Noć u samotnom oktobru.pdf

Biblioteka ZNAK SAGITE

ZNAK SAGITE biblioteka fantastike knjiga 41

Roger Zelazny

A NIGHT IN THE LONESOME OCTOBER Copyright © 1993 by Amber Corporation Illustrations copyright © by Gahan Wilson

Izdavač IP „AMBER" Urednik BOBAN KNEŽEVIĆ Prevod LJUBOMIR DAMNJANOVIĆ

Roger Zelazny — NOĆ U SAMOTNOM OKTOBRU •

Lektor: Nina Popov • Korektor: Nataša Krupniković • Pri-prema za štampu: IP FLAMARION • Štampa i povez: JUN-IOR, Beograd, 1998 • Tiraž drugog izdanja: 150 primeraka

NOĆ U

SAMOTNOM

OKTOBRU

Za

Meri Seli

Edgara Alana Poa Brema Stokera

Artura Konana Dojla H.F. Lavcrafta Reja Bredberija Roberta Bloha

Alberta Pejsona Terhuna

i tvorce mnogih starih filmova

Ja sam pas čuvar. Zovem se Snaf. Sada živim sa gospodarem Džekom izvan Londona. Jako volim Soho noću sa njegovim smrdljivim maglama i tamnim ulicama. Tada je tiho i tada idemo u duge šetnje. Džek je pod starom kletvom i mora noću mnogo da radi da bi predupredio da se dogode grozne stvari. Ja pazim dok se on time bavi. Ako neko naiđe, ja zavijam.

Mi smo čuvari nekoliko kletvi i naš zadatak je jako važan. Ja moram da pazim na Stvora u krugu. Stvora u or manu i Stvora u kovčegu — a da ne pominjem Stvorenja u ogledalu. Kada oni pokušaju da izađu, e onda nadignem posebnu graju. Plaše me se. Ne znam šta bih radio ako bi pokušali da istovremeno izađu. Ipak, to je dobra vežba i ja mnogo režim.

Povremeno donosim predmete Džeku — njegov štap, veliki stari nož sa zapisima na stranicama. Uvek znam šta mu baš tada treba, jer mi je posao da posmatram i da znam. Volim što sam pas čuvar, više nego ono šta sam bio pre nego me je zazvao i udelio ovaj posao.

I tako mi šetamo, Džek i ja, a drugi psi uglavnom me se plaše. Ponekad volim da popričam i razmenim utiske o poslu i gospodarima, ali trudim se da ih držim na odstojanju.

A nedavno, jedne noći, kada smo bili na groblju, stari pas čuvar je došao, zamislio se, i malo smo porazgovarali.

„Zdravo, ja sam pas čuvar." „I ja."

„Posmatrao sam te." ,,I ja sam tebe posmatrao."

„Zašto tvoja osoba kopa veliku rupu u zemlji?" „Tamo dole ima nešto što mu treba."

„O, ali mislim da ne bi trebalo to da radi." „Mogu li da ti vidim zube?"

„Da. Evo. Mogu li ja da vidim tvoje?" „Naravno."

„Pa možda je ipak u redu. Misliš da bi tu negde mo-gao da ostaviš neku veliku kosku?"

„Da se to srediti."

„Jeste li vi bili i prošlog meseca?"

„Ne, to je bila konkurencija. Mi smo pazarili na drugom mestu."

„Nisu imali psa čuvara."

„Loše planiranje. Šta si uradio?"

„Mnogo sam lajao. Unervozili su se i otišli." „Dobro je. Onda smo možda još uvek u prednosti." „Dugo si s osobom?"

„Strašno dugo. Koliko dugo si grobljanski pas?" „Ceo život." „Sviđa ti se?"

„Ne znam za bolje", rekao je.

Džeku treba mnogo sastojaka za rad, a pred nama je golem posao. Najbolje da idemo dan po dan.

Kružio sam. Stvor u krugu je menjao oblike da bi na kraju iz-gledao kao atraktivna kučka vrlo prijateljski nastrojena. Ali nije me namamila da prekinem krug. Nije još usavršila onaj deko sa mirisom.

„Lepo pokušaj", rekoh mu.

„Dobićeš već svoje, štene", reklo je.

Prošao sam pored raznih ogledala. Stvorovi zaklju-čani u njima komešali su se i buncali.

Pokazao sam im zube i povukli su se.

Stvar u kovčegu je zalupala po stranicama, šištala i bljuvala kada je postala svesna da ja njuškam naokolo. Zarežao sam. Ponovo je zašištala. Zalajao sam. Ućutala je. Otišao sam do tavana i proverio Stvar u ormanu. Grebala je po stranicama ali se smirila kada sam prišao.

„Kako ide tamo unutra?" upitah.

„Bilo bi mnogo bolje kada bi se neko dao ubediti da šapom okrene ključ."

„Možda za tebe."

„Mogla bih ti naći mnogo divnih kostiju... velikih, svežih, sočnih, sa dosta mesa na njima." „Upravo sam jeo. Hvala." „Šta želiš?"

„Trenutno ništa posebno."

„A ja želim napolje. Razmisli koliko ti to vredi pa da pregovaramo."

„Imaćeš svoju šansu kad-tad." „Ne volim da čekam." „Baš šteta." „Nabijem te, džukelo."

„Tja, tja", odgovorih i odoh kada je krenuo da upo-trebljava pogane izraze.

Sišao sam, prošao kroz biblioteku, mirisao knjige, začine, bilje i druge interesantne stvari na putu do pred-vorja, gde sam preko dana gledao kroz prozor. Naravno da sam posmatrao. To mi je posao.

Prošle noći šetali smo se i tražili po poljima koren mandragore, daleko odavde na mestu gde je neko drugi ubio. Gospodar ga je umotao u svilu i odneo direktno na mesto gde radi. Čuo sam kako se dobrano nateže sa Stvorom u krugu. Džek ima dugu listu sastojaka i stvari moraju da se rade po pravilu i po redosledu. Mačka Grejmalk se prišunjala, bešumno, i virnula kroz naše prozore. Obično nemam mnogo protiv mačaka. Mogu da ih pojurim ili ignorišem. Ali Grejmalk pripada ludoj Džil koja živi preko brda, prema gradu, i naravno daje Grejmalk špijunirala za gospodaricu. Zarežao sam da bi znala da sam je primetio.

„Nešto si rano počeo danas da paziš, verni Snafe", prosiktala je.

„Nešto rano špijuniraš", odgovorih, „Sivka." „Imamo svoja zaduženja."

„Imamo."

„I tako, započelo je." „Jeste."

„Ide li dobro?" „Za sada. A tebi?"

„Isto. Pretpostavljam da je za sada jednostavnije da ovako pitam."

Zabacila je glavu, podigla šapu i zagledala se u nju. „Ima nekog šmeka u šunjanju."

„Za mačke", rekoh.

,,I neka saznanja da se doznaju." „Kao što su?"

„Nisam prva koja sam danas došla ovde. Moji pret-hodnici su ostavili tragove. Da li si svestan toga, verni čuvaru?"

„Ne", odgovorih, ,,ko je to bio?"

„Sova, Noćovetar, savetnik Morisa i Mekaba. Videla sam je kako leti u zoru, pronašla pero pozadi. Pero je prekriveno prahom mumije, tako ti i treba."

„Zašto mi to govoriš?"

„Možda zato što sam mačka i zabavlja me da budem sudija a i da ti pružim šansu. Odneću pero sa sobom i ostaviti ga skrivenog među bršljanima na njihovom prozoru."

„Šetkao sam se sinoć posle obilaska", rekoh, „bio sam blizu tvoje kuće iza brda. Video sam Brzicu, crnu guju koja živi u stomaku ludog kaluđera Rastova. Češala se o okvir vrata i skidala krljušt!"

„Ah! A zašto mi to govoriš?" „Plaćam dugove."

„Među našim vrstama nema dugovanja." „Ovo je između nas."

„Čudan si ti kucov, Snaf." „Čudna si ti mačka, Grejmalk."

„A tako i treba da bude, ako smem da primetim." I nestade među senkama. A tako i treba da bude.

Ponovo smo noćas hodili, Gospodar je lovio. Nabacio je plašt i rekao mi: „Snaf, donesi!". I po načinu kako je rekao, znao sam. Znao sam da je tražio nož. Doneo sam mu ga i izašao je. Bilismo promenljive sreće; što će re- ći, našao je sastojke za kojima je tragao, ali tek posle dosta gužve i suviše mnogo vremena. Negde pri kraju smo otkriveni. Upozorio sam ga i morali smo da bežimo. Potera je bila duga, dok na kraju nisam zastao i gricnuo tipa za nogu. Uspeli smo da zbrišemo, sa sastojcima. Dok se kasnije prao, Džek mi je rekao da sam izvrstan pas čuvar. Bio sam jako ponosan.

Posle svega pustio me je da cunjam. Proverio sam Rastovljev dom, bio je u mraku. Vanka i na poslu, pret-postavljam. Ležeći u grmlju blizu doma lude Džilove, mogao sam daje čujem kako se unutra kikoće i govori Grejmalki. One su se već vratile. Metla pored zadnjeg ulaza bila je još topla.

Posebno sam bio oprezan kod Morisa i Mekaba. Noćovetar zna biti jako nezgodan posle mraka i može da bude bilo gde.

Čuh sitno čavrljanje sa obližnje gole grane trešnje, i omirisah vazduh, ali oporog potpisa Noćovetra nije bilo u njemu. Mada je bilo nešto drugo.

Sitan smeh — tako visokog tona da ga ljudi ne bi ni čuli — ponovo se oglasi.

Nekoliko listova razvi se sa drveta i jurnu nadole, zapahnuvši vazduh oko moje glave vrtoglavom brzinom. „Još jedan koji osmatra", oglasi se tanušni glas. „Susedstvo postaje pretrpano", rekoh. „Možeš me zvati Snaf. Kako da te zovem?"

„Iglica", odgovori. „Koga služiš?" „Džeka", odgovorih. „A ti?" „Grofa", reče.

„Znaš li možda gde su Moris i Mekeb našli svoje sa-stojke?"

„Da", odgovori. „Znaš li da lije ludaja našla svoje?" „Gotovo sam siguran da jeste."

„Znači ispred nas je. Pa ipak, dostaje rano..." „Kada se Grof uključio u Igru?"

„Pre dve noći", reče. „Koliko ima igrača?"

„Ne znam", odgovori mi. Onda se diže u visine i ne-stade.

Život je iznenada postao još komplikovaniji, i više nisam znao da li su novi igrači otvarači ili zatvarači u Igri. Dok sam išao natrag, osetio sam da me posmatraju. Ali ko god da je to bio, bio je jako dobar. Nisam mogao da ga primetim i zato sam išao sporo i naokolo. Kasnije me je ostavio da bi pratio nekog drugog. Požurio sam kući da raportiram.

Kišan dan, uz to i vetrovit. Obilazio sam.

„Nabijem te, kucovu." „I ja tebe." „Zdravo Stvarko." Skliz, skliz

„Šta misliš o tome da me pustiš?" „Joks."

„Doći će i moj dan." „Al' ne danas." Kao i obično. Sve je izgledalo u redu.

,,A, šta kažeš na kuju? Voliš li crvenodlake?" „Još nisi potrefila. Zbogom."

„Kučkin sine!"

Proverio sam iznutra sve prozore i vrata, onda sam izašao kroz moj privatni prolaz sa zadnje strane, gospodar Džek je spavao ili se odmarao u zamračenoj sobi. Ponovo sam sve proverio izvana. Nisam otkrio nikakva iznenađenja one vrste o kakvim sam razgovarao sa Grejmalk pre neki dan. Ali našao sam nešto drugo: jedan jedini otisak šape, veći od moga, u zaklonu kod drveta sa strane kuće. Miris koji je trebalo da ga prati i ostali otisci isprani su kišom.

Kružio sam nadaleko tragajući za tragovima uljeza, ali ničega više nije bilo. Starac koji živi gore na putuje bio u svom dvorištu, skupljao je imele sa drveta koristeći mali, blistavi srp. Na ramenu mu je sedela veverica. 1 ovo je bio novi element.

Obratio sam se kroz žbunje veverici. „Jesi li i ti u Igri?"

Prebacila se na rame bliže meni i virnula. „Ko pita?" pročavrlja. „Zovi me Snaf", odgovorih.

„Ja sam Četer", odgovori. „Da. Mislim da jesmo. Ono, na brzaka, u zadnjem trenu." „Otvarač ili Zatvarač?"

„Nepristojno. Nepristojno je da se to pita! To znaš!" „Probao sam. Mogli ste da budete početnici." „Ne toliki da bilo šta odajemo. Ostanimo na tome." „Dobro."

„Čekaj! Ima li tu i neke crne guje?" „Tražiš da ti nešto odam. Ali, da, ima je: Brzica. Pazi. Njen gospodar je lud." „Nisu li svi?"

Zakikotali smo se i ja otperjah.

Te večeri smo ponovo izašli. Prešli smo most i dugo, dugo hodali. Sumorni detektiv i njegov verni pratilac su bili tu negde, potonji je još hramao od prošlonoćne avanture. Dvaput smo pored njih prošli u magli. Ali palica koju je gospodar nosio te noći, je ona koja je stajala u centru grada i zarobila poseban zvezdani zrak u kristalnu bočicu dok je sat otkucavao dvanaest. Tečnost u njoj odmah je zasvetlela crvenkastim sjajem i negde u daljini oglasi se zavijanje. Nisam ga prepoznao. Nisam bio siguran ni da je pseće. Reklo je jednu jedinu reč jezikom moje vrste, dugo i otegnuto „Izgubljeno]" Dlaka mi se nakostrešila od tog zvuka.

„Zašto režiš prijatelju?" Džek upita. Odmahnuh glavom. Nisam bio siguran.

Doručkovah u mraku, zatim pro-njuškah po kući. Sve je bilo u redu. Gospodar je spavao tako da sam izašao napolje i krstario teritorijom. Dan neće započeti još neko vreme.

Odšetao sam oko brda do mesta lude Džil. Kuća je bila u mraku i tiha. Onda se uputih do Rastovljeve straćare. Odmah sam osetio miris i potražio izvorište. Malo telo je ležalo nepokretno na vrhu baštenskog zida.

„Grejmalk", rekoh. „Spavaš?"

„Nikad u potpunosti", dobih odgovor. „Mačji sanje koristan. Šta tražiš, Snaf?"

,,Proveram jednu ideju koja mi je pala na pamet. Ne upliće direktno tebe ili tvoju staricu. Idem sada do Rastovljevog mesta."

Iznenada je nije bilo na zidu. Tren kasnije, stajala je do mene, nazreo sam odsjaj žute svetlosti iz njenih očiju.

„Idem s tobom, ako nije neki tajni posao." „'Ajde onda."

Išli smo i posle nekog vremena upitah: „Sve je mir- rio?"

,,Na našem mestu jeste", odgovori. „Ali čula sam da je došlo do ubistva u gradu. Tvoje delo?"

„Ne, bili smo u gradu ali drugim poslom. Gde si ču- la za to?

„Noćovetar je prošao, malo smo popričali. Bio je preko reke, do grada. Čovek je raskomadan kao da je to uradio posebno žestok pas. Pomislila sam na tebe."

„Ne ja, ne ja", rekoh joj.

„Pa naravno da mora da ima još tih dok tragaju za sastojcima. Biče ljudi oprezniji, ulicama će se pažljivije patrolirati od sada pa do velikog događaja."

„ Verovatno. Šteta."

Stigli smo do Rastovljevog mesta. Unutra je gorelo slabašno svetio.

„Radi do poznih sati." „Ili od ranih." „Da."

U mislima sam povukao liniju do svoga doma. A onda sam se okrenuo i odjurio preko polja do stare farme gde su obitavali Moris i Mekeb. Grejmalk me je pratila. Komad Meseca se dizao. Oblaci su hitro klizili preko neba dok im je trbuhe golicalo svetio. Zasijaše oči Grejmalke.

Kada smo stigli do mesta stadoh u visoku travu. Unutra je bilo svetla.

„Još posla", kaza ona.

„Ko?" dopre glas Noćovetra sa vrha ambara. „Da odgovorimo?" „Zašto da ne?" rekoh.

Ona ponudi svoje ime, ja prorežah svoje. Noćovetar napusti svoj položaj da bi kružio iznad nas i na kraju slete u blizini.

„Vi se poznajete", primeti. „Upoznali smo se."

„Šta tražite ovde?"

„Hteo sam da te pitam o tom ubistvu u gradu", rekoh. „Video si ga?"

„Tek pošto se odigralo i telo otkriveno." „Tako da nisi video koje od nas upleten?"

„Koliko nas uopšte ima ovde, Noćovetru? Možeš li mi to reći?"

„Ne znam da li to znanje srne da se širi. Možda je to pod zabranom."

„Onda, trgovina? Mi kažemo one koje mi znamo. Ako je među njima neko koga ti ne znaš ti nam kaži nekog koga mi ne znamo — ako možeš."

Izvrnuo je glavu unatrag da bi razmislio, a onda re-kao:

„Deluje fer. Svima će nam uštedeti vreme. Pa dobro. Znate za moje gospodare a ja znam oba vaša. To je četvoro."

„Tu su onda Rastov sa Brzicom", ponudi Grejmalka. „Pet."

„Za njih znam", odgovori nam on.

„Starina koja živi gore na putu mi deluje daje druidskih ubeđenja", rekoh. ,Video sam ga kako bere ime-le na stari način i ima prijatelja — vevericu zvanu Četer." ,.Oh?" primeti Noćovetar, „za to nisam znao." „Starcu je ime Oven", izjavi Grejmalka. „Motrila sam na njih. I to je šest." Noćovetar reče:

,Već tri noći mali grbavac hara po grobljima. Video sam ga dok sam patrolirao. Pred dve noći sam ga pratio ispod punog meseca. Odneo je svoj plen do velike farme južno odavde. Mesta sa mnogo gromobrana iznad koga stalno besne oluje. Onda gaje predao visokom čoveku kome se obratio sa Dobri doktore. Možda ih je sedam ili pak osam."

„Bili nam pokazao to mesto?" upitah. „Sledite me."

I uradismo to i posle dugog hodanja dođosmo do farme. Bilo je svetla u podrumu ali prozori su bili zastrti tako da nismo mogli da vidimo šta je to radio Dobri doktor. Mada je bilo mnogo mirisa smrti u vazduhu. „Hvala Noćovetru", rekoh. „Imaš li ih još?"

„Ne. A vi?"

„Pa onda smo jednaki."

Razmaha se i odjuri kroz noć. Onjušio sam oko pro-zora i vukao linije od Morisovog i Mekabovog mesta do ovoga, od ovoga pa do lujke Džil, do moga, do Ovenovog, od Ovenovog do drugih. Bilo je teško držati sve te linije odjednom u glavi.

Skočih zbog blještavog svetla i praska iza prozora. Tren kasnije stigoše miris ozona i zvuči neobuzdanog smeha.

„Jah, ovo mesto treba nadgledati", primeti Grejmalkova sa njene iznenadne osmatračnice, visoko na obližnjem drvetu. „Idemo li sada?"

„Da."

Vratili smo se i ostavio sam je kod Džilove uz neko-liko reći iz čiste pristojnosti zbog njenog prisustva, osta-vio sam je dremka mačijim snom na njenom zidu. Kada sam se vratio domu našao sam još jedan otisak šape.

Uzbuđenje. Čuo sam kada je ogledalo jutros prsnulo te sam jurnuo i izazvao pravi pakao dre-kom pred njim zadržavši gmi-zavce unutra. Džek je čuo strku i dograbio je svakodnevnu palicu i preneo ih u drugo ogledalo, poput Žutog cara. Ovo je mnogo manje, što ih možda nauči neče-

mu, ali verovatnije je da neće. Nismo sigurni kako su to izveli. Verovatno konstantnim pritiskom na neku falinku. Dobro je da me se plaše.

Džek se povukao, a ja sam izašao napolje. Sunce je sijalo kroz sive i bele oblake i samo je oštri jesenji miris lelujao u povetarcima. U glavi sam vukao noćas linije. Ono što sam pokušavao bilo bi mnogo lakše Noćovetru, Igli pa čak i Četeru. Teško je stvorenju vezanom za tlo da vizuelizuje teren na način na koji sam ja to pokušavao. Ali povukao sam linije od naše kuće do drugih. Rezultat je bio studiozan dijagram sa spoljnom granicom i presecajućim linijama unutar nje. I kada formiram takav dijagram onda mogu da radim sa tim stvari koje drugi ne mogu. To je nužno bilo nekompletno jer nisam znao za Grofovo boravište ili bilo kog drugog igrača koji mi još nije zapao za oko.

Pa ipak, to je bilo dovoljno da se poigravam naokolo i dovoljno da procenjujem.

Put me je vodio kroz dvorišta i polja do staze koju sam sledio neko vreme. Kada sam stigao do onoga što sam smatrao odabranim mestom, stao sam. Bilo je tu nekoliko starih stabala na levoj strani, jedno preko puta sa desne. Tačka koju sam pažljivo odabrao uz pomoć moje mentalne mape nalazila se nažalost na sred puta. A nije bila ni toliko pristojna da bude raskršće.

Najbliža kuća bila je sa desne strane i udaljena ne-koliko stotina metara putem kojim sam došao. T je sta-novao, to sam znao, sa starim parom koji je hranio ptice, radio u bašti i svađao se svake subotnje večeri kada bi se stari doteturao iz paba. Iz mojih ranijih istraživanja terena nisam video nikakav znak da mogu biti upleteni u Igru. Reših da ipak malo pronjuškam. Dok sam se šunjao duž puta čuo sam poznat glas: „Snaf!"

„Noćovetru! Gde si?"

„Iznad. U drvetu je šupljina. Previše sam se zadržao. Došao sam ovde da se sklonim od svetla. Pomalo razmišljamo na isti način, zar ne?"

„Izgleda da vučemo iste linije." „Ali ovo ne može da je to mesto."

„Ne, ovo je središte šare koju imamo, ali to verovatno nije to mesto."

„Prema tome šara je nekompletna. Ali mi to znamo. Ne znamo gde je Grof."

„Da, i šta bi trebalo da radimo?"

„Možeš li da pratiš Iglu do Grofovog mesta?" „Šišmiši su prokleto nepredvidljivi."

„Ja ne bih mogao. A mislim da ni Grejmalk nije u stanju."

„Ne, nikad ne veruj mački. One su dobre jedino za žice za teniske rekete."

„Hoćeš li ti probati da pratiš Iglu?"

„Prvo treba da nađem malog gada. Ali, da, pripaziću noćas na njega."

„Obavesti me ako nešto pronađeš." „Razmisliću o tome."

„Može ti koristiti, ako ti ikad zatreba usluga koja se obavlja po danu."

„To je istina. Dobro. Zašto se igrači uvek grupišu u šemu oko centra događanja?"

„Pojma nemam", rekoh.

Vratio sam se kući; dok sam prolazio zarežao na Stvoru u ogledalu postavljenog sada u centru hodnika, tek da znaju da sam na dužnosti. Stvor u kovčegu je mirovala. Stvoru u ormanu sam rekao da zaveže. Njegovo treskanje je potresalo mesto. Morao sam da lanem nekoliko puta da bih ga smirio.

Dole, u podrumu, Stvor u krugu se pretvorio u pe-kinezera.

,Voliš male damice?" upita me. „Dođi i uzmi je, momčino."

I dalje je mirisalo na Stvora a ne na psa. „Nisi mnogo bistar", rekoh.

Pekinezer mi pokaza prstenac dok sam odlazio a teško je izvrnuti nogu na taj način.

Noćas smo ponovo tražili nove sastojke za veliki posao. Jako maglovito a bilo je i mnogo pa-trola naokolo. To nas nije zausta-vilo ali je otežalo poslove. Gos-podarev nož je sevnuo, žena je vrisnula, i usledilo je cepanja odeće. U begu smo prošli pored Velikog detektiva, i nenamerno sam potpleo njegovog pratioca, čije je hramanje smanjilo sposobnost da izbegne psa u trku.

Dok smo prelazili most, Džek je razmotao komad tkanine i razgledao ga.

,Vrlo dobro, zelena je", primeti.

Zašto se na listi materijala koji mu treba nalazi rub zelene pelerine koju na ovaj dan nosi crvenokosa i koja mora da se skine sa osobe koja ga nosi u tom trenutku nisam sasvim siguran. Magijske bajalice me ponekad podsećaju na instrukcije za mahniti skupljački lov. No, nema veze, Džek je sretan, te sam i ja sretan.

Mnogo kasnije, posle uzaludne potrage za Noćove-trom, vratio sam se domu i dremao u holu kada sam začuo nekakvo grebuckanje iz zadnjeg dela kuće. Nije se ponovilo. Ali zato sam uleteo svoje tragalačko raspolo-ženje i krenuh da pronjuškam.

Kod ulaza u hodnik osetih miris. Zastao sam, po-smatrao, gledao. Postao sam svestan nekakvog kreta-nja, nisko i sa desne strane, Ispred mene.

Sedeo je pred ogledalom i posmatrao gmizavce. Za-držao sam dah i krenuo ka njemu. Kada sam bio dovoljno blizu da ga uhvatim jednim skokom rekao sam:

„Verujem da su ti poslednji trenuci zabavni."

Skočio je a ja sam bio na njemu. Uhvatio sam za šiju velikog crnog pacova.

„Stani! Mogu da objasnim!" rekao je. „Snaf! ti si Snaf! Došao sam da te vidim!"

Čekao sam, stisak nisam ni pojačavao ni popuštao. Pokret glavom skršio bi mu kičmu.

„Igla mije rekao za tebe", nastavio je. „Četer mije rekao gde da te nađem."

Nisam mogao ništa da kažem jer su mi usta puna. Tako sam nastavio da čekam.

„Četer je rekao da deluješ razumno i želeo sam da porazgovaramo. Napolju nije bilo nikoga tako da sam samog sebe pustio unutra kroz zadnja vratašca. Molim te, možeš li da me spustiš?"

Odneo sam pacova do ugla, tamo ga položio i stao odmah pored njega.

,,I ti si dakle u Igri?" rekoh. „Da."

„Onda mora da znaš da te ulazak u dom igrača bez poziva izlaže neposrednim represalijama."

„Da, ali to je jedini način za koji sam znao da stupim u kontakt sa tobom."

„Šta si hteo da mi kažeš?"

„Znam Brzicu, a Brzica zna Noćovetra..." „Da?"

„Brzica kaže da mu je Noćovetar rekao da znaš dosta o tome ko su igrači i šta žele. I da ponekad razmenjuješ informacije. Želeo bih da malo trgujemo."

„Zašto nisi trgovao direktno sa Noćovetrom?"

„Nikada ga nisam susreo. Sove me plaše. A čuo sam daje zatvorenog kljuna. Sve drži blizu svog perja i zadržava mišljenja."

Na ovo se zacerekao. Ja nisam.

„Ako si hteo da razgovaraš, zašto si se šunjao nao-kolo?"

„Nisam mogao da obuzdam radoznalost kada sam video Stvorove u ogledalu." „Po prvi put si ovde?" „Da!"

„Sa kim si?" „Dobrim doktorom."

„Imam prijateljicu zvanu Grejmalk koja je slučajno mačka. Ovde često dolazi. Ako planiraš neku nepo-dopštinu mislim da ću je pustiti da stalno dolazi."

„Ne tražim nevolje, prokletstvo! Ostavimo mačku van ovoga!"

„Dobro. Šta nudiš i šta želiš?"

„Želim da mi kažeš za sve koje znaš da su u Igri i gde žive."

„Šta ja dobijam?"

„Znam gde se Grof odmara."

„Noćovetar će potražiti tu informaciju."

„Nije dovoljno dobar da sledi Iglu kroz šumu. Sova ne može da juri u cik-cak poput slepog miša."

„Možda si u pravu. Odvešćeš me do mesta?" „Da. Za listu ostalih."

„Dobro", rekoh. „Ali ti si došao kod mene. Ja posta-vljam uslove. Prvo mi pokaži mesto. Onda ti ja kažem ko su igrači."

„Slažem se."

„A kako mogu da te zovem?" „Bubo."

Pomerio sam se. „Hajdemo", rekoh.

Napolju je bilo prohladno, vetrovito i vlažno. Neko-liko oblaka na zapadu nisko je ležalo. Izgledalo je kao da su zvezde nadohvat.

„Kuda?" upitah.

Pokazao je prema jugoistoku i krenuo u tom pravcu. Pratio sam ga. Prešao je preko nekoliko polja i došao je do drvoreda. Tu je ušao.

„To je šuma u kojoj Noćovetar može da izgubi Iglu?" rekoh.

„Da."

Vodio me je između drveća. Konačno smo došli do krševite čistine i stao je. ..Da?" rekoh. „To je to mesto." „Staje ovo?" „Ostaci stare crkve."

Krenuo sam napred, njuškao. Ništa posebno...

Popeo sam se na niski brežuljak na kojem je ruševina stajala. Video sam otvor među gromadama. Kada sam provirio video sam da vodi nadole.

„Ide dalje, kao da nije na nivou zemlje. Kao da je mnogo toga prekriveno, zaraslo. Mi u stvari stojimo iznad ruševine, nije li tako?"

„Ne znam. Nikada nisam sišao dole", odgovori mi. „To nije mesto. Groblje je onim putem niz brdo."

Krenuo je u pravcu koji je pokazao i sledio sam ga. Bilo je tu naokolo nekoliko palih i dopola zakopanih belega. To je nekada bilo veće, shvatio sam kada sam vi-deo redove kamenja tamo gde su bili vrhovi zidova ili grobnica. Među njima je rastao korov. Bobo pojuri napred i stade u sred toga.

„Vidiš, ovde je rupa", rekao mi je. „Njegove stvari su ovde."

Prišao sam, zavirio. Bilo je i suviše mračno da bi bilo šta razaznao. Poželeo sam da su ovde Noćovetar ili Grejmalk.

„Moram da ti verujem na reč", rekoh, „za sada." „Onda mi kaži imena i mesta koja si mi obećao."

„Pričaću dok budemo odlazili." „Nervozan si od ovog mesta?"

„Nije ovo mesec za rizikovanje", rekoh. Nasmejao se.

„Ovo je jako smešno", reče. „Zar nije?" odgovorih.

Zamirući Mesec se pojavio nad drvećem i osvetlio nam put.

Sa ponoćnim zvonima vraća mi se dar govora. Ustao sam i proteglio se čekajući da prestanu. Džek, pošto je ustao posebno za ovu priliku posmatrao me je sa mešavinom zabavljenosti i interesovanja.

„Naporan dan, Snafe?" upita.

„Imali smo posetioca dok ste dremali. Pacov Bobo", rekoh, „pratilac Dobrog doktora."

„I ?“

„Trgovali smo. Lista igrača za mesto Grofovog gro-ba. Rekao je da je na groblju kod ruševine crkve na ju-goistoku. Pokazao mije mesto."

„Dobar posao... Kako ovo utiče na tvoje proračune?" „Teško je reći. Moram da razmislim o tome a onda moram malo da se prošetam."

„Ovo je još rano u Igri", rekao je. „Znaš kako slika može da se promeni."

„Istina", odgovorih. „Ali smo malo bolje informisani no što smo bili. Naravno da moramo preko dana da proverimo sadržaj kripte da bismo bili sigurni. Mislim da mogu da nagovorim Grejmalk da to uradi."

,,A ne Brzicu?"

,,Više verujem mački. Ako već moram da podelim informacije radije bi ih podelio sa njom." „Znaš dakle njeno ubeđenje?" Odmahnuo sam glavom. „Ne, samo igram po osećaju." „Da lije govorila o svojoj gospodarici Džil?" „Ništa detaljno."

„Mislim daje dama mlađa nego što se predstavlja." „Može biti. Jednostavno ne znam. Nisam je sreo." ,, Ja jesam. Obavesti me ako mačka govori o strana-ma."

,,Dobro, ali neće — ne ako ja ne govorim a nisam raspoložen za to."

„Ti najbolje možeš da proceniš situaciju."

„Da. Nijedno od nas ne dobija ništa nudeći infor-macije u ovom trenutku. Ali možda izgubimo ponešto u kooperaciji. Sem ako vam baš nije preko potrebno a ja za tu potrebu ne znam. U tom slučaju mogao..."

„Razumem. Ne... Neka. Da li si doznao o ostalima?" „Ne. Izlazimo li noćas?"

„Ne, za sada smo namireni. Nešto si planirao?" „Malo proračuna i mnogo odmora." „Zvuči kao dobra ideja."

„Sećate li se onoga u Dižonu, kada je ona dama sa druge strane uspela da vam skrene pažnju?"

„Teško je to zaboraviti. Zašto pitaš?"

„Tek da podsetim. Bez nekog posebnog razloga. La-ku noć, Džek."

Povukao sam se u omiljeni ugao i smestio glavu među šape.

„Noć, Snaf."

Slušao sam korake kako se stišavaju. Vreme je da se poseti Režalo, zbog priprema za viši kurs praćenja. Ubrzo svet nestade.

Povukao sam u glavi nove linije noćas i jutros ali pre nego što sam oblikovao zadovoljavajuću sliku došao je posetilac. Dvaput sam zalajao kada se oglasilo zvo-no na vratima jer se to očekivalo od mene. Gospodar je otišao do vrata a ja sam ga sledio.

Visok, solidno građen čovek tamne kose bio je na stepeniku i nasmešio se.

„Zdravo", rekao je, „zovem se Lari Talbot. Ja sam vaš novi komšija i pomislih da navratim i da se predsta-vim."

„Želite li da uđete i popijete šoljicu čaja sa mnom?" reče Džek.

„Hvala."

Džek gaje uveo u salon, smestio ga, izvinio se i otišao u kuhinju. Ostao sam u salonu i posmatrao. Talbot je nekoliko puta bacio pogled na svoj dlan. Potom je po-smatrao mene.

„Dobar momak", rekao je.

Otvorio sam usta, opružio jezik i nekoliko, puta zadahtao. Ali mu nisam prišao, bilo je nešto u tome kako je mirisao — neki potuljeni nagoveštaj divljine — što me je zaintrigiralo.

Džek se vratio sa tacnom čaja i biskvita i neko vreme su čavrljali, o susedstvu, vremenu, potonjem talasu

pljačkanja grobova, ubistvima. Posmatrao sam ih, dva velika tipa, nad svakim atmosfera grabljivca, kako jedan drugome sipaju čaj i razgovaraju o egzotičnom cveću koje je gajio Talbot i kako može da uspeva čak i u ovoj klimi.

A onda je sa tavana došao užasni tresak.

Odmah sam izašao iz sobe uzjurio uz stepenište... Vrata ormana su bila otvorena. Stvor je stajao ispred njih.

„Slobodan!" Objavio je, proteglio udove, skupljao i razvijao tamna krljuštava krila. „Slobodan!"

,Vraga!" rekoh iskezio sam se i skočio.

Uhvatio sam ga po sred srede i gurnuo natrag u or-man. Dvaput sam se izmakao, levo i desno kada je po-kušao da me dohvati. Spustio sam se i ugrizao ga za nogu. Zarlaukao sam i bacio se još jednom na njega.

Povukao se u zadnji deo zatvora ostavljajući za so-bom težak vonj u vazduhu. Ramenima sam zatvorio vrata, izdigao se, pokušavši da šapom povučem kvaku. Džek je upravo tada ušao i uradio to umesto mene. Nemarno je držao nož u desnoj ruci.

„Ti si pas čuvar za primer, Snafe", izjavi. Trenutak kasnije ušao je i Lari Talbot.

„Problemi?" reče. „Mogu li da nekako pomognem?" Nož nestade pre nego se Džek okrenuo.

„Ne, hvala", reče. „Manje je ozbiljno no što je zvu-čalo. Da se vratimo našem čaju?"

Otišli su.

Sledio sam ih niz stepenište, Talbot je išao tiho kao gospodar. Činilo mi se, nekako, da je i on u Igri, i da ga je ovaj incident ubedio da smo i mi u njoj. Jer dok je odlazio, rekao je: ,Vidim da su pretrpani dani pred nama, pre isteka meseca. Ako vam ikada zatreba pomoć... bilo kakve vrste... računajte na mene."

Džek ga je proučavao nekoliko dugih trenutaka a onda odgovorio: ,,A da čak ne znate moje opredeljenje?"

„Mislim da ga znam", odgovori Talbot. „Kako?"

„Imate ovde dobrog psa", reče Talbot. „Zna kako da zatvori vrata."

Potom je otišao. Naravno da sam ga pratio do kuće, da vidim da li stvarno živi tamo gde je rekao. Kada sam video daje tako, imao sam još više linija da vučem. Mada su sada dosta interesantne.

Nijednom se nije osvrnuo i pogledao, ali sam znao daje siguran da sam iza njega celim putem.

Kasnije sam ležao u dvorištu i vukao svoje linije. To je postajao sve zahtevniji poduhvat. Koraci koji su prilazili putem stadoše.

„Dobra kuca", zaklepeta prastari glas. To je bio druid. Potom usledi tup udar na zemlji kao da se nešto bačeno preko baštenskog zida prizemljilo.

„Dobra kuca."

Ustao sam i proverio, dok je on nastavio svojim pu-tem. Bio je to komad mesa. Samo najjadniji od lutalica ne bi odoleo. Stvar je mirisala na egzotične aditive.

Pažljivo sam ga podigao, odneo do mekog mesta is-pod drveta, tamo iskopao rupu, ubacio ga i pokrio.

„Bravo!" dopre nežan glas odozgo. „Nisam ni mislio da ćeš nasesti na to."

Pogledao sam. Brzica se uvila oko grane iznad mene. „Koliko dugo si gore?" upitah.

„Od kako je došao prvi posetilac, onaj veliki. Po-smatrala sam ga. Je 1' i on u Igri?"

„Ne znam. Mislim da bi mogao da bude, ali teško je biti siguran. Neobičan je. Izgleda da nema družbenika."

„Možda je on sebi najbolji prijatelj. Kada o tome go-vorimo..."

„Da?"

„Družbenica lude veštice možda trenutno ostaje bez daha."

„Šta hoćeš da kažeš?" „Ding, dol, del." „Ne razumem."

„Doslovno. Maca je u bunaru." „Ko ju je bacio?"

„Mekeb, pun grehova." „Gde je to?"

„Pored klonjare, prepuno govana. Iza doma Džilove, verovatno ga sprečava da presuši.

„Zašto mi to govoriš. Ti si ona koja je nedruželjubi- va."

„I pre sam igrala", prošišta. „Znam daje prerano za Igru da se počne sa eliminisanjem igrača. Mora da se čeka dok mesec ne zamre. Mekeb i Moris su novajlije u tome."

Skočio sam i krenuo.

„Mačkice, mačkice. Mokro, mokro, mokro", čuo sam je kako zapeva dok sam jurio ka brdu.

Uzverao sam se uz brdo i sjurio ka domu lude Džil, pejzaž se maglio preda mnom. Provukao sam se kroz grmlje kada sam stigao do njenog mesta i brzo našao kamenitu strukturu sa krovom sa kofom na rubu. Dotrčao sam, stavio šape na ivicu i pogledao nadole. Čulo slabašno šljapkanje.

„Sivka!" viknuo sam.

Jako slabašno: „Ovde!" dopre do mene. „Beži od ivice! Gurnuću kofu!" viknuo sam. Šljapkanje postade snažnije i glasnije.

Gurnuo sam kofu sa ivice i slušao kako pada, čuo je kada je pljusnula.

„Ulazi unutra!" Doviknuo sam joj.

Ako ste ikada pokušali da okrećete ručku šapama znate kako je to naporan posao. Dugo, dugo je trajalo pre nego što sam podigao kofu dovoljno visoko da se Grejmalk dokopa ivice. Stajala je tamo drhtava i zadihana.

„Kako si znao?" upita me.

„Brizica je to videla, procenila da je loš trenutak, rekla mi."

Protresla se, krenula je da se liže.

„Džil se dokopala kolekcija bilja Mekaba i Morisa", rekla je između lizova. „Mada nije ušla u njihov dom. Ostavili su ih na tremu. Noćovetar nas je verovatno pri-metio. Nešto novo?"

Rekao sam joj o poseti Boboa prošle noći i jutrošnjoj poseti Talbota.

„Ići ću s tobom", reče. „Kasnije. Kada se odmorim i osušim. Pogledaćemo grofovu grobnicu."

Ponovo se zatresla, i olizala.

„U međuvremenu", nastavila je, „potrebno mi je toplo mesto i malo dremke."

„Dobro, vidimo se kasnije. Moram da proverim neke stvari po kući."

„Navratiću."

Ostavio sam je kod kuće. Dok sam se provlačio kroz grmlje doviknula mi je: „Uzgred, hvala ti."

Noćas smo nabavili još sastojaka za Gospodarevo bajanje. Kada smo zastali na uglu u Sohou Veliki detektiv i njegov pratilac izronili su iz magle i prišli nam. „Dobro veće", reče.

„Dobro veče", odgovori Džek. „Imate li možda malo vatre?"

Džek izvuče paketić voštanih šibica i pruži mu ih. Obojica su netremice merili jedan drugog dok je ovaj pripaljivao lulu.

„Noćas ima mnogo patrola." „Da."

„Usuđujem se da primetim da se nešto zbiva." „Pa, verovatno."

,Verovatno je to u vezi sa onim ubistvima." „Da, rekao bih da ste u pravu." Vratio je šibice.

Covek je na neobičan način procenjivao lice, čizme i slušao. Kao pas čuvar, cenio sam tu totalnu pažnju koju je imao. To nije normalno ljudsko stanje. To je kao da je celokupno njegovo biće usredsređeno na taj trenutak, osetljivo na svaku mrvu informacije koju je naš ususret pružao.

,,Viđao sam vas ovde prošlih večeri." ,,I ja vas."

,,Verovatno ćemo se još viđati." ,,Verovatno ste u pravu."

„U međuvremenu pazite, postaje opasno." ,,I vi se isto pripazite." „O, svakako. Laku noć." „Laku noć." Suzdržao sam se da malo zarežim, onako, efekta radi, mada mije to palo na pamet. Slušao sam njihove korake dugo pošto sam ih izgubio iz vida.

„Snafe", reče mi Džek, „upamti tog čoveka."

Negde na dugom, dugom povratku kući, prelete nas sova lebdeći nepokretnim krilima na hladnom ve-tru. Nisam mogao da vidim da li je to Noćovetar. Bilo je pacova na mostu, no nisam mogao da vidim da li je Bobo među njima. Zvezde su plovile Temzom, a vazduh je bio pun odurnih mirisa.

Držao sam korak sa Džekom dok sam proučavao svakog uspavanog uličara duž puta. Povremeno sam se osećao kao da nas prate, ali nisam mogao da otkrijem razlog napetosti. Možda je naše napredovanje kroz ok-tobar i smo bilo dovoljno da stvori nelagodnost. Stvari, normalno nastavljaju da se pogoršavaju dok ne postanu bolje — ako ikada postanu bolje.

„O, Džek", dođe do nas glas sa leva. „Dobro veče." Džek stade i okrenu se, ruka mu je bila blizu mesta gde je skrivao nož.

Iz senke iskorači Lari Talbot, dodirnuvši rub šešira. „Gospodine Talbot..." poče Džek.

„Molim vas, Lari."

„Da, u pravu ste, vi ste Amerikanac. Lari, dobro veče. Šta radite ovako kasno?"

„Šetam. Ovo mije izgledala kao dobra noć za to. Pa-tim od nesanice. Bili ste u gradu?"

„Da."

,,I ja. Sreo sam Velikog detektiva lično i njegovoga prijatelja. Zastao je da me zamoli za vatru.

" O?"

Lari baci pogled na dlan, to ga je izgleda umirilo, nastavio je: „Imam utisak daje upleten u istragu o sko-rašnjim ubistvima, a kako razumem desilo se još jedno noćas. Da li ste išta ćuli o tome?"

„Ne."

„Upozorio me je da pazim na svoje korake. Mislim daje to dobar savet za sve nas."

„Imate li utisak da ima ikakve solidnije dokaze?" Lari odmahnu.

„Njega je teško pročitati, mada je njegov partner promrmljao nešto o psima." „Interesantno."

„Mogu li malo da idem sa vama." „Naravno."

„Još osam dana do nestanka Meseca", reče Džek posle izvesnog vremena. „Da li posmatraš Mesec, Lari?" „Pomno", dođe odgovor. „Pretpostavljao sam."

Dugo smo hodali u tišini, Larijev korak je pratio Džekov.

„Upoznali ste onog koji se zove Grof?" iznenada upita Lari.

Džek je ćutao nekoliko koraka, a onda polagano re-kao: „Čuo sam za njega, ali nisam imao zadovoljstvo da ga sretnem."

„Pa, došao je u grad", reče Lari. „Mi se poznajemo odavno. Uvek mogu da procenim kada je on tu. Otvarač. Bar verujem daje to."

Džek je ostao nem. U umu sam se vratio u jučeraš- nje popodne, kada smo Grejmalk i ja išli putem koji mi j e pokazao Bobo. Ušunjala se u grobnicu dok sam je ja r e k a o napolju. Dole je bila dugo, tiha kao mačka, pre nego je izašla.

„Da", rekla mije, „pacov je u pravu. Dole je dopada- ljiv sanduk na par nogara i otvoreni kovčeg sa odećom i nekim ličnim sitnicama."

„Nema ogledala?"

„Nema ogledala. A Igla visi odozgo sa korenja." „Pa, izgleda daje Bobo pošteno trgovao", rekoh. „Nikada ne veruj pacovu", rekla mije. „Rekao si mi da se uvukao u tvoj dom i njuškao naokolo. Možda je to bio pravi razlog njegovog dolaska, i ponudio je da trguje kada si ga uhvatio tek da to zataška?"

„Pomislio sam na to", rekoh. „Ali čuo sam ga kako ulazi i odmah sam znao gde je. Jedino je uspeo da vidi Stvorove u ogledalu."

„Stvorovi u ogledalu?" „Da, zar ih vi nemate?"

„Bojim se da ne. Šta oni rade?" „Gmižu."

,,Oh."

„Hajde, pokazaću ti ih."

„Siguran si da je to u redu." „Da."

Kasnije je položila šapu na njihov odraz dok je bu-ljila u njih. ,,U pravu si, gmižu."

,,I menjaju boju kada se uznemire." „Odakle ti?"

„Napušteno selo u Indiji. Svi su ili pomrli od kuge ili pobegli."

„Mora da su ih koristili." „Da lepljive su." ,,Oh."

Otpratio sam je do Džilove gde mi je rekla: „Bojim se da ne mogu da te pozovem unutra ili da ti pokažem naše predmete."

,,U redu je."

„Njuškaćeš noćas?" „Moram u grad." „Sretno."

„Hvala."

Džek i ja smo se rastali od Larija na raskršću u blizini njegovog mesta i uputili se ka našem.

Kada smo ušli u dvorište namirisao sam sovu i ugledao Noćovetru na istom drvetu koje je koristila i Brzica. Prorežah „dobro veće" ali mi nije uzvratio. Prvi sam jurnuo unutra u slučaju da je on stražario ali nije bilo nikoga i nije bilo mirisa uljeza. I sve je bilo kako i treba da bude. Znači, jednostavno je špijunirao. Kada nema šta da se radi onda motrimo jedni na druge.

Džek je otišao da se pozabavi svojom nabavkom. Ja sam dremnuo u salonu.

Ceo dan sam trenirao, tako da nisam mnogo izlazio. A i kada sam izlazio nisam išao daleko. Niko nije navratio.

Napravio sam mnogo više krugova no obično, delom iz do-sade. Dobro da jesam.

Stvor je bio neobično miran kada sam ušao u podrum. Odmah sam video zašto. Prokišnjavalo je. Voda je prodrla kroz zid i curila pored poleglog stuba i kapala metar dalje. Nastala je bara koja se polako širila. Jedan vlažni pipak se pružao u pravcu Kruga i ostalo je jedva tridesetak santimetara dok ga ne probije.

Zarlaukao sam, dugim, tugaljivim glasom koji sam čuvao za ovakvu priliku. Onda sam se bacio u baru i uvaljao se u nju apsorbujući vodu u svoje krzno.

„Ej!", povika Stvar, „Prestani sa tim! Ovo je suđeno da se desi!"

„Kao i ovo!" Prorežah, i obrnuh se još jednom i pro-valjah se po bari navlaživši se dok sam se vrteo i bacakao upivši najveći deo bare.

Otišao sam u udaljeni, suvi ugao i tu se nekoliko puta prevrnuo po podu šireći vlagu tamo gde će da ispari bez ikakve štete.

„Prokleta džukelo!" prosikta. „Još nekoliko minuta i uspela bih!"

„Izgleda da ovo nije tvoj sretan dan", odgovorih. Začuše se koraci na stepeništu.

Kada je Džek ušao i video šta se desilo otišao je po krpu. Ubrzo je čistio ostatak bare dok je Stvor besneo i

postajao ružičast, plav a potom bolesno zelen. Zapušio je rupu a onda mi rekao da ga ponovo pozovem ako još negde procuri.

Više nigde nije procurilo. Tokom popodneva sam stalno proveravao. Kiša je konačno stala uveče i čekao sam još nekoliko sati posle toga — tek da budem siguran — pre nego što sam izašao.

Muvao se oko pročelja zgrade, iskopao sam, sada ljigavi komad otrovnog mesa iz rupe u kojoj sam ga za-kopao. Poneo sam ga putem i stavio na videlo ispred Ovenovih vrata. Kuća je bila mračna i Četera nije bilo na vidiku tako da sam malo pronjuškao.

Pod velikim hrastom pozadi otkrio sam osam korpi od pletenog pruća u različitim fazama izrade i sedam manjih. Bilo je još dosta užadi okolo.

Njuškao sam dalje. Bile su tu i merdevine. Prilično stvari za starca koji deluje tako slabašno.

Potom sam krenuo pravo, prolazio kroz dvorišta i polja. Na pola puta je ponovo počela kiša, lagana. Velika masa oblaka se skupila na malom delu neba, tamnija obličja u tami a onda je usledio bledi sjaj iznutra koji je pratila prigušena grmljavina.

Nastavio sam i došao najzad u blizinu doktorovog mesta. Kao da sam bio direktno ispod oblaka i čak dok sam posmatrao. troroga munja pade sa neba da zaigra po gromobranima na krovu stare zgrade. Pratila ju je gotovo momentalno grmljavina i prozori u podrumu za-blistaše još sjajnije.

Ostao sam u travi, slušao i čuo ljudski glas unutra kako se dere nešto o viđenju u Lejdenu. Potom je usledio još jedan svetlosni udar, još jedno đavolsko plameno stepovanje na krovu, još povika, još sjaja sa prozora. Prišunjao sam se.

Provirio sam, mogao sam da vidim visokog čoveka u belom mantilu, leđima okrenutog od mene, kako se nadvija

nad nešto na dugom stolu, njegovo telo mi je skrivalo pogled na taj predmet. Mala pogrbljena figura se skupila u udaljenom ćošku, oči su joj skakale i nervozno je cimala ruke. Usledio je još jedan bljesak, još jedan udar. Električna pražnjenja su igrala po uređajima sa desne strane visokog čoveka. Pred očima su mi od toga igrale iskrice. Visoki povika nešto i krenu na jednu stranu, mališa se pridigao i zaigrao. Nešto na stolu, pokriveno, sada sam to mogao videti, trznulo se. To je mogla biti velika noga ispod platna, Usledio je još jedan zaslepljujući udar i zaglušujuči tresak. Unutrašnjost se u istom trenu pretvori u pakao. Kroz sve to, učinilo mi se da nešto veliko i čovekoliko pokušava da za trenutak sedne na sto, lelujavo platno je skrivalo njegov lik.

Povukao sam se. Okrenuo sam se i odjurio dok je još vatre padalo sa nebesa. Izvršio sam svoju dužnost. Ovo je bilo sasvim dosta istraživanja za jednu noć.

Sledeća linija me je vodila od Dobrog doktora do Larija Talbota. Negde usput sam izašao iz kiše i otresao sam se. Kada sam došao do Larijeve kuće video sam da je dobro osvetljena. Možda stvarno pati od nesanice.

Uradio sam mnogo krugova oko njegovog doma. Približavao sam se spiralno, zastao da ispitam malu senicu pozadi kuće. Unutar, u obrisu sasušenog blata našao sam veliki otisak šape koji je izgledao isto kao onaj koji sam našao u blizini svog imanja.

Prišao sam i podigao na zadnje noge, šape sam po-ložio na zid i provirio kroz prozor. Prazna soba. Treća ko-ju sam pogledao imala je stakleni krov i bila je ispunjena biljkama. Lari je tamo bio, zagledan u dubine ogromnog cveta i smešio se. Usne su mu se pokretale i iako sam mogao da čujem neki prigušeni zvuk nisam mogao da razaberem reči koje je izricao. Ogromni cvet se pred njim pokretao, bilo zbog vazdušnih strujanja ili svojom voljom, nisam to mogao da vidim. Nastavio je da mrmlja i ja sam se najzad okrenuo. Mnogo ljudi priča sa biljkama.

Potom sam se orijentisao što sam bolje mogao i po-kušao da idem pravo od Larija do Grofove grobnice. Prvo sam stigao do ruševine crkve, i tu sam stao, pokušavajući da vizuelizujem ostatak sheme. Ali tada je na istoku zarudilo.

Dok sam ležao mudrujući, veliki slepi miš, mnogo veći od Igle dolete sa severa prošavši iza velikog drveta ali se nije pojavio sa druge strane. Umesto toga čuo sam najmekše korake i čovek u tamnom odelu sa crnim pla-štom izađe iza drveta.

Zagledah ga. Njegova glava se tržnu u mom pravcu i progovori: „Koje tamo?"

Iznenada sam se osetio jako izloženim. Bila je samo jedna uloge koju sam se setio da odigram.

Promrmljao sam idiotsku seriju kevtaja i pojurio napred i bacio na zemlju pred njega, valjao sam se kao neka lutalica željna pažnje.

Svetle usne se iskriviše u kratki mali osmeh. Sagnuo se i počešao me iza ušiju.

„Dobra kuca", reče laganim, mekanim tonom.

Potom me je potapšao po glavi, ispravio se i odšetao ka grobnici. Zastao je kada je stigao do nje. U jednom trenutku je stajao tamo, sledećeg trenutka ga nije bilo.

Zaključio sam daje vreme da i ja odem. Njegov dodir je bio jako hladan.

Sveže jutro.Posle obavljenog obilaska izašao sam napolje. Ni-sam ništa otkrio, tako da Ni-sam krenuo u pravcu Dobrog dokto-ra. Međutim, dok sam trčkarao putem, čuo sam poznati glas iz malog žbuna sa desne strane.

„To je, gospodine, taj isti pas."

„Kako možeš da budeš siguran?" upita.

„Primetio sam tragove i njegovi su isti. Takođe na isti način šepa na levu stranu, identično poderano desno uvo..."

Stare ratne rane, neslaganje sa bezumnikom u Za-padnoj Indiji, jako davno.

Naravno da su to bili Veliki detektiv i njegov pratilac. „On je dobar momak", rekao je. „Dobra kuca. Dobra kuca."

Setih se predstave od noćas, zamahao sam repom i pokušao da delujem prijateljski.

„Dobra kuca", ponovio je. „Pokaži nam gde živiš. Odvedi nas kući."

Potapšao me je po glavi dok je to govorio, njegove šake su bile mnogo toplije od poslednjeg prijateljski na-strojenog tipa koga sam sreo.

Misleći na Grejmalkovu u bunaru odveo sam ih do Morisovog i Mekebovog mesta. Čekao sam sa njima na tremu dok nisam čuo korake iznutra kako se približavaju kao odgovor na njihovo kucanje. Onda sam se povukao i presekao ravno do Grofove grobnice. Rezultat je interesantan, a još interesantniji kada sam otrčao linijom odatle pa do Dobrog doktora.

Posle toga sam uradio još nekoliko potvrđujući svoje nalaze.

Razvučen dan. Stvor u krugu je pokušao da bude hrt. Nikada me nisu privlačile mršavice. Nekoli-ko puta sam zalajao na Stvora na tavanu.Posmatrao gmizavce. Po-smatrao Džeka kako se zabavlja sa stvarima koje je nabavio. Bilo je još uvek prerano da ih stvarno upotrebi.

Kasnije sam čuo od Grejmalk daje Noćovetar zgrabio Brzicu i odneo je daleko nad Temzu i tamo bućnuo. Kasnije ju je voda izbacila na obalu. Dugo joj je trebalo da dogmiže natrag. Nisam siguran oko čega su se ras-pravljali.

Čuo i za nekoliko iznenadnih slučajeva ozbiljne malokrvnosti među susedima. Drago mi je da Grof ne sređuje pse.

Odneo sam te večeri Džeku papuče i ležao pored njegovih nogu ispred rasplamsale vatre dok je on pušio lulu, pijuckao šeri i čitao novine. Naglas je čitao sve u vezi sa ubistvima, paljevinama, unakažavanjem, pljač-kama grobova, skrnavljenja crkava i neobičnih krađi. Jako je prijatno ponekad jednostavno ponašati se domaćinski.

Veliki detektiv se danas vratio. Video sam ga samo na trenutak iz ružičnjaka gde sam nešto za-kopavao. Nije me primetio.

Kasnije mi je Grejmalk rekla da je posetio Ovenovo me-

sto. Oven i Četer nisu bili tu i malo je razgledao, našao je korpe od pruća. Njegov pomoćnik je povredio zglob, rekla je, jer je poslat uz merdevine na hrast da proveri izdržljivost nekih grana, odakle je pao. Na svu sreću pao je na gomilu imela a moglo je biti mnogo gore.

Te večeri, dok sam obilazio, čuo sam grebuckanje po prozoru na spratu. Otišao sam do njega i provirio, u prvom momentu nisam ništa video, a onda sam shvatio i da sitna figurica jurca naokolo.

„Snaf! Pusti me unutra! Pomagaj!" vrištao je. Bio je to Igla.

„Imam važnija posla no da vas pozivam unutra", rekoh.

„To važi za gazdu! Ja sam samo slepi miš! Ja ne volim paradajz sok! Molim te!" „Šta nije u redu?"

Čuo sam glasan udar sa druge strane zida.

„To je popa!" zaplaka. „Odlepio je! Pusti me unutra!" Pomerio sam rezu šapom i gurnuo. Otvorio se za nekoliko santimetara i on je bio unutra. Usledio je još jedan tresak o zid.

„Ovo ti neću zaboraviti, Snafe", rekao je. „Daj mi minut..."

Dao sam mu dva a onda se pokrenuo.

„Imaš li ovde nekakvih bubica?" upita. „Imam taj brzi metabolizam a dosta sam jurcao."

„Trebaće dosta napora da se uhvate", rekoh. „Jako su brze. Može malo voća?"

,,I ono je dobro." „Ima činija u kuhinji."

Bio je previše umoran da leti a ja sam se bojao da je suviše krhak da bi ga uzeo u čeljusti. Zato sam ga pustio da mi visi na krznu.

Dok sam silazio ponavljao je: „Odlepio je, odlepio je..."

„Pričaj mi o tome", rekoh dok se častio šljivom i grožđem.

„Župnik Roberts je ubeđen da se nešto natprirodno dešava u susedstvu", rekao je.

„Baš neobično. Šta li ga je samo navelo da pomisli na tako nešto?"

„Leševi bez kapi krvi i anemični ljudi, koji su svi odreda imali živopisne snove u kojima dominiraju slepi miševi. Takve stvari."

Viđao sam župnika Robertsa mnogo puta tokom svojih lunjanja, mali debeljuca sa staromodnim pozla-ćenim četvrtastim naočarima. Rekli su mi da povremeno jako pocrveni tokom određenih delova propovedi pijuckajući žvalice naokolo, i da ponekad dobije napade trzanja posle kojih slede nesvestice i čudno ponašanje.

„To je razumljivo za histerične tipove", rekoh. ,Verovatno. U svakom slučaju, od nedavno ima na-viku da po noći jurca županijom naoružan samostrelom i naramkom letećih glogovih kolaca, kako ih on naziva. Ej, nekoje na tvojim vratima. Kladim se daje on! Sakrij me!"

„Nema potrebe. Gospodar neće pustiti očiglednog ludaka naoružanog opasnim oružjem da uđe i pretražuje kuću. Ovo je mesto mira i prefinjenosti."

Vrata su otvorena i čuo sam kako tiho razgovaraju. Potom je župnik podigao glas. Džek, kao džentlmen, odgovorio je uobičajenim mekim, uljudnim tonom. Pastor je počeo da se dere o stvorenjima noći, o svetogrđu, živim prokletstvima i sve takvim stvarima.

„Pružio si mu utočište!" čuo sam ga da urla. „Idem za njim!"

„Ne idete", odgovori Džek.

„Imam moralni nalog i proklet da sam ako ga ne :'.provedem", reče pastor.

Potom se čulo nekakvo komešanje. „Izvini, Iglo", rekoh. „Svakako, Snaf."

Otrčao sam do hola, ali Džek je već zatvorio i zabra-vio vrata. Nasmešio se kada me je video. Iza njih je do-piralo lupanje.

,,U redu je, Snafe", rekao je. „Nemam nameru da huškam psa na jadnika. Ovaj, a gde je tvoj drugar?"

Bacio sam pogled prema kuhinji. Otišao je u tom pravcu, bio je nekoliko koraka ispred mene. Kada sam ušao već je hranio Iglu zrnom grožđa.

„Stvorenje noći", rekao je. „Živo svetogrđe. Ovde si liguran. Možeš ako hoćeš da uzmeš i breskvu."

Otišao je zviždučući. Lupa na vratima je trajala još minut ili dva, a onda je prestala.

„Šta da se radi sa tipom?" upita Igla. „Kloni ga se, to jer najbolje."

„Lako je to reći. Juče je gađao Noćovetra a nedavno i Čestera."

„Zašto? Oni se ne petljaju sa krvlju."

„Ne, ali tvrdi daje imao i viziju zajednice probisve-i u njihovih družbenika koji se spremaju za neki veliki parapsihološki događaj koji će ih suprotstaviti jedan

drugome i ugroziti bezbednost čovečanstva. Ovo sa vampirima je prvi znak, kako on veli, da je to istina."

„Pitam se koje li mu je njuškalo poslalo tu viziju?" „Teško je pogoditi", reče Igla. „Ali sutra može da gađa tebe ili Džeka."

„Možda ga parohija pošalje na Kontinent", rekoh, „da uzme vodu sa nekog svetog izvora. Potrebno nam je još samo oko dve i po nedelje."

„Sumnjam u to. U stvari, mislim da je regrutovao neke kao podršku svoje vizije. Nije on jedini bio noćas sa samostrelom."

„Pa onda bi trebalo da utvrdimo ko su ti ljudi, da vi-dimo gde žive i malo motrimo na njih."

„Ja koristim eholokator ali mislim da shvatam ideju." „Noćovetar i Četer su očigledno već upoznati. Ka-zaću Grejmalk ako ti kažeš Brzici i Bobou."

,,A šta sa onim tipom Talbotom?"

„Koliko ja vidim Talbot nema družbenika koji nije biljnog porekla. Verujem da će se on pobrinuti za sebe."

„Dobro."

,,I svi treba da se složimo da raširimo vesti ko su oni i gde žive. Takvima nije važno kakvog si ubeđenja.

,,U ovome se slažem sa tobom."

Kasnije sam proverio napolju i u vidokrugu nije bilo osobe sa samostrelom. Zato sam ponovo otvorio prozor i pustio napolje Iglu. Pastorovi koci su bili zabijeni u gredu iznad naših glava.

Grejmalk je upravo završila sa iskopavanjem nečega i teglila je to do kuće kada sam ušao u dvo- tište. Upoznao sam je sa razvojem situacije od prošle noći i dok me je o upozoravala da nikada ne verujem šlepom mišu prihvatila je ozbiljnost pretnje koju pred-stavljaju paroh i njegova ekipa. Neko ih je očigledno gađao sa brda dok su ona i Džil preletali noćas što ih je primoralo da skrenu i iskuse uzbudljivi trenutak ili dva u blizini dimnjaka.

Kada je završila sa zadatkom, Grejmalk je rekla: „Ima nekih stvari o kojima bih htela da porazgovaram sa tobom."

„Samo napred."

„No, kao prvo onda bolje da ti pokažem ovo." Otpratio sam je iz dvorišta.

„Londonski policajac je juče posetio Komesara Te-n-nsa", rekla je. „Brzica i ja smo ga videli kada je projahao na kestenjastoj kobili."

Da?"

„Kasnije smo Četer i ja videli kobilu kako pase u pol ju i zaključili smo daje to neobično. Pretraživali smo područje ali nigde nije bilo jahača. Posle nekog vremena smo otišli."

„Trebalo je da me potražite. Mogao sam da sledim trag."

„Došla sam, ali te nije bilo."

godilo?

„Kasnije sam bila u drugom polju, mesto gde sada idemo, blizu je tvoga. Tamo je bilo nekoliko vrana koje su se dizale i spuštale i mislila sam o ručku. A ispalo je da se i one nose istom mišlju. Jele su policajčeve oči tamo gde je ležao u korovu. Baš tamo."

Prišli smo. Ptice su otišle. Kao i oči. Čovek je bio u uniformi. Bio je preklan.

Seo sam u zabuljio se.

„Ovo mi se uopšte ne dopada", najzad rekoh. „Nisam ni mislila."

„Suviše je blizu. Mi živimo odmah tu." ,,A mi gotovo ovde." „Da li si još ikome drugom rekla?" „Ne, znači nije jedan od tvojih, osim ako nisi jako dobar glumac."

Odmahnuo sam.

„Nema nikakvog smisla."

„Tvrdi se da Džek ima magijsku moć nad izvesnim ritualnim bodežom."

„A Oven ima srp. Pa šta? Rastov ima čudesnu ikonu koju je naslikao ludi Arapin koji se odrekao Islama. Alije mogao upotrebiti kuhinjski nož. A Džil ima svoju metlu. I ona je mogla da nađe nešto sa čim bi prerezala vrat."

„Znaš za ikonu!"

„Naravno, to mije posao, da pazim na alate. Ja sam posmatrač, sećaš se? A Grof verovatno ima prsten, a Do-bri doktor čašu, mislim da je ovo jednostavno obično ubistvo. Ali sada imamo leš u susedstvu, i to ne bilo koji leš: policajca. Biće istrage, i suočimo se sa time, mi smo sumnjivi tipovi koji imaju šta da kriju. Planirali smo da budemo ovde samo jedan mesec. Koliko god možemo za sada aktivnosti izvodimo van ovog terena. Pokušavamo da ovde ostanemo relativno neupadljivi. Ali svi mi smo prolaznici sa neobičnim istorijatima. Ovo će da pokvari mnogo planova."

„Ako se nađe telo." „Da."

„Možeš li da iskopaš rupu, gurneš ga i pokriješ ga? Kao što radiš sa kostima, samo veću?"

„Primetili bi svezi grob kada bi krenuli da tragaju. Ne, moramo ga maknuti odavde."

„Dovoljno si veliki da ga tegliš. Možeš li da stigneš do ruševine crkve i gurneš ga kroz rupu?"

„I to je suviše blizu. I može da preplaši Grofa i da se preseli, ljudi bi i tamo čačkali." Pa7"

„Želim da znam gde je. Ako ode onda moramo opet da ga tražimo."

„Telo", rekla je, prekidajući interesantan lanac spe-kulacija.

„Da, razmišljam. Jako je daleko do reke, ali pitam se da li bi mogao da ga teglim do tamo u etapama i gurnem ga. Ima mnogo mesta na kojima bi mogao da ga krijem duž puta..."

,,A staje sa konjem?"

„Možeš li da vidiš sa Brzicom? Reci joj šta se dogo-dilo, kaži joj naše razloge. Konji se često plaše zmija. Možda bi mogla da ga preplaši i da ga natera da odgalo-pira nazad u grad."

„Mislim da vredi pokušati. Mislim da bolje prove-i iš možeš li se izboriti sa telom."

Prišao sam mu otpozadi, zgrabio za kragnu, upro se nogama i povukao. Lepo je klizio preko mokre trave. Bio je i nešto lakši no stoje izgledao.

„Da, mogu da ga teglim. Znam da to ne mogu od-jednom da izvedem, ali bar mogu da ga maknem odavde"

„Dobro, idem da vidim da li je Brzica izašla i da li s r muva ovuda."

Odjurila je, a ja sam se posvetio teglenju policajca, njegovo unakaženo lice je gledalo ka oblačnom nebu.

teglio sam i odmarao celo popodne, dvaput sam ga sa-krivao, jednom kada su prolazili ljudi, drugi put da se vratim kući i obavim obilazak. A Stvor u sanduku je opet dramio. U jednom trenutku, konj je prokaskao putem.

Do uveče sam lipsao i odvukao sam se kući da dremnem i jedem, ostavivši leš u žbunju. Nisam bio još ni na pola puta.

I dalje je sipljivo i sivo. Rano sam napravio obilazak i proverio oko kuće. Izlazio sam nekoliko puta tokom noći da bih još malo teglio Stvar. Tog jutra sam crkao a u zoru je došao Igla.

„Ponovo je izašao sa ekipom sa samostrelima", ra-portirao je. „Nisam siguran koliko ih ima ali mogu da ti pokažem gde jedan živi."

„Kasnije", rekoh, „sada sam jako zauzet."

,,U redu", odgovori. „Pokazaću ti večeras ako smo oboje slobodni."

„Ima li vesti od policije?" „Policije? O čemu?"

„Nema veze. Kazaću ti kada te ponovo vidim. Ukoliko to ne uradi neko drugi." „Do tada", reče i odjuri.

Otišao sam i teglio leš sve dok nisam mogao više ni da koraknem. Onda sam se odvukao kući, bolne vilice, Sapa oteklih, a stara rana od afere sa zombijima me je žigala.

Dok sam se odmarao ispod drveta, došla je Grejmalk. „Kako ide?" upita.

„Dosta dobro", odgovorih. „Ima još mnogo da se Ide, ali je dobro ušuškan. Video sam daje konj prošao. I pretpostavljam da si se pobrinula za to."

„Da, Brzica je bila jako kooperativna. Trebao si da vidiš njenu tačku. Konj je bio zblanut."

„Dobro. Da lije iko dolazio?"

„Da, posmatrala sam policajčev dom. Bio je inspek-tor iz grada. Kao i Veliki detektiv i njegov družbenik ko-me je zglob u zavoju."

„Jadnik. Da li su se dugo zadržali?"

„Inspektor nije. Ali detektiv je ostao da poseti pa-roha i još nekoliko njih."

,,Oh, pitam se šta li im je rekao."

„Nisam bila u položaju da čujem. Ali Detektiv je te-meljito švrljao po komšiluku. Čak su išli maltene i do Dobrog doktora."

„Nisu valjda išli i u Grofovom pravcu?"

„Ne, mada su stali i pitali Ovena o pčelarstvu. To je naravno samo izgovor. A bila sam blizu kada su prime-tili strele zabijene u tvoju kuću."

„Prokletstvo!" rekoh. „Zaboravio sam. Moram da uradim nešto po tom pitanju."

„Treba sada da idem da bih zakopale neke sitnice", rekla je. „Pokušaću da se kasnije vidimo."

„Da, i ja imam neka posla da obavim."

Još jednom sam obišao a onda izašao da oteglim in-spektora još malo dalje. Kako sam to radio u obe situacije, verujte mi daje lakše kada su ukrućeni nego kada su mlitavi, a sada je ponovo mlitav.

Veče. Džek je hteo da ponovo izađemo. Kada se do-đe do ove tačke u Igri uvek ima nekoliko sitnica koje se nabavljaju u poslednjem trenu. Ovoga puta sve je bilo prepuno patrola, neki su hodali u parovima. Luda Džil je u jednom trenutku preletela iskrenuvši pri tom nekoliko vratova; kroz otvorena vrata kafane video sam Rastova samog za stolom, osim boce votke i čaše (pitam se šta se u ovim prilikama dešava sa Brzicom, ako je uopšte unutra); pacov koji je podsećao na Boboa muvao se u blizini, sa prstom na ustima. Oven se teturao sa prijateljima, lica nagaravljenih ugljenom prašinom, pevajući nešto nerazumljivo na velškom. Video sam Morisa sa perikom

obučenog kao žena, sa debelim slojem karmina kako visi u Mekebovom naručju.

„Vreme žurki", primeti Džek, ,,pre nego postane oz-biljno."

Covek sa povezom preko oka, masne kose, strašno hramajući i bledih ruku protetura, nudeći na prodaju olovke iz limene šolje. Odmah sam ga prepoznao, i pre nego je izronio iz magle, po mirisu sam znao da je to prerušeni veliki detektiv. Džek je od njega kupio olovku i velikodušno mu platio.

Promrmljao je: „Bog s vama, gosparu" i othramao dalje.

Ovoga puta je naša potraga bila izuzetno teška i moram da priznam da je moj gospodar podosta rizikovao. Dok smo bežali, a nekoliko policajaca nas gonilo uz pištanje zviždaljki sa naše leve strane otvoriše se vrata i poznati glas reče: „Unutra."

Ujurili smo, vrata su se tiho zatvorila i nekoliko tre-nutaka kasnije čuo sam kako su policajci projurili mimo nas.

„Hvala", čuo sam Džeka kako šapuće.

„Drago mije da mogu pomognem", odgovori Lari. „Izgleda da su svi noćas napolju."

„Pa, izgleda daje vreme tako", reče Džek, a njegov paket je počeo da lagano kapka.

„Imam peškir koji možete da iskoristite", reče Lari. „Hvala. Kako znate da mi treba?"

„Znam kako da ponešto naslutim", odgovori Lari. Ovoga puta nas nije pratio i ubrzo posle mosta izvi-nuo sam se i vratio do leša da ga još malo teglim. Nešto gaje našlo i ukralo nekoliko zalogaja ali je i dalje uglav-nom bio netaknut.

Dok sam se natezao s njim, mislim da sam čuo Grejmalkin glas kako me odnekud odozgora pozdravlja, ali čeljusti su mi bile pune i nisam hteo da prestanem sa poslom da bih pogledao nagore.