Paraliza n. facialis-a nije česta u dečijem uzrastu. Etiološki faktori mogu biti različiti. U uzrastu novorođenčeta radi se o kongenitalnoj leziji, kada dolazi do insuficijencije samog m. depresor labii inferior-a usled njegove hipoplazije ili kompresije. Na porođaju može da dođe do traumatskog oštećenja n. facialisa. U sklopu Moebiusovog sindroma postoji obostrana paraliza VI I VII kranijalnog nerva udružena sa anomalijama lokomotornog aparata. Ova deca imaju nedostatak mimike, otežano gutaju i često imaju respiratorne disfunkcije. Uzrok nije poznat, ali se pretpostavlja da je vaskularne prirode. Takođe, genetska istraživanja nisu pronašla da je neki konkretan gen povezan sa Moebius-ovim sindromom. Deca koja imaju ovaj sindrom imaju i određjen stepen mentalne retardacije.
Kod starije dece može da dođe do Bellove paralize, čiji je uzrok nepoznat. Pretpostavlja se da pod dejstvom hladnoće dolazi do edema nerva koji u koštanom kanalu nema dovoljno mesta i trpi pritisak.
Lečenje je medikamentozno (vitaminska, ređe kortikosteroidi) i fizikalna terapija (termo i elektro, uključujući i elektrostimulaciju paralitičnih mišića).
3. Neuromišićna oboljenja
Neuromišićna oboljenja karakteriše slabost mišića i usled toga sklonost ka deformitetima. Fizijatrijsko lečenje je sastavni deo lečenja dece sa neuromišićnim oboljenjima. Ono je najčešće simptomatsko i preventivno. Neuromišićna oboljenja se dele na: oboljenja perifernog motornog neurona, centralnog motornog neurona, mišićne bolesti, bolesti neuromišićne transmisije i mešovita oboljenja. Indikacije za primenu i doziranost fizikalne terapije zavise od: osnovne bolesti, faze oboljenja, stepena onesposobljenosti i uzrasta deteta.
Od fizikalnih procedura primenjuju se: kineziterapija, mehanoterapija, radna – okupaciona terapija, termoterapija, elektroterapija, hidroterapija, laser, sonoterapija, primena ortoza i korektivnih longeta. Vežbe se sprovode dozirano za povećanje obima pokreta u svim zglobovima i jačanje muskulature.
U uzrastu kada je dete aktivnije i prohoda i kasnije na osnovu kliničkog i neurološkog pregleda mogu se dijagnostikovati različita neuromišićna oboljenja, koja uz dopunska neurofiziološka, neurološka i imiging ispitivanja mogu svrstati u miopatije i neuropatije različito uzrokovane i različitog stepena.
Cilj fizikalne terapije je održavanje funkcionalnog statusa i sprečavanje progresije bolest, održanje motornih funkcija i obavljanje svakodnevih aktivnosti.
4. Cerebralna paraliza
Cerebralna paraliza je grupa neprogresivnih disfunkcija CNS-a, koje karakteriše pojava u fazi maturacije mozga (1–2 g), a manifestuje se promenom mišićnog tonusa i posture u miru i pri aktivnostima. Dovodi se u vezu sa mnogim faktorima rizika vezanim za majku (epilepsija, mentalna retardacija, hiperparatireoidizam), period gestacije (blizanačka trudnoća, krvarenje u trećem trimestru) ili za fetalni razvoj (položaj, fetalna bradikardija, neonatalna epilepsija). Klasifikuje se na osnovu promena tonusa u više oblika: spastični, diskinetični (atetoidni, horeiformni, balistički, ataksični), hipotonični i mešoviti tip. Takođe može da se kvalifikuje po zahvaćenosti tela na diplegični, kvadriplegični, triplegični i hemiplegični oblik.
Glavni klinički fenomeni su abnormalnosti tonusa, teškoće u održavanju balansa, slabost mišića i posledične kontrakture i deformiteti.
Mogu da ih prate i dodatno oromotorne i vizuelne abnormalnosti. Kognitivne sposobnosti mogu biti očuvane.
Rehabilitacija dece sa cerebralnom paralizom je kompleksna i multidiscilinarna. Obuhvata edukaciju roditelja, vežbe sa decom, radno funkcionalnu terapiju, upotrebu ortoza, logopedske socijalne i psihološke intervencije. Vežbe su prvenstveno upravljenje ka poboljšanju neuromišićne kontrole, ali i ka očuvanjue osnovnih lokomotornih funkcija.
5. Hemofilične artropatije
Sklonost ka krvarenju kod hemofiličara obrnuto je proporcionalna nivou faktora koagulacije u plazmi koji nedostaje (f VIII ili f IX). Bolesnici sa < 1% faktora imaju težak oblik hemofilije i skloni su čestim spontanim krvarenjima u zglobove i meka tkiva, kao i izraženom krvarenju nakon traume ili hirurške intervencije.
Ključni momenat u terapiji je blagovremena primena supstitucione terapije kojom se postiže hemostaza. Krvarenja u zglobovima se dešavaju u „nosećim“ zglobovima (koleno i skočni zglob), lakatni zglob ili drugi „target“ zglob.
Fizikalna terapija se ordinira odmah po davanju supstitucione terapije i to obaveznim pozicioniranjem pacijenta, aplikovanjem korektivne longete ili ortoze i davanjem krioterapije. U ovoj fazi lečenja postepeno i individualno se izvode izometrijske kontrakcije mišića ekstremiteta čiji je zglob oboleo, kao i sprovođenjem izotoničnih kontrakcija ostalih mišića nezahvaćenih segmenata. Po prestanku bola uvode se aktivno potpomognute i aktivne vežbe obolelog ekstremiteta. Kada mišići pokretači lediranog zgloba dostignu ocenu 3, prelazi se na vežbe sa otporom, kao i vežbe za povećanje obima pokreta.
Po završetku akutne faze i prestanka intraartikularnog krvarenja, nastavlja se sa sprovođenjem fizikalne terapije primenom fizikalnih procedura. U drugoj fazi lečenja izbor terapije zavisi od vrste zgloba koji je oštećen i primenjuje se, takođe, individualno. U ovoj fazi jako je važno sprečiti razvoj kontraktura, kao i hipotrofiju muskulature, koja se javlja kao posledica inaktiviteta bolnog ekstremiteta.
Kod hemartrosa zgloba kolena, u drugoj fazi lečenja, primenjuju se: transkutana električna nervna stimulacija (TENS), elektroforeza kalijum jodida (EF KJ), interferentne struje (IF), elektrostimulacija eksponencijalnim strujama (ES) na m. quadriceps, kao i dozirana kineziterapija uz postepenu vertikalizaciju.
Kod dece u hroničnim stanjima, kod kojih zbog ponavljanih krvarenja u zglobovima postoje kontrakture, fizikalni tretman podrazumeva i primenu laseroterapije, kontrolisane termoterapije, hidrokineziterapije i aplikaciju korektivnih ortoza.
6. Opekotine
Cilj fizikalne terapije kod dece, koja su iz raznih razloga zadobila opekotinu, jeste da se spreči nastanak hipertrofičnog ožiljka, da se omogući najbolji funkcionalni oporavak, zadovoljavajući estetski izgled i adekvatna socijalizacija i profesionalna orijentacija.
Hirurško lečenje je neophodno ukoliko ožiljak kod koga je završena maturacija onemogućava normalno funkcionisanje ili kompromituje rast deteta. Posle svakog hirurškog lečenja obavezno je nastaviti sa fizikalnom terapijom.
7. Bol rasta
Bol rasta je čest problem, a nemamo podatke koliko dece pati od bolova rasta. Inače deca obično nemaju drugih pratećih zdravstvenih problema.
Bol se najčešće dešava noću, može i u večernjim satima. Pogađa decu uzrasta 4 do 8 godina (po nekima 3 do 9 godina, a može i od 12 godina). Deca su zdrava, aktivna, živahna i obično im se dese bolovi posle dana punog igre. Najčešća lokalizacija bola je noga, prvenstveno duboki mišići lista, zatim mišići prednjeg dela buta i zatkolena jama. Moguće je da se bolovi jave i u nadlaktici. Može da bude grčevit, intermitentan bol, ali i hroničan koji traje neko vreme. Obično probudi dete (uostalom, tako roditelji i znaju da dete ima bol).
Etiologija bola rasta je još nepoznata. S obzirom na to da se javlja kod izuzetno živahne dece, smatra se da je preopterećenje i zamor mogući uzrok bola. Posturalini problemi bi mogli biti uzrok rasta, naročito loš stav, spušteni svodovi stopala i sl., koji opterećuju određene grupe mišića i dovode do njihovog zamora. Opet se polazi od brzog rasta i promene kosti kada su zbog toga mišići i ligamenti suviše napeti. Fizikalni nalaz je uredan, radiografija, scintigrafija i MRI ukoliko se javlja uz to hramanje, lokalni otok, crvenilo i povišena temperatura. Osnovno je isključiti česte aseptične nekroze kostiju (na kičmenim pršljenovima, kuku, kolenu i stopalu), što zahteva praćenje i lečenje ortopeda. Daju se analgetici i program istezanja mišića pogođenih bolom, fizikalna terapija kao prevencija bola. Inače sva terapija olakšava podnošenje bola koji sam iščezava. Ako se isključe neka ozbiljnija oboljenja koja zahtevaju lečenje a inače idu sa noćnim bolom. To su zapaljenja zglobova (artritis) i kostiju (osteomyelitis), zatim maligna oboljenja. Moguće je da uzrok bola budu povrede ili neki strukturalni
problemi. Treba naglasiti da bol rasta nije bolest rasta u koju spada čitava grupa bolesti kao što su osteohondriti razne etiologije.
8. Razvojne anomalije
8.1. Pectus carinatumOvaj deformitet grudnog koša, poznat kao kokošije grudi, odlikuje se izbočenom grudnom kosti. Može biti urođen ili stečen. Uglavnom je genetski uslovljen. Retko su prisutne subjektivne tegobe pacijenta.
Lečenje je fizikalnom terapijom: kineziterapija i respiratorna terapija. Savetuju se sportske aktivnosti, naročito plivanje.
Ponekad, ako postoji napredovanje deformiteta sa pojavom umora pri naporu, potrebna je hirurška korekcija.
8.2. Pectus infundibuliforme
Ovaj deformitet grudnog koša odlikuje se udubljenjem grudne kosti. Često je udružen sa nekim deformitetom kičmenog stuba, najčešće kifozom. Ovi pacijenti se takođe operišu ukoliko dođe do kompromitovanja disanja i srčane radnje. Lečenje je uglavnom kineziterapijom uz savet da se dete bavi plivanjem.
8.3.Kifoza
Kifoza je deformacija kičme u anteroposteriornom smeru. Može biti lokalizovana u torakalnom ili torakolumbalnom delu.
U periodu novorođenčeta čitav kičmeni stub sadrži jednu kifotičnu krivinu koja se kasnije formira u dva kompenzatorna dela: cervikalnu i lumbalnu lordozu.
Kongenitalna kifoza je ređa od skolioze, ali nosi mnogo više komplikacija. Najčešće se javlja u periodu brzog rasta deteta i u pubertetu.
Lečenje podrazumeva zaustavljanje daljeg napredovanja deformiteta i ispravljanje kifotične krivine.
Sprovodi se fizikalna terapija, a kod težih deformiteta preporučuje se nošenje korektivnih midera.
Kifotičnu deformaciju kičmenog stuba potrebno je razlikovati od kifotičnog držanja, koje je naročito karakteristično za doba puberteta. Takođe se kifotično držanje javlja kod dece u sklopu hipotonija.
Terapija je fizikalna. Sprovodi se kineziterapija i to vežbe za jačanje muskulature leđa, abdominalne muskulature, kao i vežbe istezanja i korekcija stava.
Ovaj deformitet kičme se ređe operiše.
8.4. Skolioza
Prvi opisi normalne i patološke krivine kičmenog stuba potiču još od Hipokrata. Termin skolioza (scoliosis), potiče iz grčkog jezika i znači krivina.
U medicinskoj literaturi skolioza podrazumeva krivinu kičmenog stuba u frontalnoj ravni.
8.4.1. Klasifikacija
Po lokalizaciji može biti: cervikalna, cervikotorakalna, torakalna, torakolumbalna, lumbalna i lumbosakralna krivina.
Po tipu može biti: jednostruka, dvostruka i višestruka krivina. Po strani deli se na dekstrokonveksnu i sinistrokonveksnu.
Skolioze mogu biti strukturalne (kada je izmenjena struktura i morfologija pršljena) i nestrukturalne (funkcionalna, labava i korektibilna).
Strukturalne skolioze mogu biti infantilne, juvenilne i adolescentne. Skolioze mogu da se jave i u sklopu drugih oboljenja, kao što su neurološka, miopatska, reumatološka oboljenja, spondiloze i spondilolisteze, hemivertebra ili da budu posledica postojanja zapaljenja, tumora ili traume.
Nešto ređi uzroci skolioza su metabolički poremećaji i infekcija. Nestrukturalne skolioze mogu biti posturalne, usled iritacije nervnih korenova, inegaliteta ili kontraktura donjih ekstremiteta.
Dijagnoza se postavlja na osnovu: anamneze, kliničkog pregleda, radiografije kičmenog stuba (RTG), kompjuterizovane tomografije (CT) ili magnetne rezonance (MR).
Na osnovu RTG snimka procenjuje se stepen krivine kičmenog stuba i određuje se način lečenja.
Lečenje može biti: fizikalno, ortopedsko (nošenje midera, krivina preko 25 stepeni) ili hirurško (krivina preko 45 stepeni).
Fizikalno lečenje podrazumeva sprovođenje kineziterapije,
hidrokineziterapije i elektrostimulacije.
Lečenje skolioza ima za cilj da zaustavi progresiju, da koriguje skoliotičnu krivinu i da se izbegne hirurško lečenje. Osim estetskog problema pacijenti sa velikim deformitetima mogu da imaju i respiratorne probleme, kao i bolove u kičmi i to u kompenzatornim krivinama ili usled kompresije na nervne korenove.
Uspeh lečenja zavisi od uzrasta i vremena započinjanja, a najefikasniji period je do završetka koštanog rasta.