Erving Gofman Stigma

Dizajn korica: Mediterran Publishing Tehničko uređenje: Mediterran Publishing Copyrights © 1963. by Simon & Schuster, Inc.

Originally Published by Touchstone, a Division of Simon & Schuster, Inc.

All rights reserved. Copyrights © za srpsko izdanje

Mediterran Publishing, 2009. Sva prava zadržana.

CIP - KaTa/ioru3ai4nja y nyS/iMKaqujn BnônnoTeKa Mainqe cpncKe, Novi Sad

159-942-3

rOOMAH, E p B H H r

Stigma: zabeleške o ophođenju sa narušenim identitetom, Erving Gofman; sa engleskog prevela Minja Janković.

Novi Sad : Mediterran Publishing, 2009 (Novi Sad:ArtPrint). -165 str.; 21 cm. - (BibliotekaArhetip;knj.3)

Prevođ delà:

Stigma: Notes on the Managment of Spoiled Identity / Erving Goffman. Tiraž 500.

161165: Erving Gofman i društena konstrukcija stigme / Dušan Marinković. -Napomene i bibliografske reference uz tekst.

ISBN 978-86689-20-7

a) CTHfl - ncHxoÄOiiiKH acneKT

COBISS.SR-ID 238799367 Štampa: Art Print, Novi Sad

Mediterran Publishing Nikole Pašića 24, 21000 Novi Sad tel: +381.21.661.20.90 fax: +381.21.661.37.65 www.mediterran.rs e-mail: [email protected] Za sve informacije o ovom i drugim izdanjima

Mediterran Publishinga, kontakt: [email protected]

S T I G M A

Zabeleške o ophođenju

sa narušenim identitetom

MEDI

TERRAN

Erving Goffman

STIGMA

N O T E S ON THE M A N A G E M E N T OF SPOILED IDENTITY

Simon & Schuster, Inc. Originally Published by Touchstone, a Division of Simon & Schuster, Inc.

Predgovor

1. Stigma i društveni identitet

Preliminarni koncepti; Medu svojima i medu upućenima; Moralna karijera

2. Kontrola informacija i lični identitet

Diskreditovan i diskreditujući; Društvena informacija; Uočljivost; Lični identitet; Biografija; Biografija kroz druge; Prolaženje; Tehnike za kontrolu informacija; Pokrivanje

3. Otuđenje od grupe i ego identitet Podvojenost; Profesionalna predstavljanja; Odnosi u okviru grupe; Otuđenje van grupe; Politika identiteta

4. Sopstvo i njegov dvojnik

Devijacije i norme; Normalni devijant; Stigma i realnost

5. Devijacije i devijantnost Erving Gofman i

Za nešto više od jedne decenije u literaturi socijalne psiho-logije napisano je mnogo radova na temu stigme - situacija u kojoj pojedinac nije u potpunosti prihvaćen od strane društva.1 Ovaj rad je obogaćen ubačenim primerima iz korisnih kliničkih istraživanja2, a njihov okvir je primenjen na potpuno nove kate-gorije ličnosti.3

U ovom eseju4 želeo bih da ponudim prikaz nekih radova o stigmi, posebno popularne radove, da vidim u kojoj meri oni mogu da doprinesu sociologiji. Ovo ću sprovesti kroz izdvaja-nje materijala o stigmi iz ponuđenih čiizdvaja-njenica, pružajući uvid kako se ovaj materijal može ekonomično opisati u okviru jedne

1 Najpoznatiji među sociolozima, E. Lemert; medu psiholozima, K. Lewin, F. Heider, T. Dcmbo, R. Barker i B. Wright. Videti posebno: B. Wright, Phisical

Di-sability-A Psychological Approach (New York: Harper & Row, 1960), gde sam

našao mnogo vrednih citata i korisnih izvora.

2 Na primer: F. Macgregor, et al., Facial Deformities and Plastic Surgery (Spring-field, 111.: Charles C. Thomas, 1953).

3 Na primer: C. Orbach, M. Bard i A. Sutherland, „Fears and Defensive Adap-tations to the Loss of Anal Sphincter Control", Psychoanalytical Review, X L I V (1957), 1 2 1 - 1 7 5 .

4 Prethodna verzija rezimea izneta je u: M. Greenblatt, D. Levinson i R. Wil-liams, The Patient and the Mental Hospital (New York: Free Press of Glencoe,

1975), pp. 5 0 7 - 5 1 0 . Kasnija verzija je prikazana u: Maclver Lecture at the Southern Sociological Society, Louisville, Kentucky, 13. april 1962. Pomoć za sadašnju verziju stigla je iz Centra za proučavanje zakona i društva (Center for the Study od Law and Society), University of California, Berkeley, uz potporu Predsedničkog komiteta za mladalačku delinkvenciju (Presidents Committee on Juvenile Delinquency).

konceptualne šeme i u razjašnjavanju odnosa stigme i subjek-ta koji je predmet devijacije. Ovaj zadasubjek-tak će mi omogućiti da formulišem upotrebu posebnog niza koncepata, onih koji sadr-že „socijalnu informaciju", informaciju koju pojedinac direktno prenosi o sebi.

Imam šesnaest godina i ne znam šta da radim i jako bi mi zna-čilo da mi vi kažete šta da radim. Kada sam bila mala devojčica sve mi nije izgledalo tako strašno, zato što sam se nekako navikla na to da me deca iz bloka ismevaju, ali sada bih želela da imam momka kao i ostale devojke i da izlazim subotom uveče, ali nije-dan dečak ne želi da me izvede, jer sam rođena bez nosa - iako dobro plešem, dobro sam građena i tata mi kupuje lepu odeću.

Po čitav dan sedim, gledam se i plačem. Imam ogromnu rupu nasred lica koja plaši ljude, čak i mene, tako da ne mogu kriviti momke što ne žele da me izvedu. Moja mama me voli, ali strašno se rasplače kad me pogleda.

Šta sam ja to učinila da zaslužim tako strašnu sudbinu? Čak i da sam uradila neke loše stvari, nisam uradila ništa pre nego što sam napunila godinu dana, a rođena sam ovakva. Pitala sam tatu da mi da objašnjenje, ali on isto kaže da ne zna, ali da sam možda uradila nešto loše u drugom svetu pre nego što sam rođena ili sam možda kažnjena zbog grehova koje je on počinio. Ja u to ne veru-jem, zato što je on dobar čovek. Da li bi trebalo da se ubijem?

Iskreno vaša,

Očajnica"

* Iz: Nathanael West. Miss Lonelyhearts, pp. 14-15. Copyright © New

Stigma i društveni identitet

rci, koji su se u velikoj meri služili vizuelnim sredstvima, uveli su termin stigma koji se odnosio na telesne oznake, osmišljene da istaknu ono što je neobično ili loše kad je u pitanju moralni status obeleženog. Belezi su usecani u telo ili su dobijani spaljivanjem određenih mesta na telu, i obaveštavali su da je onaj ko nosi beleg rob, kriminalac ili izdajnik - okaljana osoba, ritu-alno zagađena, osoba koju treba izbegavati, naročito na javnim mestima. Kasnije, u periodu hrišćanstva, dodata su još dva sloja metaforičkog značenja ovom terminu: prvi se odnosio na tele-sne oznake svete milosti koja je imala formu eruptivnog cvetanja po koži, drugi je bio medicinska aluzija na ovu versku aluziju i odnosio se na telesne pokazatelje fizičkog poremećaja. Danas se ovaj termin koristi u prvobitnom, doslovnom smislu, ali se odnosi više na samu osramoćenost nego na fizički pokazatelj te osramoćenosti. Osim toga, dogodila se promena u pogledu vrste osramoćenosti koja pobuđuje pažnju. Oni koji se bave proučava-njem ove problematike nisu se mnogo trudili da opišu struktu-ralne preduslove stigme, niti da definišu sam koncept. Izgleda da je, iz tog razloga, neophodno da pokušam na samom početku da prikažem neke opšte tvrdnje i definicije.

Preliminarni koncepti

Društvo uspostavlja načine kategorizacije ličnosti i određuje grupu karakteristika koje se smatraju uobičajenim i prirodnim za pripadnike svake od ovih kategorizacija. Društveni okviri ustanovljavaju kategorije ličnosti koje će se ovde verovatno za-teći. Određena rutina u društvenim odnosima u ustanovljenim okvirima omogućava nam da se odnosimo prema predvidivim drugima, bez ulaganja naročite pažnje i bez mnogo razmišljanja. Kada nam se približi neki stranac, onda će nam najpre njegov izgled omogućiti da odredimo kojoj kategoriji pripada i koje su njegove karakteristike, njegov „društveni identitet" - da upotre-bim pojam koji je adekvatniji od pojma „društveni status", jer su lične karakteristike, na primer „poštenje", takođe obuhvaćene, kao i strukturalne karakteristike poput „zanimanja".

Mi se oslanjamo na ove pretpostavke koje imamo, transfor-mišući ih u normativna očekivanja, u pravedno postavljene za-hteve.

Naravno, mi nemamo svest o postavljanju ovih zahteva niti imamo svest koji su to zahtevi, sve dok se ne aktivira pitanje da li će ti zahtevi biti ili neće biti ispunjeni. Tek tada ćemo verovatno shvatiti da sve vreme mi stvaramo određene predodžbe o onome šta bi osoba koja je pred nama trebalo da bude. Stoga, bismo zahteve koje stvaramo mogli nazvati zahtevima koji su stvoreni „kroz utisak", a karakter koji mi imputiramo osobi mogao bi se posmatrati kao imputacija nastala u mogućem posmatranju -karakterizacija „kroz utisak", virtuelni društveni identitet. Odre-đena kategorija i karakteristike koje bi se pokazale kao stvarne zvale bi se stvarni društveni identitet.

Dok stranac stoji pred nama, može se pokazati da on posedu-je karakteristike koposedu-je ga čine drugačijim od ostalih u kategoriji osoba koje su ponuđene kao izbor za njega, i daje on ona manje poželjna vrsta - do ekstrema, osoba koja je potpuno loša, opasna ili slaba. Tako se on u našem umu svodi, od celovite i uobičajene osobe, na osobu koja je pokvarena, bezvredna. Takva

karakte-ristika je stigma, naročito kada je efekat diskreditovanja sna-žan; ponekad se naziva neuspehom, nedostatkom, hendikepom. Ovo stvara posebnu diskrepanciju između virtuelnog i stvarnog društvenog identiteta. Treba naglasiti da postoje drugi oblici diskrepancije između virtuelnog i stvarnog društvenog identi-teta, na primer tip koji nas navodi da preklasifikujemo osobu iz jedne društveno predviđene kategorije u drugu, ali jednako dobru predvidivu osobu, i tip koji nas navodi da izmenimo svoju procenu osobe nabolje. Takođe treba imati u vidu da nisu sve nepoželjne karakteristike sporne, već samo one koje su suprotne našem stereotipu o tome šta bi određeni tip osobe trebalo da bude.

Pojam stigma će se koristiti da označi karakteristiku koja je duboko diskreditujuća, no treba shvatiti da je tu zapravo potre-ban jezik odnosa, a ne karakteristika. Karakteristika koja stigma-tizuje jedan tip onih koji je poseduju može se pokazati potpu-no beskorispotpu-nom kod drugog, i stoga ona sama po sebi nije ni pohvalna ni sramotna. Na primer, u Americi ima poslova koje obavljaju osobe koje nemaju očekivano univerzitetsko obrazo-vanje i skrivaju ovu činjenicu, kao što ima poslova koje obavljaju osobe sa višim obrazovanjem i isto tako skrivaju tu činjenicu da ne bi bili proglašeni gubitnicima ili autsajderima. Isto tako, dečak iz srednje klase neće osećati grižu savesti ako ga vide kako posećuje biblioteku; profesionalni kriminalac, međutim, piše:

Sećam se da se desilo, ne jednom, na primer, da, kad idem u javnu biblio-teku koja se nalazi u blizini moje kuće, pogledam preko ramena nekoliko puta pre nego što stvarno uđem, da bih bio siguran kako niko ko me pozna-je ne stoji u blizini i gleda kako ulazim.1

Isto tako, osoba koja želi da se bori za svoju zemlju može da prikrije neki svoj fizički nedostatak, kako se njen fizički status ne bi diskreditovao; u slučaju da možda ta ista osoba postane ogor-čena i poželi da više ne služi armiju, može obezbediti sebi prijem 1 T. Parker and R. Allerton, lite Courage of His Convictions (London: Hutchin-son & Co., 1962), p. 109.

u vojnu bolnicu, gde bi bila diskreditovana ukoliko se ustanovi da nema akutnu bolest.2 Stigma zaista predstavlja posebnu vrstu odnosa između karakteristike i stereotipa, mada nemam nameru to da naglašavam, delimično i zato što postoje bitne karakteristi-ke koje su svugde u svetu diskreditujuće.

Pojam stigme i sinonimi ovog pojma sadrže dvostruku per-spektivu: da li stigmatizovana osoba smatra da je ono po čemu se razlikuje od ostalih već poznato i uočljivo na prvi pogled ili sma-tra da oni koji su prisutni o tome ništa ne znaju, niti mogu išta da primete? U prvom slučaju osoba je u poziciji diskreditovanog, a u drugom slučaju u stanju koje diskredituje. Ovde postoji bit-na razlika, mada će dotičbit-na stigmatizovabit-na osoba bit-najverovatnije iskusiti obe situacije. Započeću najpre sa situacijom kad je osoba diskreditovana, a zatim preći na stanje koje diskredituje, no neću uvek razdvajati ova dva stanja.

Mogu se izdvojiti tri različita tipa stigme. Prvi je telesna una-kaženost - razni deformiteti tela. Zatim postoji slabost karaktera koja se ispoljava kao slaba volja, dominantne ili neprirodne stra-sti, sumnjiva ili kruta verovanja, nepoštenje, što je sve izvede-no iz zabeleženih slučajeva, na primer mentalizvede-nog poremećaja, pritvora, zavisnosti, alkoholizma, homoseksualnosti, nezaposle-nosti, pokušaja samoubistva i radikalnog političkog ponašanja. Konačno, postoji plemenska stigma, nacionalna i verska, koja predstavlja takvu vrstu stigme koja se prenosi s kolena na koleno 1 jednako zahvata sve članove porodice.5 U svim ovim različitim primerima stigme, uključujući i one koje su Grci tako imenovali, nalaze se iste sociološke karakteristike: osoba koja bi lako mogla biti prihvaćena u uobičajenim društvenim odnosima poseduje 2 U vezi sa ovim videti pregled koji je sastavio M. Meitzer, „Countermanipula-tion through Malingering", u: A. Bilderman and H. Zimmer, eds., Hie

Manipula-tion of Human Behavior (New York: John Wiley & Sons, 1961), pp. 277-304.

3 U skorijoj istoriji, posebno u Velikoj Britaniji, pripadnost nižoj klasi je pred-stavljala bitnu plemensku stigmu, kao što su grehovi roditelja, ili bar milje iz kog su roditelji potekli, što se prenosilo na dete ukoliko je dete podizano na neodgo-varajući način, daleko iznad svojih počelnih korena. Odnošenje prema klasnoj stigmi je, naravno, centralna tema engleskih romana.

neku crtu koja se izdvaja i doprinosi da drugi napuste tu osobu i zanemare njene ostale karakteristike. Ta osoba poseduje stigmu, neželjenu različitost koja uslovljava naša očekivanja. Nas, i one koji se ne ograđuju na negativan način od specifičnih očekivanja, zvaću normalnim.

Stavovi koje mi normalni zauzimamo prema osobi koja nosi stigmu, i akcije koje preduzimamo u vezi s njom, su opštepozna-ti, pošto su to reakcije koje milosrdni društveni čin čini mekšim ili ispravnijim. Po pravilu, mi, naravno, verujemo da osoba sa sti-gmom nije ljudsko biće. Usled ovakve pretpostavke mi sprovo-dimo razne oblike diskriminacije, putem kojih veoma efikasno, mada često nesvesno, smanjujemo mogućnosti u životu te osobe. Mi stvaramo teoriju stigme, ideologiju kojom objašnjavamo in-feriornost te osobe i stepen opasnosti koji ta osoba nosi, ponekad racionalizujući svoj neprijateljski stav koji je baziran na drugim razlikama, kao što je različita klasna pripadnost.4 Upotrebljava-mo različite pojUpotrebljava-move vezane za stigmu, kao što su bogalj, đubre, moron, u našoj svakodnevnoj komunikaciji kao metafore i slike, naravno bez razmišljanja 0 pravom značenju ovih reči.5 Skloni smo da pripisujemo mnogobrojne nedostatke na osnovu nekog osnovnog nedostatka,6 a istovremeno da pridodaj emo neke po-željne ali nevoljne karakteristike, često natprirodne, poput „še-stog čula" ili „uvida":7

4 D. Riesman, „Some Observations Concerning Marginality", Phyton, Second Quarter, 1 9 5 1 , 1 2 2 .

5 Slučaj mentalnih pacijenata opisan je u radu T. J. Šefa (Scheff).

6 O problematici vezanoj za slepe, videti: E. Henrich and L. Kriegel, eds.,

Expe-riments in Survival (New York: Association for the Aid of Crippled Children,

1961). pp. 152 and 186; i: H. Chevigny, My Eyes Have a Cold Nose (New Haven, Conn.: Yale University Press, paperbound, 1962), p. 201.

7 Po recima jedne slepe žene: „Zamolili su me da okaraklerišem parfem, prven-stveno zbog činjenice da ljudi koji su slepi imaju posebno osetljivo čulo mirisa". Videti: T. Keitlen (with N. Lobsenz), Farewell to Fear (New York: Avon, 1962), p. 10.

Neki ljudi se ustručavaju da dodirnu ili usmere šlepu osobu, dok drugi to što osoba ne može da vidi proširuju na kompletnu nesposobnost, tako da viču na šlepu osobu kao da je gluva ili pokušavaju da je podignu kao da je bogalj. Ljudi koji se suočavaju sa slepima mogu posedovati čitav niz ubeđe-nja koja su se ustoličila kao stereotipi. Na primer, mogu misliti da su slepi predmet jedinstvenog suda, smatrajući da slepe osobe primaju informacije preko posebnih kanala koji drugima nisu dostupni.8

Pored toga, možemo shvatiti njegov odbrambeni stav, vezan za situaciju u kojoj se nalazi, kao direktan izraz njegovog nedostat-ka i smatrati da taj nedostatak i njegov stav predstavlja pravednu kaznu za nešto što je počinio on sam, njegovi roditelji ili njegovo pleme, i u tome naći opravdanje za način na koji ga tretiramo.9

Pređimo sad sa normalnog na osobu naspram koje utvrđujemo njegovu normalnost. Izgleda daje generalno tačno da pripadnici neke društvene kategorije mogu u velikoj meri doprineti da se standardizovan stav oko kojeg se i oni i ostali slažu ne odnosi direktno na njih. Tako se može dogoditi da neki biznismen može očekivati ženstveno ponašanje od ženskog osoblja ili asketsko ponašanje od monaha, a ujedno može smatrati da on sam nije obavezan da realizuje nijedno od ovih načina ponašanja. Postoji razlika u realizovanju norme i čistom podržavanju norme. Ovde se ne postavlja pitanje stigme, osim u slučaju kad postoje očeki-vanja na obe strane da oni koji pripadaju određenoj kategoriji ne treba samo da podržavaju određenu normu ponašanja, već i da je sprovode.

Isto tako se može desiti da osoba ne uspeva da živi onako kako mi to od nje očekujemo, i da bude relativno netaknuta zbog ovog neuspeha; izolovana svojim otuđenjem, zaštićena svojim sop-stvenim uverenjima osoba se oseća kao potpuno normalno ljud-sko biće, a mi smo ti koji zapravo nisu potpuna ljudska bića. Ta osoba nosi stigmu, no izgleda da je to uopšte ne dotiče niti oseća bilo kakvo kajanje zbog toga. Ovakva mogućnost se veliča u pri-8 A . Gowman, The War Blind in American Social Structure ( N e w York: Ameri-can Foundation for the Blind, 1957), p. 198.

merenim pričama o Menonitima, Ciganima, bestidnim podlaci-ma i veopodlaci-ma ortodoksnim Jevrejipodlaci-ma.

U Americi, izgleda, trenutno odvojeni sistemi časti polako nestaju. Stigmatizovana osoba je sklona da ima ista ubeđenja u pogledu identiteta kao i mi; ovo je nepobitna činjenica. Najdublji osećaj o tome šta je ona uslovljeno je njenim osećajem da je ona jedna „normalna osoba", ljudsko biće kao bilo ko drugi, te, prema tome, osoba koja zaslužuje i dobre izglede za uspeh i sreću.10 (Za-pravo, kako god, ona zasniva svoje zaključke na onome što ona određuje kao svako, ali svako iz odabrane društvene kategorije u koju se on neizostavno uklapa, na primer - svako ko je istog godišta, istog pola, istog zanimanja i tako dalje. Ipak, ona može primetiti da je, što je uglavnom sasvim tačno, bez obzira na to šta govori, drugi ne „prihvataju" i nisu spremni da s njom kon-taktiraju na „ravnopravnoj osnovi".11 Osim toga, standardi koje je ona prihvatila od šireg društva navode je da se intimno saživi sa onim što drugi vide kao njen neuspeh, neminovno izazivajući kod nje, makar i na momente, osećaj da ona zaista nije postigla ono što je trebala. Stid u tom slučaju postaje osnovna moguć-nost, i nastaje iz individualne percepcije jedne od sopstvenih karakteristika kao nešto što je loše ili nešto za šta ona spremno veruje da ne poseduje.

Prisustvo normalnih će verovatno pojačati ovaj rascep izme-đu samoočekivanja i onog što jeste, no samomržnja i samopot-cenjivanje se mogu isto tako pojaviti kad nema nikog osim nje i ogledala:

10 Pojam „normalno ljudsko biće" je možda utemeljen u medicinskom pri-stupu čoveku ili u tendenciji povećeg broja birokratskih organizacija, kao što je nacionalna država, da tretira sve članove u izvesnom smislu kao jednake. Bez obzira na poreklo, čini se da ovaj pojam pruža osnovnu predstavu kroz koju laici sebe posmatraju. Zanimljivo, konvencija je izgleda nikla kroz popularne životopise gde upitana osoba dokazuje svoju normalnost navodeći činjenicu da je stekla porodicu i izrodila decu i da s njima provodi Božić i Dan zahvalnosti.

11 Stav kriminalca o ovoj vrsti neprihvatanja prikazan je u: Parker and Aller-ton,op. cif., pp. 1 1 0 - 1 1 1 .

Kad sam konačno ustao... i shvatio da opet hodam, uzeo sam jednog dana ručno ogledalo i odšetao do velikog ogledala da se pogledam, i to sâm. Ni-sam želeo da iko bude uz mene... da iko vidi kako se osećam, pošto se gle-dam po prvi put. Nije bilo nikakvog glasa, nikakvog jauka; nisam vrisnuo u besu kad sam se video. Samo sam zanemeo. Ta osoba u ogledalu nikako nisam mogao biti ja. Iznutra sam se osečao kao zdrava, obična, srećna oso-ba - ali, jao, nikako ne kao ona osooso-ba u ogledalu! Ipak, kad sam okrenuo lice ka ogledalu, tamo su bile moje oči i posmatrale me, užarene od stida... kad tada nisam viknuo ili ispustio bilo kakav glas, postalo mi je jasno da o tome nikada ni s kim neću moći razgovarati, i zbunjenost i panika usled ovog mog otkrića su od tada ostali zaključani u meni, sami samcati, još dugo, dugo vremena.12

Uvek sam iznova zaboravljao šta sam video u ogledalu. To nikako nije mo-glo da prodre u samu unutrašnjost mog uma i da postane sastavni deo mene. Osećao sam kao da to nema baš nikakve veze sa mnom; to je bila samo maska. No, to nije bila dobrovoljna maska koju osoba stavi na sebe, i koja ima svrhu da zbuni druge ljude u vezi sa identitetom. Maska koju sam ja nosio stavljena mi je bez mog pristanka ili znanja, kao u bajkama, i ja sam sâm bio zbunjen što ona predstavlja moj identitet. Pogledao sam se u ogledalo i bio užasnut, jer nisam mogao sebe da prepoznam. Na mestu gde sam stajao, pun upornog romantičnog zanosa u sebi, kao da sam ja neka povlašćena osoba za koju je sve ostvarivo, ugledao sam stranca, sitnu, bed-nu, odvratnu figuru, sa licem koje je postalo, dok sam ga posmatrao, puno bola i rumeno od stida. To je bila samo maska, ali ona je na meni, zauvek. Ona je bila tu, tu je, bila je stvarna. Svaki od tih susreta bio je kao udarac u glavu. Nakon tih susreta bio sam ošamućen i nem i neosetljiv svaki put, sve dok se postepeno i tvrdoglavo moja uporna iluzija dobrobiti i lične lepote nisu opet razlili po meni i ja sam zaboravio na irelevantnu stvarnost i po-novo sam bio nepripremljen i ranjiv.13

Centralna karakteristika situacije u životu stigmatizovane osobe sad može da se odredi. Radi se o nečemu što se često, iako neodređeno, naziva „prihvatanjem". Oni koji s njom dolaze u do-12 K. B. Hathaway, The Little Locksmith (New York: Coward-McCann, 1943), p. 41, in: Wright, op. cit., p. 157.

13 Ibid., pp. 46-47. Za opšte tretmane negativnih emocija prema sebi, videti: K. Lewin, Resolving Social Conflicts, Part III (New York: Harper & Row, 1948); A Kardiner i L. Ovesey, The Mark of Oppression-. A Psychosocial Study of the

American Negro (New York: W. W. Norton & Company, 1951); i: E. H. Erikson, Childhood and Society (New York: W. W. Norton & Company, 1950).

dir ne ukazuju joj poštovanje i pažnju koje im nekontaminirani aspekti njenog društvenog identiteta nalažu da se pripreme da joj pruže, a njoj da se pripremi da to prihvati; ona pojačava ovo uskraćivanje smatrajući da zbog nekih svojih karakteristika to i zaslužuje.

Kako stigmatizovana osoba reaguje na ovakvu situaciju? Po-nekad je moguće da otvoreno pokuša da ispravi ono što vidi kao objektivan razlog svog neuspeha, kao kad se osoba sa fizičkim deformitetom podvrgne plastičnoj hirurgiji, šlepa osoba pribe-gne očnom tretmanu, nepismena osoba doškolovanju, homo-seksualac psihoterapiji. (Kad je takva popravka moguća, rezultat često ne bude sticanje potpunog normalnog statusa, već tran-sformacija od nekog sa određenom manom u nekog ko ima do-sje da je ispravio određenu manu.) Ovde treba navesti sklonost ka „bivanju žrtvom", što je rezultat izloženosti stigmatizovane osobe lažnim ispravljačima govornih mana, izbeljivačima kože, istezačima tela, onima koji vraćaju mladost (kao što je podmla-đivanje tretmanom belanca od jaja), onima koji nude ozdravlje-nje kroz veru, i sigurnost u govornim nastupima. Bilo da se radi o praktičnim tehnikama ili o prevari, traženje koje se često drži u tajnosti, koje nastaje kao rezultat, služi kao poseban pokazatelj ekstrema do kojih su stigmatizovane osobe spremne da idu, a otud i bol koji prati ove situacije koje ih vode u ove ekstreme.

Evo jednog primera:

Gospođica Pek [njujorški socijalni radnik, pionir za poteškoće sa sluhom] rekla je da su na početku šarlatani i lekari koji su želeli brzo da se obogate videli Savez [za poteškoće sa sluhom] kao svoje plodno lovište, idealno za promociju magnetskih kapi za glave, čudotvornih vibracionih sprava, ve-štačkih bubnih opni, duvača, inhalatora, masažera, čudotvornih ulja, balza-ma i drugih, garantovano delotvornih, dobrih i stalnih lekova za sve neizle-čive gluvoće. Reklamama za takve gluposti (sve do 1920, kada je Američko zdravstveno udruženje započelo istraživačku kampanju), koje rešavaju pro-bleme sluha, obilovala je dnevna štampa, čak i renomirani časopisi.14

14 F. Warfield, Keep Listening (New York: The Viking Press, 1975), p. 76. Videti takode: H. von Hentig, The Criminal and His Victim (New Haven, Conn.: Yale University Press, 1948), p. 101.

Stigmatizovana osoba takođe može pokušati da ispravi svoje stanje indirektno, tako što će uložiti mnogo ličnog napora da ovlada područjima onih aktivnosti koje su joj uobičajeno nedo-stupne zbog fizičkih uslovljenosti njenim nedostatkom. Ovo se može ilustrovati primerom hrome osobe koja uči ili ponovo uči da pliva, jaše, igra tenis ili leti avionom, ili primerom slepe osobe koja postaje stručnjak u skijanju i planinarenju.15 Mučno učenje se, naravno, povezuje sa mučnom izvedbom onog što je naučeno, kao kad osoba vezana za kolica uspe da se nade na podijumu za igru sa devojkom u nekoj vrsti plesne mimikrije.16 Konačno, osoba sa nekom sramnom različitošću može da prevazide ono što nazivamo realnošću i da upornim pokušajima uspe da posti-gne nekonvencionalnu interpretaciju odredenog karaktera svog društvenog identiteta.

Velika je verovatnoća da će stigmatizovana osoba iskoristiti svoju stigmu za „drugorazredne ciljeve", kao izgovor za svoje promašaje koji su joj se desili iz sasvim drugih razloga:

Godinama se na neki ožiljak, zečju usnu ili nos nepravilnog oblika gledalo kao na hendikep, a njegova uloga u socijalnom i emotivnom prilagođa-vanju je nesvesno sveobuhvatna. Upravo je na svoju „kuku" pacijent oka-čio sve svoje nepodobnosti, sva nezadovoljstva, odlaganja i sve neprijatne dužnosti koje podrazumeva društveni život, i došao je dotle da je postao ovisnik o njoj, ne samo kao načinu da se razumno izvuče od takmičenja, već kao načinu da se zaštiti od društvene odgovornosti.

Kada neko otkloni ovaj faktor hirurškim putem, ovaj pacijent je izbačen iz manje-više prihvatljive emocionalne zaštićenosti koju mu je taj nedostatak obezbedivao, i vrlo brzo otkriva, na svoje iznenađenje i nelagodu, da život nije mirna plovidba čak ni za one čija su lica nenagrdena i „obična". On nije spreman da se nosi sa ovom situacijom bez podrške svog „hendikepa", i po-stoji mogućnost da posegne za manje jednostavnom, ali sličnom zaštitom kroz mape ponašanja neurastenije, histeričnog obraćanja, hipohondrije ili stanja akutne uznemirenosti.17

15 Keitlen, op. cit., Chap. 12, pp. 1 1 7 - 1 2 9 and Chap. 14, pp. 1 3 7 - 1 4 9 . Takode videti: Chevigny, op. cit., pp. 85-86.

16 Henrich and Kriegel, op. cit., p. 49.

17 W. Y. Baker and L. H. Smith, „Facial Disfigurement and Personality", Journal

Takođe može videti sva iskušenja kroz koja je prošla kao pre-rušen blagoslov, naročito zbog verovanja da se kroz patnju uči o životu i ljudima:

Sada kad sam daleko od bolnice, mogu da procenim šta sam naučila [piše majka trajno onesposobljena dečjom paralizom]. Nije bila u pitanju samo patnja: bilo je to i učenje kroz patnju. Znam da se moja svest o ljudima produbila i povećala, da oni koji su mi bliski mogu da budu sigurni da sam spremna da im se okrenem čitavim umom i srcem i da usmerim svu svoju pažnju na njihove probleme. To sigurno nisam mogla naučiti trčeći po teniskom terenu.18

Prema tome, ona može da ponovo preispita ograničenja nor-malnih, kako kaže oboleli od multiple skleroze:

I zdravi umovi i zdrava tela mogu biti ubogaljeni. Činjenica da „normalni" ljudi mogu da se kreću, da vide, da čuju, ne znači da oni gledaju i da slušaju. Oni mogu biti u tolikoj meri slepi da nisu u stanju da vide šta im kvari sre-ću, toliko gluvi na molbe drugih za malo dobrote; kad o njima razmišljam, ne osećam da sam išta veći bogalj od njih nego što su oni. Možda na neki minimalan način ja mogu poslužiti kao sredstvo da im se otvore oči za lepotu kojom smo okruženi: topao pljesak ruke, razdragani glas, prolećni povetarac, muzika koja prija uhu, prijateljski naklon glavom. Ovi ljudi su mi važni i želim da verujem da im mogu pomoći."

Jedan slepi pisac piše:

To će odmah navesti na pomisao da postoje mnoge pojave koje umanjuju radost življenja mnogo snažnije nego slepilo, i ta pomisao će biti sasvim zdrava. U svetlu ove priče, možemo primetiti neke neadekvatnosti, kao, na primer, nesposobnost da se prihvati ljubav, koja može uveliko umanjiti ra-dost življenja do tačke nestajanja, što je mnogo veća tragedija nego slepilo. No, neobično je za čoveka koji pati od te boljke da je uopšte i svestan da boluje i stoga je samosažaljenje za njega nemoguća stvar.20

p. 57 ff., ilustruje primer čoveka koji koristi svoj veliki crveni nos kao ispomoć. 18 Henrich and Kriegel, op. cit., p. 19.

19 Ibid., p. 35.

A jedna hroma osoba:

Tokom života otkrila sam različite vrste hendikepa, koji nisu samo fizički i počela sam da uviđam da su reči ubogaljene devojke u pasusu iznad [reči ogorčenosti] mogle isto tako da izgovore neke mlade žene kojima nikad u životu nisu bile potrebne štake, žene koje su smatrale da su inferiorne i drugačije zato što su ružne ili zato što ne mogu da imaju decu, ili se osećaju bespomoćno pri povezivanju s ljudima, ili iz mnogo drugih razloga.21

Odgovori onih normalnih i stigmatizovanih, koji su do sada bili razmatrani, jesu oni koji se mogu pojavljivati duži vremenski period i u izolaciji od trenutnih kontakata između normalnih i stigmatizovanih.22 Ova knjiga se naročito bavi problematikom „kombinovanih kontakata" - momentima kad su stigmatizova-ne i normalstigmatizova-ne osobe u istoj „društvenoj situaciji", to jest, kad su usmerene jedne na druge, bilo kroz razgovor u susretu ili su se samo našli u istoj konkretnoj situaciji.

Sama pretpostavka da može doći do takvog kontakta može, naravno, navesti normalne i stigmatizovane da urede život tako da izbegnu takve situacije. Po svoj prilici, ovakvo odnošenje bi imalo veće posledice na stigmatizovane, jer bi s njihove strane trebalo mnogo više truda da se ovo izvede:

Pre nego što joj je nagrdeno lice amputacijom jednog delà nosa, gospoda Dover, koja živi sa jednom od svojih udatih ćerki, bila je nezavisna, topla i prijatna žena koja je volela da putuje, da ide u kupovinu i da posećuje mno-gobrojnu rodbinu. Naruživanje lica je uslovilo potpunu promenu u njenom načinu života. Prve dve ili tri godine retko je napuštala ćerkin dom, i više je volela da ostaje u svojoj sobi ili da sedi u dvorištu. „Srce me boli", rekla je, „moj život je zaključan."23

U nedostatku povratnog pozdravljanja u dnevnim odnosima sa drugima, izolovano sopstvo može postati sumnjičavo, depre-21 F. Carling, And Yet We Are Human (London: Chatto & Windus, 1962), pp. 2 3 - 2 4 .

22 Za dodatne informacije, videti: G. W. Allport, The Nature of Prejudice (New York: Anchor Books, 1958).

sivno, neprijateljski raspoloženo, uznemireno i zbunjeno. Nave-šću Salivanovu (Sullivan) verziju:

Svest o inferiornosti znači da je osoba nesposobna da izbaci iz svesti for-mulaciju nekog hroničnog osećaja one najgore vrste nesigurnosti, što znači da ta osoba pati od uznemirenosti, a možda i od nekog ozbiljnijeg proble-ma, ukoliko ljubomora predstavlja veći problem od uznemirenosti. Strah da je drugi ne poštuju zbog nečeg što iskazuje znači da je ta osoba nesi-gurna pri svakom kontaktu sa drugim ljudima; ova nesigurnost ne izbija iz nekih misterioznih i prerušenih izvora, kao što se dešava u velikom broju slučajeva uznemirenosti, već iz onih izvora za koje osoba zna da nema na-čina da to ispravi. Tu se radi o skoro fatalnom nedostatku samopouzdanja, pošto je sopstvo nesposobno da zamaskira ili isključi konačnu definiciju koja glasi: „Ja sam inferioran. Zato se neću dopasti ljudima i ja s njima ne mogu biti siguran".24

Kada se normalni i stigmatizovani nađu u direktnom kontak-tu, posebno kad postoji namera da se ostvari komunikacija, onda nastaje jedna od osnovnih socioloških scena; u mnogim slučaje-vima ovo su trenuci kada se sa uzrocima i posledicama stigme moraju suočiti obe strane.

Stigmatizovana osoba se može osetiti nesigurnom zbog na-čina na koji će je normalne osobe identifikovati i primiti.25 Ova situacija se može ilustrovati primerom jednog studenta sa fizič-kim nedostatkom:

Nesigurnost statusa osobe sa posebnim potrebama postoji u širokom nizu društvenih odnosa, pored onog koji se odnosi na nezaposlenost. Osoba koja je šlepa, bolesna, gluva, ubogaljena nikada ne može da bude načisto kakav će stav prema njoj imati neki novi poznanik, da li će to biti stav odbijanja ili prihvatanja, sve dok se kontakt ne ostvari. Upravo u ovakvoj poziciji nalazi

24 Iz: Clinical Studies in Psychiatry, H. S Perry, M. L. Gawel, and M. Gibbon, eds. (New York: W. W. Norton & Company, 1956), p. 145.

25 R. Barker, „The Social Psychology of Disability", Journal of Social Issues, IV (1948), 34, ističe da se stigmatizovane osobe koje „žive na sociopsihološkoj gra-nici" konstantno suočavaju sa novim situacijama. Takode videti: Macgregor et al., op. cit., p. 87, gde se navodi da oni koji pate od većih deformiteta imaju manje nedoumica oko toga kako će ih drugi primiti, nego oni čiji su deformiteti manje vidljivi.

se jedan adolescent, crnac svetle puti, osoba koja pripada drugoj generaciji emigranata, i žena koja radi posao koji pretežno rade muškarci.26

Nesigurnost se javlja ne samo zato što stigmatizovana osoba ne zna u koju od nekoliko kategorija će biti svrstana, već i onda kad joj sasvim odgovara mesto gde je smeštena, jer zna da je duboko u svojim srcima ti drugi možda definišu u smislu njene stigme:

Uvek imam osećaj da ljude kao što sam ja, koji se nisu ogrešili o zakon -čak i onda kad su drugi ljubazni prema njima, prijatni, sve vreme zaista, u dubini, ipak procenjuju kao kriminalce i nikako drugačije. Z a mene je kasno da budem nešto drugo od onog što sam sad, ali ipak snažno osećam da je to jedini način na koji mi pristupaju i da su potpuno nesposobni da me posmatraju kao nešto drugo.27

Kod stigmatizovanih osoba se uvek javlja taj osećaj: da ne zna-ju šta drugi „zaista" misle o njima.

Osim toga, tokom kombinovanih kontakata, stigmatizovana osoba će možda imati osećaj da je u „centru" pažnje28 i da mora ispoljiti samopouzdanje i voditi računa o utisku koji ostavlja u stepenu i u područjima ponašanja gde procenjuje da drugi to ne čine.

Isto tako, verovatno će je pratiti osećaj da su uobičajene mape za svakodnevnu interpretaciju događaja narušene. Može imati osećaj da se njeni minimalni uspesi mogu vrednovati kao izuzet-ni i vredizuzet-ni u određeizuzet-nim okolnostima. Profesionalizuzet-ni kriminalac ilustruje ovaj primer:

„Znaš, zaista je neverovatno da ti čitaš ovu vrstu knjiga, ja sam istinski zapanjen. Očekivao bih da čitaš trilere, knjige čije su korice sablasne, taj tip knjiga. A ti čitaš Kloda Koberna (Claud Cockburn), Hjua Klera (Hugh

26 Barker, op. cit., p. 33.

27 Parker and Allerton, op. cit., p. 1 1 1 .

28 Posebna vrsta samosvesti je analizirana u: S. Messinger et al., „Life as The-ater: Some Notes on the Dramaturgie Approach to Social Reality", Sociometry, X X V (1962), 9 8 - 1 1 0 .

Klare), Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir) i Lorensa Darela (Lawrence Durrell)!"

Vidite, on ovo uopšte nije smatrao uvredljivim komentarom. Zapravo, mi-slim da je smatrao da je samo iskren što mi govori kako je grdno pogrešio. I upravo takvo milosrđe dobijate od ispravnih ljudi, ako ste kojim sluča-jem kriminalac. „Zamisli to!" čude se. „Na neki način ti si kao i sva druga ljudska bića!" Da vam iskreno kažem, bez šale, dođe mi da mu iščupam grkljan.2'

Jedna šlepa osoba ilustruje sličnu situaciju:

Obavljanje običnih aktivnosti, poput nonšalantne šetnje ulicom, hvatanja graška na tanjiru, paljenja cigarete, više nije obično. On sad važi za jednu neobičnu osobu. Ako sve to obavi spretno i s lakoćom, ljudi izražavaju istu vrstu zaprepašćenja kao kad mađioničar izvuče zeca iz šešira.30

Na sličan način, sitni neuspesi ili slučajne nespretnosti mogu se, smatra on, interpretirati kao direktan izraz njegove stigmati-zovane različitosti. Bivši mentalni bolesnici, na primer, ponekad se plaše da se upuste u oštriju raspravu sa supružnikom ili po-slodavcem, zbog mogućnosti da se njihovo iskazivanje emocija ne protumači kao znak oboljenja. Osobe sa mentalnim poreme-ćajem suočavaju se sa sličnim situacijama:

Dešava se da, ukoliko osoba niskih intelektualnih mogućnosti upadne u neku vrstu neprilike, ona automatski sve pripiše „mentalnom defektu", dok se u slučaju da se isti problem desi osobi „normalne inteligencije" to ne smatra nikakvim naročitim simptomom.31

Devojka koja ima samo jednu nogu priseća se svog iskustva u sportu i daje sledeću ilustraciju:

29 Parker i Allerton, op. cit., p. 1 1 1 . 30 Chevigny, op. cit., p. 140.

31 L. A. Dexter, „A Social Theory of Mental Deficiency", American Journal of

Mental Deficiency, LXII (1958), 923. O mentalno defektnom kao

stigmatizova-noj osobi, videti: S. E. Perry, „Some Theoretical Problems of Mental Deficiency and Their Action Implications", Psychiatry, XVII (1954), 4 5 - 7 3 .

Pri svakom mom padu, gomila žena bi skočila, zagakala uzrujano poput go-mile usplahirenih gusaka. Kad se osvrnem unazad, cenim njihovu brižnost, ali tada sam bila ogorčena i strašno mi je smetalo njihovo uplitanje. Jer one su mislile da ne može da se desi nikakav rutinski problem u skijanju, ni-kakav štap, niti kamen, na koje bi mogla da nalete moja kolica. Unapred je formiran zaključak da sam pala zato što sam jadan, bespomoćan bogalj.32

Nijedna od njih nije uzviknula ljutito: „Taj opasni divlji mustang ju je zba-cio!" - što je tehnički i uradio. To je bilo kao u vreme mojih sablasnih odla-zaka na vožnju rolerima. Svi dobri ljudi bi povikali u horu: „Ta jadna, sirota devojka je pala!"33

U slučaju kad možemo konstatovati neuspeh stigmatizovane osobe već samim usmeravanjem pažnje na nju (uglavnom vi-zuelne) - kad u trenutku ona postaje diskreditovana, a ne dis-kreditujuća - velika je verovatnoća da će smatrati da mešanje sa normalnima u potpunosti izlaže njenu privatnost napadima,34 što se snažno očitava kad deca naprosto bulje u nju.35 Ovo sta-nje nelagode kad je u poziciji izloženosti, još više se uvećava u situacijama kad stranci sebi daju za pravo da s njom vode raz-govore u kojima pokazuju morbidnu znatiželju vezanu za njeno stanje ili kad nameću svoju pomoć koju ona niti želi, niti joj je potrebna.36 Neko bi mogao dodati da postoje klasične formule za ovakvu vrstu konverzacije: „Draga moja devojčice, kako si osta-la bez ruku?"; „Moj ujak je bio bez ruku, i mislim da sve znam o tvojim mukama"; „Znaš, oduvek sam govorila da su ljudi bez ruku sjajni porodični ljudi koji dobro brinu o svojima"; „Kaži mi kako uspevaš da se kupaš bez ruku?" Ovakve primedbe ukazuju na to da stigmatizovanoj osobi može da priđe bilo koji stranac, po svojoj volji, ukoliko saoseća sa osobama koje imaju ovu vrstu problema.

32 Baker,Out on a Limb (New York: McGraw-Hill Book Company, n.d.), p. 22. 33 Ibid., p. 73.

34 Ova tema je dobro obrađena u: R. K. White, B. A. Wright and T. Dembo, „Studies in Adjustment to Visible Injuries: Evaluation of Curiosity by the Inju-red", Journal of Abnormal and Social Psychology, XLIII (1948), 1 3 - 2 8 . 35 Na primer: Henrich and Kriegel, op. cit.,p. 184.

Znajući sa čime može da se suoči stigmatizovana osoba u kombinovanim socijalnim situacijama, osoba može unapred odgovoriti odbrambenim povlačenjem. Ovo se može ilustrovati kroz rane studije nekih nezaposlenih u Nemačkoj za vreme de-presije, kroz reči jednog 43-godišnjeg zidara.

Kako je teško i ponižavajuće nositi naziv nezaposlenog čoveka. Kad iza-đem, ja hodam gledajući u zemlju, jer se osećam potpuno inferiornim. Dok hodam ulicom, čini mi se da ne mogu da se uporedim ni sa jednim proseč-nim građaninom, da svako upire prstom u mene. Instinktivno se trudim da nikog ne sretnem. Nekadašnji poznanici i prijatelji iz boljih vremena više nisu srdačni. Ravnodušno me pozdrave kad se sretnemo. Više me ne nude cigaretom, a njihove oči kao da govore: „Ti to ne zaslužuješ, ako ne radiš".3'

Ubogaljena devojka daje nam ilustrativnu analizu:

Kad sam... počela sama da šetam ulicama našeg grada... dešavalo se da kad god moram da prođem trotoarom pored tri ili četiri deteta u grupi, deca viču na mene... Ponekad bi čak trčala za mnom, uz povike i ruganje. To je bilo nešto sa čime nisam umela da se nosim i činilo mi se nepodno-šljivim. ..

Jedno vreme ovakvi susreti na ulici ispunjavali su me hladnim užasom pre-ma svoj nepoznatoj deci...

Jednog dana sam iznenada shvatila da sam postala u tolikoj meri uplašena od sve dece, a ona su poput životinja osećala da ih se plašim, tako da su i najmirnija i najprijatnija deca, mojim sopstvenim strahom, bila potaknuta da me ismevaju.38

Umesto povlačenja, stigmatizovana osoba bi mogla da pokuša pristupiti kombinovanim kontaktima uz neprijateljsko razmeta-nje, no ovakav način može podstaći druge da uzvrate neprijatno na svoj način. Treba reći da se stigmatizovana osoba ponekad 37 S. Zawadski and P. Lazarsfeld,„The Psychological Consequences of Unemplo-yment", Journal of Social Psychology, V I (1935), 239.

38 Hathaway, op.cit., pp. 1 5 5 - 1 5 7 , u: S. Richardson, „The Social Psychological Consequences of Handicapping", neobjavljeni rad koji je predstavljen 1962. na Konvenciji Američkog sociološkog udruženja, Washington, D. C., 7 - 8 .

koleba između povlačenja i razmetanja, jureći od jednog načina do drugog, tako demonstrirajući osnovni način koji dovodi do toga da se obični kontakti licem u lice otmu kontroli.

Želim da kažem da će stigmatizovana osoba, bar ona koja je „vidljivo" stigmatizovana, imati posebne razloge da smatra da kombinovane socijalne situacije doprinose mučnim interakcija-ma. Ukoliko je ovo tačno, može se pretpostaviti da ćemo i mi koji se ubrajamo u normalne osobe ovakve situacije smatrati vrlo rizičnim. Imaćemo utisak da je stigmatizovana osoba ili su-više agresivna ili susu-više postiđena, i u svakom slučaju spremna da pridodaje značenje našim postupcima koje mi ne želimo. Mi sami možemo osetiti da smo, ukoliko pokažemo otvoreno saose-ćanje za njeno stanje, izneverili sebe, a opet, ako zanemarimo da ima nedostatak, postoji verovatnoća da joj nametnemo nemogu-ća očekivanja ili da nepromišljeno omalovažimo njene drugove sapatnike. Svaki mogući izvor nelagode za nju, kad smo s njom, može biti nešto za šta osećamo daje ona toga svesna, da je svesna da smo mi toga svesni, i čak da je svesna da smo mi svesni da je ona svesna svega; tada je na sceni večno povlačenje zajednič-kih obzira za koje Midova socijalna psihologija daje objašnjenje kako ga započeti, ali ne i kako ga završiti.

Zbog svega što unosimo, kako mi normalni, tako i oni sti-gmatizovani, u kombinovane socijalne situacije, razumljivo je da neće sve teći glatko. Mi ćemo verovatno pokušati da nastavimo, kao da ona sasvim odgovara tipu osobe koja se prirodno uklapa u datu situaciju, bilo da to znači da ćemo je tretirati kao nekog ko ima bolje karakteristike od onog što mi pretpostavljamo ili kao nekog ko ima gore karakteristike nego što mi pretpostavlja-mo. Ukoliko nijedan od ovih smerova nije moguć, onda ćemo je možda pokušati tretirati kao „nijedan tip", kao nekog za koga ne-ćemo upotrebiti ritualni zapis. Ona će, sa svoje strane, verovatno pratiti ove strategije, bar u početku.

Kao rezultat, pažnja će se potajno povući sa obaveznih meta, i samosvest i „druga svest" stupaju na scenu u interakcijskoj

pato-logiji - u nelagodi.39 Kao što je opisano u slučaju jedne osobe sa fizičkim hendikepom:

Bilo da se prema hendikepu odnosi otvoreno i taktično ili se, što je mnogo češći slučaj, otvoreno ne priznaje, osnovno stanje pretenciozne, ograničene svesti uslovljava da interakcija bude isključivo vezana za njega. Na taj na-čin, kao što mi je opisao jedan informator, jedan ili više poznatih znakova neprijatnosti i mučnine uglavnom su deo ovakve interakcije: mere opreza, svakodnevne reči postaju tabu, fiksirani pogled na nešto drugo, izveštačena lakoća, primetna brbljivost, neprimereno svečano držanje.40

U društvenim situacijama u kojima je prisutna osoba za koju se zna ili se pretpostavlja da ima stigmu mi ćemo verovatno pri-beći kategorizaciji koja je neodgovarajuća, te će i nama i toj osobi biti neprijatno. Naravno, obično postoji značajan pomak od ove početne tačke. Kako se stigmatizovana osoba češće suočava sa ovakvim situacijama nego mi, njoj će verovatno biti lakše da se snađe.

Među svojima i među upućenima

Već je ranije pomenuto da može postojati diskrepancija iz-među virtuelnog i stvarnog identiteta. Ova diskrepancija, kada se za nju zna i kad je očigledna, može dovesti do narušavanja društvenog identiteta te osobe; ona ima efekat odvajanja osobe od društva i od nje same, tako da je osoba diskreditovana i su-očena sa svetom koji je ne prihvata. U nekim slučajevima, kao u slučaju osobe koja je rođena bez nosa, ona može da ide kroz život osećajući da je jedina takva osoba na svetu i da je čitav svet protiv nje. U većini slučajeva, naravno, osoba će shvatiti da ipak postoje ljudi koji saosećaju s njom i koji su spremni da usvoje 39 Za kompletan uvid, videti: E. Goffman, „Alienation from Interaction",

Hu-man Relations, X (1957), 47-60.

40 F. Davis, „Deviance Disavowal: The Management of Strained Interaction by the Visibly Handicapped", Social Problems, IX (1961), 123. Takode videti: White, Wright and Dembo, op. cit., pp. 26-27.

njeno gledište i da dele njen osećaj da je i ona ljudsko biće i „su-štinski" normalna osoba, bez obzira na izgled i na svoje sumnje u samu sebe. Razmotrićemo dve kategorije ovog tipa.

U prvu grupu spadaju oni koji dele s njom njenu stigmu. Zna-jući iz svog iskustva šta znači imati određenu stigmu, neki od njih mogu biti od pomoći kroz davanje uputstava vezanih za trikove zanata i kad su u pitanju određene tužaljke kojima se može okrenuti zbog moralne podrške i zbog utešnog osećaja da je kao kod kuće, gde se oseća opušteno, prihvaćena kao osoba koja zaista jeste kao bilo koja druga normalna osoba. Evo jednog primera iz studija nepismenih:

Postojanje različitog vrednosnog sistema medu ovim osobama oslikava se kroz njihovo ponašanje kada nepismeni međusobno komuniciraju. Ne samo da se oni od neizražajnih i zbunjenih jedinki, kakve se često pojavlju-ju u širim zajednicama, pretvarapojavlju-ju u izražajne osobe pune razumevanja kad su u svojoj grupi, i uz to se izražavaju u institucionalnom smislu. Međusob-no oni imaju čitav univerzum reakcija. Oni formiraju i prepoznaju simbole prestiža i osramoćenosti; vrednuju relevantne situacije u smislu svojih sop-stvenih normi i na svoj sopstveni način: pri međusobnim odnosima maska uglađenog prilagođavanja spada.41

Još jedan primer osobe koja ima problem sa sluhom:

Sećam se kako je bilo opušteno u školi Niči (Nitchie School), sa ljudima koji probleme sa sluhom doživljavaju kao nešto sasvim obično. Želela bih da upoznam neke ljude koji će isto tako običnim smatrati i slušne aparate. Bilo bi veliko olakšanje kad bih mogla biti u mogućnosti da podesim jačinu zvuka na mom aparatu, a da ne brinem da li me neko posmatra ili ne. Da prestanem razmišljati o tome da li se primeti gajtan koji je iza mog vrata. Kakva bi radost bila nekome glasno reći: „Hej, baterija mi je prazna!"42

Među svojima, stigmatizovan pojedinac može da iskoristi svoj nedostatak kao temelj za organizovanje života, ali mora da svede sebe na polusvet da bi to uradio. Tu može do kraja razviti svoju 41 H. Freeman and G. Kasenbaum, „The Illiterate in America", Social Forces, X X X I V (1956), 374.

tužnu priču o razlozima zašto ima stigmu. Evo objašnjenja koja je iznela jedna mentalno zaostala osoba u pokušaju da bude pri-mljena u instituciju gde su slični njoj:

(i) „Upao sam u bandu. Jedne večeri smo pljačkali benzinsku pumpu i paj-kani su me uhvatili. Ja tu ne pripadam." (2) „Kapiraš, ja uopšte ne bi trebalo da sam ovde. Ja sam epileptičar, ja nemam ništa s ovim ljudima." (3) „Moji roditelji me mrze i oni su me ovde smestili." (4) „Kažu da sam lud. Ja nisam lud, ali čak i da jesam, ja nemam ništa s ovim gubitnicima."43

S druge strane, možda su takvom pojedincu priče njegovih sapatnika dosadne, i čitava stvar oko bavljenja zastrašujućim pričama, fokusiranjem na superiornost grupe, na priče varalice, ukratko - fokusiranje na „problem", predstavlja jednu od kazni što ih ima. Iza ovog usmeravanja na problem je, naravno, per-spektiva koja se ne razlikuje mnogo od normalne pošto je speci-jalizovana za jedan sektor:

Svi smo skloni da ljudima pripisujemo one karakteristike koje su nama bit-ne ili obit-ne za koje verujemo da moraju biti od opšte važnosti. Ako upitate nekog ko je bio Franklin D. Ruzvelt (Roosevelt), verovatno će vam odgo-voriti da je on bio 32. predsednik Sjedinjenih Američkih Država, a ne da je bio čovek koji je patio od dečje paralize, mada bi mnogi ljudi pomenuli njegovu dečju paralizu kao dodatnu informaciju, smatrajući zanimljivom činjenicu da je i pored ovog hendikepa uspeo da stigne do Bele kuće. Neki bogalj bi, naravno, verovatno odmah pomislio na paralizu gospodina Ru-zvelta, pri pomeni njegovog imena.44

Po sociološkim studijama stigmatizovanih osoba, svaka je obično deo neke zajednice, koju obično potpomažu pripadnici određene kategorije. Ovde se, svakako, može naći kompletna mapa raznih grupa i tipova njihovog funkcionisanja. Kod ljudi sa govornom manom specifičnost poremećaja, po svemu sude-43 R. Edgerton and G. Sabagh, „From Mortification to Aggrandizement: Chan-ging Self-Concepts in the Careers of the Mentally Retarded", Psychiatry, X X V (1962), 268. Za ostale komentare o tužnim pričama videti: E. Goffman,„The Mo-ral Career of the Mental Patient", Psychiatry, XXII (1959), 1 3 3 - 1 3 4 .

ći, obeshrabruje formiranje bilo kakve grupe.45 Granični slučaj u pogledu okupljanja u grupu su bivši mentalni bolesnici - jako je mali broj onih koji su spremni da podrže zdravstvene klubove za mentalne poremećaje, uprkos bezazlenim nazivima klubova koji omogućavaju članovima da se okupe pod jednim krovom.46 Postoje klubovi za zajednička okupljanja radi samopomoći, koje su osnovali razvedeni, starije osobe, gojazne osobe, fizički hendikepirane,47 sa ileostomijom i kolostomijom.48 Postoje stam-beni klubovi, koji uključuju i hranu i stanovanje, dobrovoljni do izvesnog stepena, osnovani radi pomoći bivšim alkoholičarima i bivšim ovisnicima. Postoji nacionalna asocijacija AA koja svojim članovima pruža kompletnu pomoć, sve do organizacije načina života. U velikom broju slučajeva ovakve asocijacije predstavlja-ju završni stepen ulaganja napora u određene postavke osoba i grupa, i omogućavaju proučavanje socijalnih pokreta.49 Postoje mreže zajedničkih potreba koje su osnovali bivši robijaši iz istog zatvora ili popravnog doma, a jedan takav primer je društvo za 45 E. Lemert, Social Pathology (New York: McGraw-Hill Book Company, 1951), p. 1 5 1 .

46 Opšte istraživanje je dato u: H. Wechsler, „The Expatient Organization: A Survey", Journal of Social Issues, X V I ( 1960), 4 7 - 5 3 . Naslovi uključuju: Recovery, Inc., Search, Club 103, Fountain House Foundation, San Francisco Fellowship Club, Center Club. Za studije jednog takvog kluba, videti: D. Landy and S. Singer, „The Social Organization and Culture of a Club for Former Mental Patients",

Human Relations, XIV (1961), 3 1 - 4 1 . Videti takode: M. B. Palmer, „Social

Reha-bilitation for Mental Patients", Mental Hygiene, XLII (1958), 24-28. 47 Videti: Baker, op. cit., pp. 1 5 8 - 1 5 9 .

48 D. R. White, „Patim od ileostomije... Voleo bih da to nije tako. No, naučio sam da to prihvatim i da živim normalan, pun život", American Journal of

Nur-sing, LXI (1961), 52: „Trenutno klubovi za osobe sa ileostomijom i kolostomijom

postoje u 16 država i Distriktu Kolumbija, kao i u Australiji, Kanadi, Engleskoj i Južnoj Africi".

49 Warfield, op. cit., pp. 1 3 5 - 1 3 6 , opisuje novogodišnju proslavu (1950) oso-ba koje imaju problema sa sluhom, uz prikaz svake naredne generacije, kao i predstavnike svake odvojene organizacije. Na ovaj način dostupna je komple-tna rekapitulacija istorije ovog pokreta. Za komentare o internacionalnoj istoriji pokreta, videti: K. W. Hodgson, The Deaf and their Problems (New York: Philo-sophical Library, 1954), p. 352.

koje se tvrdi da postoji u Južnoj Africi sastavljeno od odbeglih iz kažnjeničkog naselja u Francuskoj Gvajani;50 postoje već ustalje-ne mreže upoznavanja, kojima pripadaju ustalje-neki kriminalci ili ustalje-neki homoseksualci. Postoji, takode, i urbani milje koji čini jezgro in-stitucija koje obezbeđuju teritorijalnu bazu za prostitutke, narko-mane, homoseksualce, alkoholičare i druge osramoćene grupe, u koje ponekad spadaju i izopštenici različitih vrsta, a ponekad ne. Konačno, u gradovima postoje kompletne stambene zajednice, etničke, rasne, verske, sa visokom koncentracijom plemenski sti-gmatizovanih osoba (načelno drugačije od mnogih grupa koje formiraju stigmatizovane osobe), koje uključuju porodične za-jednice, ali ne i samce, kao bazične jedinice organizacije.

Ovde, naravno, postoji uobičajena konceptualna zabuna. Po-jam „kategorija" je veoma apstraktan, te može da se primeni na bilo koju skupinu, u ovom slučaju osobu sa određenom stigmom. Velik broj onih koji potpadaju u datu kategoriju stigme mogu se svesti na članstvo u nekoj „grupi" ili na ekvivalent „mi" ili „naši". Oni koji su van ove određene kategorije na sličan način mogu označiti ovu skupinu u terminima grupe. Naravno, u tom slučaju puno članstvo neće biti deo neke jedinstvene grupe, u strogom smislu te reci; oni ne poseduju kapacitet za kolektivnu akciju, niti stabilnu i sveobuhvatnu mapu međusobnih interakcija. Pri-metna je pojava da će pripadnici određene kategorije stigme imati tendenciju da se okupljaju u manje društvene grupe čiji će svi članovi poticati iz te jedne kategorije, a i ove grupe će biti deo organizacije svedene do određenog nivoa. Isto tako, kad se desi da jedan od članova dođe u kontakt sa drugim članom, oni će se odnositi jedan prema drugom kao prema pripadnicima iste „grupe". Pored toga, kad je član određene kategorije, za pojedin-ca postoji veća verovatnoća da sretne nekog drugog člana i da čak zasnuje vezu. Funkcija ove kategorije može biti da omogući članovima da formiraju grupu i zasnuju odnose, no svi članovi ovakve kategorije ne čine grupu - konceptualna finesa koja neće uvek biti jasno primećena u ovom eseju.

Bez obzira na to da li oni koji imaju određenu stigmu pred-stavljaju regrutnu bazu za zajednicu koja je ekološki udružena na neki način, velika je verovatnoća da će oni podržavati pred-stavnike i agencije koje ih zastupaju. (Zanimljiva je činjenica da ne postoji reč koja bi precizno imenovala činioce grupe, sledbe-nike, pristalice, one koji jesu ili samo podržavaju predstavnike.) Članovi mogu, na primer, imati kancelariju ili lobi koji će pružati podršku njihovom slučaju u štampi ili vladi, bilo da imaju svog „domaćeg" čoveka koji stvarno to ume, kao što to čine gluvi, sle-pi, alkoholičari, Jevreji ili neko s druge strane, kao u slučaju biv-ših robijaša i mentalno zaostalih.51 (Radne grupe koje služe istoj kategoriji ili stigmatizovanoj osobi mogu nekad biti suprotstav-ljene jedne drugima, i ova suprotnost će obično biti odraz razlike koja postoji u odnošenju prema stigmatizovanima i odnošenju prema normalnima.) Bitan zadatak koji imaju ovi predstavnici jeste da ubede javnost da koristi umerenije etikete za aktuelne kategorije:

U svom radu na procesu ubedivanja, osoblje Saveza [Njujorški savez za probleme sa sluhom] se složilo da koriste termine kao što su problemi sa sluhom, oštećen sluh, te gubitak sluha; da ne koriste reč gluv pri konver-zaciji, u korespondenciji i drugim dopisima, u predavanjima i javnim na-stupima. To je urodilo plodom. Njujork je generalno počeo da koristi novu terminologiju. Ispravno razmišljanje je krčilo sebi put.S2

Njihov drugi zadatak jeste da nastupaju kao „govornici" pred različitom publikom, kako normalnih tako i stigmatizovanih; oni rade na slučaju stigmatizovanih kada oni sami potiču iz grupe, i kad daju živi primer potpuno normalnog ostvarenja, važe za he-roje koji su uspeli da se prilagode i javno su odlikovani zbog toga što su dokazali da i ovakva osoba može biti kvalitetna osoba.

Često oni koji imaju određenu stigmu sponzorišu širenje edi-cija koje doprinose da se podele zajedničke emocije, koje učvr-51 Za primer, videti: Chevigny, op. cit.. Chap. 5, gde je prikazana situacija u slučaju slepih osoba.

šćuju i stabilizuju svest čitaoca o realnosti „njegove" grupe i njegovom pripadanju toj grupi. Ovde je formulisana ideologija članstva - njihovih nezadovoljstava, njihovih stremljenja i nji-hove politike. Navode se imena javno poznatih ličnosti koje su prijatelji „grupe", kao i imena neprijatelja, a takođe i informacije koje potvrđuju dobru ili lošu stranu ovih ljudi. Štampaju se pri-če o uspesima, pripri-če o junacima koji su uspeli da osvoje nova područja normalnog prihvatanja. Beleže se i užasavajuće priče, novije i one koje pripadaju istoriji, o krajnjim maltretiranjima od strane normalnih. Primeri moralnih priča su zastupljeni u formama biografija ili autobiografija i služe kao ilustracija nači-na koji je poželjan pri odnošenju sa stigmatizovanim osobama. Ova izdanja takođe služe kao forum koji predstavlja i podeljena mišljenja oko toga koji je najbolji način na koji se treba odnositi prema stigmatizovanoj osobi. Ako zbog svog nedostatka osoba ima potrebu za određenom vrstom pomagala, ona se ovde rekla-miraju i predstavljaju. Ova izdanja obezbeđuju tržište za slične knjige i pamflete.

Važno je istaći da, bar u Americi, bez obzira na to koliko je mala ili u kojoj meri je odsečena određena stigmatizovana ka-tegorija, načela njenih članova će biti na neki način javno pred-stavljena. Stoga se može reći da stigmatizovani Amerikanci teže tome da žive u krajnje definisanom svetu ma koliko bili nekul-turni. Ukoliko ne čitaju knjige o osobama koje su u sličnoj situ-aciji kao i oni, bar čitaju časopise i gledaju filmove; ako ni to ne rade, onda slušaju radio. Na ovaj način je njihov pogled, koji je intelektualno obrađen, dostupan većini stigmatizovanih osoba.

Ovde je neophodan komentar o onima koji predstavljaju neku stigmatizovanu kategoriju. Izdvajajući se kao neko ko je gromo-glasniji, malo poznatiji, ili bolje uključen u društvo od svojih sa-patnika, stigmatizovana osoba može smatrati da „pokret" okupi-ra čitav njen dan i da je ona sama postala profesionalac. Ovakav slučaj je ilustrovan primerom osobe sa oštećenim sluhom:

Čitavu 1942. skoro svakodnevno sam provodila u Savezu. Ponedeljkom sam šila sa jedinicom Crvenog krsta. Utorkom sam radila u kancelariji

ku-cajući, slažući fascikle i radeći na telefonskoj centrali. Sredom posle podne pomagala sam doktoru na klinici Saveza za prevenciju gubitka sluha u bol-nici za oči i uši na Menhetnu, posao koji sam posebno volela - vodila sam dokumentaciju dece koja su zbog prehlade glave, curenja iz uha, infekcije i mogućih problema sa sluhom kao posledicom dečjih bolesti imala dodatnu obuku, dobijala nove lekove i nove otološke tehnike da ne bi odrastala sa vatom u ušima. Četvrtkom posle podne sam prisustvovala časovima čita-nja sa usana za odrasle koje je organizovao Savez, a nakon časova svi smo igrali karte i pili čaj. Petkom sam radila na Biltenu. Subotom sam pravila sendviče sa salatom i jajima i spremala kakao. Jednom mesečno sam pose-ćivala sastanke Ženske pomoći, dobrovoljne grupe koju je 1 9 2 1 . osnovala gospoda Vendel Filips (Wendell Phillips) i druge žene otologa koje su bile zainteresovane da obezbeđuju fondove, promovišu članstvo i društveno predstavljaju Savez. Pravila sam omiljene stvari za šestogodišnjake za veče Svih svetih i pomagala pri posluživanju veterana za Dan zahvalnosti. Pisala sam božičnu poštu vezanu za donacije, pomagala pri adresiranju koverti i lepljenju markica, kačila nove zavese i popravila stari sto za pingpong; pra-tila sam mlade na plesu za Valentinovo i radila na tezgi za uskršnji bazar."

Može se reći da kad jednom osoba sa određenom stigmom postigne određeni nivo zaposlenosti, kad zauzme političku ili fi-nansijsku poziciju - zavisno od toga o kojoj se stigmatizovanoj grupi radi - otvara joj se nova karijera - ona postaje predstavnik svoje kategorije. Počinje da doživljava sebe kao nekog jako bit-nog i sve manje se oseća kao jedan od svojih. (Slabost stigme se može meriti stepenom bitnosti člana određene kategorije, a da se ipak uspe izbeći ova vrsta pritiska.)

Ponekad se navode dve stavke vezane za ovu vrstu profesio-nalizacije. Kao prvo, da bi stigma postala deo njihove profesije lideri grupe su u obavezi da posluju sa predstavnicima drugih kategorija, i da na taj način probiju zatvoreni krug svoje sopstve-ne kategorije. Umesto da im štaka služi kao oslonac, oni s njom igraju golf i tako, u smislu društvenog učešća, prestaju da budu predstavnici one grupe ljudi koju zastupaju.54

53 Warfield, op. cit., pp. 7 3 - 7 4 ; takode: Chap. 9, pp. 1 2 9 - 1 5 8 , gde je data ispovest iz života profesionalca. Opis života profesionalca koji je pretrpeo amputaciju, videti: H. Russel, Victory in My Hands (New York: Creative Age Press, 1949). 54 Od samog početka takve vode se mogu regrutovali iz krugova onih članova

Kao drugo, oni koji profesionalno zastupaju stavove svoje kategorije mogu uneti određeni stepen sistematične sklonosti u ovom predstavljanju, iz jednostavnog razloga što su dovoljno upućeni u problematiku svojim pripadanjem da bi o tome pisali. Mada će svaka kategorija imati profesionalce koji pripadaju ra-zličitim strujama, i mogu se zalagati za izdanja koja zagovaraju različite programe, postoji jedinstven prećutni dogovor da situ-acija pojedinca sa određenom stigmom zaslužuje pažnju. Bilo da pisac doživljava stigmu jako ozbiljno ili je ne predstavlja kao težinu, on je mora definisati kao nešto o čemu vredi pisati. Ovaj minimalni stav prihvatanja, čak i gde nema drugih, doprinosi tome da se učvrsti verovanje o stigmi kao osnovi za samoizgrad-njom. U ovom slučaju predstavnici nisu u ulozi zastupnika, jer ovu ulogu ne mogu da vrše oni koji ne obraćaju pažnju na svoju stigmu, ili koji su relativno neuki.

Ne želim da kažem da profesionalci obezbeđuju stigmatizova-noj kategoriji jedini način da se javnost uputi u njihovu životnu situaciju; postoje i drugi načini za to. Svaki put kad neko sa odre-đenom stigmom od sebe napravi spektakl tako što se ogreši o zakon, osvoji neku nagradu, ili postane broj jedan u svojoj kate-goriji, lokalna zajednica od toga može napraviti vest; ovakvi do-gađaji čak mogu postati vest u medijima šireg društva. U svakom slučaju, oni koji su deo obeležja stigme ove osobe, koja postaje zapažena, odjednom postaju dostupni normalnima, koji ih okru-žuju, i postaju predmet određenog stepena prenošenja zasluge ili sramote na njih same. Ovakva situacija lako odvodi život u svet publiciteta junaka i negativaca njihove vrste, gde njihova veza sa svetom biva označena uskom povezanošću sa bližnjima oko njih, uključujući i normalne i ostale, koji ih obaveštavaju kako se vrednuju pojedinci njihove vrste.

Pozabavio sam se jednim brojem pojedinaca od kojih stigma-tizovana osoba može da očekuje neku vrstu podrške: onima koji koji imaju ambiciju da napuste život člana grupe i imaju relativne mogućnosti da to i urade, i stvaraju ono što Lewin (op. cit., pp. 1 9 5 - 1 9 6 ) zove „rukovodstvo sa periferije".

dele njegovu stigmu i po toj osnovi se i sami definišu kao sti-gmatizovani. Drugu grupu čine oni - da pozajmim termin koji su nekad koristili homoseksualci - „upućeni", naime osobe koje su normalne, ali ih je neka naročita situacija uputila u tajni život stigmatizovanih pojedinaca i koji saosećaju s njima i koji se po stepenu prihvaćenosti osećaju kao privilegovani članovi klana. Upućene osobe su marginalci pred kojima osoba sa nedostat-kom nema osećaj stida niti ima potrebu da ispoljava samokon-trolu, zato što zna da je, uprkos nedostatku koji ima, doživljavaju kao običnu osobu, nalik bilo kojoj drugoj. Ovo je ilustrovano primerom iz života prostitutki:

Iako je ugled ne zanima, prostitutka, naročito kolgerla, je posebno osetljiva u uglađenom društvu, te ona van svog radnog vremena nalazi zaklon među boemskim umetnicima, piscima, glumcima, tobožnjim intelektualcima. Među njima ona važi za jednu nekonvencionalnu osobu, ali ne i senzaci-ju.55

Pre nego što prihvati stanovište onih sa određenom stigmom, normalna osoba koja ima mogućnost da postane upućena naj-pre mora da prođe kroz iskustvo promene u sopstvenom srcu, o čemu postoje mnogi zapisi.56 Nakon što saosećajna normalna osoba sebe otvori za one koji su stigmatizovani, često mora da čeka na njihovu potvrdu da može postati njihov privilegovani član. Nije dovoljno samo sebe ponuditi, morate biti prihvaćeni. Ponekad, ipak, završni korak mora, izgleda, preduzeti onaj nor-malan; sledeći primer to ilustruje:

Ne znam da li smem ili ne, ali ipak bih vam prepričao jedan događaj. Jed-nom sam upao medu crne momke mojih godina, sa kojima sam imao obi-čaj đa pecam. Kad sam počeo da se družim s njima, oni su veoma oprezno

55 I. Stearn, Sisters of the Night (New York: Popular Library, 1961), p. 181. 56 N. Mailer, „The Homosexual Villain", u: Advertisements for Myself (New York: Signet Books, 1960), pp. 200-205, daje primer ispovesti koja detaljno opi-suje cikluse verske zaslepljenosti, prosvetljujućeg isustva i konačno odbacivanje predrasuda kroz javno priznanje. Takođe videti: uvod Angusa Wilsona u: Car-ling, op. cit., zapis Wilsonovog redefinisanja bogalja.

koristili termin „crnja" u mom prisustvu. Vremenom, što smo češće pro-vodili vreme zajedno na pecanju, počeli su da se šale preda mnom, na-zivajući jedni druge „crnjama". Došlo je do istinske promene u njihovom korišćenju ove reči kada se šale, u odnosu na raniji otpor da ikad upotrebe reč „crnja".

Jednog dana, dok smo plivali, jedan momak me je gurnuo tobože grubo i ja sam mu rekao: „Poštedi me tih crnačkih fazona".

„Gade jedan", uzvratio mi je i nacerio se.

Od tada mi smo slobodno koristili reč „crnja", ali su se stare kategorije to-talno izmenile. Nikad, dok sam živ, neću zaboraviti taj osećaj u stomaku kad sam upotrebio reč „crnja" bez ikakvog ustezanja."

Jedan tip upućene osobe je ona čija upućenost proističe iz rada u nekoj ustanovi koja je orijentisana- na potrebe onih sa određenom vrstom stigme ili na mere koje društvo preduzima u vezi sa tim osobama. Na primer, bolničarke i fizioterapeuti mogu se ubrajati među upućene; oni mogu znati o nekom određenom tipu neke proteze više nego sam pacijent, koji mora naučiti kako da se njome služi a da se to što manje odrazi na prirodni stav figure. Zaposleni u delikatnim ustanovama su često upućeni, kao na primer uredni pipničari u barovima za homoseksualce, sobarice u javnim kućama.58 Policija, zbog stalnog kontakta sa kriminalcima, može biti upućena u sve što je vezano za krimi-nalitet, što je navelo jednog profesionalnog kriminalca da kaže: „... zapravo, policajci su jedini koji te osim drugih kriminalaca prihvataju takvog kakav si".59

Drugi tip upućene osobe je pojedinac koji je kroz društvenu strukturu povezan sa stigmatizovanom osobom - veza koja na-vodi šire društvo da osobe, na neki način, tretira kao pojedinač-ne. Iz tog razloga su odani supružnik mentalno zaostale osobe, ćerka bivšeg robijaša, roditelj bogalja, prijatelj slepog, porodica 57 Ray Birdwhistell, u: B. Schaffner, ed., Group Processes, Transaction of the Se-cond (1955) Conference (New York: Josiah Macy, Jr. Foundation. 1956), p. 171, 58 C. H. Rolph, ed., Women of the Streets (London: Seeker and Warburg, 1955), pp. 78-79.