onih koje povezuju ostale sportiste. Spajala ih je ljubav prema uzbuđenju i češće su govorili o doživljenom iskustvu nego o pukoj tehnici. Možda je upravo ova duhovna veza zaslužna za razlike između ov i drugih grupa kao i za pojavu posebnog folklora i muzike.

Gitarista Dik Dejl je sa svojom gupom D el- Tones svirao na subotnjim igrankama u „Rendez­ vous Ballroom" u južnoj Kaliforniji i stekao reputaciju „Šarenog svirača iz Balboa". On je bio tvorac surf muzike - melodičnog instrumentalnog zvuka pladljivih saksofona i „atmosferske" gitare pojačanog dvanaestotaktovnim ritmom basa. Dejl je jednom objasnio kako je nastala ova muzika. „Postojala je silna mod koju sam osecao pri surfo- vanju i taj se osecaj modi prenosio s mene na gitaru dok sam svirao surf muziku. Ovo nisam mogao da osetim do pevam pa sam zato svirao instrumental- nu muziku." Bilo je potrebno još samo da jedna grupa, Beach Boys, (Brajan, Karl i Denis Vilson, Majk Lav i Dejvid Marks) ovom ritmu doda redi i stvori karakteristicni zvuk koji je izražen u pesmi „Surfin", koju su napisali Brajan Vilson i Majk Lav.

Ova pesma postala je lokalni hit i pokrenula talas zanimanja za surf muziku. Ubrzo je usledio niz nacionalnih Beach Boys hitova medu kojima

su bili „Surfin’ Safari" i „Surfin’ USA“, dok su druge pesme kao što su „409", “Shut Down" i „Little Deuce Coupe" započele novu modnu lu- dost - hot rod muziku.

Hot rod je kao i surf bila popularna aktivnOst na Zapadnoj obali. On je, počevši od ilegalnih uličnih trka četrdesetih godina, preko Boneville Salt Flats trka do sofisticiranih dragsterskih staza iz šezdesetih godina, imao dugu i zanimljivu isto- riju. I hot rod je imao svoje junake; od „budera" Džordža Barisa do prodavca brzih kola Krejga (Duh Amerike) Bridlova, svoja izdanja (Hot rod magazin, Boba ritersona), svoje filmove i muziku.

Južna Kalifornija je u to vreme brzo postala mesto okupljanja mladih talenata koji su radili za- jedno i pomagali se. Pet kreativnih kompozitora omogućilo je da ovaj novi fenomen dugo opstane na sceni: Džen Beri, Brajan Vilson, Majk Lav, Rodžer Krišćen i Geri Ašer. Vilson i Beri napisali su hit „Surf City", Vilson i Lav „Surfin’ Safari", Vilson i Krišćen „Little Deuce Coupe", a Vilson i Ašer „409”.

R odžer Krišćen, koji je puštao ploče na KFWB, udružio se sa producentom i aranžerom Gerijem Ašerom i oni su, slično Brajanu Vilsonu, iskušali sve nove fore - od hot roda, preko drag- stera do skejtborda - koje su se razviliiz surf ludila sa Zapadne obale. Njihove pesme, zabeležile su socijalnu istoriju njihovog prostora i vremena, a njihova surf pesma, „Wax Board And Woodie", obuhvatila je osnovne elemente života surfera: njihova kola, njihovu slobodu, njihovo društvo plaže i talase.

Njihove pesme slavile su bezbrižno uzbuđenje kalifornijskog načina života; čoveka i njegovu lju­ bav prema kolima i brzini, bilo da se nalazi na autoputu ili da jaše na talasima.

Tandem Ašer-Krišćen održao se tokom surf godina i pisao pesme za različite grupe i filmove o plaži. Geri Ašer je nastavio svoju karijeru produ- centa i aranžera i doprineo uspehu Hondellsa i Surfarisa, a sam je sa grupom Usherettes snimio singl „Three Surfer Boys*.

Džen Beri i Din Torens snimali su ploče još od kraja pedesetih godina, ali nisu postigli vedi uspeh sve dok nisu prihvatili jedinstveni zvuk Beach Boy- sa i objavili album „Jan And Dean Take Linda Surfin'. Din Torens se seda: „Surf muzika se tek pojavila a pošto smo se Džen i ja bavili surfom bilo je sasvim prirodno što nas je privukla ova muzika. Održali smo vise svirki sa Beach Boysima i nekoli- ko puta s njima pevali u živo.“ Beach Boys i oni postali su vodeće grupe surf ere.

The Surfaris bili su jedna od grupa na surf sceni i predstavljali su jedinstvenu mesavinu vo- kalne i mstrumentalne surf muzike. U vreme kada su objavili instrumentalni hit „Wipe Out“, koji se prodao u milion primeraka, oni su još pohadali srednju školu u svom rodnom mestu, Glendori. Posle ovog hita snimili su nove originalne singlove ali nijedan od njih nije doživeo sličan uspeh. Veći uspeh postigli su svojim albumima. U vreme kada su bili na vrnuncu prosečna starost grupe, koju su činili Džin Fuler, Pet Konoli, Bob Berihil, Džim Peš i Ron Vilson, bila je samo 16 godina.

The Chantays fBrajen Karmen, Bob Marsal, Voren Voters, Ron Spikard i Bob Velš) poticali su iz Santa Ane i bili su iza Surfarisa u drugoj surf ligi.

Na žalost, posle njihovog mnogo hvaljenog hita „Pipeline** ova kalifornijska srednjoškolska grupa nije uspela da se svojim narednim pločama probije na top liste. Medu drugim surf grupama koje su se probile na liste bile su Fantastic Baggys, sa Filom Slounom i Stivom Berijem, Challengers, Sun- rays, a van Kalifornije, Astronauts iz Kolorada, Trashmen iz Minepolisa i Tradewinds sa Istočne obale.

U periodu izmedu 1963. i 1965. godine Ame­ rican Internation Pictures okrenuo se novom žan- ru, filmovima o plaži. Oni su se mahom oslanjali na hit formulu filma „Beach Party** koji se odigra- vao na lokaciji oko plaže Malibu. Zahvaljujući njima šira publika se upoznala sa surf muzicarima kao što su na primer Dik Dejl i Del-Tones, Ašer i Krišćen, Hondells i Pyramids.

Uskoro su i drugi pokušali da skoče na celu- loidnu surf dasku. Astronauts i Routers pojavili su se u „Surf Party**, a Beach Boys dobili su uloge u filmu „Girl On The Beach** za koji su snimili na- slovnu pesmu. Pojavili su se i u uvodnoj muzičkoj sekvenci filma „The Monkey’s Uncle** u kojoj su naslovnu pesmu otpevali zajedno sa Anetom Fu- ničelo. Surfaris su pevali pesmu „Boss Barracuda** Terija Melčera u hot rod filmu „The Lively Set**. Najpoznatiji surf film bio je „Ride The Wild Surf“ (1964.), koji je snimljen na Havajima. Naslovna pesma iz ovog filma postala je hit dueta Jan and Dean.

Jan and Dean su godinu dana kasnije debito- vali u prvom filmu o pop festivalu, „The T.A.M.I. Show**. Iste godine, na Zapadnoj Obali je došlo do pojave novog muzičkog trenda - folk roka - i nestajanje surf muzike. Dok su Beach Boys već

nadrasti surf svet i čvrsto napredovali dalje, druge grupe počele su da pevaju nesurferske pesme. Surfaris su, na primer, pevali „It Ain’t Me Babe“, a Jan and Dean, „Eve Of Destruction".

Svemu je došao kraj. Brus Džonston se pri- družio Beach Boysima, Teri Melčer i Geri Aser producirali su Byrdse, Džen Beri je umalo pogi- nuo u saobraćajnoj nesreci, Din Torens se bavio kreiranjem omota za ploče, a „Rendezvous Bal­ lroom" je izgoreo. Onda su 1968. godine Beach Boys posle dužeg vremena uneli malo nostalgije s pesmom „Do It Again".

Muzika L A .

Najveći deo od 10 miliona stanovnika Los Anđelesa živi na onome štoje do njihovog dolaska moralo biti najugodnije mesto na svetu. Sada se obilni sunčevi zraci fflterišu kroz isparenja dizel goriva a mediteranske ravnice prekrivene su be- tonskim putevima i divovskim trgovačkim centri- ma. Ovaj grad je s jedne strane poznat po najvećem procentu samoubistava na svetu, a s druge po filmskim zvezdama koje šetaju Holivud bulevarom. Džek Кегоак šćućuren na svojoj

varnoj stanici piše u „Dharma Bums“: „smog je bio težak, oči su mi od njega suzile, sunce je bilo vrelo, vazduh zaudarao, LA je pravi pakao.“

Pa ipak, ugodnost je još tu. LA je čuven kao mesto i za odmor i za stvaranje. Mnogi od njegovih muzičara rekli su da da nigde drugde ne bi mogli da pišu ni da žive. L A je кгајпје urbana tvorevina sa svim onim što je dobro i lose. Kada je posao u pitanju onda je on svakako mesto u kojem treba bid. Filmski, TV i muzički biznis odrasli su zajedno i ispunili grad ljudima koji su posvećeni finanasij- skom uspehu umetnosti. Ljudi iz muzičkog biznisa dolaze u LA zbog toga što ovde uspeva više umet- nika i reže se više ploča nego u čitavom svetu zajedno.

Uticaj filma i TV -a stvorio je u LA-u muzičku tradiciju pridavanja pažnje tematici i vrhunskoj izvedbi. Početkom šezdesetih godina ovi uticaji došli su do izražaja na surf i hot rod pločama Beach Boysa, Jan and Dean i stotina manje poznatih grupa. Ovaj zvuk bio je besprekorno tečan i sunčan i širio se sirom zemlje kao slika raja na plaži Malibu. Ali 1965. godine surf nije bio toliko domi- nantna tema kao Vijetnam i svuda je, posredstvom Beatlesa i Boba Dilena, muzika postala ,,ozbiljna“. Doprinos Byrdsa bio je upravo u tome što su oni sintetisali svo ovo u novi stil poznat kao folk rok.

Spojili su folk i rok, Istočnu i Zapadnu obalu, a posebno novi fenomen doupa i sanšajn politike ljubavi. Bili su potomci bitnika i preteče hipija. Bila je to jedna nova i dinamična mešavina. Oni su

početkom 1965. godine počeli da sviraju po klubo- vima LA-a, posebno u „Ciro’s“. U aprilu je raniji surfer Tom Melčer poveo Mekgina i staru LA sešn ekipu u studio radi snimanja Dilanovog „Mr Tam­ bourine Man“. Folk rok je rođen i doživeo bum.

U jesen 1965. godine Kes Eliot, Deni Doerti, Džon i Mišel Filips, stigli su u LA kao folk emi- granti iz Grinič vilidža. Naleteli su na Berija Makg- vajera koji je tog leta doživeo ogromni uspeh sa folk pesmom „Eve Of Destruction" i on ih je upoznao sa svojim producentom Luom Adlerom, prijateljem Brajana Vilsona i bivšim producentom Jan and Dean. Adler je uočio njihov potencijal, ali znajući da folk, kao takav, ne može uspeti, pozvao je losanđeleske studijske muzičare - Ozborna, Knečela, Blejna i Glena Kembela - da pomognu ovoj grupi na snimanjima. O njima je Džeri Hop­ kins napisao: „sve je bilo jednostavno, očigledno, ali je upravo to dovelo do jedinstvenog zvuka Mamas and Papas - kalifornijski ritam spojen sa melodijom Grinič Vilidža, savršen brak stilova sličan onom koji su ranije stvorili Byrdsi.

Njihov prvi megahit bio je „California Drea- min“. Bio je to novi LA zvuk- pažljivo prepletanje sa ritmom sunca, radost generacije koja je bukval­ no u pokretu i snagu njenog sna postavljenu nasu- prot spoljne stvarnosti. Pevač proklinje zimu u Njujorku, verujuci da bi, da je u LA-u, mogao da ode u šetnju po suncu. Ova lepa želja je pomoću radosti melodije i izvođenja pretvorena u nešto što je mnogo snažnije od stvarnosti.

Dve strane medalje

Antinomija nade i stvarnosti bila je ono u čemu je LA гок morao da započne i da se okonča. Ali, Filips je bio nadareni stvaralac i zato u poza- dini radosti pesme „California Dreamin’“ leži i druga strana: Stvarnost i nada (hladnoća i crkva) dve su strane iste medalje. Na koji način se možemo rešiti stvarnosti a de izgubimo nadu?

Između 1965. i 1967. godine ova grupa je imala čitav niz hitova - „Monday, M onday11, „Creeque АЈ1еу“, „Dedicated To The One I Love“ - koji su svi grubo sledili istu formulu, veseli zvuk sa opominjujuće nežnom žaokom. Ali, Mamas and Papas su se konačno toliko uključili u Flauer pauer da su nestali zajedno s njima. Njihov značaj bio je u tome što su povezali pop i folk u nešto što je imalo vise nego neposrednu vrednost. Kada se „politički život“ muzike 1965.-1967. godine pode- lio na frakcije, u LA i drugde, podelili su se muzika i publika. Poslednja ploča ove grupe, „Safe In My Garden11, postala je obeležje vremena. Ona je bila vrlo ublažena pesma, koja je nosila divnu melan- holiju koju će 1968.1969. godine izraziti ljudi kao što su Nil Jang i Van Morison; ona se na nedavne pobune na Stripu osvrtala nešto tužnije i nešto mudrije. Iako je ovo možda bila njihova najbolja ploča ona je bila njihov najmanji hit. Mamas and Papas su ostali u vakuumu - koji je za jedne bio previse sladak, a za druge previse hevi.

U ime Ijubavi

Među prvima koji su u Ciro’s slušali Byrdse bio je Artur Li. Nedavno je rekao: „Video sam Byrdse i oni su me stvarno oborili zbog toga što me je njihova muzika pukla direktno u srce. Pre nego što sam čuo Byrdse sve ostalo je bilo ritam i bluz. Oni su svirali svoju svirnku i to je zvučalo kao muzika koju sam i sam pisao, kapirate?" Li je onda osnovao grupu po imenu Grass Roots i počeo da svira po klubovima. Kada je doznao da već postoji jedna grupa s istim imenom, on je pro- menio naziv svoje grupe u Love.

U međuvremenu disko kuća Elektra je uprla sve snage da nade neke folk rok muzičare koji će malo da olabave njihovu folk puritansku reputa- ciju. Džek Holcman, šef ove firme, slušao je Love u Bido Lito’s početkom leta 1965. godine i ponu- dio im ugovor. Njihove prve ploče iz 1966. godi­ ne, ,,Love“ i ,,De C apo“, sadržale su čudnu mutaciju Byrdsa i ritam i bluza, kao da su grube ivice ovog drugog bile ublažene stilom prvog. Tek je njihova treća ploča „Forever Changes11 postala klasika, Prelepi lebdeći zvuci akustičnog prizvu- ka prigušenih električnih sola, baršunastih duvača i nežno lelujajućih gudača stvarali su atmosferu za tekstove koji su govorili o nihilističkom očaju. Ritam i bluz je bio odsutan u muzici u istoj meri

u kojoj je folk rok bio odsutan u tekstovima. I pored svoje neobuzdane šizofrenije, ovaj album se ističe kao „Klasika“ LA-a.

Folk rok je od Dilena preuzeo romantični ek- spresionizam pesme „Mr. Tambourine Man“. Li je, pak, preuzeo krajnje opcije i klaustrofobiju pe­ sme „It’s Alright Ma“. Na omotu „Forever Chan­ ges", Li stoji sa podrugljivim „како se osecate?" izrazom na lieu i drži u rukama dve polovine po- lomljene vaze pune uvenulog cveća.

Liov stil pisanja tekstova često se svodio na igre recima. Izvrtao ih je sve dotle dok se ne ispolji praznina iz njihove dubine.

Konstantno je koristio naslove koji pesmama daju potpuno novi smisao, na primer, nežnu pe­ smu o kolibrima i devojčicama s kikama naziva „Dobrodušni čovek sve vidi na ovaj način“. Na kraju, on se beskonačno poigrava sa temom vre- mena koja je toliko omiljena u nadrealističkoj tra- diciji. „Vreme, vreme, vreme..." peva oponašajući otkucaje sata.

Love se nikada nisu vise od tri milje udaljavale od svoje kuće u stilu horor filmova nedaleko od Holivuda. Navodno su uživali velike količine dro- ge i bacali telefon u drugi kraj sobe čim bi ovaj zazvonio. Posle „Forever Changes" snimili su jos jedan album koji je bio toliko užasan da nije obja- vljen i onda su se raspali. Li je nastavio da jnše manje blagu muziku sa sličnim nadrealistickim tekstovima ali nikada nije dostigao nivo svog naj- boljeg albuma koji je na neki nacin simbolisao LA - glatku vožnju u ništa pod imenom Love (ljubav).

Politizacija

Dok su Mamas and apas srećno ,,sanjarili“, na Stripu se pojavila jedna nova grupa predvođena dvojicom bivših studenata sa UCLA (Kalifornij- skog univerziteta u Los Anđelesu), Džimom Mo- risonom i R ejom M anzarekom . D o o rsi su predstavljali čvršću stranu roka. On je i dalje bio melodičan, ali sirov i teatralan. Sam Morison bio je neka vrsta američkog Džegera - crna koža i seks, naduvani do ivice parodije.

Presudna stvar u muzici Doorsa bio je njen očitiji ,,politički“ poriv. Vise nego bilo koja LA grupa i s vise suptilnosti od svih kasnijih grupa iz Friska, oni su govorili o novoj svesti i potrebi za ,,probojem“ i „učenju da se zaboravi". Morison je pisao poetske tekstove i bio obožavalac Artoovog „pozorista surovosti“. Najbolji primer ovog može se naći u dve duže pesme sa njihovog prvog albu- ma. „The End“ predstavlja koherentno istraživan- je proboja. Ona je mračna i potresna, prošarana slikama sveta na ivici, a njen recitovani edipalni deo - „ubiti oca, silovati majku“ - prevazilazio je kliše „radenja svoje stvari“, koji je trenutno bio u modi. ,,Kraj“ je dvostran, on sadrži radost zbog proboja i bol koji izbija iz nečijeg ega.

„When The Music’s Over" bila je jedna od prvih pesama koja se eksplicitno identifikovala sa

novim rokom kao sredstvo za nešto drugo. Muzika je bila posebni prijatelj sve do pojave cilja. A taj cilj je - „Hoćemo svet i hoćemo ga... SADA“

Veliki broj muzičara je 1965-1967. godine prolazio kroz L A Dvojica su za potrebe jedne TV serije zajedno sa dva glumca postali Monkees. Njihove ploče su doživele veliki uspeh, kao i serija koja je bila slična TV kreacijama mada nešto na- drealističnija i ispred vremena.

Neke više hevi grupe kao što su Steppenwolf, Clear Light i Iron Butterfly, kao i rok bluz grupe kao Canned Heat i Spirit bile su pod uticajem veselog politicizma LA-a.

Zvončići i slaganje glasova

U meduvremenu, folk muzičari počeli su da naginju ritmu kao što su rokeri ranije naginjali melodijama. Krozbi je bio producent prve ploče Džoni Mičel, dame koja je postala najblistavija zvezda LA. Na ovoj ploči Stefen Stils svira bas. Njegova grupa Buffalo Springlield, pojavila se prilično kasno na LA sceni i zbog toga ju je na neki način zaokružila bolje nego bilo koja druga grupa. Pol Vilijems urednik časopisa „Crawdad- dy“ je pišući o njoj jednom rekao: „u njihovoj

zici ima ljubavi - ne pokretačke evangelističke ljubavi Airplanea, već direktne prihvati-je-ili-ne ljubavi, koja vam je potpuno na raspolaganju ako je želite i hoćete da je podelite s nekim“. Elek- trična virtuoznost bila je svedena na minimum, gitare su vise zvonile nego rezale a nežno slaganje glasova bilo je češće od požudnog zavijanja.

Veći broj muzičara živeo je u LA -u рге nego što se sve ovo desilo. Tako da su stare sešn ekipe pratile folk rokere kao što su ranije pratile surfe- re. Neki od njih kao Glen Kembel i Lion Rasel, kasnije su i sami postali zvezde. Glavne grupe surf ere ostale su deo nove scene. Brajan Vilson se posvetio tome da bude genije, podigao je šator u dnevnoj sobi, stvorio „Pet Sounds" i „Good Vi­ brations", uneo novu dubinu u slaganje glasova Beach Boysa i dao novu lepotu rok muzici.

Naravno pojavila su se i nova imena u folk rok nejnstrimu - Turtles, Kaleidoscope, Harpers Bi­ zarre, Spanky and our Gang - koja su svirala po većim salama i manjim klubovima od kojih je naj- poznatiji bio Whiskey A Go Go. Duejn Alman je svirao s grupom Hourglass. A ljupki ludaci od Kima Faulija i Kepten Bifharta do Tajni Tima i Frenka Zape naizmenično su kreirali i razbijali muzičku scenu. Sve je to opstajalo zajedno u ujed- načujućem LA stilu i gledištu.

Muzička scena 1965-67. odražavala je i bila je odražena u socijalnim promenama koje su je pra­ tile. Droge su bile dostupne u velikim količinama i svi su nosili perlice. U LA-u, kao i drugde, bujali su hed šopovi i, slično andergraund štampi i klu­ bovima, često menjali imena i vlasnike.

A onda je krajem 1966. i početkom 1967. godine losandeleska policija stupila u akciju. Učesnici demonstracija odvoženi su maricama a često su izbijale i masovne pobune. Policija se okomila na hed šopove i klubove i koristila i naj- manji povod da u njih upadne. Izvan LA -a duga topla leta 1966. i 1967. godine neumitno su preko Bitke za Čikago dovela do Niksonovog izbora za predsednika; a u LA-u je u junu ubijen Robert Kenedi.

Muzika brižljive nade koja je isijavala iz LA-a bila je podložnija ovim uticajima nego poluslepa nada koja je odjekivala iz San Franciska. Dve LA pesme koje su odražavale pobune na Sanset Stripu vrlo su indikativne za promene koje će zadesiti tamošnju muziku. Stilsova pesma „For What It’s Worth*1 postavila je sva prava pitanja, a da nije nudila nikakve lake odgovore. Demonstracije su bile samo „vežbalište za muriju**, a paranoja sva- kako nije bila oblik ljubavi. Ali po opštem zvuku koji je ova ploča nosila ona je na neki način oz- načila prekretnicu. Njena melodičnost bila je vise zlosutna nego opuštena. Nada sa senkom opreza otvarala je put rezignaciji s mirisom nade. Ravno- teža se menjala.

Izlaz, koji su Piter Fonda i Denis Норег našli u filmu „Easy Rider** nije bio tako lak. Ovaj film, od svoje postavke pa do muzike, rezimirao je stan- je LA scene. On nije imao srećan završetak. Flauer Pauer je 1968. godine bukvalno bio mrtav, a fokus se presudno okrenuo ka San Francisku. Muzika LA-a se ponovo podelila a javili su se novi

nstrimi koji su trebali da odraze protekle godine. Mamas and Papas i Love su nestali, Doorsi su obeležili vreme sve dok ih končan udarac smrti Džima Morisona nije smakao sa scene. Byrds i Springfield podelili su se u nove Byrds, Poco, Bur- rito Brothers, CSN&Y, Loggins and Messina i tako dalje.

Nova fora, prilično logična za poslednji grad, bila je kantri muzika. Džin Klark je rano napustio Byrdse i nastavio da radi sa Gosdin Brothers a onda sa Dag Dilardom i Dillardsima. Onda su usledili Byrdsi, sa kantri frikom Gremom Parson- som koji je došao umesto Dejva Krozbija. Onda su Hilman i Parsons napustili Byrdse da bi osnovali Burritose i krenuli dalje.

S druge strane ove podele, stari sešn muzičari nastavili su da prate novu generaciju kantautora u pokušaju oživljavanja akustične muzike koja je otpočela negde sedamdesetih. Lu Adler je radio sa Kerol King. Rendi Njuman i Van Dajk Parks počeli su da snimaju vlastite ploče. Razni Byrdsi i Buffalosi postajali su nove super zvezde sa svojim akustično-električnim novim mejnstrimom - žive- li su u kanjonima Lorel i Topanga i tvrdili da su oni jedini pravi muzičari.

Sedamdesetih godina nestala je saobraznost ozbiljnosti i melodije, koja je prodavala LA ploče. Od tada se praktički nije pojavio niko vredan pažnje. Većina velikih imena sa scene 1965-67. su i danas velika imena. Stariji su i sviraju nešto umor- nije u okviru tradicije koju su sami stvorili.

U takvoj sredini rasla je i razvijala se jedna od najzanimljivijih rok grupa na svetu. No, pre nego što u potpunosti osvetlimo tokove karijere grupe, analiziramo razloge izbora muzičke i umetničke forme i ukažemo na vrednosti inovacija koje su Dorsi uneli u ondašnji progresivni rok, osvetlimo, bar na kratko, harizmatičnu, lidersku figuru čove- ka koji je svojim talentom oblikovao i image i saund The DORS-a: Džejms Daglasa Morisona.

Detinjstvo - Džim Morison

Mladi američki mornarički oficir Stiv Morison i dvadesetjednogodišnja Klara Klark našli su se sticajem okolnosti na havajima neposredno рге japanskog bombardovanja Perl Harbora. Upoz- nali su se na igranci koju je organizovala morna- rica i več posle nekoliko dana među njima se razvila ljubav. Venčali su se u aprilu 1942. godine, nekoliko dana pre Stivovog odlaska u rat na Pa- cifiku. Sledeće godine Stiv je službeno doputovao u Melburn, na Floridi, a jedanaest meseci kasnije, 8. decembra 1943. godine rodio se Džems Daglas Morison, prvo od njihovo troje dece.

Kada je Džim napunio šest meseci, njegov otac je ponovo morao da ode na front, s kojeg se vratio tek pred кгаја rata. Džim je za to vreme živeo s majkom kod očevih roditelja, tipičnih predstavnika stroge viktorijanske tradicije; U kući se nije konzumirao ni alkohol ni duvan. Zivot se odvijao po vrlo strobim pravilima: deca uvek tre- ba da budu pod kontrolom odraslih, a ne da

bodno švrljaju naokolo; ako na neprijatnosti ne obraćate pažnju, one će onda same od sebe ne- stati; i čistoća je (vise od) pola zdravlja.

U vreme kada je Džim, koga su do sedme godine u kući zvali Džimi, napunio četiri godine, rodila se njegova sestra En. Te iste godine zbio se događaj za koji će Morison kasnije reći da je bio „najznačajniji trenutak u njegovom životu“. To- kom vožnje kolima prema Albakerkiju, Džim i njegovi roditelji naišli su na prevrnuti kamion po­ red kojeg su ležali povređeni indijanci. Stiv Mori­ son je zaustavio auto i pošao da pom ogne unesrećenim ljudima, a Džim je kroz prozor pa- nično posmatrao ovu užasnu scenu i plakao. Ovaj događaj je toliko uznemirio malog Morisona i use- kao mu se u njegovo sećanje da je on kasnije ispričao prijateljima kako je, dok se automobil udaljavao od mesta nesreće, jedan Indijanac umro i da se njegova duša preselila u Džimovo telo.

Morisonovi su se 1948. godine nastanili u se- vernoj Kaliforniji. Bio je to njihov četvrti dom u proteklih pet godina, Iste te godine, Stiv se pono- vo ukrcao na brod, dobio drugo sina, Endija, a Džimi je pošao u školu.

Džim je uopšte čitavo svoje detinjstvo proveo u seljakanjima i u očekivanju očevog povratka kući. Zbog toga on u to vreme nije imao stalnog prijatelja i bio je prinuden da iznova sklapa nova poznanstva. Pošto su Morisonovi pri seljenju no- sili samo najneophodnije stvari njihova deca nisu posedovala veći broj knjiga i igračaka.

Psiholozi koji proučavaju decu vojnih lica ut- vrdili su da ona u većini slučajeva pate od emo- tivnih smetnji koje kasnije u životu mogu dovesti do pojave alkoholizma, teškoća u adaptiranju i drugih psihičkih anomalija. Po njima, osnovni га- zlog ovih poremećaja je često odsustvo oca. Ulo- ga majke se menja zavisno od toga da li je otac kod kuće ili ne, što kod dece onda izaziva zbrku i rezultira kasnijim nepoštovanjem autoriteta.

Stiv i Klara su ipak bili brižni roditelji koji su se još dok su im deca bila mala dogovorili da ih fizički ne kažnjavaju, već da im kroz razgovor ukažu na njihove pogreške.

„Osnovni cilj takvog vaspitanja,“ priča Endi, „bio je da nas rasplaču. Rekli bi nam da smo po- gfešili, zašto smo pogrešili i zbog čega nije dobro to što smo uradili. Džim je vremenom naučio da se u tim prilikama пе rasplače, dok meni to nikada nije pošlo za rukom.“

Početkom 1953. godine, dok se Stiv nalazio u Koreji, Džim je već izrastao u zgodnog bucmastog dečaka koji je zbog svoje inteligencije, šarma i le- pog ponašanja bio omiljen u školi i čak izabran za predsednika razredne zajednice. S druge strane, on je starije zbunjivao svojom razmetljivošću i šokantnim govorom. Vozio je bicikl bez ruku i bio izbačen iz izviđačke organizacije jer se drsko po- našao prema vodi skauta. Krivicu je svalio na svog brata. Endi je uopšte često bio meta Džimovih neumesnih šala.

Dve godine kasnije javljaju se prve drastičnije promene u Morisonovom ponašanju. Udružio se

s bratom i sestrom i roditeljima preneo njihovu želju da prestanu sa seljakanjima i konačno se skrase na jedno mesto. prestao je da se zanima začasove klavira i odbijao da pomaže u kući. Iste te godine rodila se njegova velika strast ргеша knjigama.

U septembru 1957. godine Morisonovi su se, uprkos protivljenju dece, deveti put preselili. Ovog puta nastanili su se na Almedi, ostrvu ne- daleko od San Franciska. Iste te godine Džim se upoznao sa Fadom Fordom, visokim debelim dečakom s kojim je popio prvu čašu alkohola. Upravo u kući Fordovih, u kojoj je provodio sva- ko popodne, Džim je počeo da piše svoje prve, često apsurdne i erotikom prožete tekstove. Po­ red pisanja zainteresovalo ga je i crtanje. Nacrtao je oko stotinu crteža koji su kao i njegovi tekstovi bili neobični i uglavnom erotskog karaktera. Ka- da su Fad i on bili posebno raspoloženi, sekli su likove iz stripova i lepeći ih na papir i menjajući tekst stvarali nove situacije, koje su često bile vrlo suptilne i duhovite. Džim je t'ada imao samo četrnaest godina.

Noći je provodio uz knjigu. Posle četiri sata čitanja duboko bi uzdahnuo i legao da spava. Uju- tro bi nastavio sa čitanjem iste knjige i pritom zanimljive delove beležio u notes koji je stalno nosio sa sobom. Bio je to roman ,,Na putu“ Džeka Keroaka, koji se bavi bit generacijom, a objavljen je istog meseca kada su se Morisonovi doselili na Alamedu. Džim je otkrio ovu knjigu u isto vreme kada je jedan novinar iz San Franciska skovao tada pogrdnu reč: bitnik.

Džim i Fad su često prolazili pored knjižare „City Lights” i zastajali ispred izloga sa natpisom „Zabranjene knjige”. Jednom prilikom pred ula- zom je sreo jednog od vlasnika, pesnika Lorensa Ferlingetija. Džim ga je nervozno pozdravio, a ka- da mu je ovaj otpozdravio, Morison je pobegao. Ferlingeti je, pored Alena Ginzberga, bio njegov omiljeni pesnik. Ginzberg je na njega ostavio naj- veći utisak јег je on bio čovek po kojem je Кегоак kreirao lik Karloa Marksa, „tužnog pesnika sa mračnim umom“.

Prve maštarije

Vreme je na Alamedi prolazilo vrlo sporo. Džim ga je provodio uz knjige, ploče i svađajući se s шајкош. Na sreću, već sledeće godine рого- dica se preselila u Virdžiniju. Tu se Džimi prvi put zaljubio. Devojčica se zvala Tendi Martin i uz Džima je sigurno provela neke od najneprijatnijih trenutaka svog života.

Mada je često bio neprijatan, Džim ipak nije imao teškoća u stvaranju kontakata sa svojim vršnjacima. Uvek je bio u centru pažnje i svi su

nesnesno počeli da ga oponašaju i usvajaju njego- ve omiljene uzrečice. Njegov magnetizam, mada još nepotpuno oformljen, postajao jesve uočljiviji.

Džim je tokom čitavog školovanja uvek bio odličan učenik, iako je na učenje trošio minimum energije. Njegov koeficijent inteligencije bio je vrlo visok, 149, a poznavanje matematiice i fond reči natprosečan. Ova statistika ne može potpuno da nam predoči njegovu ličnost, ali knjige koje je čitao otkrivaju sasvim dovoljno.

Pročitao je sve knjige nemačkog filozofa Fri- driha Ničea koji je kao što se kasnije moglo zapa- ziti na njega ostavio veliki utisak. Citao je Plutarhove „Zivote plemenitih Grka“ i postao ve­ liki obožavalac Aleksandra Velikog, kojeg je ce- nio zbog njegove inteligencije i uspeha. Posebnu pažnju je posvećivao poeziji, a od pesnika najrađe je čitao Artura Remboa, što se i može uočiti po stilu kojim je i sam pisao. Među brojnim ostalim piscima posebno mesto u njegovom životu zauzi- mali su Balzak, Molijer, Kokto, Džojs (njegov profesor je kasnije izjavio da je Džim jedini razu- meo njegovu knjigu ,,Uliks“) i mnogi drugi. Pored književnosti posebno su ga privlačila dela francu- skih egzistencijalista. Po nekim mišljenjima Mori- son je dobro poznavao radove svih velikih mislilaca.

Dvadeset godina kasnije njegov profesor književnosti гекао je, „Džim je čitao vise nego njegove kolege, ali je pored toga čitao i knjige za koje je malo ko čuo. Cesto sam morao da odlazim u biblioteku da bih proverio da li sve te knjige koje on pominje stvarno postoje. Sumnjao sam da iz- mišlja njihove naslove, a ovo se posebno odnosilo

na knjige o demonologiji iz 16. i 17. veka. Do tada ništa nisam čuo o njima, ali one su postojale, a na osnovu sastava koje je pisao uverio sam se da ih je stvarno procitao."

Morison je postepeno postajao pisac. Počeo je da vodi dnevnik u koji je beležio sve što mu se dešava i sve što bi mu palo na pamet. Pisanje je vremenom za njega postalo strast. Njegove be- ležnice su se iz dana u dan punile kratkim, ali britkim pesmama od kojih će se neke pojaviti na prvim pločama Doorsa. Jedna od onih koja je snimljena bila je i „Horse Latitudes". Slično njoj i mnoge druge govorile su o vodi i smrti. Iako jć Džim bio odličan plivač, njegovi prijatelji su tvrdi- li da se on užasno plašio vode.

Pored pisanja poezije, povremeno se bavio i slikanjem, ali se i jednom i drugom aktivnošću bavio tajno. Mali broj ljudi je bio upućen u onošto je on u to vreme radio. Pošto je imao mali džeparac bio je orinuden da krade boje i četkice. Voleo je da radi slike koje prikazuju velike penise i felacio. Ove slike je često umetao u sveske svojih kolega tako da ih nastavnici lako mogu naći. Krišom je potom posmatrao njihove reakcije i na taj način saznavao šta ljude može da zaprepasti, fascinira ili razljuti. Na pitanje zašto slika, Džim je jednom prilikom odgovorio, ,,Ne možeš sve vreme da čitaš, oči ti se umore." U stvari, on se u to vreme dvou- mio u pogledu onog što želi da bude.

Džim je imao običaj da nedeljama nosi istu košulju i zbog toga kao i zbog dužine kose dolazio je u sukob s majkom, koja je u Stivovom odsustvu postajala gazda u kući. Ovo je uočila i njegova učiteljica koja ga je jednom upitala da li mu je

potrebna novčana pomoć. Kada mu je majka po- tom dala 5 dolara za košulju, on je na buvljaku kupio jednu za 25 centi, a ostatak potrošio na knjige. Klara je uopšte veoma mnogo brinula zbog njegovo^ neobičnog ponašanja. Džim ju je često bezrazlozno napadao i tvrdio da ona od njega traži da uči i kući donosi dobre ocene samo zato da bi mogla da se hvali pred prijateljicama.

U to vreme Džim je najviše voleo da sluša crne bluz pevače i duhovnu muziku i čak je tvrdio da mrzi rokenrol.

Odlazak od kuće

Tokom dve i po godine provedenih u Virdžini- ji Džim se mnogo promenio. Više nije bio nevini srećni dečak, nego mladić pun gorčine i cinizma, koji je naprosto postao opčinjen izopačenim po- našanjem i pričama.

Morisonovi su uskoro spakovali svoje stvari i otputovali za Floridu. Tokom života u ovoj novoj sredini Džim je počeo da pušta kosu i oglušavao se na sve molbe da se podšiša, obrije, presvuče ili ide u crkvu. Pretio je da će kući da dovede Crnkinju i ostavljao prazne boce od vina u svojoj sobi. Ponekad danima nije progovarao ni reč. Sa­ mo bi ćutke odlazio i vraćao se kući. A kada bi

mu neko došao u posetu tražio je od njega da sa police uzme neku knjigu i pročita početak bilo kog poglavlja. Za to vreme je žmurio, a kada bi čitalac zavrsio pasus, on bi mu rekao o kojoj knjizi je rec i ko ju je napisao. Nijednom nije pogresio, iako je u to vreme u njegovoj sobi bilo na stotine knjiga. Dešavalo se da pomogne prijateljima ili bratu u pisanju zadataka za školu. Uspevao je da im u jednom dahu izdiktira najduže i najkompli- kovanije zadatke, navodeći uzgred i obimnu bib- liografiju.

Vremenom je sve češće počeo da se opija, mada još nije svakodnevno pio. Izgledalo je kao da ima potrebu da u alkoholu nađe nužni mir. Često je odlazio na igranke i stajao u uglu pretvarajuci se da je drvo. Ipak najčešće je odlazio u klub u kojem su nastupali lokalni muzicari i pesnici.

Tokom života na koledžu Džim je pio pivo svojih cimera, jeo njihovu hranu i bez pitanja po- zajmljivao njihovu odeću. Slično antropologu za- pisivao je sve svoje delatnosti i reakcije koje su one kod drugih pobudivale. Ove i druge njegove aktiv- nosti uskoro su postale nepodnosljive tako da je Morison konačno izbačen iz škole.

Preselio se u jedan jeftin motel, a pošto nije imao para roditelji su mu, pod uslovom da im svakog meseca piše, slali novae. On im nije pisao uobičajena pisma već priče. Recimo, kako je bio u bioskopu u kojem je potom izbio požar. Sve je osim njega zahvatila panika, a on je bio sasvim miran. Popeo se na binu i prateći se na klaviru pevao da bi ih umirio i omogućio im da lagano napuste dvoranu. U drugom je izneo detaljan opis ponašanja čoveka koji se davio u bari.

Filmska akademija

Kada se Džim Morison upisao na UCLA, u filmskoj školi su tada predavali Stenli Kramer, Zan Renoar i Jozef fon Stajnberg, a među stu- dentima bili su Frensis Ford Kopola i Denis Džekob, koji je kasnije sa Kopolom radio na sce- nariju za „Apokalipsu". Džim se odmah uključio u malu grupu studenata koji su činili najenergični- ji i najeksplozivniji studenti sa univerziteta. Najčudniji u toj grupi bio je Denis Džekob zvani ,,Pacov“. Denis ga je privukao zbog toga što je on pročitao isti ako ne i veći broj knjiga. Imali su običaj da satima raspravljaju o Ničeu, a jednog dana tokom razgovora pom enuli su i jednu rečenicu Vilijema Blejka, „Kada bi vrata recepci- je bila otvorena Ijudima bi se sve ukazalo u svojoj istinitosti, to jest, kao večno.“ Njih dvojica su tada odlučili da oforme grupu studenata po imenu „Doors: Opened & Closed'1 (Vrata: otvorena i zatvorena).

Negde u to vreme Džim se upoznao sa Rejom Manzarekom. Rej je bio prijatelj Džona Debela, člana Džimovog kružoka i svirao je u grupi „Rick and the Ravens". Reju se dopalo to što je Džim odbio da montira scenu u kojoj se naga pojavljuje njegova devojka. S druge strane, Morisonu se svi- dela muzika koju je Rej svirao i zato je jedne večeri otišao da sluša Rejovu grupu u Santa Mo- niki. Tada je Manzarek njega i još neke prijatelje

pozvao na binu da zajedno otpevaju refren pesme „Louie, Louie“. Morison se tada prvi put popeo na binu i sigurno nije bio svestan da to neće biti i poslednji put. Samo nekoliko meseci kasnije Re- jova grupa je na studentskoj igranci trebalo da prati duet Sonny & Cher. Kako je neposredno pre toga grupu napustio jedan od njenih članova, a u ugovoru je stajalo da grupu čini šest članova, Rej je pozvao Džima da im se pridruži.

Pošto Džim nije svirao nijedan instrument, njegov zadatak bio je da folira kako svira na gitari vezanoj za neuključeno pojačalo. Morison se tada po drugi put našao na bini. Kasnije je izjavio da je to bio njegov najlakše zaradeni novae u životu.

Nezadovoljan ocenama koje su dobili njegovi filmovi, Džim napušta UCLA. U vreme dok su ostali studenti podizali svoje diplome Morison je šetao plažom i pušio travu. Ostao je da živi u Ve- nisu, kod Los Andelesa, u kojem je zajedno sa Denisom stanovao u jednoj kolibi. Venis je bio prosto idealno mesto za njega. U to vreme plaže ovog malog mesta nastanile su stotine dugokosih umetnika i buntovnika. Muzika gitara i tranzisto- ra čula se na sve strane. LSD se praktički legalno mogao nabaviti u nekim prodavnicama, a svi su pušili marihuanu. Počinjalo je doba hipija.

Džim je bio jedan od mnogih anonimnih du­ gokosih lutalica koje su se tada muvale naokolo obučene u majice i farmerke. U sobi je imao samo sveću, malirešo i ćebe. Retko je jeo i još rede spa- vao a najveći deo vremena posvećivao je pisanju pesama. „Rodenje roka poklopilo se s mojom

adololescencijom. Iako nisam verovao da ću se i sam baviti muzikom, na neki način sam se za to podsvesno pripremao. Prve pesme koje sam na- pravio skinuo sam sa koncerata koji su se odvijali u mojoj glavi. Obično bih prvo čuo muziku, a on- da sam pisao reči koje su odgovarale melodiji. Muziku sam mogao jasno da čujem, ali pošto ni­ sam znao da je zapišem, bio sam primoran da je uobličim rečima. Najčešće sam pamtio reči, a mu­ ziku zaboravljao.“

Saradnja sa Rej Manzarekom

Džim se s Rejom ponovo sreo u avgustu 1965. godine. Sedeli su na plaži i Džim je počeo da mu recituje svoju pesmu „Moonlight Drive“. „Kada je otpevao stihove “Hajde da otplivamo do mese- са/ popnimo se kroz plimu/ prodrimo u veče/ koje grad hoće da sakrije svojim snom," seća se Man- zarek, „Rekao sam, to je ono pravo... Učinilo mi se da bismo ako skupimo grupu mogli da zaradi- mo milione dolara“. Tog dana su njih dvojica začeli Doorse.

Manzarek je bio četiri godine stariji od Mori- sona. Rodio se u Čikagu u radničkoj porodici. Po- sle završenih studija klavira upisao se na pravo na

UCLA. Ubrzo je napustio fakultet i zaposlio se u banci. Nakon raskida sa devojkom odlazi u vojsku i svira klavir na Okinavi i u Tajlandu. Kada mu se vojska smučila otišao je k psihijatru i rekao mu da je postao homoseksualac. Otpustili su ga. Vratio se na UCLA, odsek za film, iste godine kada je Džim upisao ovaj fakultet.

Džim je imao dosta slab glas, a Rej ga je tešio da je to zbog nedostatka samopouzdanja i da će se, ako vežba, vremenom stvari popraviti. U to vreme niko nije verovao da grupa u kojoj je „onaj ludi Morison“ može da postigne i najmanji uspeh, ali Rej mu je ostao veran pošto je u njemu osetio nešto što drugi, čak ni njegova braća Rik i Džim, nisu.

Rej je upoznao Džona Densmora u centru za meditacije koja je bila pod pokroviteljstvom tada slavnog Mahariši Jogija (kojeg su Beatlesi opevali kao Sexy Sadie) i pozvao ga da svira sa njima. Densmor je imao dosta sličnosti sa Džimom; obo- jica su poticali iz srednje klase (njegov otac je bio arhitekta) i imali brata i sestru. Džon je bubnjeve svirao od dvanaeste godine. Počeo je u školskom orkestru ali se onda na koledžu okrenuo džezu. Pored meditiranja, džez je bio jedna od stvari koje su zbližile Reja i Džona. Zanimljivo je pomenuti da Džim i on, iako su godinama svirali zajedno, nikada nisu postali bliski prijatelji. Džim ga je od prvih dana kritikovao što u dvadesetoj godini i dalje živi s roditeljima. Jedan od razloga što se Densmor priključio grupi bio je urpavo pokušaj da se osamostali.

Posle samo dve nedelje vežbanja braća Man- zarek, su pojačani novim pevačem, bubnjarem i basistkinjom, čijeg se imena niko ne seća, dobili prve termine u jednom losanđeleskom studiju. Ploča je prošla vrlo slabo tako da im ugovor nije produžen, ali su ipak stekli pravo da besplatno koriste jedan od studija. Na ploči su bile četiri pesme koje je Morison napisao tog leta. Bile su to „Moonlight Drive", „My Eyes Have Seen You" (koja se tada zvala „Go Insane"), „End of the Night" i „Summer’s Almost Gone". Posedovali su tri primerka koja su kao demo snimke nosili od jedne kompanije do druge, ali na njihovu žalost

niko nije bio zainteresovan da ih objavi.

Džim se tada upoznao sa Pamelom Kurson s kojom će uz česte i burne prekide ostati do kraja života. Ljubav koju je prema njoj osetio nije uspela da potisne njegovu potrebu da krene u potragu za novim saznanjima o sebi. Ponovo je pročitao Hak- slijevu knjigu „Vrata percepcije" i zainteresovao se za LSD. Počeo je da ga uzima u velikim količina- ma. Hteo je da otvori vrata percepcije.

Obavestio je roditelje da je tražio posao, da su se svi smejali njegovoj diplomi i da je zato odlučio da postane гок pevač. Njegov otac je bio zapanjen. Podsetio ga je na to da je još u detinjstvu prestao da uči klavir i da je uvek odbijao da sa porodicom peva na kućnim zabavama. Bio je besan što njegov sin posle sveg novca koji je utrošio na njegovo školovanje želi da postane pevač.

Džim im nije odgovorio. U stvari on svojim roditeljima nikada vise nije napisao nijednu rec.

Džim i Rej su u oktobru u jednom časopisu videli sliku Bilija Džemsa iz „Columbia Records". Džems je bio zadužen za otkrivanje novih talena- ta, a na osnovu njegove slike njih dvojica su za- ključili da je on hip i da će kao takav sigurno osetiti vrednost njihovog projekta. Sačekali su ga u zasedi ispred njegove kancelarije i uspeli da ga ubede da im pruži šansu. Posle mnogo uloženog truda Džems je uspeo da se izbori za ugovor po kojem se kompanija obavezuje da snimi četiri nji- hove pesme u roku od pola godine, s tim da će se ugovor produžiti ukoliko postignu uspeh. Džim je bio oduševljen. Potpisao je ugovor za istu kuću za koju snima Bob Dilan.

Ali, taman kada je izgledalo da im se sreća osmehnula, grupu su napustila Rejova braća. Jed- eog od njih zamenio je Robi Kriger, kojeg su Rej

i Džon poznavali iz centra za meditacije.

Robi je imao 19 godina i bio je najmladi u grupi. Kao i Džon i on se rodio u Los Anđelesu. Upisao se na čitav niz koledža i univerziteta, a u vreme kada se pridružio grupi studirao je fiziku. Gitaru je počeo da svira u 15. godini, a u 18. je počeo da se zanima za Montoju i Segoviju. Stilove je menjao podjednako često kao i škole, a svirao je sve od flamenka, preko folka, do bluza i roka. Neko vreme je zajedno sa Džonom radio u grupi Psychedelic Rengers.

Pošto je Robi u sobi imao klavir odlazili su pet

puta nedeljno kod njega a kada su uvežbali reper-

toar počeli su da sviraju na igrankama. Najčešće

su svirali tude kompozicije kao što su „Gloria" i

„Louie, Louie“. Džim je još bio vrlo stidljiv i ne- siguran, tako da je uglavnom pevao ledima okre- nut publici, a kada bi joj se licem okrenuo držao se grcevito za mikrofon kao da ga jedino on održava da ne potone u binu. Na prvim svirkama Rej je, zapravo, pevao većinu pesama, dok je Džim tu i tamo svirao usnu harmoniku ili uzviki- vao ,,Jea“ ili ,,Haj’mo“.

Mada su imali ugovor u džepu, Doorsi, kako su se nazvali po odlasku brace Manzarek, nikako nisu uspeli da pronađu producenta. Čekajući na snimanje, nastupali su na manjim svirkama i ja- vljali se na sve moguće audicije. Svugde su ih od- bijali zamerajući im to što u grupi nemaju bas. Bezuspešno su pokušavali da nađu odgovarajuceg basistu, ali je uvek ispadalo da po zvuju isuviše podseća na „Rolling Stonese" (čije su neke pe- sme svirali) i ostale njima slične električne ritam i bluz grupe. I onda su konačno dobili redovnu tezgu u klubu „London Fot“ nedaleko od čuve- nog „Whiskey A Go Go“. Najava njihove prve svirke na kojoj je pisalo „Doors - grupa iz Veni- sa“, vise je uzbudila njih nego publiku. Na njihovu prvu svirku nije došao niko.

U ovaj klub su uglavnom navracali mornari, makroi, prostitutke i razni drugi nastrani tipovi a vlasnik, koji se igrom slučaja zvao Džesi Džems, plaćao im je manje od tada zagarantovanog mini- muma. Doorsi su tamo svirali od 9 do 2, za samo 5 dolara, a petkom i subotom za 10 dolara ukoliko je vlasnik bio u mogućnosti da im isplati honorar. Ipak ove svirke su im pomogle da steknu

no samopouzdanje i da doteraju svoje pesme. Rej je uskoro otkrio Fenderovu bas klavijaturu, in­ strument koji mu je omogućio da levom rukom svira bas, dok desnom svira melodiju i akorde na Vox orguljama koje mu je kupila „Columbia".

Mesec dana kasnije, od četrdeset pesama koje su svirali 25 su sami napravili uključujući i „The End“ koja 1966. godine nije bila ništa vise do pe- smice o prohujaloj ljubavi. Džim je pevao većinu ovih novih stvari i postepeno se razvijao u dobrog pevača. Ali istovremeno je sve češće počeo da se drogira i na svirkama. Čak je tokom izvodenja ne- kih pesama i publici nudio razne tablete.

A onda su im kola pošla nizbrdo. Nisu uspe- vali da zarade dovoljno za život i često su izglad- neli odlazili kod Džonove majke da ih nahrani. Džon i Robi su pored toga bili uhapšeni zbog po- sedovanja marihuane, a Džim je pozvan na regru- taciju. Ljudi iz „Colubije" raskinuli su ugovor, a potom im je i vlasnik „London Foga“ dao otkaz.

Situacija se popravila samo mesec dana kasni­ je. Džim se nakljukan drogama pojavio pred re- grutnom komisijom i izjavio da je narkoman i nomoseksualac 1 da će oni zažaliti ako ga pošalju

u vojsku. Odbili su ga, naravno. A onda se pojavila Roni Haran, lovac na talente za „Whisky a Go Go“ i ponudila im da nastupe jedno veče u ovom klubu. Elmer Valentajn, vlasnik kluba, na prvi pogled je zamrzeo Doors, a posebno Džima. Roni je ipak uspela da ga nagovori daproduže ugovor, a Elmer je zbog toga vrlo brzo zazalio. Džim je pijan njega i njegovog ortaka, Fila Rancijanija, javno vredao tokom čitava tri meseca koje su proveli u njihovom klubu.

Roni je uopšte učinila vrlo mnogo za Doorse. Zahvaljujući njoj oni su počeli i ostali da sviraju u „Whiskey a Go Go“, ona je širom Los Anđelesa širila famu o novoj ludoj i seksom nadahnutoj no- voj гок zvezdi i uspela, uz pomoć Artura Lija, iz grupe ,,Love“, da privoli Džeka Holcmana da im ponudi ugovor prvo na jednu, pa na dve godine.

Vrata se otvaraju

Dorsi su se napokon našli u pravom studiju i počeli da rade na svom prvom albumu. Pol Rotčajld koji im je dodeljen kao producent iza- brao je pesme koje su najbolje prolazile kod pu­ blike i traka je počela da se obrće. Po završetku snimanja koje nije prošlo bez incidenata (Mori- son je tokom snimanja pesme „The End“ razbio jedan televizor, studio isprskao penom za gašenje požara i uništio jednu Robijevu gitaru i iznajmlje- ni klavsen), Doorsi su po prvi put gostovali u Nju- jorku. Za samo nekoliko dana oni, a posebno Morison, postali su glavna tema razgovora mladih Njujorčana. Za to vreme Doorsi, koji su bili bez para, sedeli su u svojoj sobi, razgovarali sa pred- stavnicima „Elektre“ o reklami, omotu ploče i

sličnim stvarima, a Morison je kada mu je bilo dosadno visio nad ulicom držeći se rukama za sims.

Vreme izlaska albuma se bližilo i Bili Džems, koji je prešao u Elektru, predložio im je da napišu biografije koje će biti priložene propagandnom materijalu. Rej je smatrao da je za njihovu muziku irelevantno odakle su i koje boje vole i u ime grupe odbio ovaj predlog. Konačno su se dogovrili da sami napišu tekst i pošalju ga u Njujork. On glasi:

„Na sceni, Doorsi deluju kao da su u sopstve- nom svetu. U pesmama ima nečeg antičkog i ko- sm ičkog. Sve to na neki način zvuči kao karnevalska muzika. Kada sa završi, za trenutak zavlada tišina. Nešto novo je ušlo u sobu.“

A Džim je o sebi napisao sledeće:

„Može se reći da je slučajno što sam ja idealan za posao kojim se bavim. Sve se to može prikazati kao tetiva luka koja je 22 godine bila zapeta i onda odjednom odapeta.“

Pomenuo je da od grupe najviše voli „Beach Boys“, „Kinks" i „Love“. Od pevača Frenka Sina- tru i Elvisa Prislija, a od glumaca Džeka Palansa i Saru Majls. Rekao je da su mu roditelji mrtvi, mada to nije bilo istina, ali on je na otme insistirao i to je uvršteno u njegovu biografiju.

Početkom januara 1967. godine izašao je al­ bum „The Doors" i singl „Break on Through". Po izlasku albuma održali su niz koncerata u Filmore Westu, majpoznatijoj koncertnoj dvorani na

padnoj obali. Iako ih je publika sve više prihvata- la, kritičari su i dalje bili rezervisani i prema nji- hovj muzici i prema Džimovom talentu.

Obožavaoci su Džimu počeli da šalju čitave hrpe pisama u kojima je većina hvalila pesmu „Light My Fire“, za koju je muziku i veći deo tek- sta napisao Robi Kriger. Doorsi su odlučili da je snime na sledećem singlu. Ali pojavio se problem. Kako na singlu snimiti pesmu koja traje izmedu 7 i 8 minuta? Problem su rešili tako što su skratili dugački instrumentalni deo.

Ali to nije bio jedini problem koji ih je mučio. „Tada nije bilo lako ugovoriti svirku,“ seća se Robi, „a i kada smo u tome uspeli morali smo da se potrudimo da Džim dode na vreme i u koliko-to- liko normalnom stanju. Zato smo se dogovorili da nađemo čoveka koji će između ostalog brinuti o njemu.“

I tako su Doorsi napokon bili kompletni. Našli su advokata, dva menadžera i čoveka koji je bio zadužen za reklamu. Cena im je naglo porasla tako da su im umesto 750 dolara, koliko su dobili za koncerte u Njujorku, sada nudili 7000 dolara.

Leto 1967. godine bilo je svakako najznačaj- nije u karijeri Doorsa. Početkom juna izašao je singl „Light My Fire“, a nekoliko dana kasnije prvi put su nastupili u Filmoru kao grupa večeri. Singl je 25. jula bio prvi na listi časopisa ,,Bildboard“ i na tom mestu se zadržao do kraja avgusta. Sve ovo ukazivalo je na činjenicu da njihov uspeh vise ništa ne može da osujeti.

Godinu dana posle snimanja prvog albuma, Doorsi su pristupili radu na svojoj drugoj LP ploči, „Strange Days“. U meduvremenu studio Number One, udvostručio je broj kanala tako da se muzika sada snimala na osam kanala. Doorsi su se potru- dili da do kraja iskoriste ovu prednost. Da bi svoje snimke učinili što zanimljivijim počeli su da koriste n a in e o b ič n ije e fe k te . Svi član o v i g ru p e , uključujući i Džima, svirali su instrumente na ne- uobičajene načine. Nove zvuke dobijali su tako što su, recimo, ubacivali bocu od koka kole u metalnu kofu ili udarali kokosovim orahom o pod. U pesmi „Strange Days“ Rej je prvi put u istoriji roka upo- trebio zvuk Moog sintesajzera, dok je u pesmi „Unhappy Girl“ čitavu svoju deonicu odsvirao naopačke. A da bi dobili zvuk vetra snimatelj Brus Botnik je upotrebio beli sum sa jedne trake i ru- kom menjao brzinu obrtaja špule.

Ipak, Doorsi, a posebno Morison, nisu svoje ličnosti mogli u potpunosti da izraze u donekle sterilnoj atmosferi studija. Koncerti su predsta- vljali idealni medij u kojem su oni uspevali da se iskažu. „Samo se na bini potpuno otvaram,“ rekao je svojevremeno Morison. ,,U koncertima ne vi- dim samo pojavljivanje pred publikom, pevanje odredenog broja pesama i odlazak sa bine - već svemu prilazim veoma lično. Ne osećam da sam nešto uradio ukoliko čitavu publiku ne uvučem u ono što osećam. Ponekad stanem usred pesme i tada sve utihne. U tim trenucima izražavam svu svoju latentnu mržnju, nelagodnost i napetost.“

Tako je i na koncertu u Berkliju Džim usred pesme „ТЋе End“ napravio pauzu od cetiri minu­ te. Atmosfera je bila kao u parnom loncu. S pri- tiskom je rasla i temperatura i publika samo što

nije eksplodirala kada je Džim dao znak da se pesma nastavi. „To je kao da gledate neki mural. Postoji pogled koji se najednom zamrzne. Volim da vidim koliko dugo mogu da podnesu pre nego što se raspuknu a onda ih puštam. To je kao tre- nutak neposredno pre doživljavanja orgazma, a ljudi to vole.“

Uporedo sa Džimovim uspehom munjevitu karijeru ostvario je i njegov otac - postao je najm- ladi admiral u Americi. ali, Džimova karijera i ka- rijere članova njegove porodice kretale su se različitim kolosecima. Tako čak ni Endi nije znao da je njegov stariji brat uspeo kao pevač. Slušao je „Light My Fire“, ali nije prepoznao njegov glas. Kada je doznao da je Džim pevač Doorsa, pozaj- mio je njihov album od prijatelja i poneo ga kući da bi ga saslušao sa roditeljima. Klara je prekinula sa čitanjem knjige, dok je Stiv i dalje prelistavao novine. U trenutku kada je Džim recitovao edi- povski deo pesme „The End“, novine su počele da mu se tresu u rukama. Postalo mu je jasno o čemu pesma govori. Klara je sledećeg jutra preko „Elektre“ dobila Džimov telefon i nazvala ga. Na- kon uobičajenog uvoda zamolila ga je da za praz- nik dođe kući na večeru. Džim je pokušao da odgodi susret pravdajući se već zakazanim obave- zama. Ali je na njeno insistiranje rekao da će se svakako potruditi da svrati kući posle koncerta u Vašingtonu - u kojem su tada živeli Morisonovi.

„Još samo ovo,“ dodala je Klara, „znaš kakav ti je otac, pa te zato molim da se podšišaš pre nego što dođeš.“

Džim je spustio slušalicu i prisutnima гекао, „Vise nikada ne želim da razgovaram s njom.“ Prekid s roditeljima postao je konačan.

Nije poznato šta je on tada i kasnije osećao prema svojira roditeljima, ali je činjenica da je odlično poznavao milje kojem je pripadao. To- potvrđuju i reci koje je izgovorio tokom jednog od svojih intervjua. „Kada se s istorijskog aspekta osmotri ovo naše vreme, ono će verovatno pod- sećati na doba trubadura. Ubeden sam da cerno izgledati veoma romantično. Ljudi budućnosti će 0 nama imati mnogo bolje mišđljenje јег dešavaju se neke promene koje mi s lakoćom ostvarujemo. Reč je o kulturnoj i duhovnoj renesansi. Nešto slično desilo se potkraj epidemije kuge koja je desetkovala stanovništvo Evrope. Ljudi su plesali 1 nosili šarenu odeću. To je izgledalo kao nekakvo čudesno proleće."

Ali, mada je Džim pripadao ovoj generaciji, postojale su i neke razlike koje su ga razdvajale od njegovih obožavalaca. Za razliku od tipičnih hipija, Džim je astrologiju smatrao pseudonau- kom; odbacivao je ideju o potpuno integrisanoj ličnosti i izražavao odbojnost prema vegetarijan- stvu smatrajuci da se u ovom pristupu ishrani oseća uticaj religije. Tvrdio je da je ovde u pitanju jedna dobma i da on zato za nju nije zaintereso- van.

Džimovo obrazovanje, inteligencija i poreklo takode su ga odvajali od njegovih obožavalaca. Za razliku od standardnih drop auta, on je imao diplomu. Svidelo mu se to ili ne on je bio tipični

produkt srednje klase Juga i s prezirom je gledao na one koji su živeli od socijalne pomoći kao i na dugokose muvatore koje je kritikovao u pesmi „Five To One“. Pored toga, za razliku od njih on je postepeno odbacivao psihodelične droge i sve više prelazio na alkohol.

Morison je zapravo verovao da mu alkohok pomaže da na koncertima funkcioniše na najbolji način, ali to naravno nije uvek davalo očekivane rezultate. Štaviše, sve češće mu se događalo da nešto zabrlja na nastupima. Pevao je sve gore i bio sklon ekcesima koji su zabaljali publiku ali ne i njemu nenaklonjene kritičare i puritanske mora- liste.

Pa ipak, Džim je svojim ponašanjem i izgle- dom postao jedan od simbola tog vremena. Posle Džemsa Dina i Marlona Brandoa, Amerika je do- bila novi muški seks simbol. Ljudi iz šou biznisa i zabavne štampe hteli su da iskoriste mogućnost koju im je ovaj novi Morisonov status pružao i nastojali su da ga što vise izguraju u prvi plan. A kada su se i menadžeri Doorsa, lakomi na novac, uključili u ovu kampanju sugerišući Džimu da an- gažuje studijske muzičare i raspusti grupu, Mori­ son je o tome obavestio svoje kolege i predložio im da ih zamene. Novi menadžer postao je njihov dugogodišnji saradnik Bil Sidons. Doorsi su i po­ red povremenih nesuglasica bili kao porodica ko- ja deli i dobro i zlo i uvek su na ravne časti delili sve svoje prihode.

Ovo zajedništvo osećalo se i na njihovim kon­ certima. „Ponekad Džim nije bio raspoložen da

animira publiku,“ seća se Rej, „ali mi bismo tada počeli da držimo ritam i on bi postepeno ulazio u fazon. Mogao sam preko orgulja da mu pošaljem električni šok. Odsvirao bih samo jedan akord i on bi počeo da se grči i ponovo bi se otkačio. Nekada je bio stvarno neverovatan, prosto fanta- stičan, a publika je to osećala.“

Džim je početkom 1968. godine živeo u sobi 32 na drugom spratu motela Alta Sienga. Sobu je plaćao 10 dolara. Ovaj motel će ubuduće biti cen- tar njegovog sveta. Kada god nije imao kola, ili mu je zbog pijanstva oduzeta dozvola, nijedno njemu važno mesto nije bilo toliko daleko da do njega nije mogao stići pešice. Nove Elektrine рго- storije i studio bili su udaljeni samo sto metara, a još bliže bile su kancelarije Doorsa i tri Džimova omiljena bara.

U kandžama alkohola

U to vreme Morison je već postao hronični alkoholičar. Praktički nije prolazio nijedan dan a da nije bio totalno pijan. A kada je bio pijan niko nije mogao da predvidi kako će se ponašati. Iz tog vremena potiče sledeća anegdota, koju je ispričao njegov menadžer Pol Rotčajld. Na zabavi kod

vača Džona Dejvidsona našle su se dve legende roka, Džim Morison i Dženis Džoplin. Oboje su bili vrlo pijani. „Sedeli su zagrljeni kao gospođa i gospodin Rokenrol i razgovarali. Onda se Džim najednom razgoropadio i grubo povukao Dženis za kosu primičući njenu glavu pram šlicu na svo- jim pantalonama. Ona se konačno oslobodila i sva u suzama otrčala ka kupatilu, dok su Džima od- vukli u neka kola. Dženis je potom uletela u auto udarajući Džima po glavi flašom “Southern Com- forta", njenog omiljenog viskija. A Džim se za sve to vreme tresao od smeha."

Kada su se ponovo sreli u jednom njujorškom klubu, Džim se zateturao i sva tečnost iz flaša i čaša slila se u njeno krilo, a Morison je ponesen muzikom odjurio na binu, pao na kolena i rukama obuhvatio kolena Džimija Hendriksa, koji je ta­ mo svirao te večeri.

Postavlja se pitanje u kojoj meri je alkohol uticao na promene koje su postale sve evidentnije u Morisonovom životu. Činjenica je da je on ma koliko bio inteligentan istovremeno bio i mladi čovek koji je iznenadno upao u u jedan životni kolosek za koji se ipak u dovoljnoj meri ranije nije mo^ao pripremiti. Ali, bilo kako bilo, Morison je poceo da se viđa sa velikim brojem devojaka i da troši ogromne količine novca, mada ne na vile i automobile, nego na račune po barovima i kupo- vinu ekstravagantne odeće (na primer, od kože guštera ili neoždrebljenog ponija). Oko sebe je okupio grupu ulizica koji su ga svugde pratili, vozili ga tamo gde je želeo, pripaliivali mu cigarete, kupovali piće i nalazili mu žensfce. Pored njih često se nalazio u-<ku&vu svojih alkosa, medu kojima je

bio i tada malo poznati pevačElis Kuper, sa kojima je dane provodio po barovima nedaleko od svog motela.

Alkohol je postao njegov lek za sve, magični napitak koji je rešavao sve njegove probleme i potrebe. Bez flaše Morison vise nije odlazio ni u studio. U tom stanju je i započeo rad na trecem albumu. Studio se pretvorio u pravu ludnicu. jed- ne nodi Densmor je bacio palice i zapretio odla- skom. Pretio je on i ranije, ali ovog puta njegova odluka je delovala neopozivo. Rej i Robi bili su zaprepašćeni, a Džim je bez svesti ležao na podu.

Na sreću razmirice su već sledećeg dana bile rešene i Doorsi su nastavili sa snimanjem.

Alkohol je ostavio traga i na njegovom fi- zičkom izgledu. Lice mu je postalo podbulo, a te- lo mlitavo. U kosi su mu se pojavile prve sede vlasi. Pošto mu se iznad pojasa već ocrtavao sloj sala, počeo je da nosi široke košulje, ali ih nije uvlačio u pantalone, što je ubrzo postala prava hipi moda. A kada mu je jedan obožavalac na ulici pomenuo da se udebljao, Džim se učlanio u klub za mršavljenje mada je do tada prezirao sve one koji su se u njih učlanjivali.

Što je bilo još gore, Pol Rotčajld mu je skre- nuo pažnju da počinje da gubi glas. Pol nikada nije smatrao da je Džim veliki pevač, mada je ne- koliko puta za njega rekao da je prvi pravi kruner posle Frenka Sinatre. ali, Morison nije razmišljao kao pevač. Prednost je davao scenskom izrazu a ne glasu, tako da ga nije mnogo brinulo to što i ono malo glasa uništava alkoholom.

J W y D<rrn^

L f \ . k/<nr

k/iff, S/

1

totЧ/Тiž*f* fintr* at/tmvt'

/ / 4 s \ ***Л **fo

TcrđA <? Jtrth GVUM*Vi(t %Л4 W &aA

w ii,

WJdS/dHt

?

L fi. Wr»>~* Џ ( з )

/,/Ј,

LćnruV*

A>/*

(0j>&)

/к/а ђоЧ/\ bJUt-btk* £ /

*4^

/» ? • y<**s) b&u4-~